Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zaprecava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i sovjet praviteljstvujusci (opsca kancelarija) i sjascenstvo i vojinstvo i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zasluzene da nagradi, a zle, nepokorne, lenjive u sluzbi da kastiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora.**
Nisu oni znali sta je zakon, zakon velim grazdanski. Zakon je vilajetu to, sto jednom coveku hrana, pice, vazduh, odelo i kuca, to jest kako covek, kad hrane i pica i proce nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dodje i da se sasvim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i hrana mora dobar biti. A kako cemo mi taj dobar zakon napraviti, pod kojim ce vilajet cestit i srecan biti, krepko i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i cestitiji biti. Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo od ovoga i sreca i nesreca narodna zavisi.
Ovo nas i srce i dusa nasa najbolje nauciti moze. Cemu je svaki razuman, cestan i posten covek pokoran, i sto on do smrti svoje slusati zeli? Svaki ce reci: – Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove cu do smerti moje i gladan i zedan, i go i bos, verno slusati. – Svaki covek ovo, svaka zena i dete ovako govori u serdcu svome: – Zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu, pak cu za te u nuzdi i krv proliti. – Moze li stogod na svetu lepse, sladje i milije biti, nego kad i krivac osudjeni rekne svome sudiji: – Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku cu kastigu rado pretrpeti.
Razum, dakle, i pravda, jesu dve polovine blagopolucija (srece). Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom nasom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjascenstvu, vladikama i svakome, malomu i velikomu. On ce nas braniti i svobodu i voljnost sacuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uredjena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost; a gdi jedan ili vise po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slusaju, no ono sto hoce cine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, vec je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. To jest: nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla ciniti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao, ne samo da ne sme ni najmanje zlo ciniti, nego da mora u svakoj priliki dobro ciniti, inace nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je duznost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za zivot svoj, za decu i zenu svoju, za dom, imanje i cest svoju... Sigurnost zivota, imanja i cesti svaki, pa i ono dete koje se jesce rodilo nije, da iste od zapovednika; i ako poglavar njima svima zivot, imanje i cest sacuvati nece ili ne moze, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) duznost poglavara jest osloboditi neosvobozdene i svobodu vilajetsku sacuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak zivot. Svoboda nas razlucava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo coveku robu ono se oduzima sto ga cini covekom. Bolje je ne ziveti nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudma cini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona staresinama daje ljubezno k mladjim otecesko srce, ona sjascenstvo prosvescava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdvize. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakog obogascava; Svoboda oraca u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domacina kod svoje kuce veseli i utesava i mio mu zivot cini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom recju: gde nema svobode, tu nema zivota.

* Ovo je slovo spremio Boza Grujovic da govori 15. avgusta 1805. kada se ustanovi savet.
** Izgubljeno je nekoliko listova.

Iz: Memoari prote Mateje Nenadovica, izdao Ljubomir P. Nenadovic, Beograd 1867, str. 295–297. Oprema redakcijska.