 |
Broj 254 |
|
|
|
Dogadjanja
Povodom burnih crnogorskih crkveno-politickih zbivanja mnogi su listovi – medju njima i neki strani – navodili neobicne detalje u vezi sa strajkom gladju o. R. Nikcevica. Paroh Vlaske crkve se na taj korak bio odlucio braneci prava Crnogorsko-primorske mitropolije SPC, u sukobu sa kanonski nepriznatom CPC. Bio je paroh – navode novine – ranije gorljivi pristalica politike M. Djukanovica pa je navodno kasnije presao »na drugu stranu«. Detalje je naravno tesko proveriti no – to bi valjalo podvuci – i svesteno lice ima pravo da se politicki angazuje pa i da menja svoje stavove. Nevolja je u tome sto je on bio politicki upotrebljen i sto se to s njim i dalje cini, najverovatnije i mimo njegove volje. Bilo kako bilo, mnogi su i s pravom u tome prepoznali paradigmu koja objasnjava ne samo mnogo od onoga u odnosima izmedju crnogorske mitropolije i CPC, vec i dobar deo onoga sto ima mnogo sire znacenje. Ti odnosi stoje u mrezi odnosa izmedju SRJ i republike Crne Gore sa sasvim neizvesnim ishodom. Ono sto je usledilo pokazuje da je paradigma zaista vazna i da se problem mora ozbiljno shvatiti i dublje osvetliti. Dogadjaji tokom januara dobili su svojevrsno ubrzanje pa i – kako pise Glas javnosti od 15. januara – zlokobne zaplete sa teskim i sagledivim posledicama. Naime, deset hiljada gradjana Podgorice, uz vatromet kakav se ne pamti, docekalo je »srpsku« Novu godinu – koja u Beogradu nije slavljena – u atmosferi slavlja kakvo sigurno ne prilici sv. Vasiliju ciji se dan po julijanskom kalendaru obelezava toga dana. Pred Crkvom sv. Djordja »do pojasa goli mladici« razvijali su zastave koje nisu bile samo crkvene, estradne zvezde ne bas smernog i bogobojazljivog drzanja davale su sve od sebe, a ulice su se prolamale od povika slavnih »delija« – »Ovo je Srbija!«. Slavlje su svojim prisustvom uvelicali g. prvi ministar Z. Zizic i patrijarh srpski g. Pavle koji je s tribine blagosiljao ovaj »versko-partijski skup«. I neupucenom u crkvena zbivanja otprve je jasno da je Crkva ovde upotrebljena kao ideoloski servis i to u trenutku kada joj je takva uloga najmanje potrebna. Ono sto je tu bitno nisu senzacije i sveprisutni nas neukus, nego nesto mnogo dublje – dublje i od ovog novogodisnjeg slavlja koje je tradicija. Ovakvi dogadjaji nisu novina – ima ih na pretek – ali se s njima otvaraju stari i nerazreseni problemi. Crkva na Balkanu odavno daje caru carevo prema zapovesti, ali o drugom delu te iste Hristove zapovesti odavno malo ko razmislja – o onome sto dugujemo Tvorcu ne razmisljaju ni Crkva ni drzava. Svuda se ponavlja da je »svaka vlast od Boga« i trajno se falsifikuje apostol Pavle – prvi i slavni autenticni disident – koji se prikazuje na osnovu proizvoljno procitanog mesta – Rimljanima poslanica 13. 1. – kao naivni legalista sto on sigurno nije bio. Ovo je jednostavno sluzenje vlastima, posmatranje odnosa Crkve i drzave samo kroz jednu prizmu, pri cemu se zaboravlja upozorenje priznatog pravoslavnog autoriteta Kartasova koji je mudro opominjao – »Vazan je savez Crkve sa drustvom a ne sa policijom i birokratijom«. Da nevolja bude veca – a to pokazuje i podgoricki skup – ovo je sluzenje ne samo partijskoj drzavi vec jednoj partiji kakva je SNP koja na izborima nije zabelezila neke zavidnije rezultate. Stoga je ova blizina izmedju drzave i Crkve zaista nesto opasno jer Crkva mora da trazi mesto u modernom drustvu a ne samo u jednom modelu odnosa sa drzavom. Crkva i drzava – pomenucemo jos jednom crkvenog istoricara Kartasova – su dva »entiteta«, oni ne treba da budu samo odeljeni vec i »udaljeni« jedan od drugog. U ovom slucaju Crkva nece ispod drzavnoga skuta, a drzava svesno koristi Crkvu za ideoloske potrebe stvaranja neke nove nacionalne ideologije. Znaci su zaista zabrinjavajuci. Ministar Lecic – kazu da mu je kultura resor – preporucuje gradjanima da ne lezu i da ne ustaju pre nego sto procitaju neki odlomak iz N. Velimirovica jer navodno on tako cini. Nije on jedini koji govori o »duhovnosti«, kao da za ovih deset godina nismo videli da iza te njihove »duhovnosti« stoje raketno-artiljerijski dispozitivi koji su Balkan zavili u crno. Ako se nacionalizam i palanacki primitivna sociologija N. Velimirovica stave na mesto koje je imao E. Kardelj, ako se zagovara »rukovodeca uloga Crkve u Drzavi« – kako kazu neki nadri-pravoslavci – onda cemo imati novo jednoumlje, imacemo ono sto su komunisti hteli kada su sintagmu »rukovodeca uloga« uneli cak u Ustav, ali tada Crkva nece biti »stub i tvrdjava istine« po recima apostola Pavla, niti nada sveta i coveka kako verujemo. Drzavi ce biti dobro jer ce njena moc biti posvecena, ali ni Crkvi ni drustvu to dobra doneti nece. Ono prvo je put kojim se godinama islo, ali ce se morati krenuti i ovim drugim putem – putem osvajanja mesta u modernom drustvu koje zaista treba oduhoviti. To je ono o cemu se na pravoslavnom Istoku ozbiljno razmislja i o cemu se ne misli u nasoj palanci duha. Stoga mozda i nije cudno sto je sam patrijarh srpski g. Pavle ovako upotrebljen izvan oltara, ali nije malo cudo sto je i sam pristao da bude upotrebljen ovako kako je to bilo u Podgorici. No ni to nije prvi put – vodili su ga i u rovove dicne Karadziceve vojske! Kobni znaci na koje podseca ova blizina izmedju delova jerarhije i partijske drzave namecu potrebu savesnog razmisljanja o problemima Crkve, drustva i drzave. Mirko Djordjevic
|
|
|
|
|