Upravo objavljena knjiga Teofila Pancica, urednika i kolumniste lista Vreme u izdanju ugledne Biblioteke XX vek predstavlja zbirku autorovih tekstova objavljenih tokom devedesetih godina u periodici i svojevrsnu hroniku jednog uzasnog (ne)vremena u kojem smo ziveli i iz kojeg se svim silama upinjemo da definitivno izadjemo. Podeljenu u nekoliko celina (Prolog: kratak pregled raspadanja ili kako je sve pocelo, Dnevnik uvreda: srpska politicka (ne)korektnost, Ideje, ideolozi i druge posasti ili simbolicka ves-masina, Taksimetar propasti: svakodnevica u srcu tame, i epilog duhovitog naslova: Jos nam nisu javili da je sve gotovo), temu knjige, dakle, predstavljaju, a sta bi drugo, nazalost – ratni zlocini, sveopsta beda, etnicke polarizacije, moralno srozavanje, populisticki politicki i kulturni diskurs, vrednosno-pojmovna konfuzija u nasim glavama, s jedne, i »namrgodjene poglavice i jurodivi vracevi u odori nacionalno zabrinutih intelektualaca« s druge strane.
Bez preterivanja isticemo da je knjiga istinski dokument o deceniji srpskog nacionalsocijalizma sa svim njegovim posledicama otelotvorenim u naopakim obrascima populistickog primitivizma i ludila, ne samo onog »udvoje« vec masovnog, koje je bilo u stanju da proizvede toliko smrti i ratnih razaranja. Bio je to, kaze na jednom mestu Teofil Pancic, »razistorijski put u pakao koji je poplocan zlim namerama«, dok su njegovi inspiratori uz pomoc raspamecene, euforizovane i etnomobilizovane mase »svesno, namerno i sa ogromnom radoscu ucinili taj civilizacijski rikverc«.
Iako smo sve te tekstove svojevremeno imali prilike da citamo, oni sakupljeni na jednom mestu ne samo da ce biti – da upotrebim ovestalu sintagmu – sacuvani od zaborava, vec ce citaocu pruziti lucidnu i autenticnu autorovu repliku na izazove suludog velikosrpskog politickog i kulturnog koncepta, formalno lansiranog Memorandumom SANU i prakticnog pokusaja njegove realizacije dolaskom na vlast Slobodana Milosevica i njegove politicke elite. Ta novinarsko-publicisticka i knjizevno-filozofska replika Teofila Pancica odnosi se na svojevrsnu srpsku fantomizaciju istorije, na mistifikovanu istoriju – usudio bih se da kazem: paraistoriju – cije sile »nikoga nista ne pitaju vec nam presudjuju besprizivno«.

Zato je potpuno shvatljivo sto su motivi Pancicevih tekstova tako raznoliki (simulacija zivljenja, /zlo/upotreba svih vrsta, obmana gradjana, laz kao kriterij politickog i poslovnog uspona, hipokrizija, lazna ideologija, kvazielita, najnizi ljudski porivi kao pozeljan oblik ponasanja narocito u ratu, ruralizacija gradova, urbicid i sl.), protivrecni (nekrofilija kao dominantni kulturni obrazac koji se, gle cuda, ogleda u nepostovanju mrtvih, npr. rusenjem nadgrobnih spomenika i raskopavanjem tudjih grobalja) i prepuni uzasa ljudske bestijalnosti (klanja na principu »Blut und Boden«, ratne strahote i »oslobadjanja« gradova, delozacije pripadnika tudjeg etnosa, masovni egzodusi i sl.).
Svi ti motivi–cinjenice – sramna objektivizirana stvarnost srpskog populizma devedesetih – prosli su kroz emotivni i intelektualni biofilni filter Teofila Pancica i sinhrono (nikako post festum!) pretvorili se u intenzivan subjektivan dozivljaj. (»Pukao bih, cini mi se, da nisam redovno pisao tokom svih ovih godina«, priznao je autor na nedavnoj promociji knjige.)
Upravo stoga, njegovi tekstovi odlikuju se izuzetno visokom dinamizacijom naratorske strukture i bogatim varijetetom uglova opservacije drustvenih zbivanja. Nema, dakako, istorijske distance, ali to ne predstavlja manu, vec, stavise, vrlinu dokumentarnosti na ovakav nacin prezentovanog stiva.
Jer Panciceva knjiga nije istoriografija sa urednom naucnom i kritickom aparaturom koju pisanje te vrste podrazumeva; zato se u autorovom jeziku, veoma ritmicnom i lucidno ekspresivnom, pojavljuje ne samo naglasena emotivna nota, vec i humoristicni i neretko ironicni glas, koji povrsnom citaocu tekst cini zanimljivim, a onom pazljivijem ukazuje na mogucnost i potrebu korektiva ne samo oficijelne pogubne politike, vec i njome zatrovane svesti najveceg broja ljudi koji su, u svojoj nacionalistickoj zavedenosti, »dobrovoljno potpisali abdikaciju od svoje gradjanske odgovornosti«.
Panciceve opservacije iskazane su cas socnim novinarskim, cas ugladjenim knjizevno-filozofskim jezikom, sto je, razume se, pitanje autorovog stila, a stil, kako je poznato, odrazava, pored erudicije i snagu licnosti i intelektualni temperament pisca. Pancica shvatamo, dakle, »multidisciplinarno«: kao novinara, publicistu ali i knjizevnika. Iskljucivi knjizevni rukopis je, naime, promenio funkciju: »cinjenice« fikcije odavno su ustupile mesto realisticnom sagledavanju pojava. Na nasim prostorima takvog (surovog i autoritarnog) realizma pomesanog sa mimetizmom bilo je i previse. Ocito je da su nam pored politickih promena potrebni i novi kulturni obrasci u kojima cemo i knjizevnike dozivljavati realisticnije, odnosno sa njih skinuti oreol »bozanske nedodirljivosti«. Kao sto, citajuci Pancicevu knjigu, uocavamo njegovo zalaganje za potpuno nov politicki i svaki drugi diskurs u kojima Drugost nece znaciti prepreku civilizacijskim kodovima medjuetnicke i svake druge komunikacije, vec naprotiv, doprinece njenoj disperziji, tako sa zadovoljstvom primecujemo da se Pancic umesno uputio smerom koji vodi na put nove, demistifikovane knjizevnosti.