Svojevremeno je tema »Strah od Zapada« na stranicama Republike, u pokusajima da razuveri povampirene strahove i mrznje, dosezala do navodnih nepomirljivih tradicija podeljenih civilizacija (vizantijske i papske).¹ Pokusaji razoblicavanja manipulacije medijskog »govora mrznje« na plodnom tlu neznanja i nerazumevanja pretakanih u ratnohuskacke poklice »prolivaca tudje krvi«, vodili su do prisecanja renesanse kao simbola promena koje su obelezile Zapad a svojevremeno izostale u velikom delu Balkana. U vreme kada su Turci vec presekli puteve ka istoku, a despot Djuradj Brankovic preko dubrovackih bankara odrzavao veoma slabu vezu sa udaljenim slobodnim gradovima (»civitas«) Venecijom i Firencom, ne stupajuci u papski savez protiv Turaka. Kontroverze unose i kaludjeri isihasti isposnici, dosavsi u to vreme iz Svete Gore u Srbiju, prividjajuci u kelijama/pecinama u vrhuncu molitve bozansku svetlost. Istovremeno kada na Zapadu razbuktavanjem humanizma i renesanse Boticeli isti lik plave zene »vidi« i kao nagu Veneru prebujne kose izranjajucu iz mora, istovetno sa zenom koja zasipa pejzaz cvetnim sarenilom iz alegorije proleca, pa u istovetnom liku i same Madone. Likovna i intelektualna poigravanja iz divljenja ljudskom telu, oblicima iz prirode, radostima zivota, gde pronalazak perspektive u potrazi za verodostojnoscu slike budi verovanje da i sama realnost moze da se konstruise. Aktivan odnos prema svetu, ushicenje mudroscu gradjanskom vrlinom zavrteli su uverenje da se intelektualnim spekulacijama dogadjaji i artefakti realizuju prvo u svesti a zatim i u stvarnosti. Zavrteli su se oblici racionalizma sa posledicama koje su iz korena preoblikovale evropske prostore, a moreplovackim poduhvatima i ovladanim okeanskim prostranstvima i ceo svet. Za evropeizaciju Srbije prekinutu otomanskom najezdom »duh« renesanse i potonjeg prosvetiteljstva ostali su udaljeni, praksa i navika oslonca na razum doprli su tek po oslobodjenju, Dositejevim pionirskim naporima. Danas, aktuelizovana pitanja evropeizacije Balkana ponovo cine diskutabilnim oblikovanje kulturnog trenutka istorijom i tradicijom, identiteta u tranzicijskoj obnovi iz kulturnih okolnosti Balkana i renesanse. Pri tom, detaljna upoznavanja, podsecanje i pouke duha i tradicije evropskog slobodnog grada svakako zavredjuju posebno interesovanje.
Stoga nije slucajno da su renesansa i Balkan posluzili kao tema dvonedeljnih radionica od 4. do 18. decembra 2000. u Firenci, koje je za studente arhitekture Balkana i Evrope uprilicio potpisnik ovih redova kao konceptor i lider projekta »Premisljanje (reinventing) balkanskog grada« uz sirokogrudu pomoc domacina Fondacije Romualdo del Bianco iz Firence i Fonda za otvoreno drustvo iz Jugoslavije. Uz ucesce studenata i profesora arhitektonskih fakulteta iz Beograda, Novog Sada, Sofije, Pristine, Zagreba, Kaljarija, Londona i domacina Firence (80 ucesnika) ostvaren je obiman program upoznavanjem renesansnog grada na licu mesta poredjenjem predmeta slika i skulptura glavnih galerija (Ufici, Akademija i Piti) prepunih kapitalnih dela velikih majstora sa dozivljajem grada u projektu premisljanja urbanog prostora. Zahtevano intenzivno pesacenje (posmatranje, belezenje, skiciranje, snimanje) itinererom renesansnih trgova, ulica, klostera, uocavanjem palata, spomenika, ornamenata i sl., pa i anketiranja prolaznika koliko je to bilo moguce, ocekivano je da ostvari slojevito percepiranje i »iscitavanje grada«. Spoj osecanja distanci, razmere, rigidnosti, uz artefakte iz muzeja, kombinovano sa obaveznim prethodnim znanjima o renesansi, trebalo je da pretoci knjisko u iskustveno znanje ma koliko nuzno povrsno iz kratkoce vremena. I naravno, nezaobilazne kriticko-kreativne refleksije koje ne mogu da zaobidju danasnje procese zasute turistickom najezdom.
Susret sa fakultetom domacina zaokupljenog pre svega proizvodnjom i reprodukcijom znanja oko prefinjenih poslova restauracije fizickog tkiva, ali i drustvenih procesa (na odseku za urbanizam) prerazmestaja funkcija, klasa, grupa i subkultura, uz interese i interpretacije, sve pritisnuto ovladavanjem tehnoloskim dostignucima novih alata koji menjaju senzibilitete, pre svega informaticko-komunikacijske tehnologije urbanog monitoringa, satelitske komunikacije i kompjuterizovanog belezenja, mapa i katastra. Studente (od kojih su mnogi po prvi put putovali van zemlje) fascinirale su prostrane pesacke zone opsluzene malim gradskim autobusima na struju, kao i predbozicno sarenilo, prepune prodavnice robe vrhunskog dizajna, gastronomski specijaliteti, dopunjavajuci uzitak koji podseca da renesansa nije izneverena i da radost zivljenja nije iscezla i pored ocitih globalizujucih pritisaka.
Posebna je prica o druzenju i saradnji studenata iz podrucja izdeljenih ratnim linijama, organizator je insistirao od lidera projekta da komponuje radne grupe »po kljucu«, vec poznatom postupku rada, druzenja i mesanja pojedinaca iz razlicitih sredina. Uz pocetnu uzdrzanost a postepeno upoznavanje, radionice su se zavrsavale zajednickim projektima, prijateljskim takmicenjem uz nagrade (dodatnih tridesetak trodnevnih boravaka u firentinskim hotelima uz ulaznice za galerije), a sa »pasta parti«, zurkom koja je kulminirala ushicenjem, izmenom adresa, zakazivanjem uzajamnih poseta i, naravno, e-mail listama uz pripreme novih dugorocnih projekata saradnje.
Iskustvo rada i druzenja uliva optimizam ali i zaljenje sto su razgradjujuca glupost i »strah od slobode« preovladali te mnogo toga mora da se obnavlja neretko i od samog pocetka.

¹ Pero Muzijevic: »Aspiracije – konvergencija i divergencija«, Republika br. 157, 1–15. 02. 1997, str. 27–30.