Ljubomir Madzar

Malo je stvari koje u Srbiji, nakon spektakularnog oktobarskog preokreta, nece morati da budu radikalno i dalekosezno menjane. Najmanje ce moci da bude govora o zadrzavanju starih nacina odlucivanja i obrazaca ponasanja u oblasti privredjivanja, tj. na onom podrucju od kojeg doslovno zavise sve druge oblasti drustvenog zivota. Nacin poslovanja i stil privredjivanja u prethodnom sistemu odlikovali su se – kao, uostalom, i sve vaznije stvari u drustvenom zivotu – izrazitom dominacijom drzave, te stoga i takvom konfiguracijom tokova i ekonomskih procesa u kojima se vec na prvi pogled mogla prepoznati njena teska ruka. O stvarima koje je smatrala vaznima drzava je odlucivala neposredno. Ostale stvari regulisala je mnostvom propisa, pri cemu je cesto ulazila i u sasvim sitne detalje, uporno gradila tesku etatisticku masineriju trajnog i sveobuhvatnog intervencionizma i po pravilu ignorisala neusaglasenost svojih ad hoc intervencija i upravnih akata sa zakonima i ustavom. Za razvijanje prave preduzetnicke inicijative koja je znak raspoznavanja trzisnih privreda ostajalo je jako malo prostora, i to prostora neprimerenog pravim trzisnim privredama koje treba da su zasnovane na vladavini prava i jasnim i cvrstim pravilima. Ono preduzetnistvo koje se na neki nacin ipak razvijalo i u tom skucenom potpalublju, pod teskim drzavnim sinjelom, bilo je ne samo svedeno na obim koji se nasao ispod stvarnih mogucnosti, nego u visokom stepenu deformisano i skrenuto na drustveno neproduktivne alternative. Najveci deo svoje ekonomske inicijative i preduzetnicke energije poslovni ljudi su daleko vise usmeravali na savladavanje administrativnih prepreka i na izgradnju dobrih odnosa sa drzavom nego na razvijanje novih tehnologija, osvajanje novih trzista i povecavanje produktivnosti rada. Sva cula ovih posve atipicnih preduzetnika bila su upravljena na prikupljanje ne onih signala koji su dolazili sa trzista nego onih poruka koje su priticale iz tvrdjava administrativnog odlucivanja i centara politicke moci.

Drustvena ogranicenja u ozivljavanju preduzetnistva

Celokupno jugoslovensko drustvo i njegova struktura i orijentacija krajnje su nepovoljni za razvoj preduzetnistva. Ako su bitne odluke u rukama drzave, politike i administracije i ako one drasticno suzavaju prostor za donosenje autonomnih poslovnih odluka, onda je vec u doslovnom mehanickom smislu ostalo malo mogucnosti za razvijanje preduzetnistva. Pored toga, nasa drzava je, shodno duboko ukorenjenoj i tipicno socijalistickoj tradiciji, bila orijentisana na siroko razgranatu i institucionalno sankcionisanu redistributivnu aktivnost. Kroz neuobicajeno razudjenu i nezdravo hipertrofiranu mrezu prava i privilegija preveliki deo dohotka uziman je od onih koji su ga stvarali i usmeravan onima koji su bili dovoljno spretni i dovoljno »preduzimljivi« da se prikace na neku od brojnih drzavnih crpki, obezbedjujuci tako dohodak koji nema pokrice u radu, ni u znanju niti u produktivnom preduzetnistvu. Time je preduzetnistvo dvostruko destimulisano. S jedne strane postojale su brojne mogucnosti osiguravanja kakvog-takvog uhljebija bez nekog narocitog znanja, bez rada, bez rizika i bez napora da se kroz mastovitu poslovnu kombinatoriku stvaraju nove vrednosti i obezbedjuje porast realnog dohotka. Onaj ko se nekako snasao u kancerozno nabujalom drzavnom redistributivnom mehanizmu nije imao potrebe da se okrece zahtevnim i rizicnim poslovima koje podrazumeva preduzetnistvo. Ponuda preduzetnistva bila je na taj nacin beznadezno destimulisana. S druge strane, upravo zato sto je drzava morala da nametne velike poreze da bi finansirala svoju prekomerno doziranu redistributivnu aktivnost i sto je kroz inflaciju dodatno oporezovala one koji su dohodak stvarali, preduzetnici su bili u situaciji da ostvare mnogo manji dohodak nego sto odgovara njihovom pravom doprinosu. Ljudi su stoga bili malo zainteresovani za prave preduzetnicke aktivnosti – traznja za preduzetnistvom bila je drasticno destimulisana.
Uz sve, dodatno se produbila psihologija koja je snazne korene pustila jos u vreme samoupravnog i svakog drugog socijalizma, a koja je u starom kolektivistickom poretku bila istinski znak raspoznavanja. To je psihologija »brige o coveku«. U drustvu se cvrsto ukorenila svest da je za sve ljude odgovorna drzava i da je svakome, bez obzira na njegov radni ili preduzetnicki doprinos, duzna da obezbedi neki snosljiv nivo dohotka i standarda. To je psihologija vezivanja za drzavne jasle, psihologija koja svoje tvrdo uporiste ima u necemu sto bi moglo da se okvalifikuje kao deficit kulture slobode. Jer, sloboda po definiciji pruza sanse za velike poduhvate i puno samoostvarivanje licnosti, ali je njen nerazdruzivi pratilac odgovornost – upucenost pojedinaca i organizacija na sopstvena pregnuca i poduhvate i na zivot od vlastitog radnog i preduzetnickog doprinosa. Ovo stanje svesti je naglasena karakteristika jugoslovenskog drustva. Ta mentalna devijacija nece moci da se iskoreni ni lako ni brzo, a delovace kao snazan ogranicavajuci cinilac kad je rec o razvitku preduzetnistva i afirmisanju njegove drustvene uloge. Moglo bi se eventualno govoriti i o potrebi svojevrsne kulturne revolucije kad taj termin ne bi bio diskreditovan poznatim vratolomijama iz novije istorije socijalistickog sveta.

Preduzetnicki resursi na pragu ere trzisnog privredjivanja

Stari rezim nije ostavio pustos samo u privredi i njenim kapacitetima i raspolozivim materijalnim resursima. Jednako velika, a po svojim posledicama verovatno i pogubnija pustos stvorena je i u onim nevidljivim mehanizmima i energijama od kojih zavisi sposobnost privrede da iskoristi i valorizuje ono sto joj stoji na raspolaganju, kao i njena sposobnost da materijalne resurse kontinuirano i dovoljno brzo uvecava. Uslovi pod kojima se u poslednjih deset godina razvijalo nesto sto bi moglo da se nazove kvazipreduzetnickim elementom ostavili su u nasledje iskrivljenu svest i krajnje disfunkcionalnu orijentaciju na akcije i obrasce ponasanja koji su prvenstveno redistributivnog karaktera. To sto je u nas slovilo kao preduzetnistvo bilo je dobrim delom usmereno na parazitsko i na drzavnu prinudu naslonjeno prisvajanje vrednosti koje je vec stvorio neko drugi, a tek delimicno na stvaranje novih vrednosti. Na nivou privrednih jedinica stvoreni su destruktivni instinkti i predatorni oblici ponasanja. Oblici preduzetnickog ponasanja i sve toliko razlicite varijante privredjivanja u krajnjoj liniji su procesi neprekidnog ucenja. To, dakako, vazi i za poslovanje u nasim krajnje deformisanim i neretko izopacenim uslovima, ali dobar deo tog ucenja, upravo zbog uslova u kojima se odvijalo, poprimio je destruktivna a u svakom slucaju ekonomski disfunkcionalna obelezja. Nasi poslovni ljudi su mnogo toga naucili u prevazilazenju administrativnih problema, u komuniciranju sa administracijom i u lobiranju po ministarstvima i drugim drzavnim agencijama. Te vestine su u intelektualnom pogledu jednako zahtevne kao i one koje su vezane za tehnoloska usavrsavanja i podizanje produktivnosti rada. Medjutim, bas zato sto je toliko vremena i energije otislo na razvijanje odnosa sa centrima politicke i administrativne moci, ostale su nedovoljno afirmisane vestine i navike okrenute konstruktivnom, produktivnom delovanju upravljenom na stvaranje novih vrednosti. Pod okriljem drzave stvoreno je nesto sto lici na preduzetnistvo, a sto je od pravog preduzetnistva prilicno udaljeno u jednom broju vaznih dimenzija. Ostaje kao vazno i niposto jednostavno pitanje mere u kojoj ce poslovni ljudi, naviknuti na kompleksnu kombinatoriku pridobijanja podrske drzavnih organa i administrativnih tela, moci da se preorijentisu na produktivne poduhvate okrenute podizanju tehnologije i uvecavanju proizvodnje. U kojoj su meri ti majstori u ispredanju tesko vidljivih ali delotvornih niti saradnje sa neekonomskim centrima moci upotrebljivi za pokretanje preduzetnickih aktivnosti i poduhvata u novim, trzisnim uslovima? I pored sasvim razlozne nade da ce inventivnost razvijena u ovim neobicnim, mnogostruko deformisanim uslovima moci dosta brzo da se preorijentise na produktivne i drustveno korisne aktivnosti, svi su izgledi da ce na to tesko pitanje moci definitivno da odgovori jedino privredna praksa i sam zivot.
Sa prethodnim pitanjem usko je povezano i pitanje karaktera selekcije koju je uslovio i proizveo stari rezim svekolike i vazda mocne drzavne dominacije. Po svemu sudeci, ta selekcija nije istovetna sa onom iz vremena samoupravnog ili nekog drugog, prethodno vladajuceg socijalizma. U socijalizmu su lojalnost i odanost, sposobnost za saradnju sa vlascu, te poslusnost i prilagodljivost bili kljucevi profesionalnog i drustvenog uspeha. Na povrsinu su cesto isplivavali oportunisticki nastrojeni pojedinci i ljudi cija je fleksibilnost lako nalazila jezik sa mocnicima u visim eselonima upravljacke hijerarhije. U poslednjih deset godina uslovi su bili znatno izmenjeni i sama poslusnost i oportunisticka prilagodljivost kapricima onih hijerarhijski nadredjenih – jednostavno nisu bili dovoljni. I samo razvijanje dobrih odnosa sa drzavom i administracijom postalo je neuporedivo kompleksniji posao nego sto je to bila puka odanost i streberska okrenutost ciljevima koji su mogli da se ostvare samo uz politicku podrsku. Sta tek reci o mastovitosti i hrabrosti neophodnim da se zaobidju sankcije i da se u surovim uslovima medjunarodne blokade ipak odrzi jedan makar privremeno snosljiv nivo spoljnoekonomske aktivnosti i sacuvaju osnovne funkcije bitne za prezivljavanje drustva?
Ovde se zapravo ulazi u jedno izuzetno slozeno pitanje na koje nece moci da se da pouzdan i jednoznacan odgovor. S jedne strane je jasno da su vestine i iskustva steceni u izgradnji veza sa drzavom i administracijom, kao i sposobnosti razvijene u probijanju medjunarodne blokade, od male vrednosti u jednoj privredi koja ce biti vracena u okvir zakona i postavljena na prave trzisne osnove. S druge strane je takodje evidentno da oni koji su se vrlo brzo osposobili da resavaju odista teske probleme probijanja sankcija i uspostavljanja veza uz mnostvo tesko savladivih prepreka – imaju ogroman kapacitet ucenja i da bi sa jednakom brzinom savladali i probleme vezane za razvijanje privrednih aktivnosti u normalnim trzisnim uslovima. Proteklo desetogodisnje iskustvo kao da sugerise da je, doduse, veliki broj vestina razvijenih u uslovima poglavito nelegalnog poslovanja, posebno kad je rec o njegovim medjunarodnim aspektima, doslovno neupotrebljiv, ali i da sama brzina i ogromna energija sa kojom su te vestine stvorene daje dobre osnove za verovanje da ce i nove vestine biti pribavljene jednako brzo i jednako efikasno. Uostalom, preduzetnistvo je po definiciji sposobnost i aktuelna praksa resavanja potpuno novih, krajnje nestandardnih problema za koje se iz ranijih presedana mogu izvuci sasvim oskudne ili nikakve pouke.
Ovo je aspekt iz kojeg se, za razliku od ranije razmotrenih, na mogucnosti reafirmacije trzisno usmerenog preduzetnistva otvaraju mnogo izglednije, sasvim ohrabrujuce perspektive. Ovaj umereni ali svakako utemeljeni optimizam podrzava i splet ne savrseno pouzdanih ali krajnje sugestivnih saznanja da se novoizrasle poslovne elite u privredama u tranziciji mahom sastoje od pripadnika stare socijalisticke nomenklature i, eventualno, njihovih naslednika. Izgleda da su za trzisno orijentisano poslovanje pogodan ljudski materijal cak i oni koji su svoj talenat najvise ispoljili u fleksibilnom i vestom prilagodjavanju zeljama i nalozima nadredjenih u jednom krutom sistemu hijerarhijski postavljenog komandovanja. Iz ovih nalaza kao da diskretno i oprezno izranja propozicija prema kojoj u svakom drustvu postoji jedan mali procenat preduzetnicki nadarenih clanova koji se sa jednakom efikasnoscu prilagodjavaju egzogeno datim zahtevima, nezavisno od toga da li je rec o nalozima koji izviru iz komandne hijerarhije kolektivisticki zasnovanih privreda ili je rec o zahtevima brzog i delotvornog prilagodjavanja stalnim promenama u cisto trzisnim uslovima i parametrima.

Institucionalne determinante preduzetnistva

Za razliku od poslovodjenja i drugih oblika upravljanja u privrednim i drugim organizacijama, preduzetnistvo nije cinilac cija se ponuda moze smisljeno i celishodno uvecavati ucenjem i obrazovnim aktivnostima, a ponajmanje nekim formalnim skolovanjem gde bi predmeti iz oblasti preduzetnisva imali sredisnje mesto. Preduzetnistvo je jako heterogena i kompleksna smesa pronicljivosti, sposobnosti predvidjanja ili cak slutnji buducih dogadjanja, spremnosti za prihvatanje neobicnih i nekonvencionalnih ideja, hrabrosti, upornosti i drugih prirodnih darova, a s druge strane ono je plod nekih povoljnih ambijentalnih okolnosti dobrim delom vezanih za faktore i konstelacije koji umanjuju neizvesnost. Preduzetnistvo je po definiciji aktivnost koja se hvata u kostac sa neizvesnoscu, pa ako se prirodno uslovljenoj i objektivno neizbeznoj neizvesnosti dodaju i neki institucionalni, drustveno proizvedeni cinioci njenog uvecavanja, onda je to krajnje nepovoljno po jacanje preduzetnistva i afirmisanje njegove drustvene uloge. Situacija je u nas sa tog stanovista krajnje nepovoljna upravo zbog haoticnosti i naglasene disfunkcionalnosti pravnog poretka koji preduzetnickim aktivnostima (treba da) pruza prirodan ambijent, zastitu, okvir za koordiniranje poslovnih odluka i cvrst oslonac za stabilnost uslova u kojima se donose odluke i snose njihove posledice, odnosno ubiraju njihovi efekti.
Minulu deceniju opstajanja jugoslovenske privrede, bas kao i njeno sadasnje stanje, karakterise izrazito disfunkcionalan, nedovrsen, protivrecan i duboko neracionalan pravni poredak. Ustavi i zakoni su medjusobno neusaglaseni, zakoni su velikim delom u sukobu sa ustavima, propisi vrve protivrecnostima izmedju i unutar sebe, veliki broj propisa donesen je na nacin koji visim propisima i ustavima nije predvidjen niti cak dozvoljen, a krajnji rezultat svih tih manjkavosti jeste neuskladjen i elementarnim drustvenim potrebama neprilagodjen sistem koji ne moze da regulise one drustvene odnose i procese zbog kojih i postoji. Tako nesto se jedino i moglo ocekivati od jednog autoritarnog politickog poretka koji po logici svog temeljnog unutrasnjeg ustrojstva ne funkcionise po pravilima nego na osnovu komandi iz upravljackog vrha i personalizovanih odnosa kao oblika i nacina operacionalizacije njegovih opredeljenja i stremljenja. Pored formalnog, javlja se i jedan paralelni neformalni sistem. Sve ono sto se ne moze realizovati unutar i posredstvom pravno formalizovanog, zakonima definisanog sistema resava se kroz licne komunikacije i komande koje se prenose kroz mrezu kanala autoritarno strukturiranog mehanizma upravljackih signala i odgovarajucih izvestaja o izvrsenju. Autoritarno strukturirani politicki poredak nema ni potrebe za transparentnim, stabilnim, delotvornim i za sve obavezujucim pravnim poretkom. S jedne strane, takav poredak bi na neugodan nacin obavezivao i sam upravljacki vrh, a s druge strane, kad god se zbog njegove nedogradjenosti i protivrecnosti neke funkcije ne mogu obaviti, na raspolaganju je sistem u senci, paralelni poredak koji funkcionise na principu hijerarhijski utemeljenih komandi i neprikosnovene vlasti autoritarno pozicioniranog vrha.
Za preduzetnistvo je ovakva institucionalna konstelacija vise nego nepovoljna. Po vazecim zakonima, preduzetnicki poduhvati jednostavno ne mogu da se izvode. Svaka uspesnija aktivnost i svaka ambicioznija orijentacija na obavljanje poslovanja mora da podrazumeva svakodnevno krsenje velikog broja pravnih propisa. Uspesni preduzetnicki potezi ne mogu da se realizuju u skladu sa nepotpunim i naopako postavljenim propisima. To za preduzetnistvo stvara jedan mocan izvor neizvesnosti: iza svakog preduzetnickog uspeha stoji veliki broj prekrsaja vazecih propisa i svaki takav uspeh moze da bude selektivno kaznjen ako to bude u politickom interesu autoritarne vlasti. Preduzetnistvo u takvim uslovima postaje ne samo krajnje neatraktivno, nego i na najneposredniji nacin opasno. Time je ono snazno destimulisano. Kljucna komponenta ambijenta koji bi podstakao razvitak i punu afirmaciju preduzetnistva jeste stabilan, delotvoran, celovit i za sve obavezujuci pravni poredak. Taj institucionalni imperativ ne moze se ni na koji nacin zaobici. U odsustvu savremenog pravnog sistema, koji ce uz sve biti kompatibilan i sa pravnim ustrojstvima i normama u nasem medjunarodnom okruzenju, vlast ce sacuvati svoju neprikosnovenu komandnu poziciju, ona ce sve oblike i manifestacije preduzetnistva moci nesmetano da kontrolise i na taj nacin ce ga dobrim delom sputati i onemoguciti. Preduzetnicka energija ce se tada po logici stvari preusmeriti na vec pomenute destruktivne i redistributivne delatnosti: svoju mastovitost i inicijativu preduzetnici ce usmeriti na izgradnju odnosa sa vlascu i na obezbedjivanje privilegija putem kojih ce eksploatatorski prisvajati vec stvoreni, iz tudjeg rada i preduzetnistva proistekli dohodak. Ne treba posebno naglasavati koliko je to stetno i za sirenje preduzetnistva i za razvitak privrede i drustva u celini. Snazno preduzetnisvo i njegovo usmerenje na produktivne, drustveno racionalne alternative moguce je jedino pod uslovima koji se javljaju kao rezultat celovitog i konzistentnog pravnog poretka.
Sa pravnim poretkom usko je povezano i pitanje poverenja. Za dobro funkcionisanje drustva neophodno je ne samo da postoje pravne norme, nego i uverenje privrednih subjekata da ce one biti bezuslovno i bezizuzetno postovane. Ocigledno je da ne mogu imati veliku vrednost norme i odredbe koje se ne postuju ili one koje se selektivno i shodno logici politicke celishodnosti primenjuju, odnosno modifikuju. Norme iza kojih ne stoji jak i beskompromisan aparat primene ne mogu ispoljiti svoj delotvorni mobilisuci i koordinirajuci uticaj na ponasanje privrednih i svih drugih subjekata. Stavise, poverenje je nevidljivi ali zato niposto marginalni cinilac ponasanja pravnih subjekata cak i kad se zaokruzi i usaglasi pravni sistem i kad svojom strukturom bude osposobljen za dobro obavljanje svih funkcija zbog kojih postoji. Cak i savrseno konzistentan pravni poredak ostaje bez efekata sve dok se subjekti ne uvere da ce njegova primena biti principijelna, energicna i univerzalizovana. To poverenje je neka vrsta nevidljivog institucionalnog kapitala koji je doista neophodan da bi postojece institucije dale punu meru svog ocekivanog ucinka. Samo se po sebi razume da je poverenje vazno i za preduzetnistvo: spremnost na nove, objektivno neizvesne poduhvate bice drasticno srezana ukoliko nema uverenja da ce propisi biti dosledno primenjivani i ako iz tog uverenja ne proistekne i vera da ce onaj koji ulazi u velike rizike biti u mogucnosti i da ubere ocekivane velike rezultate koji iz takvih pregnuca treba da proisteknu.
Deo veoma sirokog i vrlo kompleksnog sindroma poverenja jeste i, u jugoslovenskom drustvu sasvim unisteno, poverenje u finansijske institucije, finansijska trzista i drzavu koja za taj slozeni splet privrednih odnosa i procesa treba da osigura potrebnu institucionalnu infrastrukturu. Zbog fakticki konfiskovane stare devizne stednje unisteno je poverenje domacinstava i pojedinaca i eliminisana je jedna vazna ekonomska funkcija – stednja – bez koje ne moze da se zamisli ne samo uspesan razvitak nego ni normalno tekuce funkcionisanje privrede. Porazavajuce nepovoljan uticaj na preduzetnistvo vise je nego ocigledan. Prvo, zbog gasenja finansijske stednje smanjio se broj potencijalnih preduzetnika, onih koji bi u nove, neispitane poduhvate krenuli sa sopstvenim ustedjenim sredstvima. Drugo, smanjila se mogucnost koncentrisanja vecih finansijskih sredstava potrebnih za velike poduhvate, one kod kojih preduzetnici koriste tudja predujmljena sredstva. I najzad, trece, unisteno poverenje sustinski smanjuje i gotovo ukida spremnost da se sredstva – cak i kad se na neki nacin obezbede, npr. dotokom iz inostranstva – stave preduzetnicima na raspolaganje.

Moguci izvori preduzetnistva u politicki preobrazenoj drzavi

Razumno je pretpostaviti da ce, nakon sto je demontiran stari autoritarni poredak, biti dosta brzo otklonjene osnovne institucionalne smetnje za mobilisanje i razvijanje preduzetnistva i da ce, naporedo sa tim i kao deo jedinstvenog procesa, biti najzad stvoreni institucionalni uslovi za jacanje preduzetnistva i, posebno, za njegovo angazovanje na drustveno produktivnim alternativama. Institucionalna obnova drustva verovatno ce teci kroz realizaciju velikih paketa novih mera i dalekoseznih promena. Rekonstrukcija pravnog poretka bice neophodna pre svega radi snazenja demokratije i ocuvanja nedavno zadobijenih demokratskih tekovina. Izvan cvrstih, jasnih i racionalno strukturiranih pravila demokratija nema sanse niti istinski da bude ozivotvorena niti da se ocuva. O demokratiji se smisleno moze govoriti samo u kontekstu nepobitnih ustavnih garantija i zakonskog poretka koji je univerzalno obavezujuci a pri tom svrsishodno oblikuje i usmerava procese demokratskog odlucivanja. Kad se poredak pocne graditi radi podsticanja i ocuvanja demokratskih mehanizama i procesa, on ce automatski pruziti i potrebne preduslove za afirmisanje preduzetnistva. Nove demokratske ustanove zahtevace pre svega puno afirmisanje i cvrsto garantovanje individualnih i grupnih sloboda, a time se samo po sebi stvara potrebno ozracje za jacanje i ispoljavanje svih vrednih potencijala najsire shvacenog preduzetnistva. U toj funkcionalnoj dimenziji demokratija i preduzetnisvo su nerazmrsivo povezani: nemoguce je graditi institucionalne uslove za razvijanje i ocuvanje demokratije a da se, po prirodi stvari i potpuno paralelno, ne stvaraju i analogni uslovi za bujanje drustveno produktivnog preduzetnistva.
Vazno pitanje jeste i ono koje se tice drustvenih grupa i slojeva iz kojih bi u dogledno vreme mogli da se regrutuju preduzetnici. Za odgovor na to pitanje na raspolaganju su izrazito oskudna i neproverena empirijska saznanja. U proteklih deset godina drustvenoj stvarnosti Jugoslavije svoj duboki pecat davali su politicki aranzmani i institucionalni mehanizmi koji su: (a) na najneposredniji nacin sputavali i gusili preduzetnistvo, (b) skretali preduzetnicka pregnuca i energiju na drustveno stetne, najcesce redistributivne i cak predatorne akcije i, najzad (c) davali podsticaje silnom razmahu i mobilisanju preduzetnicke energije. U ulozi podsticajnog mehanizma za jacanje preduzetnistva javile su se medjunarodne sankcije i ekonomska blokada. To su bili cinioci jednog ambijenta u kojem su i najjednostavnije privredne i drustvene funkcije mogle da budu obavljene samo uz ogromnu mastovitost, uz veliku hrabrost i uz kreativna dovijanja koja idu u sam vrh preduzetnickih dostignuca. Pritisnuta blokadom i sapeta sankcijama, jugoslovenska privreda bila je pravi poligon za generisanje i aktiviranje jake, na mahove gotovo neobuzdane pa makar najcesce i krivo usmerene preduzetnicke energije.
Imajuci u vidu opisane uslove za generisanje preduzetnistva i njegovo alociranje na razlicite, sto produktivne sto neproduktivne, aktivnosti, moguce je identifikovati nekoliko drustvenih grupa iz kojih bi u konacno demokratizovanoj zemlji mogli da se regrutuju novi preduzetnici. To su pre svega oni koji su prava mala cuda od preduzetnistva nacinili u uslovima medjunarodnih ekonomskih sankcija. Oni su naucili, i cak navikli, da resavaju probleme koji izgledaju bukvalno neresivi, i to ne samo na prvi pogled. Oni su, po svoj prilici, do zavidnog stepena razvili sposobnost resavanja vrlo komplikovanih i jako rizicnih problema, iako su gotovo uvek bili izvan zakona i premda im ni uvazavanje moralnih normi nije bilo, a nije ni sada, najjaca strana. Konkretnije, u toj sarolikoj grupaciji naci ce se pripadnici postojeceg privatnog sektora, potom delatnici iz oblasti sive ekonomije, radnici na prinudnim odmorima koje je nevolja naterala da se upuste u sitne preduzetnicke aktivnosti i da u njima steknu vazna iskustva, zatim dodatna grupa nevoljko nastalih preduzetnika iz obilno doziranih redova nezaposlenih i niposto zanemarljiv broj subjekata iz drustvenog, pa cak i drzavnog sektora privrede. Ovi poslednji morali su da iskorace iz svojih rutinskih poslovodstvenih aktivnosti i da se upute vrletnim stazama poslovnih poduhvata koji daleko izlaze iz okvira onog sto je rutinsko i dovoljno poznato. U ovoj poslednjoj grupi naci ce se ne samo privredne organizacije, koje su neretko radi minimiziranja poreskih obaveza uskakale u mutne vode sive ekonomije, nego i zaposleni u tim organizacijama koji su morali da se dovijaju u pribavljanju dopunskih prihoda neophodnih za puko prezivljavanje.
Pomenute grupe iz armije onih koji su morali preduzetnicki da se aktiviraju u tesko vreme medjunarodne blokade u isto vreme su i drustveni stratumi iz kojih ce se u buducem sredjenom vremenu regrutovati clanovi nove, legalne, na racionalno koncipirane zakone cvrsto naslonjene preduzetnicke elite. Dalje grupe iz kojih bi takodje mogli da dolaze buduci preduzetnici jesu seljaci koji su oduvek bili u polozaju autenticnih preduzetnika iako zbog svojih skromnih resursa nisu mogli da se izlazu velikim rizicima, a potom i intelektualci ciji je materijalni polozaj u procesu tranzicije tragicno pogorsan te ce neki od njih – kao sto je to, uostalom, i do sada bio slucaj – svakako potraziti utociste u preduzetnickim pregnucima, daleko od njihove izvorne vokacije. Lako je kod navedenih grupa uociti preklapanja na vecem broju segmenata: radnici na prinudnim odmorima preklapaju se sa zaposlenima iz drustvenog i drzavnog sektora, nezaposleni se preklapaju sa stratumom osiromasenih intelektualaca, seljaci se delimicno preklapaju sa zaposlenima u kolektivnom segmentu privrede, a prakticno sve grupe preklapaju se sa onima koji su angazovani u oblasti sive ekonomije. Jasno je takodje da ce, s obzirom na vrlo specificnu i od obrazovnog profila nezavisnu prirodu preduzetnicke funkcije, u redove preduzetnika prelaziti pripadnici svih drustvenih grupa – celo drustvo je potencijalni rezervoar novih preduzetnika. Kad se umesto autoritarne vladavine pojedinca uspostavi vladavina prava i zakona, znatno ce se prosiriti front sa kojeg ce u redove preduzetnicke elite prilaziti novi sposobni clanovi.

Preduzetnistvo na pragu novog doba: rezime nadanja i zebnji

Za preduzetnicku grupu sa kojom ce Jugoslavija na potpuno promenjen nacin zakoraciti u novo ekonomsko doba oformila se siroka i jaka ljudska, a u daleko manjoj meri (ali niposto beznacajna) i finansijska osnova. Teske ekonomske prilike naterale su, naime, veliki broj pojedinaca iz redova zaposlenih i nezaposlenih, iz privatnog i kolektivnog sektora, iz poljoprivrede i nepoljoprivrednih delatnosti, da se zarad prezivljavanja late nestandardnih aktivnosti, da se upuste u nesto sto u sredjenim prilikama ima vid i karakter ekonomskih vratolomija i da na tim vrletnim stazama neizvesnog privredjivanja steknu iskustva koja su u neku ruku metafora preduzetnistva. Oni su pri tom akumulirali i izvesna finansijska sredstva, s tim sto ona nisu u formalnim finansijskim kanalima nego su ususkana u formi gotovine ili sklonjena po bankama i finansijskim investicionim ustanovama u inostranstvu. Bice krajnje nerazumno, a za privredu visestruko stetno, ako se u ostroj formi budu postavljala pitanja porekla tih sredstava i ako se njihovim vlasnicima pripreti rigoroznim zakonskim kaznama. Prakticno jedini ucinak takvog legalistickog cistunstva bice prikrivanje tih sredstava – eventualni progonioci nece nikada saznati niti da su postojala – i njihovo prebacivanje u druge zemlje i privrede u kojima se kapitalu pruzaju povoljniji uslovi i veca zastita.
Danas je konkurencija postala kljucna rec na mnogim podrucjima privrednog i drustvenog zivota, ali retko gde je toliko jaka i nesmiljena kao kad je u pitanju takmicenje drzava i njihovih ekonomskih politika u privlacenju stranog kapitala. Daleko od toga da se strani kapital tretira kao cinilac porobljavanja i eksploatacije; kvalitet i snaga privreda danas se odredjuju po tome koliko i kakvog stranog kapitala uspevaju da privuku. SAD su danas zemlja koja uspeva da privuce najvise stranog kapitala. Drugi vazan momenat jeste krajnja slozenost i veoma mala verovatnoca da se osumnjiceni vlasnici otkriju a njihov kapital sacuva u zemlji; finansijski kapital je oduvek bio najmobilniji, najteze uhvatljiv faktor proizvodnje, a u danasnjim tehnoloskim i informatickim uslovima njegova mobilnost je postala doslovno munjevita. Najverovatniji rezultat nekakvih masovnih potera »nelegalno« stecenih kapitala jeste njihovo premestanje u druge zemlje i privrede, te tako nepotrebno osiromasenje zemlje koja u prohibitivnim uslovima pokusava da isteruje neprimereno shvacenu legalnost. Treci momenat vezuje se za mnogostruke manjkavosti jugoslovenskog pravnog sistema. Ni najcistije transakcije, zasnovane na najpostenijim namerama, u tom nedovrsenom i protivrecnom sistemu nisu mogle da se sprovedu bez krsenja zakona. Mozda nije preterano ako se kaze da u zemlji doslovno nema nijednog gradjanina koji u vise navrata nije krsio zakon – ako nista drugo, bio je primoran da u vreme hiperinflacije po hitnom postupku menja dinare u devize; bez takve operacije plata primljena u jutarnjim casovima vec je u toku popodneva bivala zestoko obezvredjivana. Neodmereno pravno cistunstvo cini se da je u takvim uslovima vise nego disfunkcionalno. Iz toga, naravno, ne sledi da svim prestupima treba gledati kroz prste: tamo gde se nedvosmisleno dokaze da je bilo krupnih zloupotreba i, posebno, da su drzavna organizacija i moc bile koriscene u cilju sticanja privatne koristi, sigurno je da ce morati da bude postavljeno pitanje odgovornosti i da ce se prekrsaji zakona goniti sa punom rigoroznoscu.
Ozivljavanje preduzetnistva zavisice i od tempa obnove poverenja. Bez poverenja u novac i u institucije gotovo da se o pravom preduzetnistvu ne moze ni govoriti. Od znacaja ce biti dve komponente poverenja. Prvo je poverenje u banke i druge finansijske institucije, te u drzavu koja iza njih stoji. Ovo poverenje je nezamenljiv uslov za obnovu stednje i aktiviranje finansijskih institucija, instrumenata i tokova putem kojih ona treba da se usmerava na ekonomski najefikasnije projekte. Drugo je poverenje u same zakone, a posebno u postenu i nepristrasnu primenu tih zakona i u doslednu sprovedbu svih njihovih implikacija. Obe vrste poverenja tragicno su narusene i jasno je da ce biti potrebno izvesno vreme da se obnove. Tesko je proceniti koliko ce drzava morati da bude maksimalno ispravna i dosledna u izvrsavanju zakona i ispunjavanju svojih finansijskih obaveza dok se poverenje u dovoljnom stepenu ne obnovi. To je jedna od velikih neizvesnosti sa kojima se danas suocavaju kreatori ekonomske politike. Ako se ispostavi da su potrebne duge godine ispravnog postupanja da bi se obnovilo poverenje, tj. da drzava odoleva iskusenjima oportunizma dok privredni subjekti zadrzavaju oprezan i rezervisan stav, to bi znacilo ogroman gubitak potencijalnog drustvenog proizvoda – veliki trosak kojim se obilno, dakako u negativnom smislu, nadoknadjuju decenijama ostvarivani nelegitimni dobici koje je drzava ostvarivala na racun svojih gradjana i njihovih organizacija. Pokazalo bi se da inflacija, konfiskacija devizne stednje, iznenadne promene propisa, retroaktivne primene zakona i drugi oblici zakidanja ili neposrednog pljackanja gradjana imaju u dugorocnom kontekstu svoje zastrasujuce troskove koji bi racionalnu i demokratsku drzavu morali neopozivo odbiti od svih pomenutih, i drugih slicnih, formi ponasanja.
U zakljucku se, sa svom duznom opreznoscu, moze konstatovati da se u jugoslovenskoj privredi, mozda ponajvise zbog izrazito atipicnih uslova pod kojima je funkcionisala, akumulirao znacajan i potencijalno odista vredan preduzetnicki naboj. Izopacen zakonski (bes)poredak, a jos vise njegova nedosledna i pristrasna primena, usmerio je, nazalost, taj potencijal na pretezno neproduktivne i drustveno neracionalne aktivnosti. Preduzetnistvo koje se moze ocekivati u buducoj trzisno rekonstruisanoj privredi nosi, dakle, dve krupne karakteristike, od kojih je jedna pozitivna a druga negativna. Pozitivna je znatna energija koja se nakupila u teskih deset godina medjunarodnih sankcija i autoritarnog upravljanja privredom i drustvom u celini. Negativna je pogresna i neproduktivna usmerenost te energije. Treba se nadati da ce preovladati pozitivna crta aktuelnog, doista slozenog, sindroma preduzetnistva i da ce se to desiti u periodu koji nece (jos jednom) uzeti dobar deo nasih zivota.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu