Alen Bezanson

Putinu sve ide dobro – Cecenija je potcinjena, Grozni je sravnjen do temelja, a cecenski narod je delom unisten a delom pak proteran ili podvrgnut sistemu »filtracije«. Predsednika iz drzavne bezbednosti uvazavaju sefovi zapadnih vlada, nazivaju ga »velikim patriotom« koji »na impresivan nacin pristupa problemima« i tako mu daju izgled »coveka s kojim se moze raditi« – kako to ponavljaju Vedrin i Olbrajtova te Klinton i drugi. Predstavnici NATO-a su nakon posete Moskvi ispunjeni odlucnoscu da »okrenu stranicu i saradjuju«. Rusiji se otpisuje trecina sovjetskih dugova – 12 milijardi dolara – a za ostalo joj se odredjuje novi rok odlaganja. Zapadne su drzave blago, poput dobre bake, prekorele Putina za svakojaka zverstva – on se silno uvredio a one su pohitale da svoje reci povuku. Ali su se zato s ogromnim zarom, na sav glas i pretecim tonom, okomile na Austriju kao na najopasniju zemlju, na gadosti i uzase koje ce Hajder, potencijalni tiranin u nekoj prilici mozda pociniti time sto nece uciniti nista, vec onako pomislju, recima, a mozda – ko zna – i necim sto ce uciniti. Dobro stoje stvari Vladimiru Putinu i lose Rusiji koja, mozda, kao kroz maglu naslucuje sta se o njoj misli. Jer ispod zvanicnih i apsolutno licemernih izjava nije tesko otkriti pravi smisao svega i pravo stanje stvari. Ja sazeto izlazem svuda prisutno misljenje koje iz dana u dan naglaseno izrazavaju zapadni posmatraci i novinari. Rat protiv Cecenije je blagovremeno pripreman. On je bio pokrenut posle dva teroristicka napada za koje niko ne veruje da su delo Cecena. Tako je nadjena alternativa – FSB, odnosno KGB ciji je obim delovanja poznat – nista ne radi na pola. A rezultat je – vise od 300 poginulih.

U tom se ratu ogromna armija od oko 150 000 vojnika borila sa mozda nekih 15 000 cecenskih »bojovnika« koji su se drzali cetiri meseca, a to je jedan na deset nesumnjivo slabije naoruzanih boraca u odnosu na protivnika. Njih je preplavio okean grube, neprimerene, korumpirane i stoga jos zesce sile. Ruska armija ne odaje pocasti pobedjenim junacima – njih muce i osakacuju iza zatvorenih vrata i u »filtracionim logorima«. Putin komanduje Dumom, on je uklonio s puta Primakova i Luskova u saglasnosti sa ruskim nadama i u skladu sa zapadnim spekulacijama dobio je odresene ruke za sprovodjenje reformi – famoznih reformi koje nam obecavaju vec deset godina. Kakve su to reforme? Moze li neko da poveruje da se iz zlocina mogu roditi dobre reforme? Mogu li pravo i pravosudje biti obezbedjeni od strane vlasti koja ih krsi od momenta kada je zadobila moc? Zar nije poznato jos od vremena Sekspira da se mrlje krvi na rukama ne peru tako jednostavno i da krv ide na krv? Ono najvaznije je Putin vec ucinio – za jos jednu polovinu je povecao vojni budzet i to kada Rusiji niko ne preti i kada joj je potreban svaki dolar da bi svoju ekonomiju podigla iz rusevina. Uz to, on je uveo obaveznu vojnu obuku u skolama – a to je tipicno odluka sovjetskog tipa. Ali, jos vise nego u vreme sovjetske vlasti on pribegava otvorenim lazima staljinskog tipa, tako neverovatnoj lazi da ona dobija snagu uverljivosti kojoj niko ne moze nesto da prigovori. On laze Zapad, laze svoj narod i u tipicno staljinskom stilu, posto je organizovao klanje u kazamatima koji su nedostupni posmatracima, imenuje »opunomocenika za ljudska prava« koji prati te operacije!
Takvo je uglavnom misljenje javnosti. Istorija Rusije XX veka je izatkana od uzasa. Ali, ranije se moglo kazati da ona ne snosi odgovornost za to. Vlast boljsevicke sekte bila joj je nametnuta silom i nisu od nje trazili saglasnost za to. I tu je upravo razlika – danas je Rusija formalno slobodna, njene najrazlicitije institucije su rezultat izbora. Putin je postao popularan, on igra na zicu nacionalizma, ksenofobije, oholosti i opijanja grubom silom. On se ravna prema istrazivanjima javnog mnenja – prema anketama – i ono je ocevidno za njega. On ide na predsednicke izbore kao da je jedini kandidat. Formalno slobodan narod Rusije uvucen je u ono sto se zbiva. Njegov glas na izborima ima moralnu vrednost, igra se na kartu njegove casti i direktno je vezan za postupke onih za koje glasa. On snosi odgovornost. Vreme je da bude svestan toga i da se ne prepusta vekovnom politickom fatalizmu na izborima.

Nacionalizam – to nije program. Ali, on omogucuje postupke odredjenoga tipa. Ceceni ce biti porazeni ili preciznije – zgazeni. Nad zakavkaskim oblastima, u prvom redu nad Gruzijom, nadnosi se opasnost jer vise niko i ne zna koliko su puta bile povredjene gruzinske granice. I na Ukrajinu se pritisak povecava i vec je skinuto sa dnevnog reda pitanje o povlacenju vojnih posmatraca koji su na nezakonit nacin razmesteni u oblastima oko Dnjestra. Nedavno su mi rekli u Poljskoj da se sasvim promenila atmosfera na poljsko-beloruskoj granici – Rusija je vec na pola puta da proguta Belorusiju. Nema razloga koji bi nas navodio na pomisao da ce se rusko drzanje prema Zapadu radikalno promeniti. Njegova osa, koja je odredjena jos u breznjevljevskim vremenima, je jednostavna: trpite nas i pomazite nas jer mi mozemo postati prvorazredni izvor neprijatnosti. Ono famozno zastrasivanje »jastrebovima« koji u svakoj prilici mogu da smene »golubove« koji su toboze na vlasti, uspesno je preoblikovano u zastrasivanje »crno-crvenima«, a oni se toboze umiljavaju i smejulje iza ledja »reformatora« koji su na vlasti. Krvozedni nacionalisti koji dolaze na vlast nece propustiti priliku da nas uveravaju da u rezervi drze jos opasnije nacionalisticke elemente koji su jos krvozedniji. Niko se jos nije usudio da kaze i ovo: Rusija u nekim stvarima ide tragom Severne Koreje, iako je to nesto sto je u nekoj meri zakamuflirano. Ona je naterala SAD i Japan da je izdrzavaju jer je u stanju da realizuje proizvodnju i prodaju raketa i atomskog oruzja, cega se Amerikanci i Japanci plase i to ne bez razloga. Za razliku od Severne Koreje, ruske bombe i rakete nisu projektili u razmatranju vec stvarnost s kojom se mora racunati. Ja nisam protiv toga da se na situaciju gleda sa realisticke pozicije, ali mi pri tom nismo obavezni da prihvatamo antirealizam sadasnjih ruskih rukovodilaca i da se pravimo da im verujemo. Rusija je velika drzava sa atomskim naoruzanjem i istovremeno vojna sila krupnog obima koja moze da se pozabavi unistavanjem golorukog naroda, a mozda i svojih suseda koji ne raspolazu vojnim potencijalima. Ruska ekonomija je nedovoljno razvijena i po obimu je – a to je glavno – kao i po svojoj strukturi znatno slabija od onog sto ima Holandija. Ruski natalitet naglo opada. Nepregledna i pusta prostranstva Sibira, odakle se narod i dalje iseljava i bezi, vise pritiskaju nego sto ga ojacavaju. Sve to se ne moze nazivati »velikom drzavom« u opsteprihvacenom smislu reci.
Deviza »ne ponizavati Rusiju« ne znaci da treba povladjivati njenoj maniji velicine. Ona ne znaci da Rusiju treba prihvatati u institucijama gde joj nije mesto ni po nivou njene razvijenosti niti zbog njenoga drzanja i ponasanja – u MMF-u koji je ona opljackala ili u KEBS-u – ona ne znaci da od nje treba traziti dozvolu kada neka evropska zemlja izrazi zelju da bude clanica NATO-a. Da joj treba davati kredite i to bez nade da ce oni biti vraceni, da u Rusiji treba podrzavati losu vladu, u strahu od jos gore i da uprkos onom sto se vidi nju treba ubrajati u »demokratije«. Buducnost Rusije – to je u najboljem slucaju ono sto je cekalo Francusku posle 1815. godine ili ono sto je prezivela Nemacka posle 1945. godine – polozaj drzave srednje velicine. Za sada ona nije cak ni to. Ali, ona moze to postici ako joj nase vaspitne mere u tome pomognu. Pred njom je dug put jer bivsa velika sila lakomisleno veruje da je takva i da ce ostati i moci takvom biti. Samo ako prizna stvarno u kakvoj se situaciji nalazi, Rusija ce biti normalna – prihvatljiva i civilizovana, jednom recju, evropska zemlja. Nece biti gore usluge od one ako je budemo pomagali u njenom hodu za himerama. S njom se treba ponasati onakvom kakva je, treba je forsirati da sebe prima takvom kakva jeste u stvari – to je ono sto joj moze biti od koristi.

Autor je poznati francuski pravoslavni mislilac cije analize objavljuju paralelno evropski i ruski listovi. Preuzeto iz La Pensée russe, pariskog nedeljnika.