Prevremeni parlamentarni izbori u Srbiji, odrzani samo tri meseca nakon saveznih, predsednickih i lokalnih izbora, pokazali su nekoliko kljucnih stvari. Prvo, trend raspolozenja gradjana za promenama i odlucnim reformama je nastavljen, a dvotrecinska vecina koju je osvojila Demokratska opozicija Srbije obavezuje je da realizuje zelje biraca.
Drugo, zapazen je visok stepen apstinencije biraca sto je, po nasem uverenju, rezultat sledecih okolnosti: razocarenja onog dela birackog tela koje tradicionalno glasa za Socijalisticku partiju Srbije i Srpsku radikalnu stranku usled slabih septembarskih rezultata ovih partija i, drugo, preterane samopouzdanosti dela biraca naklonjenih DOS-u, koji su nakon izbora od 24. septembra doslovno prihvatili popularni slogan – Gotov(o) je!
Trece, uprkos opstrukcijama ostataka bivseg rezima vidljivih (u tzv. prelaznoj vladi Srbije i preko svoje crnogorske transmisije olicene u SNP-u koji je u toku prethodna tri meseca i te kako »zagorcavao zivot« svojim prinudnim koalicionim partnerima u Skupstini SRJ) tako i nevidljivih (preko svojih kadrova na kljucnim mestima u privredi, prosveti i sl.) biracko telo je ostalo nepokolebljivo i istrajno u svojim zahtevima koje, po njegovom misljenju, uprkos svim ispoljenim slabostima moze da im realizuje upravo DOS.
Cetvrto, drzavni i nezavisni mediji (ako takva klasifikacija i dalje vazi!) dali su nesravnjeno veci naglasak na promotivne aktivnosti upravo DOS-a, dok su ostale stranke bile u prilicnoj meri gurnute u drugi plan. Motivi za ovakvo ponasanje medija mogu se objasniti jedino decenijskim nasiljem bivseg rezima nad svakim nezavisnim slobodnim glasom bilo intelektualaca bilo nezavisnih medija, anticivilizacijskim Zakonom o javnom informisanju koji je stitio vlastodrsce, a ostro kaznjavao medije koji bi pokusali da ukazu na njihove propuste u vodjenju unutrasnje i spoljne politike. »Oslobadjanje« medija je zaista izvrseno na »revolucionaran« nacin – guranjem klatna s jednog na sasvim drugi kraj. Bice, naravno, potrebno mnogo vremena da se medijsko klatno izbalansira.
Peto, neka nam bude dozvoljena i opaska da je srpsko biracko telo zadrzalo konzervativan i potpuno nepromenjen stav u odnosu na fenomen vodje. Prilicnu dozu autokratskog u svesti srpskog birackog tela pokazuju predizborna istrazivanja javnog mnenja (a dokazuju, dakako, rezultati izbora) o visokom stepenu popularnosti novog jugoslovenskog predsednika Vojislava Kostunice. Tako je u istrazivanju Centra za proucavanje alternativa Kostunica postao »licnost 2000. godine po oceni 52 odsto ispitanika«, dok ga 59 procenata smatra »najcenjenijom politickom figurom Srbije«. Samo godinu-dve ranije, Kostunica je imao rejting popularnosti koji nije prelazio nekoliko procenata birackog tela Srbije.
Sesto, predizborne prognoze nisu predvidele relativan, ali iznenadjujuci uspon jedne ultranacionalisticke partije kakva je Stranka srpskog jedinstva koja je od potpunog autsajdera prosla cenzus i usla u parlament. Zahvaljujuci izbornom zakonu Srbije koji je cenzus od 5% spustio na broj glasalih, umesto na ukupan elektorat, nepunih 200 000 glasova bilo je dovoljno da ova stranka dobije 14 mandata, a da, na primer, nekada najjaca opoziciona stranka kakva je bio Srpski pokret obnove, koji je dobio samo 50-ak hiljada glasova manje, uopste ne prodje cenzus i ne udje u parlament.
Katastrofa od 24. septembra na saveznim izborima (oko 9 odsto glasova na izborima za Vece republika sa samo 2 poslanicka mandata i 8,73 odsto za Vece gradjana sa tek 5 mandata) uslovila je da SRS jedva prodje obavezni prag od 5 odsto i dobije za nju beznacajnih 23 mandata sto cini jedva 9,2 odsto ukupnog broja poslanickih mesta u republickom parlamentu.
Socijalisticka partija Srbije je godinama belezila pad svog politickog rejtinga, a onog momenta kada su nasilje rezima, ekonomska beda stanovnistva, medjunarodna izolacija i unutrasnja partijska urusavanja dostigli vrhunac, pad je bio neminovan, pa osvajanje nesto vise od 13 odsto glasova i 37 mandata predstavlja mozda i vise od ocekivanog, premda je to za jednu, do juce dominantnu, stranku sa neprikosnovenim vodjom na celu ravno politickom soku.
Totalni krah JUL-a je bio ocekivan, jer ta stranka nikada nije imala uporista u srpskom birackom telu niti je samostalno ikada postigla vidnije izborne rezultate.

Zbog ekonomicnosti postupka RIK je odustala od novih izbora na 19 birackih mesta na kojima su uocene neregularnosti, jer njihovo ponavljanje ne bi uticalo na ukupne izborne rezultate.

1. Demokratska opozicija Srbije (DOS)       2 402 387          64,08               176              70,40
2. Socijalisticka partija Srbije (SPS)                515 845          13,76                 37              14,80
3. Srpska radikalna stranka (SRS)                  322 333            8,59                 23                9,20
4. Stranka srpskog jedinstva (SSJ)                 199 847            5,33                 14                5,60
5. Srpski pokret obnove                                141 296            3,76                   0                   0
6. Demokrat. soc. partija                                31 951             0,85                   0                  0
7. Srpska soc. dem. part.                               29 383             0,78                   0                  0
8. Jugoslovenska levica                                  14 317             0,38                   0                  0

Cenzus od 5% izaslih biraca nisu presli SPO, DSP, SSDP i JUL, a u parlament su usli DOS, SPS, SRS i Stranka srpskog jedinstva (SSJ).