Nikada se ne treba zaricati da se nicem necemo zacuditi i to najbolje znaju oni koji su se zarekli u vise navrata. Ako je vec tako onda treba – ako nista drugo – iskoristiti pravo na cudjenje koje je neko i nekakvo ljudsko pravo. U glasilu nase Crkve – Pravoslavlje od 1. decembra 2000. – poznati publicista Rajko M. Djurdjevic razmislja o komunizmu i kulturi na nacin koji je – blago receno – bizaran. Komunisti su otisli ali je ostao njihov »necisti duh« i publicista nastavlja sa svojom nekakvom primitivnom – tesko je naci drugu rec – »kulturologijom« u kojoj ulogu neciste sile ima »zapadna, evro-americka kultura« koja se »skriva pod velom bezbozne demokratije«. Ova je »kulturologija« svima prepoznatljiva, i njome se zaista ne bi trebalo ni baviti. Nas spisatelj, medjutim, svoje teze utemeljuje citatima iz dela glasovitog propovednika N. Velimirovica. »Nece biti nista cudno« – navodi g. Djurdjevic iz Nikolaja – »ako Crkva nasa propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala«. Sledeci navod je jos cudniji – »Trebalo bi odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini« koji bi se kultno svetkovao kao opomena od svih zala kulture. Da nevolja – i cudjenje – budu veci, g. Djurdjevic dobro navodi poznate »misli« iz sabranih dela slavnog besednika. U njegovom delu – Glas Crkve, Valjevo 1996. – postoji citav »cvetnik« takvih misli o kulturi za koje bi bolje bilo da ih i ne navodimo. Nije jasno, i nema o tome saglasnosti cak ni medju nama koji se Nikolajevim delom bavimo, kako je covek vaspitavan na tom Zapadu i u krilu njegove kulture mogao tako da misli o kulturi i molitvi. U ozbiljnim kulturoloskim delima niceg slicnog nema, a kod svetih otaca i ucitelja Crkve molitva se tumaci kao najrafiniraniji vid ljudske duhovne kulture. No, ni tu nije problem – veliki propovednik nije bio istina kao onaj slavni Nemac koji se masao pistolja kada je cuo rec kultura, ali je mislio kako je mislio, o cemu bi se moralo jednom jasnije progovoriti.
Nevolja je – i problem – u necem drugom. Ovde gde smo i kako smo to bi se lako moglo i obistiniti, i nije nikako iskljuceno da bi se takav Dan borbe protiv kulture mogao svetkovati i radno jer je autoritet velikog propovednika u porastu. Sto se tice teksta takve neke molitve, ima vec spremnih pesnika i akademika koji bi taj posao preuzeli na sebe. Uostalom, ima kod vladike Nikolaja i prorocanstava koja ne bi trebalo potcenjivati, jer je u njima dobro sagledano ovo nase nemirno i duhovno smuceno vreme. »Niko se ubuduce« – pisao je veliki propovednik davno – »nece rezervisanije i skepticnije odnositi prema kojekakvim frazerskim deklaracijama o ljudskim pravima, od novoga i mladoga Balkanca«.
Dobro je to video slavni zicki besednik i stoga bi se trebalo pribojavati ovakvih »kulturologa« kakve nam sve cesce prezentira glasilo nase Crkve Pravoslavlje.