Vizantijski car Lav III 730. godine izdao je edikt kojim je zabranio kult ikona, izuzetno jak u carstvu. Ikonoklasticki teolozi su u raspravama sa svojim ikonofilskim protivnicima kao jedan od glavnih argumenata upotrebljavali cinjenicu da su ikone nepozeljne jer postoji opasnost da narod pocne obozavati samu ikonu umesto svetaca koje ona prikazuje. Nekih trinaest vekova kasnije u Srbiji se odvija, nadamo se, demokratski preobrazaj. U svim desavanjima koja poprimaju karakter obrta, jedna zanimljiva pojava analogna je sa pomenutim dogadjajima u Vizantiji.
Nedavna promena uredjivacke politike drzavne televizije delovala je na deo auditorijuma, koji je do tada bio izuzetno naklonjen vladajucim strankama, izrazito menjajuci njegovo raspolozenje. Uglavnom stariji i nize obrazovani deo srpske populacije simpatisao je socijalisticki rezim iskljucivo zahvaljujuci agresivnoj propagandi, koju je u korist levih partija dugo sprovodila uredjivacka politika starog urednistva beogradske televizije. Izgledalo je da su pomenuti slojevi gradjana neizmerno odani licnosti bivseg federalnog predsednika, njegovim idejama i inicijativama, ali ipak u prvom redu njegovoj licnosti. Medjutim, ako bi se ova pojava posmatrala samo malo temeljitije, cak i koju godinu ranije se moglo doci do zakljucka koji govori nesto sasvim drugo, nesto u sta se sada mozemo jasno uveriti.
Veliki deo simpatizera Slobodana Milosevica paralelno sa podrskom vladajucoj strukturi gajio je izrazito nepovoljno misljenje o njenim politickim protivnicima. U ovako izgradjenu sliku srpske opozicije kod pristalica vlasti uklapao se, manje-vise, i novi jugoslovenski predsednik Vojislav Kostunica. Takvo stanje trajalo je do uspostavljanja novog informativnog koncepta drzavne televizije i drugih, manje znacajnih elektronskih medija koji su do oktobarskog preokreta bili pod kontrolom bivseg rezima. Ali, nedugo po izmeni nacina informisanja, kojeg je pomenuti deo auditorijuma obilato konzumirao, misljenja i raspolozenja se neverovatno menjaju. Narocito misljenja o predsedniku Kostunici. On za kratko vreme u vrednosnim sistemima (bivsih) Milosevicevih obozavalaca prelazi put od izdajnika i prodane duse do vanredno postenog i visprenog coveka. Sta se dogodilo sa obozavaocima Slobodana Milosevica, koji svoju naklonost bivsem jugoslovenskom predsedniku nisu skrivali ni u vremenu izmedju evidentnih izbornih podvala i vaninstitucionalnog postavljanja stvari na svoje mesto?
Odlazeci rezim je godinama rigorozno kontrolisao medije. Kontrola medija i pritisci na sredstva informisanja su vremenom, u proteklih deset godina, progresivno rasli. Brizljivom selekcijom onoga sto je propustano kroz informativne filtere kreatori nacina informisanja nastojali su da izgrade profil patriote odanog samo jednom vodji – zeleli su da stvore njegovog obozavaoca. U tome su u dobroj meri uspeli. Ali je jedan, kreatorima ne toliko zeljeni efekat, ipak preovladao: puno vise negoli obozavalac vodje, gledalac–konzument je postao obozavalac medija, obozavalac televizije i odani poklonik onoga sto ona kazuje. Bilo je dovoljno prikazati dvadesetak licnosti koje su pricale o tome kako lideri srpske opozicije nisu strani agenti i kako je Milosevic u proteklih deset godina bio izuzetno nekorektan, da bi pomenuti televizijski gledalac takve stvari doziveo kao istinu. Usled nedostatka iole kritickog odnosa prema medijima doziveo ih je kao istinu. A one su, u sustini, njegova nova dogma.
Danasnji poklonici danasnjih kvazireligija poceli su, dakle, da umesto svetaca obozavaju ikone koje ih prikazuju. Tako se u neku ruku opasnost o kojoj su car Lav i njegovi teolozi razmisljali dosta kasnije ipak ovaplotila. Ikonoborski pokret cara Lava je ocenjen krivovernim i stotinak godina posle njegove smrti uglavnom likvidiran. Ali, opasnost koju su ikonoborci nagovestavali je opstala. Danas je ona utoliko uvecana koliko je dinamicna i opojna televizija, preko takozvanih malih ekrana prisutna skoro u svakom domu, razornija u svom dejstvu na ljudsku svest od staticne i umirujuce ikone. Negativne posledice do kojih bi nas ta opasnost mogla dovesti iziskuju posebnu raspravu.