Kultura
Mantija izmedju korica
Otkad vise nemamo jugoslovensku, srpsko-hrvatsku,
jugosvetsku ... knjizevnost, mirimo se s cinjenicom da se bar savesno i
objektivno sakuplja, cuva i obradjuje ono sto je kulturi ovog tla preostalo.
Ili, jos uze, dominantnom jeziku. U tom smislu moze se prihvatiti i informacija
koju je, pred sam kraj prosle godine, jedan beogradski list objavio kao
ekskluzivnu, o pripremi edicije Hiljadu godina srpske knjizevnosti (200
knjiga).
»Tiho i bez velike pompe«, navodi
se, Srpska knjizevna zadruga okupila je eksperte i pocela rad. U prvih
140 knjiga obradice se sve (ukljucujuci i dubrovacku knjizevnost) do Drugog
svetskog rata. Ostalih 60 »mesta« (kao da je rec o trci!) ostaje,
kaze list »za zive pisce, oko cega ce se, izvesno je, najvise lomiti
koplja«. Ne pise sta je sa savremenicima koji su u medjuvremenu preminuli,
ali pripisimo to novinarskoj brzopletosti.
Ima, medjutim, u ovoj vesti i neceg drugog, cemu
nije kumovao novinar, neceg sto budi pozornost da ce se na srpskoj kulturnoj
sceni jos lomiti i druga koplja, dok ne dodjemo do trezvenog suda o sebi.
»Veliki izdavacki poduhvat« vodice
»autoritativan Uredjivacki odbor«, kojim ce predsedavati ili
»jedan od nasih najboljih pisaca« ili – patrijarh Pavle!
Na stranu sad ko je »najbolji« ili
najveci, svejedno, pisac je. Ali, zasto patrijarh? Kome pocast? Njemu,
Odboru, knjizevnosti ili – »nebeskom narodu«? Ako je sveti
Sava prvi poznati srpski pisac, oni nepoznati i poznati, pre i posle njega,
duhovni ili svetovni bastinici, jednako pripadaju i crkvi i drzavi. Narodu,
zemaljskom.
Ili – kako ce se »autoritativan Uredjivacki
odbor« (pretpostavka je da ga cine strucnjaci), sa gospodinom Pavlom
na predsednickom mestu, odnositi prema piscima koji su sa nacijom, verom
i crkvom »razmenili neke misli«, a kako prema patrijarhu? Sta
ce biti sa Dositejem, Borom Stankovicem, Danilom Kisom?
Poslednjih meseci ponovo naglo bujaju apetiti
SPC. Prepoznati u tome razloge (ne)svesnog pristajanja, posle tolikih godina
pristajanja na morbidno praznoslovlje krvi i tla, ne mora da bude narocito
tesko. Bar iskustveni refleks bi, konacno, morao da proradi!
|