II
Teska tranzicija ili pakao na zemlji?
Zivimo u doba tranzicije iz naseg postojeceg svetskog sistema, kapitalisticke
svetske ekonomije, u neki drugi svetski sistem ili sisteme. Ne znamo da
li ce to biti promena nabolje ili nagore. Necemo znati sve dok ne stignemo
tamo, a to se nece dogoditi za jos 50 godina. Znamo da ce period tranzicije
biti veoma tezak za sve koji ga prezivljavaju. Bice tezak za mocne. Bice
tezak za obicne ljude. To ce biti period konflikata i intenzivnijih nemira,
i necega sto ce svi videti kao propast moralnog sistema. Zvuci paradoksalno,
ali to ce takodje biti period u kojem ce faktor »slobodne volje«
dostici svoj maksimum, sto znaci da ce individualne i kolektivne akcije
imati veci uticaj na buduce strukturiranje sveta nego sto bi takve akcije
imale u »normalna« vremena, to jest tokom tekuceg zivota istorijskog
sistema. Iznecu po redu teskoce sa kojima se suocavaju mocni i teskoce
sa kojima se suocava obican narod.
Pocecu sa necim sto nam se danas cini najjacim elementom, ali je u
sustini najslabija karika savremenog svetskog sistema: neprekidna sposobnost
za zivot kapitalistickog nacina proizvodnje. Kapitalizam je sistem koji
dozvoljava i potvrdjuje neprekidnu akumulaciju kapitala. U tome je bio
cudesno uspesan cak vise od 400 do 500 godina. Naravno, da bi odrzali takav
sistem, kapitalisti (ili neki od njih) moraju da ostvaruju veliki profit
od svojih ulaganja. Ostvarivanje velikog profita nije tako lako kao sto
mislimo. Prvo, konkurencija skodi ostvarivanju velikog profita, posto konkurenti
smanjuju cene, pa tako i marzu profita.
Troskovi proizvodnje nekog proizvoda su X, a on se prodaje po ceni
od Y. Y – X je profit. Sledi da je, sto je Y vece i sto je X manje, profit
veci. Do koje mere bilo koji kapitalista moze da kontrolise bilo X bilo
Y? Odgovor je: do neke mere, ali ne u potpunosti. Ova delimicna kontrola
stvara osnovne dileme kapitalista, bilo da oni deluju individualno ili
kolektivno. Drugim recima, »ruka« koja odredjuje ponudu i potraznju,
troskove i cene, nije ni nevidljiva niti potpuno vidljiva, vec je smestena
u senoviti svet koji se nalazi izmedju, koji Fernand Brodel naziva »neprozirnom
zonom« kapitalizma.
Ono sto prvenstveno utice na cene, prema tvrdjenju kapitalisticke teorije,
jeste jacina konkurencije. Prema tome, sto je stvarno trziste koje je dostupno
proizvodjacima vise monopolizovano, prodavci mogu odredjivati vise cene,
u okviru granica koje im postavlja elasticnost potraznje. Ocito je, onda,
da svaki individualni kapitalista radije povecava svoj deo trzista, ne
samo zbog toga sto time povecava i ukupni profit (i trenutnu stopu profita)
vec i zbog toga sto povecava buducu stopu profita. Takodje je ocigledno
da stepen do kojeg individualni kapitalista moze da ima monopol na trzistu
zavisi u velikoj meri od drzavnih akcija, koje mogu da daju legitimitet
monopolu time sto ga zahtevaju ili time sto nude licence i patente koji
stite monopol. Ove drzavne akcije mogu biti direktne (pa tako i definisane
kao politicke), kao i dugorocne i indirektne. Primer za ove druge bio bi
napor da se nametne upotreba odredjenog jezika ili valute na svetskom trzistu.
Takve akcije analiticari ponekad nazivaju kulturnim efektima ili nevidljivom
rukom svetskog trzista, ali se, uz malo truda, drzave koje ih podupiru
mogu lako pronaci.
Ukratko, cene su velikim delom politicke tvorevine u okviru nekih ogranicenja
koja poticu od cinjenice da nijedna pojedinacna drzava ne moze u potpunosti
da kontrolise svetsko trziste, sto znaci da postoji drustveno stvoren ekonomski
opseg (iako veoma sirok) u kojem cene moraju da padaju. Drzave su zato
vazne kapitalistima koji teze da povecaju Y, njihove prodajne cene. Medjutim,
nije rec o bilo kojoj drzavi, vec o jakim drzavama u kojima imaju dobar
polozaj i dobre veze. Japanski kapitalisti prvenstveno zavise od japanske
drzave, ali ne samo od nje. Oni, na primer, mogu da zavise (obicno u manjoj
meri) od Indonezije i od SAD. Poenta je dvostruka. Svim kapitalistima potrebna
je neka drzava ili vise drzava. A njihovi konkurenti mogu da zavise od
nekih drugih drzava. Geopolitika nije minoran element u odredjivanju stepena
do kojeg pojedini proizvodjaci mogu ili ne mogu da znacajno povecaju svoje
prodajne cene.
Tradicionalno, kapitalisticki teoreticari posle Adama Smita osudili
su »mesanje« drzave u trziste i smatraju da ovo mesanje negativno
utice na stopu profita. Posto kapitalisticki preduzetnici prakticno ne
obracaju paznju na ovu teoriju u svojoj praksi (osim kada smatraju da ova
teorija moze negativno da utice na njihove direktne konkurente), verujem
da se moze sa sigurnoscu reci da je tvrdnja o tome da je neograniceni lese
fer stub kapitalizma, samo bacanje prasine u nase oci.
Prodajne cene su, medjutim, funkcija dveju stvari: ne samo stepena
monopolizacije moguceg trzista, nego i efektivne potraznje na tom trzistu.
A to stvara dodatnu dilemu za kapitaliste – prenapregnutost izmedju plata
koje isplacuju, sto povecava potrosnju na svetskom nivou, i plata koje
ne isplacuju, sto povecava njihovu ustedjevinu/investicije. Sto je veca
potrosnja to je veca i trenutna efektivna potraznja. Sto su vece ustede/investicije
veca je akumulacija kapitala. Delimicno, to je nesuglasica u vremenskom
rasponu ciljeva. Delimicno, to su interesi jedne grupe kapitalista nasuprot
druge u bilo kojem datom trenutku. Bez sumnje, ovo je dugotrajan problem,
ali danas je postao posebno akutan zbog nacina na koji deluje na troskove
proizvodnje. Efektivna potraznja je funkcija totalnih troskova koji odlaze
na plate i nadnice, posto se na svakom kraju lanca robe mora naci individualni
potrosac. Sledi da je to istovremeno i paradoksalno tacno da sto je veci
ukupni trosak za plate, veci je potencijalni profit, i sto su manji
ukupni troskovi za plate, veci je neposredni profit. Prva tvrdnja
tacna je za svetsku ekonomiju kao celinu, a druga za individualne firme.
Vratimo se na X, troskove proizvodnje. Ove troskove mozemo grubo podeliti
u tri vrste: troskove za plate, troskove za porez i troskove za kupovinu
opreme i ulaganje. Troskovi za opremu i ulaganja, naravno, teraju proizvodjace
da traze tehnologije koje ce da dovedu do umanjenja tih troskova. Ali,
to dovodi do suprotstavljanja date grupe kapitalistickih proizvodjaca svim
ostalim proizvodjacima. Sto je nizi Y kod ostalih proizvodjaca, nizi je
i X kod date grupe proizvodjaca. To objasnjava deo politickih aktivnosti
bilo koje date grupe proizvodjaca, koji pokusavaju da deluju protiv onih
drzavnih akcija koje dovode do povecanja prodajnih cena ostalih grupa proizvodjaca.
Smanjenje troskova ulaganja, medjutim, ne mora da dovede do veceg profita,
posto, putem konkurencije na trzistu, to moze samo da smanji prodajne cene,
ostavljajuci marzu profita stalnom ili skoro konstantnom.
Zato kapitalisticki proizvodjaci trose mnogo energije pokusavajuci
da smanje troskove za plate i poreze. Ovo jos jednom moramo videti kao
dilemu. Ako su troskovi za plate blizu nule, neposredna marza profita bi
se bez sumnje podigla, ali srednjorocni uticaj na efektivnu potraznju bio
bi katastrofalan. Isto vazi i za troskove za porez. Porezi su isplata za
usluge koje su proizvodjacima potrebne, ukljucujuci i napore drzava da
osiguraju delimicnu monopolizaciju trzista za datu grupu proizvodjaca.
Zato bi i preniska poreska stopa davala jednako negativne rezultate. S
druge strane, svako povecanje troskova za plate i poreze zaseca koeficijent
profita. To je Scila i Haribda, i svaki proizvodjac mora da se snalazi
najbolje sto moze. Ovo je pravi probni poligon za uspesnost medju proizvodjacima,
igra u kojoj pobedjuju najlukaviji i/ili oni sa najboljim politickim vezama.
Ono sto je za nas interesantno nisu mehanizmi putem kojih dati kapitalisti
manevrisu kako bi bili uspesniji od ostalih u ovoj teskoj igri, vec kakvi
su bili globalni istorijski trendovi. U poslednjih 10–20 godina, videli
smo masivne ideoloske jurise usmerene na opste smanjenje troskova za plate
i poreze, i posto su ovi jurisi delovali uspesno, ne primecujemo da je
u stvarnosti skorasnje opadanje plata i poreza bilo kratkorocno i minorno
usred njihovog dugorocnog, stalnog istorijskog globalnog rasta, sto se
desava zbog strukturalnih razloga.
Deo viska vrednosti, koji se prebacuje individualnim radnicima u obliku
plata i nadnica iznad drustveno definisanih troskova umnozavanja, rezultat
je klasne borbe, vodjene na radnim mestima i u politickoj areni. Sematski
gledano, evo kako to funkcionise. Lokalna grupa radnika se organizuje,
bilo na radnom mestu, bilo u politickoj areni, ili najcesce na oba mesta,
i ucini da troskovi proizvodjaca za odbijanje stvarnih plata porastu vise
od troskova za njihovo prihvatanje, bar kratkorocno gledano. Svakako, povecanje
u troskovima za plate je i povecanje u efektivnoj potraznji i zato je samo
plus za odredjenu grupu proizvodjaca, ali ne obavezno i za grupu koja obezbedjuje
te povecane plate. Kada takvo povecanje pocinje da izgleda tegobno datoj
grupi proizvodjaca i kad oni ne mogu s tim da se bore politicki u lokalnoj
areni, moze se desiti da potraze resenje tako sto ce premestiti deo ili
citavu svoju proizvodnju u oblasti gde su istorijske plate radnika manje,
sto znaci da su tamosnji radnici politicki slabiji.
Cena rada u tim oblastima u koje se proizvodnja premesta mora biti
znacajno niza, posto proizvodjac ne placa samo troskove preseljenja na
novo podrucje (jednokratni trosak) vec i skoro sigurno vise transakcijske
troskove (stalni troskovi). Zato se ovakvo premestanje koje se desava posebno
u vreme ciklicnog opadanja, obicno vrsi na najblize oblasti u kojima su
radnici politicki slabi, da bi se na kraju doslo do oblasti u kojima su
radnici najslabiji. Istorijski gledano, najslabije grupe radnika su one
koje su prvi put dovedene u urbane proizvodne zone (ili makar potpuno monetizovane
proizvodne zone), van zona koje su bile ruralne i manje monetizovane. Razlozi
za inicijalnu politicku slabost su kulturni i ekonomski. S kulturne strane
dolazi do odredjene dezorijentacije i dezorganizacije usled fizicke migracije
radne snage, uz odredjen stepen njihovog neiskustva sa raspolozivim lokalnim
politikama ili nedostatak lokalnog politickog uticaja. S ekonomske strane,
plate u urbanim proizvodnim zonama, koje su izuzetno niske u odnosu na
svetske standarde, cesto u toj lokalnoj areni predstavljaju prihod koji
je veci od onog koji je bio dostupan u prethodnom ruralnom okruzenju, ili
je makar bio politicki dostupan. Nijedan od tih uslova za politicku slabost
(kulturni i ekonomski) nije obavezno dugotrajan. Moze se reci da je bilo
koja odredjena grupa radnika u takvoj situaciji bila sposobna da prevazidje
te slabosti tokom 30–50 godina, a danas se to moze i za krace vreme. To
znaci da, s tacke gledista proizvodjaca koji se premestaju, prednost ove
selidbe je prilicno privremena, i da, ako zele da zadrze takvu prednost,
moraju da razmisljaju o ponovljenim srednjorocnim selidbama. Ovo je u sustini
bio jedan od osnovnih scenarija u kapitalistickom svetskom sistemu citavih
500 godina. Ali kriva koja prikazuje procenat zemaljske kugle gde postoje
zone za preseljenje dostize asimptotu, kao i mnoge druge krive nacrtane
da predstavljaju trendove u sistemu. Na planeti je ostalo malo takvih zona.
To se naziva deruralizacijom sveta, koja se odvija vrtoglavim tempom. Kako
se broj takvih zona smanjuje pregovaracke pozicije radnika u citavom svetu
postaju sve bolje. To je dovelo do globalnog trenda povecanja troskova
za plate. Da su cene proizvodnje beskrajno rastegljive to ne bi bio razlog
za brigu. Ali, zbog ogranicenja koja namecu konkurencija i sposobnost drzava
da nametnu monopolizaciju, to nije tako.
O ceni rada se cesto razmislja u okvirima necega sto se naziva efikasnost
proizvodnje. Ali, sta je zaista efikasnost? Delom, to je bolja tehnologija,
ali u istoj meri to je i volja radnika da izvrsavaju valjano svoje zadatke
u sto kracem roku. Koja je ta optimalna brzina? Tejlorizam je bio doktrina
o tome da brzina treba da bude onolika koliko je to fizioloski moguce.
To podrazumeva da ta najveca brzina ne skodi organizmu. Jer ako skodi,
mi kupujemo kratkorocnu brzinu sa dugorocnim trosenjem kapaciteta organizma
za prezivljavanje. Cak i kao striktno kratkorocni ekonomski trosak s tacke
gledista poslodavca, maksimalna brzina u jednom satu ne mora uopste da
bude optimalna brzina tokom jedne nedelje ili meseca. U tom trenutku, medjutim,
nastupa konflikt vrednosti: na primer, vrednost psihickih zadovoljstava
»dokolice« za radnika, nasuprot potreba poslodavaca. Poslodavac
se tada moze nadati da moze da prizove psihicke uzitke iz »radnog
zadovoljstva« i tako podstakne radnika, ali to podrazumeva da je
poslodavac voljan da stvara takvu radnu situaciju u kojoj postoji »zadovoljstvo«
zbog obavljenog posla. Tada pitanje postaje politicko, a resava se pregovarackom
moci. Stoga nas definisanje efikasnosti vraca na pocetak – na politicku
snagu rada.
Isti problem asimptote koja ogranicava trend primetan je i kod poreskih
troskova. Osnovni uzrok istorijskog trenda povecanja poreskih troskova
je zajednicki uticaj dvaju pritisaka: zahteva kapitalistickih proizvodjaca
za sve vise i vise usluga od drzave i finansijske redistribucije, s jedne
strane, i zahteva ostatka populacije, koje mozemo svesti pod termin i pokretacku
silu »demokratizacije«. Ovo se, izmedju ostalog, pretvara u
zahteve da drzava pruza sve vise i vise usluga i finansijskih redistribucija.
Ukratko, svi zele da drzave trose vise, ne samo radnici vec i kapitalisti,
a ako ce drzave trositi vise, moraju naplacivati vece poreze. To dovodi
do ocigledne kontradikcije: kao potrosaci drzavnih izdataka, poreski obveznici
traze vise; kao subjekti stvaranja drzavnog prihoda, poreski obveznici
prirodno zele da placaju manje, i to osecanje narasta sa rastom procenta
poreza na njihove prihode. Pritisci na drzave da trose vise novca a istovremeno
smanje poreze, ono je sto mi podrazumevamo pod »fiskalnom krizom
drzave«.
Postoji i treca kriva koja dostize svoju asimptotu. To je kriva iscrpljivanja
uslova opstanka. Zahtev za staranjem o ekoloskoj steti biosfere postao
je veoma snazan u poslednjim decenijama. To nije samo zbog toga sto je
moderni svetski sistem postao na neki nacin destruktivniji prema ekosistemu,
vec zato sto ta destrukcija prvi put dostize dve asimptote: tacku ozbiljne
– u nekim slucajevima nepopravljive – stete, i tacku apsolutnog umanjenja
ne ekonomskih nego drustvenih dobara. Treba da proucimo ovu drugu asimptotu.
Kada bi sve drvece na svetu bilo poseceno, bilo bi moguce izumeti vestacku
zamenu za upotrebu drvenih proizvoda kao delova drugih proizvoda, ali bi
njihova vrednost kao estetskog elementa u nasoj sredini, odnosno drustvenog
dobra, ipak nestala.
Glavni razlog za to sto je kapitalizam kao sistem bio tako neverovatno
destruktivan prema biosferi je taj sto vecina proizvodjaca koji profitiraju
od destrukcije ne belezi tu destrukciju kao trosak za proizvodnju, vec
sasvim suprotno, kao smanjenje troskova. Npr. ako proizvodjac odlaze otpad
u potok i tako ga zagadjuje, taj proizvodjac stedi na troskovima za neki
bezbedniji, ali i mnogo skuplji nacin odlaganja otpada. Proizvodjaci to
rade vec 500 godina i, sto je vise napredovao razvoj svetske ekonomije,
njihov broj je postajao sve veci. To se u neoklasicnoj ekonomiji zove eksternalizacija
troskova. To se obicno opravdava time sto se proizvode javna dobra, ali
je mnogo cesci slucaj da se stvara javno zlo. Eksternalizacija troskova
je samo prebacivanje troskova sa proizvodjaca na drzavu ili »drustvo«
u celini, cime se znacajno povecava stopa profita proizvodjaca.
Sada kada je ovaj proces postao centralno politicko pitanje, drzave
su pod pritiskom da razmotre nacine za zastitu zivotne sredine. Sustinska
ekonomska realnost je to da bilo koja mera kojom se ovaj problem resava
mora da poveca troskove proizvodjaca, bilo direktno, primoravajuci ga da
internalizuje troskove koji su nekada bili eksternalizovani, bilo indirektno,
povecavanjem njegovih poreza da bi se popunili fondovi iz kojih drzava
moze da preduzme radove na popravci, a najverovatnije na oba nacina. Da
je trosak za takve popravke i prevenciju dalje stete mali, mogli bismo
reci da je taj napor samo jedan mali trosak za opste dobro, koji je nametnut
kapitalistickim proizvodjacima. Ali, trosak nije mali; on je monumentalan
i svakodnevno raste. Vec je poceo da povecava i pritisak profita na proizvodjace
i fiskalnu krizu drzava, iako je zapravo fer reci da su ekoloski problemi
tek poceli i ne mogu odmah biti reseni. Kada bi mnogo urgentnija kriza,
kao npr. povecanje ozonske rupe, koja zahteva mnogo veci nivo troskova,
skrenula paznju javnosti na sebe, mogli bismo da ocekujemo ozbiljan porast
pritiska profita na svetskom nivou i fiskalnu krizu drzava.
Da ponovimo, postoji dugorocni svetski trend povecanja proizvodjackih
troskova za plate, koji je nastao iz dugorocnog poboljsavanja pregovarackog
polozaja radnika sirom sveta (sto je primarna posledica deruralizacije
sveta). Sirom sveta prisutan je trend povecanja drzavnih troskova koji
je nastao usled zahteva kapitalistickih proizvodjaca i radnika, sto je
povecalo poreske troskove proizvodjaca. Sirom sveta prisutan je trend sve
vecih zahteva za placanjem popravke globalne ekologije i adekvatnih preventivnih
mera za buducnost, koji prete da povecaju poreske i druge troskove proizvodnih
aktivnosti proizvodjaca. Ono sto je u ovom trenutku kapitalistima potrebno
ocigledno je pritisak da se oslabi pregovaracka pozicija radnika, smanjenje
njihovih poreskih stopa bez umanjenja usluga koje im drzava pruza (direktno
i indirektno) i ostra ogranicenja internalizacije troskova. To je, naravno,
program neoliberalizma, koji je bio veoma uspesan u protekloj deceniji.
On, medjutim, pati od dva nerazdvojiva ogranicenja. Poboljsan pregovaracki
polozaj radnika je dugorocan i strukturalan i mora dovesti – i vec vodi
– do ozbiljnog okretanja protiv neoliberalnog programa na nivou politicke
aktivnosti drzava. Ali, ono sto je mnogo vaznije, kapitalistickim proizvodjacima
je drzava mnogo potrebnija nego radnicima i njihov osnovni dugorocni problem
nece biti to sto su drzavne strukture previse jake, vec to sto su, prvi
put za 500 godina, u procesu opadanja. Bez snaznih drzava ne moze biti
relativnih monopola i kapitalisti ce morati da trpe negativne strane konkurentskog
trzista. Bez snaznih drzava proizvodjaci ne mogu vrsiti finansijske transfere
posredstvom drzave i nema eksternalizacije troskova odobrenog od strane
drzave.
Ali, zasto drzave postaju sve slabije? Do sada su analiticari govoreci
o tome obicno tvrdili da je to zato sto su transnacionalne korporacije
sada zaista toliko globalne da mogu da zaobidju drzave. Transnacionalni
karakter firmi nije nista novo, medjutim, o njemu se sada vise govori.
Osim toga, taj argument pretpostavlja da transnacionalne korporacije zele
slabe drzave, sto jednostavno nije tacno. One ne mogu da prezive bez jake
drzavne strukture, a posebno jake drzavne strukture u sredisnjim zonama.
Jake drzave su njihova garancija, zivotna snaga, i sustinski element u
stvaranju velikog profita. Drzave postaju sve slabije ne zbog apoteoze
ove ideologije liberalizma i snage transnacionalnih kompanija, vec zbog
sve veceg kolapsa ideologije liberalizma i ranjivosti korporacija usled
ranije navedenih razloga. Ideologija liberalizma je bila globalna geokultura
od sredine 19. veka. Tek je u poslednjih 20 godina pretrpela veliki gubitak
sposobnosti da obezbedi legitimitet drzavnim strukturama, a upravo je ta
sposobnost vise od jednog veka sputavala pritisak radnika. Ono sto je globalni
liberalizam obecao bile su reforme, poboljsanja, i sve vece suzavanje drustvene
i ekonomske polarizacije kapitalistickog svetskog sistema. On je izgubio
svoju draz zbog sve veceg shvatanja u poslednjih 20 godina da ne samo sto
nije doslo do smanjenja polarizacije, nego se za poslednjih 125, pa cak
500 godina, moze reci da su godine stalne i sve vece polarizacije na globalnom
nivou. A ta polarizacija se i danas veoma brzo nastavlja.1
Posledice globalnog pritiska profita mozda mogu biti umanjene intervencijom
jakih drzava, a njihovi efekti odlozeni. Ali, kapitalisticki proizvodjaci
nemaju cak ni tu utehu, zato sto moc (pa tako i volja) drzava opada. Svuda
oko nas cujemo glasove protiv drzavnog centralizma. Tvrdio sam da su neoliberalni
glasovi protiv drzavnog centralizma delimicno licemerni, a delimicno samoporazavajuci.
Konzervativno protivljenje drzavnom centralizmu usmereno je na slabljenje
pregovarackih pozicija svetske radne snage. Medjutim, najznacajniji glasovi
protiv drzavnog centralizma dolaze iz same svetske radnicke snage i oni
su proizvod razocarenja reformistickim planom liberalnih drzava – bilo
u modifikovanom zapadnjackom modelu »drustvene ekonomije«,
bilo u sada vec diskreditovanom sovjetskom modelu ili »razvojnom«
modelu treceg sveta.
Sve veca ranjivost transnacionalnih korporacija potice od povecane
demokratizacije sveta i delegitimizacije drzava koje su s njima povezane.
Svetska radnicka snaga ce, naravno, i dalje da se bori da zadrzi stecene
povlastice koje se odnose na drzavnu raspodelu. Ali, ona vise ne daje legitimitet
drzavama i vise ne ocekuje da ce reforme zaista dovesti do zavrsetka polarizacije
na globalnom nivou. Zato smo zakoracili u teska vremena, ili period tranzicije
postojeceg svetskog sistema.
Pored neoliberalizma postoji i drugi program koji moze da odgovori
na pritisak profita: sirenje principa mafije. Mafija nije izum 20. veka.
Ona je oduvek bila sastavni element savremenog svetskog sistema. Pod mafijom
podrazumevam sve one koji zele da ostvare izuzetan profit bilo izbegavanjem
zakonskih ogranicenja i poreza, bilo prisiljavanjem na placanje zastite,
i one koji su spremni da koriste privatnu snagu, izuzetnu podmitljivost
i korumpiranost formalnih drzavnih struktura kako bi osigurali opstanak
ovog nacina akumulacije kapitala. Razlika izmedju mafije i necega sto se
u 19. veku zvalo »lopovski baroni« je dosta nejasna. Ono sto
mozemo reci je da su mafije medju najznacajnijim ostvarivacima profita
velikih razmera, i da vrhunski ostvarivaci profita, bilo da su mafijasi,
bilo da su tehnicki legalni, uvek aktivno traze legitimitet za svoje bogatstvo,
narocito u drugoj generaciji.
Jake drzave su svakako ogranicenje za mafiju, kao sto i mafije postoje
da podriju jacinu drzavnog mehanizma. Vremenom se obicno postize odredjen
stepen ravnoteze, gde mafije u globalnom procesu akumulacije kapitala ostaju
donekle marginalne, pa i samounistavajuce putem procesa licne asimilacije
uspesnih mafijasa (ili njihovih naslednika) na polozaje legitimnog bogatstva
i moci. Ali koliko su samounistavajuce, toliko se, s druge strane, u nekom
drugom delu svetske ekonomije, stalno obnavljaju.
Situacija se danas promenila, i to je razlog zasto je svetska stampa
preplavljena raspravama o mafiji. Birokratije i politicari slabih drzava
(pa cak i onih snaznijih) koji postaju jos slabiji i gube legitimitet kod
naroda (pa samim tim i kontrolu nad narodom), pokusali su u mnogo slucajeva
da povezu svoje interese sa interesima vandrzavnih mafija. U nekim slucajevima
ne mora biti ni korisno ni znacajno razlikovati te dve grupe. Ovo zamucivanje
uloga moze trenutno da odgovori na pitanje kako delovati protiv globalnog
pritiska profita, ali samo jos vise delegitimizuje drzave.
Do sada sam tek jedva naceo analizu problema mocnih. Sta je s obicnim
ljudima? Treba zabeleziti na pocetku da su »obicni ljudi« veoma
heterogena kategorija. Oni dolaze sa svih kontinenata i iz svih kultura
i predstavljaju visestruke slojeve nivoa realnih prihoda. Oni nisu ni u
kakvom smislu grupa. Jedna, moguce i jedina, zajednicka osobina im je to
da niko od njih nije individualno mocan. Tacnije receno, oni nisu u polozaju
da pobede mocne ljude, bilo u vaznim ili nevaznim sporovima, koristeci
neki uticaj izvan oka javnosti, neku kombinaciju dugova koje im drugi duguju
i sopstvene moci da u sadasnjosti ili bliskoj buducnosti predstavljaju
pravu pretnju drugima, sto bi te druge nateralo da promene ispravne odluke
u njihovu korist. Mocni imaju misice. To ih cini mocnima.
Ono na sta se obicni ljudi obicno oslanjaju je ili kolektivni uticaj
putem drzavnih mehanizama, ili individualni pristup mocnima u svojstvu
klijenata, ili stvaranje kolektivne vandrzavne samoodbrambene strukture
okretanjem protiv drzave. Okretanjem protiv drzave, sto je posledica njihovog
razocarenja u mogucnost efikasne drzavne akcije koja bi mogla da posluzi
njihovim interesima, oni su oslabili sposobnost drzave da odgovori na njihove
zahteve. Ovo je strmoglavi zacarani krug u koji smo vec zakoracili. To
neizbezno znaci da ce, umesto da se oslanjaju na promenu drzavnih odluka,
obicni ljudi morati da stave akcenat na individualni klijentelizam i na
vandrzavnu samozastitu ili na kombinaciju ta dva. Dozvolite mi da istaknem
da je to preokret sekularnog trenda savremenog sveta koji je skoro 500
godina bio prica o umanjenju uloge klijentelizma i vandrzavne samoodbrane
kao nacina na koji obicni ljudi mogu da zastite svoje interese. Ideolozi
savremenog sveta hvalisali su se bas ovim opadanjem i cesto su odmeravali
delotvornost pojedinih drzava stepenom do kojeg su bile sposobne da u sopstvenim
granicama umanje mehanizme klijentelizma i vandrzavnu samozastitu. Danas
to hvalisanje zvuci suplje, posto se trend menja.
Za obicne ljude najveci i najneposredniji rezultat opadanja drzavnog
legitimiteta je strah – strah za njihov opstanak, strah za njihovu licnu
bezbednost, strah za njihovu buducnost i buducnost njihove dece. Kao sto
znamo, strah nije najmudriji savetnik. Izraz ovog straha mozemo videti
u dve ocigledne realnosti o kojima nas mediji stalno obavestavaju: kriminalu
i tzv. etnickim konfliktima. Hajde da ih ponaosob proucimo.
Danas su, koliko sam ja mogao da primetim, bukvalno svuda u svetu,
prituzbe na povecanje stope kriminala, kao i na njegovu sve vecu brutalnost,
svakodnevna pojava. To je delimicno verovatno ispravna empirijska opservacija,
ali je zasigurno veoma rasireno misljenje. Kao sto je Tomases (Thomases)
rekao pre mnogo godina: »Ako covek neku situaciju dozivljava kao
stvarnu, onda je ona stvarna po svojim posledicama«. Cim ljudi primecuju
povecanje stope kriminala, oni deluju protiv njegovih posledica, sto obicno
znaci sledece: izbegavaju oblasti sa visokom stopom kriminala, cime ih,
zbog smanjene ucestalosti upotrebe, cine zapravo jos otvorenijim za kriminalna
dela. Vrse pritisak na drzavu da poveca represivne i kaznene strukture,
sto na kraju dovodi do preopterecenja sistema porezom, kako u smislu zakonitosti
tako i u smislu fiskalnih izvora, i verovatno dugorocno gledano postaje
pre faktor povecanja nego smanjenja stope kriminala. Pocinju da obezbedjuje
sopstvenu policijsku zastitu. Kupuju oruzje; organizuju lokalne patrole;
podizu ograde. Ovi poslednji navedeni cinovi, i pored toga sto donekle
smanjuju neposrednu opasnost od napada, menjaju kvalitet svacijeg zivota
i smanjuju osecaj morala zajednice.
Sve to se dogadja i u bogatim i u siromasnim zemljama. Mozda postoje
neki izuzeci, ali ovo je jedan od centralnih scenarija u poslednje tri
dekade. Dozvolite jos jednom da primetim kako sve to menja trend. Stvaranje
samog koncepta policijskih snaga datira od pocetka 19. veka. Citava ideja
bila je da se spreci sirenje straha koje je dovelo do individualne policijske
zastite i uzimanja zakona u svoje ruke. Koncept se prosirio citavim svetom
i bio je verovatno na vrhu svoje efikasnosti tokom 25 godina posle Drugog
svetskog rata. Sada trend jasno ide u drugom pravcu.
Sirenje kriminala, krupnog i sitnog, oslabljuje drzave, vise zbog reakcije
naroda na kriminal, nego zbog samih kriminalnih aktivnosti. Te reakcije
su npr. velika nestrpljivost naroda u odnosu na ociglednu nesposobnost
drzava da se bore protiv kriminala. Osim toga, kada ljudi pocnu da ulazu
novac u vandrzavnu samozastitu, vise ne vide razloga za placanje poreza
koji bi trebalo da im obezbedi individualnu bezbednost zagarantovanu od
strane drzave. Jos jedan zacarani krug.
Ali, postoji jos jedan problem. Kako raste stopa kriminala i samozastite,
policijske snage reaguju sa sve vecom i manje obuzdanom silom. Linija izmedju
nelegitimne kriminalne aktivnosti i nelegitimne policijske aktivnosti je
sve tanja, kako u stvarnosti tako i prema misljenju naroda. Sto je vise
ljudi kaznjeno i pod represijom, policijske akcije pocinju da uticu na
sve veci broj porodica. Ono sto je nekad bila kriminalizovana mala manjina
sada je postala prilicno velika manjina. Grupe koje su nekada legitimizovale
policijske akcije sada pocinju da bivaju skepticne, ako ne cak i potpuno
neprijateljski nastrojene. Ono za sta su mnogi nekada mislili da je prijateljski
nastrojen policajac zastitnik, sada mnogima pocinje da izgleda kao prilicno
opasan, a cesto i arbitraran policajac.
Dobar primer je Federalni istrazni biro (FBI) u SAD. Nekada obozavan
kao herojski progonitelj gangstera, a kasnije smatran od strane vecine
Amerikanaca sustinskim elementom u odbrani od komunizma, FBI je u skorasnje
vreme postao struktura oklevetana zbog svog bezakonja i nesposobnosti,
i ova kleveta je najverovatnije potekla od politicke desnice, pre nego
od levice. FBI se ne ponasa drugacije, nego se njegove radnje gledaju na
drugi nacin.
Problem upotrebe droga, koji se takodje nasiroko diskutuje, stvaran
je, ako pod tim podrazumevamo veliki broj ljudi sirom sveta koji konzumiraju
razne droge koje nisu legalne. Naravno, neko proizvodi i prodaje tu drogu.
Nije pitanje da li treba okriviti konzumente ili prodavce. Upotreba je
ocigledno jedan dodatni znak rasula i drustvenog sloma, ili pobune, ili
delegitimizacije postojeceg istorijskog sistema. Narko-industrija je jedna
od najprofitabilnijih. Obavezno je pod upravom mafije, koja se obavezno
upusta u korupciju velikog broja drzavnih zvanicnika. Cinjenica je da je
posle nekih 30 godina ocigledne brige svih vlada, nivo profita i nivo upotrebe
droga verovatno veci nego ikada.
Ali, kriminal, pa i narko-kriminal, deluje bledo u poredjenju sa tzv.
etnickim konfliktom, koji je ponovo otkriven kao centralna realnost savremenog
sveta. Kazem ponovo otkriven jer je opsti diskurs do pre otprilike 10 godina
bio da je etnicki konflikt arhaizam, ostatak iz starih vremena, pa tako
i izumiruci fenomen. Danas je sasvim jasno da je to daleko od istine, da
je to fenomen stvoren u savremenom svetskom sistemu i da je verovatno da
ce u narednim decenijama radikalno da se povecava.
Kada dve ili vise grupa koje sebe definisu i koje su od strane drugih
definisane na osnovu nekih odredjenih specificnosti (religija, jezik, poreklo
ili nesto slicno tome) vode medjusobni ubilacki rat – kao sto se nedavno
desilo u Libanu, Bosni, Afganistanu, Somaliji, Ruandi i naravno Alsteru
(da pomenemo samo neke od sukoba koji su dobijali najvecu medijsku paznju)
– uobicajena analiza je da su to primordijalne svadje. Ali to, naravno,
ne objasnjava nista. U prvom redu, drevne svadje su cesto izum savremene
maste. Pa cak i kad to nije slucaj, ono sto treba objasniti su periodi
u kojima se takva neprijateljstva nisu ispoljavala, a ne neprijateljstvo
koje trenutno vlada. Nije bilo tako davno kada su i Somalija i bivsa SFRJ
bile predstavljane kao uzor odsustva medjuetnickog razdora. Naravno, postoje
druge zone sa mesovitim stanovnistvom koje trenutno ne pokazuju znake takvih
razdora.
Moramo poceti da primecujemo da »etnicki« identitet nije
nesto sto vazi zauvek. To je identitet koji je afirmisan u okviru drzavne
strukture, strukture savremene drzave. To je identitet koji se stalno nanovo
formira, kako u ocima grupe koja tvrdi da mu pripada, tako i kroz priznavanje
takvog identiteta od strane drugih. Sama imena imaju istorijske zivote.
Ona dele, spajaju, a cesto i jednostavno nestaju. Istorija etniciteta je
tesno povezana sa evoluirajucom snagom i klasnom strukturom individualnih
drzava, i sa linijama razdvajanja u savremenom svetskom sistemu kao celini.
Pokusaj da se rekonstruisu nekadasnji sukobi kao objasnjenje za one sadasnje
je potpuno irelevantan. Takve rekonstrukcije su mnogo cesce elementi u
procesu etnicke mobilizacije i stvaranja mitova, nego sto su oblik akademske
ili politicke analize.
Etnicki identiteti, u njihovom akutnom borbenom obliku, najpre i prevashodno
su vidovi politicke akcije, i postaju akutni i borbeni upravo kada postojece
drzavne strukture postanu nelegitimne zato sto su nesposobne da garantuju
minimalni nivo fer-pleja, i kada druge linije – pretpostavimo ideoloski
mnogo prihvatljivije politicke linije razdvajanja – pocinju da bivaju politicki
irelevantne. Porast etnickih sukoba je glavni indikator drzavne delegitimizacije.
Nije bitno to sto veoma cesto dolazi do zahteva za novom drzavnom strukturom,
sa etnicki cistim ili cistijim granicama, jer cak i novouspostavljene etnicki
ciste drzavne vlasti imaju poteskoca da uspostave svoj legitimitet u smislu
drzavnih vodja.
Vrsta etnickog razdora koju smo imali prilike da gledamo tokom poslednje
dve decenije uopste nije uporediva sa talasom nacionalizma u svetskom sistemu
koji je bio poznat na pocetku 19. veka, pa sve do sredine 20. veka. Ti
nacionalizmi bili su u najvecoj meri drzavno orijentisani, teritorijalni
i »etnicki« samo po tonu jer su imali potrebu da se razlikuju
od imperijalistickih vrhovnih gospodara. Ali, iznad svega, bili su sekularni,
optimisticki i samosvesno modernisticki po orijentaciji. Takvi nacionalizmi
pozivali su se na tradicije Francuske i Ruske revolucije. Trenutni zagovornici
etnickog prociscenja deluju upravo suprotno tim tradicijama. Nisu optimisti,
vec ocajnici. Ne gledaju napred, u slavnu sutrasnjicu, vec gledaju natrag
u slavnu proslost koja mozda nikada nece moci da se vrati. Zbog toga ti
konflikti ne samo sto su krvavi nego ih je i nemoguce prekinuti.
Takodje, ovo nije fenomen koji se javlja u siromasnim nacijama, kao
sto se nekada smatralo, sa podtekstom da je to fenomen koji se javlja kod
zaostalih ljudi, primitivnih naroda. Sasvim je jasno da smo svedoci pojave
ove vrste ocajnickih razdora u bogatijim nacijama, koje tvrde da su civilizovane.
Dokaz za to je ocigledni slom posrednickih struktura i zakonodavstva, pojava
otvorenog rasizma koncentrisanog oko tvrdnje da je doslo do invazije varvara
koji se zovu doseljenici, koji sa sobom donose kriminal i degeneraciju.
Ova bolest nam je odavno poznata, ali svetski sistem je reagovao na to
tesko oboljenje, iako dosta kasno, i izvrsio operaciju na fasizmu. Ali,
ova operacija je izvedena kao deo borbe izmedju Nemacke i SAD za hegemoniju
nad svetskim sistemom i uz neophodnu pomoc SSSR-a. Ko sada moze da izvede
takvu operaciju ako se nove doktrine o rasnoj cistoti, koje se propagiraju
sirom Severne Amerike, zapadne Evrope i Australije i Azije, premestaju
sa margina politickog zivota u njen glavni tok?
Postoji jos jedan element koji moramo da ukljucimo u ovu sliku. Dok
se svet krece ka 21. veku, bez sumnje ce doci do Kondratjevljevog*
prevrata, obnovljene ekspanzije proizvodnje i zaposljavanja u svetskoj
ekonomiji, pa stoga i obnovljenih mogucnosti za ulaganja i akumulaciju
kapitala. To bi trebalo da pocne kao intenzivna konkurencija izmedju SAD,
Evropske unije i Japana, koji ce izmedju sebe zeleti da odluce o tome ko
ce biti vodeci naslednik prevrata, i sluziti kao primarno mesto akumulacije
kapitala. Ova vrsta takmicenja nece biti nista novo, a borba ce se voditi
skoro na istovetan nacin kao i prethodne slicne borbe. Medjutim, postojace
jedna vazna razlika. Ne samo sto je polarizacija sveta na nivou koji do
sad nikad nije postignut, vec ce i sledeca Kondratjevljeva A-faza produbiti
jaz jos vise. S obzirom na vec postojecu razocaranost, i odsustvo starih
antisistemskih pokreta koji su kanalisali nezadovoljstvo i reformisticke
nagone, ovaj period ce biti, kao sto sam i rekao, posebno eksplozivan.
Ova erupcija ce imati najmanje tri oblika, od kojih nijedan nece biti
sasvim nov, ali svi ce preci prag znacaja u postojecem zivotu sistema i
angazovace centrifugalne sile nerazdvojive od strukturalne krize – period
racvanja. Jedan element je delegitimizacija ideologije neizbeznog progresa
koja je najmanje dva veka bila osnovni stub svetske stabilnosti. Videcemo
veoma snazne pokrete – vec vidimo veoma snazne pokrete – posebno u ne-centralnim
zonama (koje obuhvataju ne samo nekadasnji Treci svet vec i drzave nekadasnjeg
socijalistickog bloka), koji proglasavaju njihovo potpuno odbacivanje fundamentalne
premise kapitalisticke svetske ekonomije, neprekidne akumulacije kapitala
kao vladajuceg principa drustvene organizacije.
To je u izvesnom smislu mnogo snaznije nego dugovecno marksisticko
odbacivanje kapitalizma, koje je koristilo argument da je kapitalizam istorijska
faza koja neizbezno vodi ka komunizmu, pa je stoga istorijski progresivan,
i da u svakom slucaju njegove tehnoloske prednosti predstavljaju njegovu
osnovnu vrlinu. Argumenti koje sada slusamo odbacuju mogucnost da postojeci
sistem ima bilo kakvu crtu progresivnosti, pa tako odbacuju i bilo koji
modalitet intelektualnog sporazuma s njim. Veliki broj pokreta, koje tako
nemarno nazivamo »fundamentalistickim«, oslikavaju ovakav stav,
cesto u argumentaciji koristeci religioznu retoriku.
Treba primetiti jos nesto vezano za ovaj fenomen. On definitivno nije
ogranicen samo na islamski svet. Postoje jevrejski, hriscanski, hindu,
budisticki i drugi varijeteti ove vrste. Ono sto im je zajednicko je teorijsko
odbacivanje zapadnjacke savremenosti i kapitalistickog etosa. Izvor njihove
siroke narodne podrske lezi u razocaranosti u klasicne antisistemske pokrete
i drzavne strukture koje su stvorili zbog njihove nesposobnosti da prevazidju
polarizaciju koja je nerazdvojiva od postojeceg svetskog sistema. Njima
je zajednicki naglasen antagonizam prema samom konceptu sekularne drzave,
pa zato izrazito propagiraju protiv drzavnog centralizma. Ovakvi pokreti
nemaju interesa da pomazu strukturama svetskog sistema da prevazidju poteskoce
u koje su zapale. Oni cine snagu za unistenje. Svakako, pojedini pokreti
su konstantno asimilirani, ali bi oni sami po sebi ionako izazvali malo
fundamentalnih promena. Ali, u kontekstu faktora van njihovog delovanja
– globalnog pritiska profita i globalne razocaranosti reformistickim liberalizmom
– oni nanose veliku stetu strukturi.
Jos veca snaga za unistenje je demokratizacija svetskog naoruzanja.
Citava istorija naoruzanja, tokom nekoliko hiljada godina, sluzila je da
mocni putem skupih inovacija ostanu u prednosti, cim bi slabi dobili pristup
prethodnoj generaciji oruzja. Iako se to zapravo nije promenilo, promenio
se prag sposobnosti da se nanese steta. Mala kolicina prilicno zastarelog
atomskog naoruzanja moze da pricini izuzetnu stetu; bakterioloski rat tehnicki
nije veoma komplikovan. Prema mom misljenju, nuklearno razmnozavanje je
nezaustavljivo. SAD su naporno radile da bi ga usporile, s delimicnim uspehom,
ali danas postoji verovatno dvanaestak zemalja, pored zvanicnih sest, koje
imaju ili bi brzo mogle da proizvedu nuklearno naoruzanje, a kladim se
da ce u sledecoj deceniji to moci jos dvadesetak drzava. Osim toga, neko
oruzje vec moze da bude (ili ce uskoro biti) u rukama nedrzavnih grupa.
To isto verovatno vazi i za bakteriolosko i hemijsko oruzje. »Aum
sinrjiko« je pokazao kakvu stetu moze nedrzavna grupa da nanese hemijskim
naoruzanjem. Bez sumnje, snazne zemlje su i dalje jace od slabih, ali slabe
zemlje, ili one srednje jacine, sada su cesto dovoljno snazne da nanesu
stvarnu stetu jakim zemljama.
Zakljucak koji se iz ovoga moze izvesti je veoma jednostavan. Za nacije
srednje snage locirane u vancentralnim zonama bice moguce da vojno izazovu
mocne drzave, pojedinacno ili kolektivno. Sadam Husein im je pokazao kako.
Iako je izgubio prvu rundu, Sjedinjenim Drzavama je bilo potrebno da izvedu
napornu politicku mobilizaciju da bi u tome uspele, sto mozda nece biti
ponovo izvodljivo i sto je mozda i nemoguce izvesti ukoliko bi se istovremeno
pojavilo nekoliko slicnih izazivaca. Mislim da cemo u narednih 25 do 50
godina videti mnogo takvih izazova.
I, na kraju, najveci izazov ce se bez sumnje naci u najmanje nasilnom
i najteze zadrzivom aktu individualne emigracije iz siromasnih drzava u
one bogatije. To se dogadja vec 500 godina, a sa poboljsanjem saobracaja
u poslednjih 50 godina odvija se jos brzim tempom. Strukturna realnost
je ta da je svet polarizovan ne samo ekonomski i drustveno vec takodje
i demografski. Centralnim zonama je potrebna imigracija, ali one ne zele
da prihvate onoliko ljudi koliko njih zeli da dodje, posebno prilikom Kondratjevljevih
padova. Zato, kako vreme odmice postavljaju sve vece barijere. Ali, barijere
su uglavnom neefikasne. One u malom procentu smanjuju priliv.
Stoga, beli panevropski svet postaje de facto mnogo manje beo.
Naravno, nisu svi doseljenici ne-belci, ali su tako drustveno definisani.
Panevropski blok zemalja verovatno ne moze da zaustavi stvarni priliv doseljenika
i njihov brzi demografski napredak u okviru panevropskog sveta, ali moze
tako da montira politicku strukturu da doseljenici nemaju (ili imaju manje)
politickih i socijalnih prava u odnosu na »drzavljane«, i svakako
moze to da montira tako da doseljenici imaju najslabije placene poslove.
Takvi zakoni se donose u sve vecem broju drzava.
Ova vrsta manipulacije ne mora da utice na unutrasnju politicku stabilnost
ukoliko su grupe koje se definisu terminom doseljenici (cesto definisane
na nacin koji uzima u obzir drugu, trecu, pa cak i cetvrtu generaciju potomaka
stvarnih doseljenika) relativno male. Ali, kada tako definisana grupa dosegne
znacajan procenat dobijamo formulu za civilni razdor. Osim toga, doseljenici
(ili oni koji su socijalno definisani kao takvi), koji ce cesto biti lako
prepoznatljivi i verovatno ce imati jak osecaj etnickog identiteta, suprotstavice
se rasistima, desnicarskim nativistima koji traze etnicko prociscenje.
Posto je takodje verovatno da postoji lokalna kvazisegregacija, nece biti
tesko da se obe strane organizuju. A posto bukvalno sve posebne drzave
imaju svoje »bure baruta«, svako neprijateljstvo ili napad
lako moze da predje preko granica i da se prosiri kao sumski pozar.
U tom trenutku vise nije rec o fundamentalistima u zonama udaljenim
od bogatih zemalja, ili tzv. nestasnim drzavama spremnim da se okusaju
u ratu, vec o dubokoj nestabilnosti u srcu kapitalisticke svetske ekonomije.
Kapitalisticki preduzetnici ne samo sto ce morati da brinu o pritisku profita,
vec i o sopstvenoj bezbednosti. Licna nesigurnost koju su vec osetili npr.
u Kolumbiji – da ne pricamo o visokom faktoru rizika za bankare u danasnjoj
Rusiji – moze da se prosiri i na, recimo, Kanadu ili Dansku.
Slika koju pokusavam da vam docaram nije mnogo lepa. To je scenario
velikih nereda i licnih neizvesnosti i nesigurnosti. To je slika fundamentalnih
strukturalnih problema za koje ne samo sto nema jednostavnih resenja vec
mozda nema ni izgleda da se oni umanje. To je slika istorijskog sistema
u velikoj krizi. Neki ce reci da je ovo pesimisticki stav. Ja smatram da
je realisticki i ne obavezno pesimisticki. Naravno, ako ste sigurni u to
da smo ziveli u najboljem mogucem svetu, necete biti srecni kad cujete
da mu je dosao kraj. Ali, ako iole u to sumnjate, suocicete se s buducnoscu
s nesto vise hladnokrvnosti.
Tri stvari treba naglasiti u vezi sa trenutnim i buducim periodom nereda,
haosa i dezintegracije. Iako ce biti tesko ziveti u tom periodu, on nece
trajati zauvek. Znamo da haoticna stvarnost sama po sebi stvara nove mirne
sisteme. To mozda i nije neka uteha ako dodam da je za takav proces mozda
potrebno i 50 godina. Druga stvar koju moramo imati na umu je ta da nas
nauka o kompleksnosti uci da je u takvim haoticnim situacijama koje su
proizvod racvanja, ishod nepredvidiv. Ne znamo – ne mozemo znati – kako
ce se sve zavrsiti. Ono sto znamo je da sadasnji sistem ne moze da opstane.
Doci ce drugi sistem ili drugi sistemi koji ce ga naslediti. Oni mogu biti
bolji, a mogu biti i gori. Mozda po moralnim kvalitetima nece biti nista
drugaciji.
Treca stvar vezana za ovakve haoticne situacije nudi nam ruzicastu
stranu price. U postojecem istorijskom sistemu cak i velike fluktuacije
imaju relativno male efekte. Sistem ima mehanizme koji pokusavaju da uspostave
ravnotezu u cemu do odredjene mere i uspevaju. Zato se dugorocno gledano
Francuska i Ruska revolucija mogu smatrati »promasajima«. One
su u smislu drustvene transformacije svakako postigle manje od onoga sta
su njihovi zagovornici ocekivali i cemu su se nadali. Ali, kada su sistemi
daleko od ravnoteze, kada se racvaju, male fluktuacije mogu imati velike
efekte. To je jedan od glavnih razloga sto je ishod tako nepredvidiv. Ne
mozemo cak ni poceti da zamisljamo mnostvo malih komponenata koje ce imati
sustinski znacaj.
Prevodim ovaj konceptualni okvir na drevni jezik grcke filozofije.
Kazem da kada sistemi funkcionisu normalno, strukturni determinizam odnosi
prevagu nad individualnom i grupnom slobodnom voljom. Ali, u vreme kriza
i tranzicije, faktor slobodne volje postaje centralni. Svet u 2050. godini
bice onakav kakvim ga sami napravimo. To nam ostavlja odresene ruke za
nase delovanje, nasu posvecenost i za nas moralni sud. To takodje znaci
da ce ovaj period biti vreme strasne politicke borbe, zato sto je ulog
mnogo veci nego u tzv. normalna vremena. Zato cu se sada posvetiti pitanjima
prirode i predmeta ove borbe.
1 Diskusija o istorijskoj ulozi liberalizma i trenutnoj situaciji
detaljno je objasnjena u After Liberalism (New York: New Press,
1995).
* Prema teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, savremeni svetski
sistem ili svetski kapitalisticki sistem je istorijski sistem, rodjen u
tzv. dugom 16. veku (1450–1650), u strukturalnu krizu usao je sa izbijanjem
Prvog svetskog rata, a u neki novi, bolji ili losiji istorijski sistem
preci ce negde oko 2050. Dve osnovne dimenzije svakog istorijskog sistema,
pa i savremenog svetskog sistema, jesu prostor i vreme. Prostor je u ovom
istorijskom sistemu organizovan u obliku tri zone (centar, poluperiferija,
periferija), a vreme u obliku dve vrste kretanja i promena, to jest u obliku
sekularnih trendova i ciklickih ritmova. Sekularni trendovi (ekspanzije,
komodifikacije, kontraaktualizacije, proletarizacije itd.) predstavljaju
promene postojanog visevekovnog rasta, odnosno pada (matematicki graficki
prikaz u obliku linearne funkcije). Ciklicki ritmovi predstavljaju promene
pravilnog ponavljanja A-faza ekspanzije i B-faza kontrakcije razlicite
duzine, od nekoliko meseci (sezonski ciklusi) do nekoliko vekova (logisticki
ciklusi), matematicki graficki prikaz u obliku sinusoide. Medju ciklickim
ritmovima, verovatno najpoznatiji su takozvani dugi talasi u ekonomiji,
A-faze od oko 20–30 i B-faze od oko takodje 20–30 godina. Zovu se jos i
Kondratjevljevi, po Nikolaju Kondratjevu, ruskom ekonomisti koji ih je
pocetkom 1920-ih prvi empirijski, odnosno statisticki otkrio i opisao.
Do danasnjeg dana, Kondratjevljevi talasi ostali su predmet veoma razlicitih
i cesto kontradiktornih interpretacija. Ne ulazeci u slozena pitanja ovih
interpretacija, valja napomenuti jos samo to da je teorija svetskog sistema
Imanuela Volerstina, i pre toga istorija dugog trajanja Fernana Brodela,
koja je ovoj bila izvor i prethodnica, Kondratjevljevim talasima dala relativno
novo, istorijsko i svetsko-sistemsko osvetljenje.
(Prim. M. P.)
I
III
Sadrzaj
Beleska
o piscu
Iz
recenzije
Ranija
izdanja
|