Na poziv poljskog Ministarstva inostranih poslova, grupa od 13 predstavnika nevladinih organizacija iz Srbije i Crne Gore boravila je od 1. do 15. decembra u Bjalistoku na seminaru koji je organizovala Fondacija za razvoj lokalne demokratije; ovo je jedna od trinaest mogucih interpretacija istog dogadjaja

Petak, 1. decembar
Zbog magle na varsavskom aerodromu moracemo da prenocimo u Cirihu. Hotel ima vise zvezdica nego zastave SAD i EU zajedno i nalazi se (tacno u sekund) devet minuta minibusom od aerodroma, ali je put znatno slozeniji ako imate jugoslovenski pasos. A tek ako u grupi imate nekoga ko slucajno nosi ime sa liste nepozeljnih...

Subota, 2. decembar
Nakon sto su i poljski carinici sat vremena procaskali sa Zoranom, predvece napokon stizemo u Bjalistok. Grad od 300 000 stanovnika, 80 km udaljen od granice sa Belorusijom, 100 km od Litve, 150 od Ukrajine. Glavni grad vojvodstva Podlaski, jednog od najsiromasnijih u Poljskoj. Sav u znaku nastupajuceg katolickog Bozica. Nas hotel je u Lipovoj ulici, centar grada. Nema nijedna lipa, ali lepo zvuci.
Najinteresantniji lokalitet za umorne putnike zove se Zubrovka. Votka aromatizovana travkom koju pasu poljski bizoni. Iliti zubrovi. Poseta rezervatu je u programu.
Na prvom izlasku u grad, prva neprijatnost. U drugom kafeu saznajemo zastrasujucu istinu da su Poljaci poludeli za Bregovicem. A on voli da ga vole, pa brze-bolje napravio duet sa ovdasnjom zvezdom Kajom, i to se sada dan i noc vrti po poljskim kanalima (naravno, obrada nekog hop-cupa iz vremena »Dugmeta«, samo ne mogu da se setim kojeg). Zubrovka i »Kalasnjikov«? Ne pokusavajte!

Ponedeljak, 4. decembar
Posle prepodnevne radionice o radu sa volonterima, domacini nas vode u lokalnu skautsku organizaciju. Skauti su, inace, najmasovnija NVO u Poljskoj, skoro iskljucivo volonterska. Mnoge organizacije koje smo kasnije posetili cesto koriste volonterske usluge lokalnih skauta.
Osim sto su to mladi ljudi koji nose uniforme, poljski skauti nemaju mnogo slicnosti sa nasim izvidjacima. Osnovani su pocetkom 20. veka, pominju se u mnogim vaznim dogadjajima i bitkama, pobornici su zdravog zivota i jako brojni. Skoro svi koje smo ovde upoznali u mladosti su bili skauti. I dalje su, naravno – jednom skaut, uvek skaut. Gledamo foto-album. Jako monotono – nasmejani u prirodi, postrojeni u crkvi, pa opet isto. Jedna devojcica nam objasnjava sta znace simboli na njenoj uniformi. Da je taj i taj cin, savladala te i te vestine, pomagala u organizaciji za papin dolazak u Bjalistok... Prvo sto pada u oci kada se udje u prostorije jesu dve slike na kojima su predstavljena deca sa puskama, u borbi za... kao da je vazno.
Deca sa puskama.

Utorak, 5. decembar
Posle susreta sa gradonacelnikom Bjalistoka (AWS, desnica, u Bjalistoku drzi lokalnu vlast od prvih demokratskih izbora) i vojvodom (UW, liberali), obilazimo grad. Vodic je pravo blago. Jedino se Bogdan, nas tumac, nije odusevio cinjenicom da cemo nekoliko sati provesti sa zivahnim sezdesetogodisnjakom koji obozava da prica o svom gradu. I vodic je bio skaut, no dobro.
U Bjalistoku je rodjen Ludvig Zamenkov, otac Esperanta. Impresioniran multikulturalnoscu sredine u kojoj je ziveo, ali i nemogucnoscu uspostavljanja komunikacije izmedju razlicitih vera i naroda, plemeniti covek je dosao na ideju da zapocne dijalog na nicijoj zemlji. Na svoj rad je potrosio veliko porodicno bogatstvo, ostavsi za zivota neshvacen i od okoline i od svojih najblizih. U etnicki gotovo cistoj Poljskoj (preko 95% Poljaka), ovaj kraj je, zbog blizine granice, retko nacionalno i verski mesovit (Litvanci, Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Tatari, Cigani, Staroverci...). Od gradonacelnika nismo mogli da dobijemo podatak o procentu manjinskog stanovnistva. Bila bi to, kaze, diskriminacija kada bismo o ljudima govorili u procentima, a ima i mnogo mesovitih brakova, pa je tesko utvrditi. Vojvoda i nas simpaticni vodic su se slozili da je oko trecine stanovnistva vojvodstva Podlaski manjinskih nacionalnosti. Vojvoda je multikulturalnost podvukao kao jednu od stvari kojima se Podlaski narocito izdvaja od drugih. I ponosi.
Pre Drugog svetskog rata Bjalistok je imao oko 140 000 stanovnika. Vise od pola bili su Jevreji. Od osam sinagoga, koliko ih je bilo do 1941, danas je ostao samo spomenik na mestu gde su prvih dana rata nacisti zapalili jednu u koju su zatvorili 6000 Jevreja. Samo cetvoro je prezivelo, zahvaljujuci hrabrosti nekolicine Poljaka. Za vreme okupacije u gradu je bio geto u kojem se 1943. desila pobuna nakon koje su svi Jevreji prebaceni u logor Treblinka.
Posle marta 1968, poljski Jevreji su ponovo proganjani, kao organizatori protesta protiv staljinizma. U Bjalistoku su komunisti preorali jevrejsko groblje i na tom mestu napravili park. Nas vodic je, kao ucenik, tri puta izbacivan iz skole zato sto je stitio Jevreje.
Tek u poslednjih deset godina, porodice nastradalih za vreme holokausta u Poljskoj dobile su mogucnost da vrate imovinu svojih preminulih. U Bjalistoku, to su samo tri-cetiri stare kuce. Verovatno ce biti vracene naslednicima koji danas zive u Izraelu. U gradu vise gotovo da nema Jevreja.
Jedna od nasih prijateljica iz Fondacije kaze kako ona poznaje »samo dvoje ljudi u gradu koji imaju hrabrosti da kazu: Ja sam Jevrejin i ponosim se time«.
Na suprotnim krajevima Lipove ulice nalaze se dve prelepe katolicke crkve. Prva je sagradjena u cast pobede nad boljsevicima 1920. godine. I nacisti i komunisti su, bombardujuci Bjalistok do temelja, bili toliko zadivljeni neobicnim izgledom crkve da su je postedeli rusenja. Nemci su planirali da je preprave u evangelisticki hram, a Rusi (u ovo bas nisam do kraja poverovao) u cirkus! Podignuta je na uzvisenju kojem prethodnih sto godina niko nije smeo da pridje jer su tu pocetkom 19. veka sahranjivane zrtve epidemije kolere. Prva je crkva u Poljskoj sagradjena od armiranog betona. Bronzana statua Bogorodice stoji na polumesecu, zastitnom znaku Litve. U vreme kada je crkva gradjena Poljska i Litva su bile delovi jedne religiozne zajednice; 1991. godine papa ih je podelio.
Druga crkva je podignuta u sedamnaestom veku, u vreme kada je ruski car branio da se grade poljske bogomolje. Na molbu bjalistockih Poljaka, 1621. godine car je dozvolio da se napravi crkvica, tolika da zadovolji potrebe bogosluzenja. Za pet dana (legenda, verovatno) u gradu je nikao velicanstveni hram, petnaest puta veci od planiranog. Svako je na svoj nacin pomogao u izgradnji. Sledece godine carski namesnik je posetio grad.
Po njegovom odlasku svi koji su ucestvovali u izgradnji crkve poslati su u Sibir.
Na teritoriji grada ima 35 sakralnih objekata (katolickih, pravoslavnih, muslimanskih, evangelistickih, adventistickih...). U Poljskoj je bogosluzenje veoma isplativa rabota, jer po zakonu petnaest ljudi moze da oformi svoju versku zajednicu, a svestenici placaju znatno nizi porez od ostalih gradjana. Medju samim Poljacima ima i jedan broj pravoslavnih, a vodic pominje inicijativu koja ima sve vise pristalica – da katolicki svestenici i bacuske (sleng za pravoslavne) mogu da sluze u obema crkvama.
Sve price o komunistickim vremenima lice jedna na drugu. Meni je tetka pricala kako je park kod zeleznicke stanice u Cacku stvoren za nekoliko dana uoci Titove posete gradu, i da je ona bila medju savesnim omladincima na posebnom zadatku da tokom marsalovog iskrcavanja pridrzavaju drvece koje se jos uvek nije bilo najbolje primilo. U Bjalistoku je citava Ulica Marije Kiri, koja pocinje od bivse zgrade Komiteta, napravljena preko noci da bi njome prosla prvomajska parada. Internacionalizam, zaista. Zgradu Komiteta je projektovao poznati arhitekta iz Bjalistoka Stanislav Bukovski, trazeci za uzvrat da projektuje i sagradi crkvu. Obecanje mu nije ispunjeno, ali je crkva po njegovom projektu kasnije ipak sagradjena (ne mogu tacno da utvrdim kada, posto Bogdan vec odavno trokira). U sirokom pojasu zgrada oko Komiteta ziveli su iskljucivo partijski sluzbenici, da bi ga sto efikasnije branili u slucaju iznenadne imperijalisticke agresije. A 1959. godine partijske vlasti su zabranile pijanim ruskim vojnicima stacioniranim u Bjalistoku da izlaze u grad jer su se stalno tukli sa mestanima.
U parku oko dvorca Branicki nalazi se spomenik katolickom svesteniku Popjelusku, heroju Solidarnosti koga je 1984. ubila tajna policija. Ima i film Anjeske Holand, igra ga Kristofer Lamber. Valjda najegzoticnije vezano za sindikat Solidarnost jeste ta sprega sa katolickom crkvom i borba za gradjanske slobode sa tonom nacionalnog oslobodjenja. Sindikati su, po lektiri, levicarska varijanta, ali ovde su mnogi doba komunisticke okupacije pre svega dozivljavali kao jedno od brojnih ruskih osvajanja njihove zemlje. Politicka organizacija izasla iz Solidarnosti (Izborna akcija Solidarnosti – AWS) danas cini poljsku desnicu. Iliti pravicu.
Dok ulazimo u dvorac vodic prica kako su se mnogi hrabri borci protiv komunista povukli nakon 1989. i danas zive u senci. I siromastvu. A na vrhove politicke scene isplivali ljuti pozadinci i poneki policijski taster. Bogdan nasiroko preskace i pojednostavljuje recenice.
– Govna plutaju.
Dvorac Branicki je do osamdesetih godina 18. veka bio centar kulture u ovom kraju. Onda su grad osvojili Rusi i odneli iz dvorca neprocenljivu zbirku od 400 slika i stotinak skulptura poznatih svetskih autora. Poljska sljahta (plemstvo) pokusala je da presretne osvajace na povratku za Rusiju i preotme zbirku, ali nisu uspeli. Vecina slika se jos uvek nalazi u Lenjingradu. Rekonstrukciju dvorca je takodje radio Stanislav Bukovski. Vodic ga je licno poznavao. Za njegovu suprugu Pladicu, vajarku, kaze da je bila prava lepotica. Imali su jednog sina. Rodio se mentalno zaostao.
Bogi je na izdisaju.
Sin Bukovskih je i danas ziv. Mozete ga videti kako naglas peva na zadnjem sedistu autobusa. Ljudi mu se smeju.
Malo ko zna da je to dete zasluznih gradjana.

Sreda, 6. decembar
Danas smo u poseti Visoj skoli javne administracije u Bjalistoku, koju su 1996. osnovali nasi domacini, Fondacija za razvoj lokalne demokratije.
FRLD je osnovana 1990. godine u Varsavi sa ciljem da edukuje lokalnu administraciju. U Poljskoj je u vreme komunizma od lokalne samouprave postojala samo opstina sa veoma skromnim kompetencijama, a osim centralizovane uprave, od partijske drzave je nasledjena i nekultura kabadahijskog vladanja i cinovnickog aparata ubedjenog da gradjani postoje zbog njega, a ne obrnuto. Vujt (iliti predsednik opstine) je bio bog i batina u gradu i u samoj lokalnoj upravi. Ako bi u predsednikovom odsustvu iskrsnuo neki problem niko se ne bi usudio da ga resava dok ne stigne veliki gazda. Zato je FRLD pokrenula edukaciju citavog aparata, od salterskih sluzbenika do vujtova, shvatajuci da im od toga zavisi ozbiljna decentralizacija drzave, uskladjivanje administracije sa evropskim standardima, ozbiljna ekonomska i kulturna saradnja sa Evropom i ulazak u EU. Nova demokratska vlast nije isla na jednostavno otpustanje sluzbenika koji su zateceni 1989. Takva sok terapija svakako ne bi resila problem koji je proizlazio iz tradicije nedemokratskog vladanja, podjednako ukorenjene medju vladajucima kao i medju gradjanima. Sa programom kurseva za radnike u opstinama FRLD se sirila na druge gradove (kancelarija u Bjalistoku je osnovana 1992), da bi 1995. godine pocela da otvara skole u kojima se obucavaju novi kadrovi. Jedan od predavaca u ovoj skoli objasnjava nam poljski tip decentralizacije drzave, koji je na snazi od januara 1998. Nije savrsen, opstinama i regijama su kompetencije prosirene nesrazmerno povecanju budzeta, ali se i dalje traga za boljim modelom.
U gradicu Vasilkovu radi Gradski centar za animaciju kulture, turizma, sporta i rekreacije. Simpaticna ekipa od 17 do 117. Docekuju nas pesmom. Pevaljka je pre pedesetak godina sigurno bila riba i po. Obavezan detalj su i troje lokalnih skauta-volontera. Znaci nema alkohola. Posle protokolarnog dela pokusavam od omladinaca da iscupam stogod o strukturi mladih koji se regrutuju u skaute. Ne ide – svi socijalni stalezi, nacionalnosti, vere. Osamnaestogodisnja harcerka (planinka, ako se ne varam) prica o nedavnom pokusaju jednog skautskog lidera da napravi cisto katolicku cetu.
Nije mu uspelo. Neizvodljivo je, kaze, da skautska jedinica funkcionise na taj nacin. Nije skautski.
Na povratku razmisljam o FRLD. Zestok posao. I u Srbiji je decentralizacija dezurna tema, ali to prosirenje budzeta i nadleznosti se mora nekome poveriti. A od pomisli na srpske domacine i ponekog muslimanskog gazdu u nasim opstinama, odmah moram da progovorim sa nekim ne bi li odagnao nocne more. Pitam Kasju da li decentralizaciju iz 1998. bar jednim delom smatra uspehom svoje organizacije. Kaze da posao nije zavrsen, da stranke i nevladine organizacije u Poljskoj jos uvek nemaju usaglasenu zajednicku platformu za decentralizaciju drzavne uprave...
Ali, da ne misli da je tako ne bi radila u Fundaciji.

Cetvrtak, 7. decembar
Za vecerom pokusavam da dobijem od Barbare neku tvrdo kuvanu pricu o pritisku FRLD na vlasti da se ukljuce u njihov program. Ispricala je par anegdota o nekolicini vujtova (iliti Velja Ilic) koji nisu bas bili radi da menjaju predjasnje navike, ali sam ostao uskracen za siroki front organizovane javnosti koji je prisilio vlasti da rade u interesu gradjana. Verovatno zato sto se takve stvari zapravo ne desavaju u realnom zivotu. Umesto pritiska, Barbara sve vreme govori o saradnji sa vlastima, o obostranoj spremnosti da zajednicki deluju u interesu gradjana.
I nju pitam za harcere. Bila je skaut u vreme komunista, 1985. je hapsena zbog rasturanja andergraund stampe. U Poljskoj je osamdesetih postojala citava mreza ilegalnih novina i stamparija, sa nekoliko stotina lokalnih niskotiraznih naslova, u cijem distribuiranju su, sada prvi put cujem, organizovano ucestvovali skauti. Kao i u drugoj poznatoj ilegalnoj aktivnosti tog vremena, posmatranju izbora. To vec zvuci poznato. Komunisticke vlasti nisu dozvoljavale posmatranje, ali kako je izlaznost stalno naduvavana, kradja je dokazivana prebrojavanjem gradjana koji ulaze na biralista. Mladi skauti su cesto bili angazovani da pomazu prilikom izbora, pa su koristili priliku i brojali glasace. Komunisti su uzimali skaute i za dekor na prvomajskim i slicnim paradama, ali su za gradjane oni uvek bili simbol neke druge Poljske. Zvali su ih rotkve (spolja crveni, unutra beli).
O. K. Postujem, ali postujte i vi moje demokratsko pravo na predrasudu.
Deca sa puskama? Ne, hvala!

Subota, 9. decembar
Vec tri dana smo zatvoreni na radionicama u hotelu.
Kada sam u junu bio u Varsavi cuo sam price o poljskom antisemitizmu, samo sto su u ambijentu velegradskog mravinjaka zvucale prilicno nestvarno. Za razliku od pogranicnog Bjalistoka. Ovde se vec primecuje to sto sam letos cuo, da je »poljski antisemitizam veoma intenzivan, ali je uglavljen izmedju nemackog i ruskog pa se ne primecuje«. Ali, uglavljena je i sama Poljska. I ne zna se od koga je vise stradala, zajedno sa svojim Jevrejima.
Zivot je ponekad tako komplikovan.

Nedelja, 10. decembar
U jednom prijatnom kafancetu u Bjelskom Podlaskom smestene su prostorije Organizacije prijatelja dece sa bolestima raka. Direktor organizacije i vlasnik kafane takodje je oboleo. Ima dosta mladih. Prikupljaju novac na ulicama, organizuju dobrotvorne koncerte i aukcije, a posebno rade sa porodicama obolelih. Prakticna pomoc i rec. Imaju i svoj bend, izdali su CD sa pesmom posvecenom bolesnoj deci. Jovan primecuje da je polica iznad ulaznih vrata krivo zakucana, naginje udesno. Gazda kaze da je u kafani fajront kad gostima izgleda da polica stoji pravo.
U Bjalovjeziju smo posetili kafanu »Volodja«. Odmah pored buvljaka, dve skucene prostorije i dvoriste krcati simbolima vremena koje bi sada najvise volelo da bude potpuno zaboravljeno. Lenjinove biste, usare sa petokrakama, proleterski barjaci, Tamna je noc, sirena za vazdusnu opasnost (da, ista je!) i poneki Lukasenkov poster. A u toaletu stara karta sveta, iz vremena blokovske podele i stare Jugoslavije.
Poslepodne napokon i rezervat bizona. Isti kao oni u »Tragacima«, koje Dzon Vejn ubija da ne bi hranili Komance. Uvece smo zavrsili u sumi pored vatre. Kobasice i votka, harmonikas sa vestackim zubima i iskrenim osmehom svira »Oci carnaje«, hit dana je »Tamna je noc«, neku poljsku u kojoj se pominje vino... Onda Milka svira »nesto nase« i davi sa nekim precanskim slagerima, ali ne vredi – Poljaci padaju na »Oj, Moravo«.
Zivot je ponekad tako jednostavan.

Ponedeljak, 11. decembar
Organizaciju Pogranicze 1989. godine je osnovala grupa Varsavljana koji su nakon pada komunizma uvideli mogucnost razbuktavanja medjunacionalnih sukoba i resili da urade nesto tamo gde ocene da je opasnost najrealnija. Izabrali su Sein, grad na granici sa Litvom, poznat po krvavom sukobu izmedju Poljaka i Litvanaca nakon Drugog svetskog rata. Sein je u svojoj istoriji cesto prelazio iz drzave u drzavu. Od 1919. pripada Poljskoj. Ostao je podeljen agresivnom medjunacionalnom netrpeljivoscu, veoma vidljivom i medju mladima. Veliki izvor konflikata je crkva. Litvanskim svestenicima grad je jako vazan jer je u proslom veku bio sastajaliste njihove inteligencije. U Seinu i okolini zivi i veliki broj drugih naroda, Rusa, Staroveraca, Ukrajinaca (naseljeni 1947. godine akcijom »Visla«, kada su ih komunisti raseljavali u krajeve vracene Poljskoj od nacisticke okupacije), Belorusa, Cigana... I ovde je pre Drugog svetskog rata zivelo dosta Jevreja. U zgradi u kojoj se danas nalazi Pogranicze bili su smesteni skola Talmuda i rabinat, a odmah pored je stara sinagoga. Nakon rata, u Seinu vise nije ostao nijedan Jevrejin, a komunisti su u zgradu rabinata smestili fabriku papuca.
Nas domacin u Pogranicze Kzistof Cizevski je na stranicama Gazete viborce pre izvesnog vremena pokrenuo polemiku o zlocinu koji su za vreme Drugog svetskog rata nad Jevrejima pocinili Poljaci i ovih dana smo imali priliku da na radiju razaberemo neke od odjeka. Veoma zucna rasprava oko dogadjaja koji se desio pre vise od pola veka. Pardon, poljska desnica tvrdi da se nije ni desio.
U blizini Seina, na samoj granici sa Litvom, nalazi se grad Krasnogruda, u kojem je detinjstvo provodio Ceslav Milos. Pogranicze su svoje delovanje zasnovali na njegovoj ideji srednjoevropskog kulturnog prostora, a sam Milos im je mnogo pomogao u osnivanju organizacije. Casopis koji izdaju zove se Krasnogruda.
Ljudi iz Pogranicze su se tokom osamdesetih bavili andergraund pozoristem, ali su po dolasku u Sein shvatili da ovde ljudima pozoriste nije najneophodnije. Poceli su svakodnevni rad na edukaciji dece i mladih u okviru godisnjeg programa, u saradnji sa lokalnim vlastima i skolama. U pocetku su Seinjani sa podozrenjem gledali na svoje nove sugradjane. Neki su mislili da su se Jevreji vratili u svoju zgradu. Kzistof se seca da je jednog jutra na zamagljenom staklu njihovog kombija osvanulo ispisano Ludoverci. Svojim radom uspeli su da naprave mesto susreta razlicitih naroda u gradu (»pa makar ta komunikacija znacila i svadju«, kaze Kzistof) i daleko nadrastu lokalni znacaj. U samom Seinu, iz njihovog rada je nastalo gimnazijsko pozoriste i muzicka grupa koja izvodi neku vrstu etno-dzeza. Mi smo u prostorijama organizacije zatekli izlozbu posvecenu proroku Iliji i njegovoj pravoslavnoj religioznoj grupi koja je delovala u Rusiji krajem 19. i pocetkom 20. veka.
Prica o proroku Iliji kao cudotvorcu krenula je kada je jednog kriminalca preobratio u hriscanstvo. Valjda nijedan hriscanski motiv nije tako uzbudljiv kao pokajanje i iskupljenje. Kako je pokret oko proroka Ilije rastao, pravoslavna crkva je na njega vrsila sve snazniji pritisak da se zamonasi, ali je Ilija izabrao da ostane medju svojim sledbenicima. Jedno vreme je proveo u manastiru, da bi 1929. odbacio pravoslavlje i njegovu hijerarhiju. Tajna istorija uskovitlanih revolucionarnih vremena. Prorok Ilija je kao kljucni element svoga ucenja istakao snovidjenja, sto ce uskoro postati obelezje mnogih grupa u citavom talasu novog religioznog kulta. Njegov uticaj i ugled medju ljudima posebno su rasli tokom rata; 1945. prorok Ilija je nestao. Verovatno KGB.
Kljucna rec koju sam danas naucio glasi rozni. Znaci drugaciji.
Posle razgovora, Kzistof nas vodi da pogledamo njihov film. Ispred sale za projekciju deca su napravila glinenu maketu grada kroz vekove, Seina u kojem zgrade kojih vise nema stoje pored onih koje nisu docekale. Sein kakav nikada nije postojao ili kakav tek sada pocinje da postoji?
Film se zove »Dom«. Lirski dokument o druzenju dece razlicitih nacionalnosti jednog letnjeg dana, o zajednickom pokusaju da naprave kucu i nauce nesto jedni o drugima kroz upoznavanje rituala. Od scene u kojoj se klinci zblizavaju simulirajuci sahranu prosto zastaje dah. Sve je kao pravo, mrtvac, narikace... Jedino smeta smeh. Opusteni su. Slobodno grese i ponavljaju. Devojcica ne uspeva da se uzivi u pokret ispred prozorskog okna koji su svi uradili. Uciteljica joj sapuce.
– Gledaj u nebo.

Utorak, 12. decembar
Danasnja radionica na temu »Aktiviranje lokalnog drustva« trebalo bi da zaokruzi pricu o dugom putovanju u decentralizaciju. Sve i da naucimo politicare kako se demokratski vlada, opet nam trebaju gradjani koji ce od svojih vlasti takav odnos zahtevati. Gradjani aktivno zainteresovani za politicki zivot, za resavanje svojih problema, koji tupe na tribinama, bistre po trgovima, pokrecu peticije, bucu...
Silvija govori o svom programu povecanja bezbednosti gradjana u jednom bjalistockom kvartu. Nakon sto su rezultati ankete pokazali misljenje zitelja Bjalistoka da je njihov najveci problem bezbednost i da se mnogi ne osecaju sigurno ni u svojim stanovima, Silvija i njena ekipa napravili su razgovor sa gradjanima na nivou citavog grada, koji nije doneo nikakve rezultate. Problemi raznih ljudi iz raznih delova Bjalistoka bili su toliko drugaciji da se nije mogla izvuci nikakva zajednicka platforma za akciju. Onda su resili da okupe stanovnike jednog kvarta. Skup je propagiran na TV-u, radiju, lecima, pisali su pisma gradjanima. Posebno su pozivani oni koji su bili zrtve napada ili provala. Na skup je doslo osamdesetak ljudi. Premalo da se zaustavi problem, suvise za radionicu, ali dovoljno da bude jezgro grupe. Organizovan je sastanak sa policijom. Ne svadjaonica u kojoj gradjani napadaju a policija se pravda skromnim budzetom, nego pokusaj da se u saradnji resi zajednicka muka. Silvija sastanak ocenjuje kao uspesan, utoliko sto su gradjani uvideli da se sa policijom moze normalno razgovarati i saradjivati. Problem je i dalje postojao, ali je jedna barijera probijena. Stavise, u daljim razgovorima gradjani su dosli do onoga sto su im i policajci sugerisali – da im je u uslovima pojacanog kriminala, protiv kojeg policija ne moze uspesno da se bori, prvi komsija najbolji saveznik. Po zgradama su formirane male »komsijske grupe« koje su pratile sta se desava u komsiluku. Na te zgrade su stavljali nalepnice sa natpisom »Ovde deluje komsijska kontrola«. Kasnije su se u delovima grada u kojima je sproveden ovaj program gradjani mnogo lakse i brze organizovali da resavaju druge probleme, poput parkinga ili ulicnog osvetljenja.
Pokusavam da se priberem od soka, ali sve vreme zamisljam babe iz svog komsiluka kako dobijaju alibi da njuskaju pored tudjih vrata i zapisuju ko ulazi i izlazi. Pitam Silviju za cifre koje bi pokazale da je kriminal u kvartu zaista opao nakon ove akcije. Kaze da su im mnogi postavljali isto pitanje, ali te podatke nisu prikupljali. Oni se ne bave statistikom, nego pokusavaju da promene odnos gradjana prema ucescu u resavanju lokalnih problema.
Rucak pa odmor.
Moj cimer Slavko naglas pokusava da cita poeziju Vislave Simborske na poljskom koji ni jedan ni drugi ne govorimo.
Cutim i slusam.
Pocinjem da razumevam.

Sreda, 13. decembar
Pred samu granicu sa Belorusijom, u Sokolku, dosli smo da bi videli Evropski klub u skoli. Vannastavna aktivnost u kojoj se stariji osnovci i nizi razredi srednje skole uce o Evropskoj uniji. Poljska 2003. godine ocekuje ulazak u EU, a prethodno ce morati da se izjasni na referendumu. To bi mogao da bude problem jer medju gradjanima (posebno seljacima) postoji otpor prema prodoru stranih proizvoda kojima poljska privreda nece moci da konkurise, pa valjda i malo kampanje preko skole nije na odmet. Ako sam dobro uhvatio, medju klincima su evropski klubovi vrlo prestizna stvar.
Mnogo interesantnija atrakcija Sokolke je njihov gradonacelnik. Covek gazi drugi mandat, a nije clan nijedne stranke. Cak se izjasnjava kao pristalica partije koja u njegovom gradu nema skupstinsku vecinu. Stalozeno odgovara na pitanja o problemima grada, o velikom broju nezaposlenih od kojih su 70% ljudi niskog obrazovanja (osnovna skola ili manje), o teskim socijalnim prilikama i porastu kriminala, o losim posledicama nedavnog zatvaranja granice sa Belorusijom (najistocnija granica EU). Ali je ponosan na svoju Sokolku i sve njene katolicke i pravoslavne crkve i dzamije. Na tatarsko groblje iz 17. veka, najstarije aktivno groblje u okolini. I ovde je do 1941. zivelo puno Jevreja; 40% pre Treblinke, komunistickih progona... Posle smo u prospektu videli fotografiju tatarskog groblja. Na jednom grobu pise: Asanowitz Fatma, rodjena 1907...
Ostalo se ne vidi.

Cetvrtak, 14. decembar
Pre nego sto cemo krenuti na svecanu veceru Barbara kaze da se Lipova ulica za vreme komunista zvala Staljinova. A pre toga Hitlerova. Dobar fazon.
I nista vise.

Petak, 15. decembar
U savrsenom redu ciriskog aerodroma jedan izlaz je zakrcen sa pet-sest paralelnih redova. Stoje i cekaju iako su obavesteni da ce let za Beograd kasniti. Gledam ih. Nekako su mi...
Ruzni?
Ne, rozni.