Ruski anarhista Petar Kropotkin pisao je 1920. godine da ce, kao rezultat boljsevicke vladavine, »pojam komunizam postati psovkom«. To se i dogodilo u Rusiji, ali ne u Srbiji, barem kada je rec o derivatu komunizma, »socijalizmu«. Ono sto nije uspelo za 40 godina komunisticke vladavine postigli su SPS i Milosevic za deceniju, narocito za poslednjih godinu dana. 
Tacku na slovo i predstavlja nacin na koji je Milosevic morao da bude oteran sa vlasti. Kao deo takvog nepromenjenog ponasanja i atavistickog zivota u virtuelnom svetu projektovane realnosti treba posmatrati i vanredni 5. kongres SPS-a. Naime, jedina sansa socijalista da prezive kao znacajna politicka stranka bila je u nedvosmislenom distanciranju od politike Slobodana Milosevica, pre svega od njegovog postizbornog ponasanja. Umesto raskida sa Milosevicem i prethodnom politikom koja je dovela Srbiju i Srbe na teritoriji nekadasnje Jugoslavije do nacionalne katastrofe, vanredni kongres SPS-a bio je kongres potpunog kontinuiteta. I to ne samo sa prethodnim, nedavno odrzanim 4. kongresom, nego sa celinom politike koja je upropastila narod, naciju i drzavu. Na ovaj nacin, SPS je zapecatio svoju sudbinu. U medjuvremenu formirane dve partije–naslednice, koje vode bivsi Milosevicevi kadrovi, takodje su stranke kontinuiteta, doduse ne sa samom zavrsnom fazom Miloseviceve politike. Ali, s obzirom da su njeni lideri samo odbaceni Milosevicevi kadrovi, a ne politicari koji su se bilo kada gazdi javno suprotstavili ili bi se u bilo cemu principijelno razlikovali od SPS-a, od samog pocetka, sansa ovih stranaka da poprave naruseni imidz levice – bila je ravna nuli. Srbiji je potrebna politicka stranka demokratske levice, ali ce ona ocigledno nastati tek u buducnosti i sigurno potpuno izvan politicko-kadrovske masine SPS-a i JUL-a.
Kao sto su pokazali decembarski izbori, pravi pobednik 5. vanrednog kongresa SPS-a nije bio Milosevic, jos manje socijalisti, nego – bez obzira koliko to paradoksalno zvucalo – DOS i njegov nepopularni lider na republickom nivou. Naime, vlastitim samoeliminisanjem sa politicke scene, SPS je izgubio moc ozbiljne politicke konkurencije DOS-u, jer je insistiranjem na politici kontinuiteta onemogucio da bude privlacan na decembarskim izborima za sve one koji su nezadovoljni politikom DOS-a ili smatraju da je potreban balans njegovoj apsolutnoj prevlasti u Srbiji. Ovakvi kakvi su pod Milosevicevim vodjstvom, socijalisti ce da udju u srpski parlament, ali kao marginalna poslanicka grupa, bez ikakve sanse da u buducnosti nesto bitno izmene. Na taj nacin, na decembarskim izborima DOS je ostao bez ozbiljne politicke konkurencije. U kampanji za republicke izbore, DOS kao i takozvane nevladine organizacije insistirali su na tome da su ovi izbori samo nastavak saveznih. Na taj nacin oni su zeleli da i nadalje nesmetano profitiraju na referendumskom karakteru septembarskih izbora: za ili protiv Milosevica i SPS-a. To je DOS-u i njegovim podrzavaocima, zahvaljujuci Milosevicu, ovoga puta uspelo. Sa ovako pripremljenim i zavrsenim kongresom SPS-a, Milosevicevi sledbenici su upravo u ovoj bitnoj dimenziji predizborne kampanje sustinski pomogli DOS-u: sa Milosevicem na celu, referendumsku dimenziju septembarskih izbora zapravo su oziveli sami socijalisti. Sa druge strane, cak i da su u celini eliminisali Milosevica i njegovu politicku garnituru, socijalisti ne bi – s obzirom na rezultate njihove vladavine – znatno bolje prosli na ovim izborima, ali bi stvorili pretpostavku za preobrazaj svoje stranke na temeljima demokratskog socijalizma i za funkciju opozicionog kriticara i tega ravnoteze vlasti. Ovako, dobili su suvise mnogo glasova da bi se raspali do kraja, ali cena za to je daljnje postojanje jedne stranke bez ikakve perspektive.