Posle donosenja tzv. lex specialisa od strane predsednika Srbije Slobodana Milosevica u februaru 1997. godine, koalicija Zajedno je preuzela vlast u najvecim i industrijski najrazvijenijim gradovima, ali nije bila na visini poverenja biraca jer je vec u toku ustolicavanja, a i docnije, tokom njenog vrsenja vlasti, medju partnerima dolazilo do ostrih sukoba i trzavica koji se vise nisi mogli skrivati od javnosti. Nesuglasice su kulminirale u jesen 1997. godine kada je SPO uz saglasnost SPS-a i SRS-a izglasao nepoverenje lideru Demokratske stranke i gradonacelniku Beograda dr Zoranu Djindjicu.
Pre toga, 23. jula, doslo je do iznenadnog i po hitnosti postupka spektakularnog izbora Slobodana Milosevica na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije, jer je dotadasnjem sefu drzave Zoranu Lilicu istekao mandat. Istog meseca je po hitnom postupku u Skupstini Srbije usvojen nov izborni zakon za redovne parlamentarne i predsednicke izbore u Srbiji koji su se imali odrzati u jesen.

Krah Zajedno i pocetak apatije

Politicki analiticari su odmah uocili dva osnovna toka kojim ce se kretati politicki odnosi: prvo, tendenciju jacanja federalne drzave na ustrb dveju federalnih jedinica i, drugo, obnavljanje patriotsko-nacionalisticke retorike od strane Socijalisticke partije Srbije i JUL-a u onom tempu u kojem su rezimu stizale kritike iz sveta na sve ocigledniju represiju prema opozicionim partijama i medijima. A pritisaka i politickog nasilja je bilo na pretek. Prvo, julski izborni zakoni su, po vec vidjenom scenariju, umesto da smanje broj izbornih jedinica njihov broj povecali na 29, cime su pozitivne efekte proporcionalnog izbornog sistema znatno deformisale, omogucujuci vladajucoj koaliciji sigurne mandate u pojedinim izbornim jedinicama (Kosovo i juzna Srbija).⁵⁰ Drugo, bez sumnje pripremajuci se za predizbornu kampanju, a ne iz nekih drugih razloga, rezim je zatrazio od cak 170 elektronskih medija u Srbiji da obnove svoje registracije i nadleznom ministarstvu upute nove zahteve za dodelu frekvencija, a ukoliko to ne ucine, one ce im biti oduzete. I trece, nije potrebno posebno isticati da su se drzavni mediji i ovoga puta intenzivno ukljucili u predizbornu kampanju na strani socijalista, dok su vodili pravi mali rat protiv opozicionih stranaka nazivajuci ih nepatriotskim i izdajnickim. U takvim uslovima opozicione partije (osim SPO) zatrazile su u parlamentu debatu o izmeni izbornih uslova, a kako ona nije odobrena, odlucili su se za bojkot izbora. Tako su na parlamentarne i predsednicke izbore izasle samo vladajuca osovina (SPS–JUL–ND), Srpski pokret obnove, Srpska radikalna stranka i tri manje stranke: Demokratska alternativa, Savez vojvodjanskih Madjara i koalicija Vojvodina (sa, kako cemo videti, malim brojem naklonjenih im biraca) cime je legitimnost izbora istinski dovedena u pitanje.
Izbori su zakazani za 21. septembar, a drugi krug za 5. oktobar i na njih je izaslo 57,4 odsto birackog tela, sto ukazuje da opozicija, uprkos velikom procentu elektoralne apstinencije (42,6%), nije u potpunosti uspela da ubedi cak ni sve svoje birace da na izbore ne treba izlaziti.

Tabela 9
Rezultati parlamentarnih izbora u Srbiji, odrzanih 21. septembra 1997.
Biracko telo: 7 210 386
Glasalo: 4 139 080 ili 57,4%
Nevazeci listici: 164 307 ili 3,96%

Partije                     Glasovi           %            Mandati       %
SPS–JUL–ND    1 418 036       34,20           110        44,00
SRS                    1 162 216       28,10             82        32,80
SPO                       793 988      19,10             45         18,00
Koal. Vojvodina     112 589        2,72               4           1,60
DA                           60 855        1,47               1           0,40
SVM                        50 960        1,23               4           1,60

Iako je osvojila najveci procenat glasova, vladajuca koalicija (SPS–JUL–ND) nije bila u potpunosti zadovoljna izbornim rezultatima jer je u odnosu na savezne izbore samo godinu dana ranije izgubila vise od 11% glasova (tada 45,41 a sada 34,20) dok je pad njene popularnosti meren apsolutnim brojem glasova veci za 430 000 glasova (onda 1 848 669, sada 1 418 036) sto se moze pripisati pojacanim nezadovoljstvom gradjana teskim ekonomsko-socijalnim uslovima. S druge strane, pojacana medijska nacionalisticka retorika koja je trebalo da posluzi vladajucim strankama da zadobiju vece poverenje biraca, pomogla je najvise Srpskoj radikalnoj stranci koja tu retoriku i svoj stav o »ujedinjenju svih srpskih zemalja« nikada nije krila niti menjala; ta doslednost je ocito imala povoljno dejstvo na prosecnog srpskog biraca. Radikali su pravi dobitnici ovih izbora jer su u odnosu na savezne iz 1996. godine dobili oko 400 000 glasova vise (1996. – 764 430 ili 18,78% birackog tela, sada 1 162 216, odnosno 28,10% glasalih).
Srpski pokret obnove je uprkos velikim nadama koje su polagane u izbore bio tek na trecem mestu po broju osvojenih glasova, ali je potpuno sam ostvario isto onoliko mandata (45) koliko je na parlamentarnim izborima 1993. osvojio DEPOS. Draskovic je, odmah nakon saopstavanja konacnih rezultata izbora, izjavio da je zadovoljan ishodom jer je SPO morao samostalno da oproba svoju popularnost kod birackog tela.⁵¹
Prvi put u najnovijoj parlamentarnoj istoriji Slobodan Milosevic nije bio kandidat za predsednika Srbije, pa su glavni kandidati bili Zoran Lilic dotadasnji sef jugoslovenske drzave i lider radikala Vojislav Seselj. Vuk Draskovic, prema mnogim anketama sprovedenim na reprezentativnim uzorcima birackog tela, nije mogao ozbiljnije da ugrozi ovu dvojicu, sto su rezultati prvog kruga izbora transparentno pokazali.

Tabela 10
Rezultati prvog kruga izbora za predsednika Srbije, 21. septembra 1997.
Biracko telo: 7 188 544
Glasalo: 4 131 487 ili 57,40%
Nevazeci listici: 155 860 ili 3,77%

Kandidat                            Glasovi       % glasaca
Zoran Lilic                      1 474 924          37,70
Vojislav Seselj                1 126 940          27,28
Vuk Draskovic                  852 800          20,64
Mile Isakov                       111 166            2,43
Vuk Obradovic                 100 523            2,43
Nebojsa Covic                    93 133            2,23
Sulejman Ugljanin                68 446            1,66
Milan Paroski                      27 100            0,66
Miodrag Vidojkovic            14 105            0,34
Predrag Vuletic                   11 463             0,27
Dragan Djordjevic              10 864             0,26
Milan Mladenovic               10 112             0,24
Djordje Drljacic                     9430             0,22
Branko Cicic                         7097             0,17
Gvozden Sakic                      3293             0,07
Radomir Tukmanovic            2647             0,06

Izborne manipulacije

Posto nijedan od kandidata nije osvojio natpolovicnu vecinu glasova, u drugi krug, koji je zakazan dve sedmice docnije, usli su Zoran Lilic i Vojislav Seselj, dvojica kandidata sa najvecim brojem glasova.

Tabela 11
Rezultati drugog kruga izbora za predsednika Srbije, 5. oktobar 1997.
Biracko telo: 7 210 557
Glasalo: 3 531 063 ili 48,97%
Nevazeci listici: 104 223 ili 2,95%

Kandidati                  Glasovi          % glasova
Vojislav Seselj        1 733 859          49,10
Zoran Lilic              1 691 354          47,89

Zvanicni rezultati su pokazali da u drugom krugu izbora nije participirala natpolovicna vecina birackog tela vec samo 48,97%, pa su raspisani novi predsednicki izbori, prvi krug za 7. decembar, a eventualni drugi za 21. decembar.
Analizirajuci, medjutim, oba izborna kruga, zapazamo nekoliko zanimljivih cinjenica: usled delimicne zasicenosti izborima (godinu dana ranije su odrzani savezni i lokalni koji su epilog dobili tek u martu 1997) kao i bojkota parlamentarnih izbora od strane opozicije, opao je interes kod birackog tela za predsednicke izbore. To se lako vidi iz brojki: naime, za samo dve sedmice vise od 8 odsto biraca se odlucilo za izbornu apstinenciju. Ali je zato doslo do interesantnog transfera glasova: Seselj je u drugom krugu dobio gotovo 600 000 glasova vise nego u prvom, a Lilic samo oko 200 000. Vrlo je verovatno da je gotovo dve trecine razocaranih i antikomunisticki orijentisanih biraca simpatizera Srpskog pokreta obnove dalo svoj glas Seselju videci u njemu borca za »nacionalnu stvar« i branu »Milosevicevom komunizmu«. Ostali deo simpatizera Vuka Draskovica, ciji su politicki nazori blizi centru ili blago naginju ulevo, upravo u strahu od ultranacionaliste Seselja, svoj glas su, makar i nevoljno, dali umerenom Lilicu. Pretpostavljamo, cini se s pravom, da su pristalice ostalih politickih opcija medju onih 8 odsto izbornih apstinenata, jer priblizno je toliki procenat biraca dao svoj glas u prvom krugu predsednickih izbora za Mileta Isakova, Vuka Obradovica, Nebojsu Covica i Sulejmana Ugljanina, dok su ostala devetorica kandidata ukupno dobila jedva nesto vise od 2 odsto glasova.
Isto tako, nije zanemarljiva ni cinjenica da je inaugurisanjem Milosevica za predsednika SRJ donekle smanjen interes birackog tela pre svega onog koje inklinira SPS-u i JUL-u ali i samog SPS-a za ishod predsednickih izbora. To najbolje pokazuje Liliceva predizborna kampanja lisena uobicajene euforije i medijske preeksponiranosti. Lilic nije imao onu snagu licnosti na koju su biraci navikli pa se ocito uzdao u harizmu svog partijskog lidera. S druge strane, RTS je davala neuobicajeno veliki publicitet Seselju, sto se moze tumaciti upravo ucinjenim novim zaokretom u odnosu na Evropu i svet nakon kritika zapadnih demokratskih zemalja upucenih rezimu zbog izborne kradje 1996. godine. Cini nam se da je Seselj bez nekog svog truda i narocite zasluge, naprosto uskocio u politicke makaze SPS-a ponovo otvorene u korist »nacionalnog i patriotskog«.
S pravom se moze sumnjati i u regularnost rezultata izbora u drugom krugu. Videvsi da Seselj ubedljivo vodi, po svoj prilici je sa najviseg vrha vlasti dat mig da se izbori proglase neuspelim i zakazu novi. Da li je tom prilikom, kako neki navode, postignut politicki dogovor izmedju Milosevica i Seselja da se mesto predsednika Srbije ustupi levici, a da za uzvrat Seselj udje u novu vladu umesto Nove demokratije, tesko je reci, ali cinjenica da se upravo tako docnije zbilo, indicira da takve tvrdnje nisu sasvim lisene osnova.
U svakom slucaju, za 7. decembar zakazani su novi predsednicki izbori, a drugi krug dve nedelje docnije. Ovoga puta SPS je mnogo ozbiljnije prisla izboru predsednika Srbije istakavsi mnogo uticajnijeg i kod predsednika Milosevica omiljenijeg kandidata, tadasnjeg jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Milana Milutinovica.

Tabela 12
Rezultati prvog kruga izbora za predsednika Srbije, 7. decembar 1997.
Biracko telo: 7 226 947
Glasalo: 3 812 010 ili 52,75%
Nevazeci listici: 76 911 ili 2,02%

Kandidati                    Glasovi        % glasova
Milan Milutinovic      1 665 822        43,43
Vojislav Seselj          1 227 076       33,18
Vuk Draskovic            587 776       15,41
Vuk Obradovic           115 850         3,03
Dragoljub Micunovic     86 583         2,27
Miodrag Vidojkovic      29 180         0,76
Predrag Vuletic             21 353         0,56

Kako se i ocekivalo, dvojica najozbiljnijih kandidata Milutinovic i Seselj usli su u drugi krug. Treci kandidat za predsednika Srbije Vuk Draskovic osvojio je za oko 300 000 glasova manje nego u prvom krugu septembarskih predsednickih izbora, svakako zbog politicke nedoslednosti u kratkom vremenskom roku, koja se ocitovala u nagloj promeni svog predsednickog programa. Dok je, naime, u septembru zagovarao pronacionalni program potpuno zapostavljajuci ekonomsko-socijalne teme, dotle je na novim izborima u decembru pokusao upravo sa potonjom varijantom. Nedovoljno cvrst politicki stav, pokazalo se, bio je najveca mana u ocima birackog tela.
Drugi krug izbora Socijalisticka partija je shvatila veoma ozbiljno i kampanju vodila disciplinovano, neretko i medijski diskvalifikatorski za drugog kandidata. Izabrana je izborna parola »I Srbija i svet« sto je trebalo da asocira simpatizere demokratskih stranaka na umerenu politiku vladinog kandidata za razliku od nacionalisticki iskljucivog Vojislava Seselja i da pridobije njihovu paznju pa samim tim i neophodne glasove.

Tabela 13
Rezultati drugog kruga izbora za predsednika Srbije, 21. decembra 1997.
Biracko telo: 7 225 860
Glasalo: 3 863 714 ili 50,98%
Nevazeci listici: 115 319 ili 3,13%

Kandidati                     Glasovi      % glasova
Milan Milutinovic       2 181 808        56,46
Vojislav Seselj           1 383 868        35,81

Pokazalo se da je ulozeni napor urodio plodom jer je Milutinovic u drugom krugu neshvatljivo ubedljivo pobedio svog politickog rivala Seselja sa preko 20 odsto glasova vise.
Mnogi analiticari, medjutim, ukazuju na veliki broj nepravilnosti u drugom krugu, koje su se ogledale ne samo u vec uobicajenoj neravnopravnosti kandidata u medijima, vec i u manipulacijama glasovima na Kosovu i Metohiji.
Prema rezultatima istrazivanja Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), koje navodi V. Goati,⁵² do neregularnosti vecih razmera moglo je jedino doci u cetiri kosovskometohijske izborne jedinice jer je na Kosovu, prema popisu stanovnistva iz 1991. godine, koji srpsko stanovnistvo nije bojkotovalo, zivelo 273 449 Srba i Crnogoraca. Prema saopstenim rezultatima iz tih izbornih jedinica, u drugom krugu predsednickih izbora glasalo je tacno 464 462 biraca sto je upravo nemoguce s obzirom da su Albanci bojkotovali izbore. Goati zakljucuje da je broj Srba i Crnogoraca koji su imali pravo glasa eventualno oko dve trecine ukupnog broja (oko 180 000 biraca) tako da je sporno priblizno 280 000 glasova koji su verovatno pridodati vladinom kandidatu. Jer prosto je neverovatno da Seselj koji je samo dva meseca ranije u drugom krugu »neuspele« predsednicke trke sa Lilicem osvojio 1 691 354 glasova (na izbore izaslo 48,97 odsto biraca), sada u duelu sa Milutinovicem osvaja cak 300 000 manje glasova (na izbore izaslo oko 2 odsto vise biraca) iako nije ni za jotu promenio svoju programsku platformu. Posto Srpska radikalna stranka nije povodom sumnji u regularnost izbora ulozila nikakav protest, dala je neposrednog povoda sumnji da je posredi eventualni dogovor sa vladajucom koalicijom u pogledu ulaska radikala u novu republicku vladu. Dvadeset cetvrtog marta 1998. godine formirana je »vlada nacionalnog jedinstva« u koju su pored socijalista i JUL-a usli i radikali dobivsi cak deset ministarkih portfelja (deset su dobili socijalisti, a pet »julovci«). Nova demokratija je, u znak protesta zbog ucesca radikala u vladi, istupila iz vladajuce koalicije presavsi u opoziciju.
Mesec dana pre formiranja tzv. vlade nacionalnog jedinstva, tacnije 1. marta, poceli su otvoreni sukobi na Kosovu izmedju pripadnika novoformirane Oslobodilacke vojske Kosova (OVK) i policije i Vojske Jugoslavije koja se u znatnom stepenu pocela borbeno angazovati. Drzavni vrh Srbije i VJ stavili su pravi embargo na informacije o tome sta se, zapravo, desava na Kosovu. U pocetku se sukob precutkivao, drzavna televizija je prikazivala snimke pristinskih i ulica drugih kosovskih gradova, baste restorana prepune mladih koji uzivaju na prvom prolecnom suncu.
Tek kada su sukobi eskalirali, zrtve na obe strane postale toliko velike da se vise nisu mogle prikrivati, otpocela je medijska ofanziva na »teroristicku OVK« koju »pomazu zapadne sile, osvedoceni neprijatelji srpskog naroda«. Tom prilikom, intervencija policije i Vojske Jugoslavije ocito je presla granicu obracuna sa »teroristickim grupama«, kako su nazivane pobunjenicke snage kosovskih Albanaca, pa je svet koji je bio bolje informisan sta se na Kosovu zbiva uputio zahtev jugoslovenskim vlastima i predsedniku Milosevicu da obustavi nepotrebnu represiju i teror na Kosovu i ogranici svoje snage samo na specijalne odrede antiteroristicke policije. Zahtevano je da na Kosovo OEBS uputi specijalnu misiju koja bi nadgledala fakticko stanje.
Milosevic je odbio predlog OEBS-a i za 23. april 1998. raspisao narodni referendum o neprihvatanju stranih posrednika u resavanju kosovske krize. Referendumsko pitanje je glasilo: »Da li prihvatate ucesce stranih predstavnika u resavanju problema na Kosovu i Metohiji?«

Referendumske smicalice rezima

Prema oficijelnim podacima Komisije za sprovodjenje referenduma, na referendum je izaslo 5 297 776 gradjana sto cini 74,05 odsto birackog tela Srbije. Referendum su bojkotovale sve albanske partije, Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara, Savez vojvodjanskih Madjara i Stranka demokratske akcije Sandzaka. Od ukupno izaslih na referendum, cak 94,71 odsto je glasalo protiv ucesca stranog posrednistva i internacionalizacije kosovske krize, sto se ocenjuje kao izuzetno visok procenat i jasno pokazuje koliko je biracko telo ne samo nestabilno vec i podlozno raznim vidovima politicke instrumentalizacije. Mnogi eksperti za izbornu problematiku smatraju da su rezultati referenduma ipak »prenaduvani« i da ne odrazavaju pravu sliku politickog raspolozenja gradjana.⁵³
Prema izvestaju Komisije za sprovodjenje referenduma, na Kosovu je glasalo 521 303 gradjana sto je, ako uzmemo u obzir cinjenicu ranije navedenu da su stranke Albanaca bojkotovale referendum, a da Srba i Crnogoraca na Kosovu nema vise od 300 000 (od tog broja barem trecina nema biracko pravo), gotovo neverovatna cifra! S pravom se postavlja pitanje otkud se u kutijama naslo preko 320 000 glasova viska?⁵⁴ Vlast je, ocito u zelji da domacoj i svetskoj javnosti rezultate narodnog referenduma prikaze sto ubedljivije, pribegla svojevrsnoj manipulaciji.
Nasilje na Kosovu se nastavljalo, stavise intenzitet tog nasilja se povecavao pa su Ujedinjene nacije (Rezolucija br. 1199) u septembru 1998. godine od SRJ ultimativno zatrazile da se ono prekine inace ce se jugoslovenska vlada suociti sa vojnom intervencijom NATO-a. Poslednje upozorenje upuceno je Milosevicu 3. oktobra, a kada ga je on potpuno ignorisao, 10. oktobra je generalu Vesliju Klarku, komandantu NATO-a za Evropu, izdata izvrsna naredba za pocetak intervencije. Tri dana docnije (13. oktobra) Milosevic, politicki doveden do duvara, sklapa sporazum sa izaslanikom americkog predsednika Klintona Ricardom Holbrukom o ispunjenju obaveza iz rezolucije OUN 1199. u kojoj se navodi da ce se u celini ispostovati samouprava na Kosovu, raspisati fer i posteni izbori u roku od devet meseci od dana potpisivanja sporazuma, da ce se trupe Vojske Jugoslavije povuci sa Kosova do nivoa od pre 1. marta 1998, kao i da ce na Kosovu biti razmesteno 2000 verifikatora OEBS-a koji ce nadgledati primirje.
Uprkos pozitivnoj cinjenici sporazuma i izbegavanju ratnih razaranja, Milosevic je flagrantno prekrsio volju naroda iskazanu na referendumu sto je inace regulisano clanom 25 Zakona o referendumu u kojem se istice da je vlada obavezna da postupi po odlukama donesenim na referendumu.
Cim je opasnost od rata izbegnuta Milosevic je iskoristio konfuziju, strah i zbunjenost javnosti da u Srbiju uvede rigorozni i nedemokratski Zakon o informisanju (20. oktobra). Bio je to pocetak nevidjene medijske represije svesno izazvane u cilju gusenja svake kritike upucene rezimu od strane slobodnih i nezavisnih medija. Pre toga, Zakonom o univerzitetu ukinuta je autonomija ovoj visokoskolskoj instituciji kao odmazda za kriticko promisljanje vecine profesora u pogledu unutrasnje i spoljne politike aktuelnog rezima i njegovog nacina resavanja svih dosadasnjih kriznih zarista na Balkanu.
Sukobi na Kosovu su se uprkos posmatrackoj misiji nastavljali, ubrzo je otkazano misiji OEBS-a i njenom sefu Vilijamu Vokeru; usledili su neuspesni pregovori u Rambujeu sa jugoslovenskom vladom da bi na kraju, 24. marta 1999. godine, medjunarodna zajednica pribegla krajnjem sredstvu – vazdusnoj intervenciji protiv jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica. Posle dvoipomesecnog »vazdusnog rata«, prvog te vrste u istoriji, medjunarodne trupe su usle na Kosovo, a jugoslovenska vojska se povukla.
Ova cinjenica je jos vise oslabila Milosevicev rejting, iako se on iz petnih zila preko strogo kontrolisanih drzavnih medija trudio da poraz i izgubljeno Kosovo prikaze kao »herojsku pobedu«.
U 2000. godinu se uslo sa razorenom ekonomijom, unistenom saobracajnom i privrednom infrastrukturom, sa spoljnim dugom, nezaposlenoscu, nestasicama vitalnih proizvoda i rastom cena. Isto tako i sa pojacanom represijom nad medijima i gradjanima koji zele mirne, nenasilne demokratske promene. S druge strane, pak, na temelju takvog stanja, nikle su potpuno autohtono mnogobrojne gradjanske grupacije koje sve vise dizu glavu u znak protesta protiv postojeceg ponizavajuceg stanja u kojem se nalaze gradjani.
 

⁵⁰ Zanimljivo je da su poslanici Demokratske stranke prilikom skupstinske debate o novom izbornom zakonu podnele cak 1860 amandmana na zakonske clanove u cilju onemogucavanja njegovog izglasavanja. Medjutim, predsednik skupstine Dragan Tomic, videvsi da ce biti potrebno nekoliko meseci da Skupstina usvoji zakon, protivno Poslovniku i parlamentarnoj praksi, naprosto nije dozvolio poslanicima ove stranke da te amandmane obrazloze, pa je zakon na opste zadovoljstvo vladajuce trojke SPS–JUL–ND i njihovog satelita Srpske radikalne stranke relativno brzo izglasan.
⁵¹ Draskovic je bio mnogo nezadovoljniji rezultatima prvog kruga predsednickih izbora, ali je ipak obnovio svoju kandidaturu na ponovljenim predsednickim izborima u decembru.
⁵² V. Goati, nav. delo, str. 167.
⁵³ Isto, str. 167.
⁵⁴ O tome detaljnije videti »Preliminarni izvestaj Centra za slobodne izbore i demokratiju« (CeSID), Beograd 1998.