Bojan al Pinto-Brkic

Mrak je. Kazu da negde nema ni vode. Nazovi tehnika u domacinstvu je totalno poludela. Frizider cas zamrzava, cas otapa. Juce sam bio u velikoj kupovini – hrane. Plasim se da jedem bilo sta kvarljivo.
Taman sam pridremao, kad zvoni mobitel. Prijatelj iz Vasingtona, analiticar koji se sprema da preuzme vaznu funkciju u novoj administraciji, zali se kako celo vece bezuspesno pokusava da me dobije. Sastavlja godisnji izvestaj o promenama u svetu tokom 2000. Pri kraju je, ali ima nekih nedoumica, pa ga interesuje moje misljenje o Kostunici i DOS-u, i o mogucim temeljima jugoslovenske spoljne politike. Uhvatim zalet, kao da cu Gorski vjenac naizust govorit’, i kazem: dobro je sto smo skinuli Milosevica. Bravo, pomislih, mudro zborim, za sada. No, mnogi njegovi ljudi su na vlasti, mnogi njegovi kadrovi su u vrhu administracije. Hoce li se to promeniti? Smene i nova imenovanja su najavljeni, ali nema ozbiljnih pokazatelja na kojima bih bazirao ta ocekivanja. Pokoja rec, a rec u Srbiji nije nesto vazno.
DOS? Kostunica? DOS je jedna tvorevina u kojoj se moze naci od svega pomalo. Dosta se gresi kada je nazivaju heterogenom: heterogenost proizlazi iz razlicitosti baziranoj na nekim standardima. U DOS-u standarda nema, sujete su ih zamenile. Koalicija ce opstati dok najvece sujete igraju tango. Ozbiljnih licnosti ima vrlo malo i prilicno su marginalizovane. Kostunica i Djindjic okupljaju pristalice po onome sto oni nazivaju principom pragmatizma. Spremaju se za veliki sukob, u kojem bih najradije izbegao opredeljivanje. Agonija izbora: da li da budem idolopoklonik kleronacionalista, sa romanticarsko-imperijalnim pretenzijama, ili mesetara, sposobnog da trguje sa Mefistofelom, ako mu to izgleda »marketinski« dobro. Da izbor bude apsurdniji, Kostunica svoju opciju vezuje za »srpsko pitanje« uz ocuvanje federalne drzave koje nema – Djindjic za jacanje uloge republicke vlade, poznate samo po uplitanju u sve i svasta.
Moguci temelji jugoslovenske diplomatije su, nazalost, spoj ta dva. Dosta je ljudi, vrhunskih strucnjaka, uslo ili se vratilo u Federalno ministarstvo za inostrane poslove, u cuveni Institut (cuven pod Misom Sahovicem), ljudi koje poznajem, cenim, sa kojima saradjujem, verujem ljudi od integriteta. Medjutim, njima predstoji ogorcena borba, borba za novu diplomatiju, servis drzave kao servis svih gradjana, i to je borba – usudjujem se prognozirati – u kojoj ce oni trpeti poraz za porazom. Zastarele politicke opcije stavile su svoje velike sape na jugoslovensku diplomatiju. Novi ministar inostranih poslova ne cini se kao licnost sposobna da deluje autonomno i neostrasceno, sto pokazuju neke njegove izjave. Dugo ce vremena proci i mnogo se vlada promeniti pre negoli gradjani Srbije dobiju pravu alternativu za koju su glasali 24. septembra i izborili se 5. oktobra.
Doduse, da bi je spoznali, moraju najpre imati struje. U mraku sve drugacije izgleda.