Na vanrednim parlamentarnim izborima 1993. godine Socijalisticka partija nije osvojila apsolutnu vecinu u skupstini Srbije (123 od potrebnih 127), pa je uz pomoc novog saveznika, Nove demokratije, pocetkom naredne, 1994. godine formirala koalicionu vladu. Orijentacija ka napustanju tvrde nacionalisticke politike nastavljena je tokom cele 1994. godine (4. avgusta Milosevic je zbog opstrukcije Vens-Ovenovog plana prekinuo svaku saradnju sa Karadzicem uvodjenjem prave ekonomske blokade na Drini), sto ce naposletku krajem 1995. godine dovesti do potpisivanja primirja (Dejton, 21. novembar) i definitivnog zavrsetka rata u Bosni i Hercegovini (Mirovni ugovor u Parizu, 14. decembra). Ovim ugovorima SRJ je priznala Bosnu i Hercegovinu kao celovitu i nezavisnu drzavu cime se Milosevic de jure i de facto odrekao prvobitne ideje o njenoj podeli, odnosno o priznavanju iskljucivo etnickih srpskih granica umesto republickih.
Od pokreta nazvanog Udruzena levica, 23. jula 1994. godine, konstituisanog istog datuma samo godinu dana ranije, koji je cinio niz malih, marginalnih partija od kojih je najpoznatija bila tzv. generalska partija Savez komunista-Pokret za Jugoslaviju, obrazovana je Jugoslovenska udruzena levica (JUL) sa ambicijom da preraste u pravu politicku stranku. (Na svom prvom kongresu 20. jula 1998. godine ona ce to i postati.) Zahvaljujuci supruznickim vezama Slobodana Milosevica i Mirjane Markovic, lidera JUL-a, ova partija, bez stvarnog uporista u birackom telu Srbije, iz godine u godinu dobijala je na politickom znacaju. Jacanjem JUL-a, Milosevic je konacno mogao da ultranacionalisticki adut koji mu je koristio u borbi za ucvrscivanje pozicija, napokon iskljuci iz borbe za politicku vlast, sto je vise nego uocljivo iz izjava ali i postupaka najvisih predstavnika SPS-a u periodu od sredine 1993. pa skoro do kraja 1996. godine. Odricanje od nacionalisticke politike i projekta stvaranja Velike Srbije na liniji Karlovac–Karlobag–Virovitica izazvalo je pravu pometnju medju nacionalistickim strankama koje su dotad cvrsto podrzavale SPS. Raspad neformalne koalicije Milosevic–Seselj, produbljivanje jaza medju nekadasnjim saveznicima narocito nakon vojnog poraza Srba u Hrvatskoj (maj–avgust 1995) i egzodusa tamosnjih Srba, kao i potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, prekomponovali su sliku politicke scene Srbije. Retoricki, jacaju levicarske ideje, pokusava se rehabilitovati komunizam kao svetskoistorijski sistem sto nailazi na osudu nacionalnih, ali i mnogih demokratski opredeljenih politickih stranaka. Miloseviceva popularnost je najniza u njegovoj karijeri i tek tokom 1996. godine upornim medijskim ponavljanjem ideje da je on zapravo »mirotvorac koji se oduvek zalagao za dobrosusedske odnose sa bivsim republikama«, da je »doneo mir Srbiji«, da je postao »nezamenljivi pregovarac sa svetom«, da »prezire nacionalizam« koji je »izraz primitivizma i izvor svakog zla«, da je »sada vreme za obnovu i reforme koje ce doneti dobrobit svim gradjanima Srbije« njegova pozicija kod populacije site ratovanja, pogibelji i bede, biva ponovo ucvrscena. Naposletku, Milosevic se nije libio ni cistki u sopstvenoj partiji, protiv »neposlusnih« koji su ga indirektno krivili za poraz »velikosrpske ideje«. Tako se on, 28. novembra 1995. godine, odmah nakon potpisivanja sporazuma u Dejtonu, razracunao sa sestoricom clanova Glavnog odbora SPS-a, donevsi odluku da ih smeni. Koliko je ova partija bliska monokratskom modelu u distribuciji moci, neka posluzi cinjenica da je ovu Milosevicevu odluku realizovao Glavni odbor za svega desetak minuta i to bez ikakve rasprave.⁴¹ Stabilizaciji njegove pozicije kao i polozaja njegove stranke doprinela je i medjunarodna zajednica, prvo suspendovanjem sankcija SRJ (oktobra 1994) kao nagradu za raskid sa Karadzicem, a potom posle Dejtonskog sporazuma o primirju i potpisivanja pariskog mirovnog ugovora i definitivnim ukidanjem sankcija OUN. Ostao je doduse tzv. spoljni zid sankcija kao zaloga da ce Milosevic nastaviti sa demokratizacijom zemlje i biti i dalje »kooperativan« u odnosima sa medjunarodnom zajednicom. Taj spoljni zid sankcija onemogucavao je trecoj Jugoslaviji pristup u OUN, Medjunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Svetsku trgovinsku organizaciju. Politicka trgovina sveta sa Milosevicem je imala dobru perspektivu za obe strane i samo je bilo pitanje ko ce i kada napraviti gresku i prekinuti ove svakako ne idilicne ali politicki »komercijalne« odnose. Prekinuo ih je upravo svojom netakticnoscu sam Milosevic, nevidjenom i brutalnom kradjom glasova na lokalnim izborima koji su odrzani paralelno sa redovnim saveznim. Ukazujemo na ovu cinjenicu mozda prvi, jer su je politikolozi i analiticari naprosto prenebregli kao realni politicki punctum saliens koji je, kako cemo pokazati, stvarno prouzrokovao nov Milosevicev zaokret ka nacionalizmu, izolaciji i ksenofobiji. Da nije bilo kradje na opstinskim izborima, da nije izbila afera medjunarodnih razmera i opsta osuda celog demokratskog sveta, moguce je da bi on i danas slovio kao »nezamenljiv politicki sagovornik«. No, vratimo se samim izborima.

Zajedno – za izbornu smenu vlasti

Posle prvih saveznih izbora, 31. maja 1992. godine, odrzani su, 3. i 17. novembra 1996, drugi redovni izbori na saveznom nivou kao i lokalni izbori (za Pokrajinsku skupstinu Vojvodine i za opstinske skupstine).
Ocekivanja demokratske opozicije koja je konacno uspela da se dogovori o zajednickom koalicionom nastupu pod imenom Zajedno (SPO, DS, DSS i GSS)⁴² bila su velika: prvo, proslo je vec sest godina od prvih parlamentarnih izbora i smatralo se da je biracko telo u toj meri stabilizovano da moze da razluci demokratsku od autokratske politike. Drugo, opozicija se uzdala u moc biraca da uvide i realno procene Miloseviceve poteze koji su doveli zemlju ne samo na ivicu ekonomske katastrofe, vec i da je njegova politika prema tzv. srpskim zemljama dozivela totalni fijasko. Na ovo potonje pozivao se i Seselj u svojoj stranackoj agitaciji, samo mnogo agresivnije, primitivnije i plasticnije. Seselj nije stedeo reci uvrede na racun SPS-a i Milosevica licno, narocito ga optuzujuci za izdaju i saradnju sa »americkim okupatorima« i »novim svetskim poretkom«.
Milosevic i vladajuci vrh, medjutim, nastojali su da uspostave veze sa svetom pre svega iz finansijskih razloga jer je zemlja bez spoljne akumulacije prosto tavorila pod teretom nagomilanih ekonomskih problema. Velika nezaposlenost (preko 800 000) uslovna nezaposlenost (300 000 radnika na prinudnim odmorima), simbolicne plate i drasticni pad proizvodnje stvorili su ogromnu armiju nezadovoljnika. Cilj je, dakako, bio da te veze ne ojacaju preko mere koja bi iskljucivala striktnu rezimsku kontrolu privrede i time ugrozila njegov opstanak. Koliko je prilaz problemu otvaranja prema svetu bio oprezan svedoci i zadocneli poziv OEBS-u da prisustvuje izborima u svojstvu kontrolora. Poziv upucen samo nekoliko dana uoci izbora (31. oktobra, a izbori su bili zakazani za 3. novembar) odbijen je od strane medjunarodnih posmatraca kao neblagovremen i samim tim politicki neprihvatljiv.
Iako izborni uslovi za Savezno vece Skupstine SRJ nisu bili do kraja korektni i fer, jer je samo desetak dana pre izbora vlast povecala broj izbornih jedinica sa dogovorenih 9 na cak 29, na izbore su izasle sve relevantne opozicione stranke, osim, naravno, albanskih sa Kosova, koje nisu participirale ni na jednim visepartijskim izborima.

Tabela 8
Rezultati izbora u Srbiji za Savezno vece u Skupstini SRJ, 3. novembra 1996. godine (u Srbiji se biralo 108 poslanika)
Biracko telo: 7 141 484
Glasalo: 4 308 502 ili 60,33%
Nevazeci listici: 231 175 ili 5,37%

Partije                    Broj glasova       %           Mandati      %
SPS–JUL–ND        1 848 669      45,41           64        59,26
Zajedno                      969 296     23,81           22         20,37
SRS                           764 430     18,78           16         14,81
Sav. vojv. Madj.          81 311       2,00             3           2,78
Koalicija Vojvodina     57 645       1,42             2           1,85
Lista za Sandzak          62 111       1,53             1           0,93

Na izbore za savezni parlament, izaslo je u Srbiji samo 60,3% birackog tela cime se apstinencija biraca prisutna iz godine u godinu nastavila, sto sa svoje strane pokazuje na nedovoljnu zainteresovanost gradjana Srbije (za razliku od gradjana drugih postkomunistickih zemalja) za visestranacke izbore i izbore uopste. Razlog bi se mogao traziti u tradicionalnoj i istorijski dokazanoj bojazni Srba od politickih promena, rizik koji izbori uvek sobom nose,⁴³ ali mozda pre u inace pogresnom, ali bez sumnje apaticnom uverenju ljudi da je vlast svemocna i da pojedinci navodno tu nista ne mogu da promene.
Na ovim izborima pobedu je odnela vladajuca koalicija SPS–JUL–Nova demokratija osvojivsi ukupno 45,4 odsto glasova i zahvaljujuci velikom broju izbornih jedinica (29) cak 64 poslanicka mandata od ukupno 108 (dakle apsolutnu vecinu!) iako je izborni sistem bio proporcionalan. Zbog hotimicne promene izborne geografije uoci samih izbora, indeks proporcionalnosti kao odnos izmedju stvarno osvojenih glasova i dobijenih mandata znatno je asimetricniji i u korist vladajuce koalicije. Tako, na primer, dok je vladajucoj koaliciji za jedno poslanicko mesto u Saveznom vecu Skupstine SRJ bilo potrebno samo u proseku 28 869 glasova, dotle je koaliciji Zajedno trebalo   44 054, a radikalima cak i vise od toga, 48 695 glasova.
Kada tome dodamo jednu izbornu konstantu olicenu u pristrasnosti drzavnih medija (RTS-a i lista Politika kao svakako najznacajnijih i najuticajnijih usled rasprostranjenosti po celoj teritoriji Srbije) onda je jasno kako se do te pobede stiglo!
S druge strane, koalicija Zajedno je pokazala zavidan stepen umesnosti u predizbornoj agitaciji i osvojila drugo mesto, ispred radikala, sa gotovo petinom glasova birackog tela (23,81%) i osvojena 22 mandata. Da nije bilo velikog i od rezima diktiranog broja izbornih jedinica od kojih su neke male po broju biraca davale nesrazmerno veliki broj poslanickih mandata, a druge velike po elektoratu simbolicno mali broj, rezultat bi svakako bio mnogo bolji. Ako bismo ovome dodali i nedozvoljene manipulacije sa izbornim spiskovima i glasackim listicima cime se vlast svakako sluzila (jer je na opstinskim izborima doslovno uhvacena u kradji), zatim medijskom neravnopravnoscu i sl., izborni rezultat koalicije Zajedno bi svakako bio mnogo povoljniji. Uostalom, prema istrazivanju Jovanke Matic u predizbornom razdoblju, RTS je emitovao 71 prilog o promotivnim aktivnostima SPS–JUL–ND u trajanju od 99:18 minuta, dok je o koaliciji Zajedno emitovano 6 priloga u trajanju od samo 3:40 minuta.⁴⁴
Radikali koji su bili u vrlo losim odnosima sa vladajucom trojnom osovinom zabelezili su znatno losiji rezultat nego na prethodnim izborima, tri godine ranije, kada su bili pouzdani partneri socijalistima. Istakli smo vec da opsta klima u drustvu koju su vesto medijski i na drugi nacin nametnuli socijalisti, nije pogodovala radikalskoj ratobornosti i ultranacionalistickoj doslednosti. Vestacki kreirano javno mnenje nije zelelo dalje ratove, naprotiv, prema svim istrazivanjima koja su u to vreme vrsena, ocekivalo je stabilizaciju politickih i ekonomsko-socijalnih prilika u zemlji. Prema misljenju V. Goatija, neprestane oscilacije uspeha i neuspeha radikala na izborima neretko su u direktnoj zavisnosti od faze ili cvrste saradnje sa socijalistima ili, pak, faze losih odnosa sa njima.⁴⁵
Zanimljivo je da je JUL koji je kao politicka stranka prvi put testirao svoj politicki program putem izbora, pre njihovog odrzavanja uzivao poverenje 1,7 odsto birackog tela, ali je u koaliciji sa mocnim sabratom ostvario »pobedu«, tacnije od njega je velikodusno dobio cak 16 poslanickih mandata cime je neocekivano postao relevantna parlamentarna stranka! Ali, pitanje JUL-a i odnosa SPS-a prema njemu premasa okvir ovoga rada.
Na osnovu izbornih rezultata postignutih na saveznom nivou moze se ponoviti ranije u vise navrata izrecena konstatacija o kolebljivosti, odnosno nestalnosti birackog tela. Porast broja glasova SPS-a koji je zagovarao umereniju nacionalnu politiku i potrebu brze reintegracije u evropske i svetske privredne i kulturne tokove, nikako ne znaci da je doslo do bitnijih promena samog birackog tela (osim naravno malog procenta novostasalih biraca), vec, po nasem dubokom uverenju, prekompozicije misljenja unutar istog birackog tela pod uticajem medijski kreiranog javnog mnenja. Glasovi nekad ratobornih biraca koji su 1993. godine pripadali SRS-u (jer je bilo svejedno za koju od dve partije valja glasati) pod uticajem promenjene politike SPS-a vratili su se SPS-u bas kao i glasovi neodlucnih koji u poslednji cas zaokruzuju glasacki listic. Struktura glasaca za Socijalisticku partiju ostala je neizmenjena: starija populacija (domacice, penzioneri) nizi obrazovni profil (NK, PK, KV radnici), deo ruralnog stanovnistva i deo izbeglica koji su nasli uhleblje u Srbiji i kakvu-takvu stabilnost. Biracko telo naklonjeno koaliciji Zajedno uglavnom su kategorije urbanog stanovnistva (studenti, djaci i ljudi srednje dobi do 50 godina), viseg obrazovnog i kulturnog nivoa (srednja, visa i visoka sprema, umetnici, intelektualci). Srpska radikalna stranka je ocuvala svoje tvrdo nacionalisticko jezgro, a samo odredjena politicka konjunktura koju namece SPS donosi joj veci ili manji broj biraca.
Ovim izborima nisu bili zadovoljni predstavnici demokratske opozicije jer nisu ostvarili izbornu smenu vlasti. Medjutim, nekoliko okolnosti je uticalo da do toga ne dodje.
Prvo, vladajuca trojna osovina (SPS–JUL–ND) je, menjajuci svoju politiku prema svetu, umnogome izbila glavne adute opozicionim strankama tako da je ovima preostalo jedino da ili tu politiku principijelno odobravaju (obnova veza sa svetskim trgovinskim i finansijskim organizacijama, meksi stav u odnosu na saradnju sa SAD, Nemackom i drugim zemljama koje su nekoliko godina ranije nazivane »svetskim mocnicima«, »glavnim krivcima za sankcije i privredni haos u Srbiji«, »zagovornicima novog svetskog poretka« i sl.) ili da je odbace i identifikuju se sa doslednom ultranacionalnom SRS. U skladu sa svojim politickim opredeljenjem cetiri partije su imale razlicita misljenja o bitnim politickim pitanjima ukljuciv i srpsko nacionalno pitanje, sto je bio uzrok konstantne nestabilnosti ovog politickog saveznistva.
Drugo, odnosi, unutar koalicije Zajedno od samog pocetka bili su klimavi i citava Koalicija se drzala na staklenim nogama. Postojale su dve struje odakle je ishodio potencijalni sukob: prvu su vodile DS i DSS koje su mnogo vise insistirale na Milosevicevoj »izdaji srpskog nacionalnog interesa« nego sto su to cinile druge dve partije, SPO i Gradjanski savez Srbije. Drugu struju je predvodio SPO koji se deklarisao kao nacionalno-liberalna stranka za razliku od GSS-a koji je slovio za gradjansko-demokratsku partiju.
Trece, postojao je licni rivalitet izmedju predsednika SPO-a Vuka Draskovica i lidera Demokratske stranke Zorana Djindjica sto je stvaralo konstantne tenzije i na kraju uzrocilo raspad koalicije Zajedno.
Cetvrto, olako pristajanje na izmenu izbornog zakona samo nedelju dana uoci izbora cime je umesto 9 formirano 29 izbornih jedinica po volji onih koji su te izborne jedinice kreirali, dakle po volji vladajuce koalicije. Moguce je da bi koalicija Zajedno osvojila jos trecinu mandata vise da do ove promene nije doslo.
Peto, medijska pristrasnost i izborne manipulacije koje na saveznom nivou nisu otkrivene, ali u koje se pocelo sumnjati cim je otkrivena bestidna kradja glasova na opstinskim izborima, umnogome su ostetile koaliciju Zajedno. Da je ova teza tacna moze da posluzi uspeh koalicije Zajedno na lokalnim izborima u najvecim opstinama i gradovima Srbije gde vlast nije stigla, koncentrisuci se na federalni kao vazniji nivo, da izborne rezultate preuredi po svom nahodjenju, vec je to ucinila naknadno, nadajuci se da nece biti uhvacena i da nece snositi nikakve posledice.
Sve u svemu, savezni izbori u Srbiji pali su u zasenak manje vaznih opstinskih, upravo zbog skandala oko »friziranja« izbornih rezultata u kojem su ucestvovali ne samo predstavnici formalne, dakle izvrsne vlasti, vec i oni koji bi po funkciji morali biti nepristrasni: predsednici izbornih komisija svih nivoa ukljuciv i Saveznu, a zatim, nazalost, i predstavnici sudske vlasti.

Rezim uhvacen u kradji

I medjunarodnim posmatracima i opozicionim strankama i dobrom delu javnosti bilo je jasno da su svi dosadasnji izbori u Srbiji (1990, 1992, 1993) bili u prilicnoj meri neregularni kako zbog nejednakosti izbornih uslova (broj izbornih jedinica i izborni princip odredjuje vladajuca stranka) tako i zbog neravnomerne prisutnosti stranaka u javnim medijima tokom predizborne kampanje, a i inace izmedju dvaju izbora i nevidjenog satanizovanja opozicije i svih koji misle drugacije od politike vladajuce partije, potom izbornih mahinacija sa birackim spiskovima, glasackim listicima, zapisnicima i sl.
Uostalom, tipican primer mahinacije rezima jeste nacin izbora za pokrajinsku skupstinu Vojvodine. Posle prvog kruga, na glasackim listicima su umesto uobicajena dva kandidata sa najvecim brojem glasova, ovoga puta za drugi krug ostala tri. Jedan je bio iz vladajuce koalicije SPS–JUL–ND, a druga dvojica iz redova opozicije. Tako su biraci naklonjeni opoziciji rasipali glasove izmedju dva »svoja« kandidata, sto je omogucavalo kandidatu vladajuce koalicije da lakse pobedi. To se i dogodilo pa je u Pokrajinsku skupstinu uslo cak 74 poslanika SPS–JUL–ND (od 110) iako su na izborima dobili samo 23 odsto glasova, naime samo 236 414 od ukupno 1 025 103 biraca izaslih na biralista. Ovaj primer predstavlja tzv. legalnu manipulaciju jer je ovakav izborni sistem usvojila Skupstina Vojvodine u starom sazivu, uprkos zestokom protivljenju opozicije, ukljuciv i predstavnike Srpske radikalne stranke.
O nelegalnim izbornim manipulacijama (kradja i prekradja glasova) nagadjalo se i »suskalo« po skupstinskim koridorima.
Ipak, sve su to bile hipoteze koje je valjalo dokazati. Dokaz o konstantnoj kradji na izborima tokom niza godina (jer nema tog lopova koji samo jednom ukrade), pruzen je nasoj i svetskoj javnosti na najsramniji nacin u visestranackoj srpskoj istoriji tog 17. novembra 1996. godine. Tacnije, sutradan i u danima koji su sledili.
Oko ponoci u nedelju 17. novembra osim Studija B i drzavna televizija je saopstila neverovatan rezultat lokalnih izbora: opozicione partije koje cine koaliciju Zajedno osvojile su vlast u cetrdesetak gradova i opstina Srbije. Iako je to samo petina ukupnog broja opstina (184), pobeda je bila ubedljiva jer je rec o najvecim opstinama u Srbiji od kojih u tri najveca grada – Beogradu, Nisu i Novom Sadu, i u industrijski najrazvijenijim gradovima kao sto su Pancevo, Kragujevac, Cacak, Uzice, Kikinda, Zrenjanin, Vrsac i drugde.
Vlast je u prvi mah priznala rezultate izbora: naime, tadasnji gradonacelnik Beograda Nebojsa Covic, istaknuti funkcioner SPS-a, javno je cestitao pobedu koaliciji Zajedno, a portparol stranke Ivica Dacic skrusenim glasom, na prvoj konferenciji za stampu, obznanio je poraz SPS-a u glavnom gradu i najvecim gradovima Srbije.
Prema prvim rezultatima, koalicija Zajedno je u Beogradu u gradskoj skupstini dobila 70 od 110 odbornickih mandata, a u Nisu 41, dok je SPS osvojio dvostruko manje, samo 21 mandat. Slicni odnosi bili su i u najvecim gradovima Srbije. Medjutim, cim se povratila od prvobitnog soka, vlast je odlucila da inicijativu preuzme u svoje ruke.⁴⁶ Zbog toboznjih nepravilnosti, Gradska izborna komisija u Beogradu prvo je ponistila 10 mandata na osnovu prigovora SPS-a, a onda je sud kojem se SPS zalio ponistio jos 33 mandata, taman toliko da SPS pobedi!⁴⁷ Usledila su zatim sudska ponistavanja izborne volje gradjana sirom Srbije, sto je izazvalo protest prvo stranaka koalicije Zajedno, zatim studenata i na kraju samih gradjana koji su tokom tromesecnih protesta pokazali kao nikada ranije da im je stalo do postovanja sopstvene politicke volje. Na ulicama je ponekad bilo i do 200 000 ljudi, a nadramaticniji dogadjaj svakako se zbio 24. decembra, kada je rezim odlucio da u Beogradu, na Terazijama, odrzi kontramiting svojih pristalica. Sukob izmedju pristalica opozicije i iz fabrika dovedenih radnika iz unutrasnjosti, srecom, zavrsio se bez ozbiljnijih posledica iako je namera rezima bila da isprovocira krvoprolice kako bi imala opravdanje pred svetskom javnoscu (do koje joj je u tom trenutku jos uvek bilo stalo) za intervenciju policije i razbijanje demonstracija.
Protesti su se, medjutim, uprkos stalnom policijskom kordonu neprestano sirili i postajali sve neprijatniji za rezim. Isprva ignorisani, oni su polako u trecoj nedelji svog nastanka poceli da dobijaju mesto i na drzavnoj televiziji, naravno u vrlo negativnom kontekstu. Tada, dok komentatori kritikuju »setace« kao »strane placenike« i »izdajnike svoje zemlje« zapazamo da i oficijelna politika SPS-a i Slobodana Milosevica ponovo postaje etnocentricna i ksenofobicna. Zbog kradje glasova na lokalnim izborima pristizu protesti sirom sveta, opozicija trazi ponovno prebrojavanje glasova i kontrolu svih izbornih zapisnika od strane nepristrasne medjunarodne komisije OEBS-a, sto Milosevic odbija i pristaje tek kada biva, kao i obicno, priteran uz duvar: poziva predsednika OEBS-a Flavija Kotija da posalje komisiju koja ce ispitati nepravilnosti oko lokalnih izbora. Dana 20. decembra 1996. godine misija OEBS-a, kojoj je na celu Felipe Gonzales, stize u Beograd. U svom izvestaju⁴⁸ Gonzales je ocenio da je koalicija Zajedno odnela izbornu pobedu u drugom izbornom krugu u svim spornim opstinama i gradovima Srbije i da vlast mora da realizuje volju biraca. Gonzales je preporucio Milosevicu da se okrene politickim i privrednim reformama, da demokratizuje medije, da oslobodi pravosudje uticaja vlasti, da podstice privatizaciju po evropskim uzorima. Od svega Milosevic je, posle dugog oklevanja, 11. februara 1997. godine naredio Narodnoj skupstini Srbije da usvoji predsednicki akt nazvan Lex specialis (Poseban zakon) kojim se priznaje pobeda opozicije na lokalnim izborima. Mnogi pravnici, medjutim, smatraju, da je, s obzirom da je pobeda opozicije plod izborne volje gradjana, a ne predsednikove, njegov Lex specialis u stvari akt milosti, a ne pravde. Bilo kako mu drago opozicija je prihvatila lex specialis i tokom istog meseca preuzela vlast u opstinama u kojima je odnela pobedu.
Niko, pa ni vlast, prilikom raspisivanja lokalnih izbora, nije mogao da nasluti njihov neocekivani znacaj za pravce politickih promena u Srbiji. A taj znacaj je dalekosezan.
Prvo, skandal oko kradje glasova i negativne reakcije domace i svetske javnosti poljuljali su imidz predsednika Srbije kao »kooperativnog« i »jedinog kompetentnog politicara« sa kojim Zapad moze da razgovara. Iako su Miloseviceve pobude za naprasnu »kooperativnost« sa medjunarodnom zajednicom bile lazne, farsicne i sracunate samo na to da dobije strane kredite i produzi svoju vlast, skandal sa opstinskim izborima onemogucio je njegove planove. Jedino sto mu je preostalo jeste da se opet vrati samoizolaciji i starom, oprobanom savezniku iznutra, ultranacionalisti Seselju.
Drugo, narodni pokret koji je nastao posle kradje glasova na lokalnim izborima pokazao je da se u Srbiji polako ali sigurno stvara potencijalna kriticna masa koja bi pod odredjenim uslovima mogla da bude inicijator pa i nosilac ozbiljnih drustvenih promena, mirnim putem, putem izbora. Taj gradjanski element, posle niza godina zivljenja u kalu primitivnog nacional-sovinizma, konacno je uspeo da dodje do izrazaja i da domacoj javnosti i svetu pokaze drugo lice Srbije. Reakcije iz sveta su bile izuzetno povoljne, podrska je stizala ne samo od vlada demokratskih zemalja, vec i od mnostva gradjanskih i alternativnih organizacija sirom sveta. Snimci zimskih setnji, pistaljki i masovnih protestnih akcija »lupanja u lonce i serpe« tokom emitovanja RTS Dnevnika, obisli su svet i naisli na dopadanje i simpatije.
Trece, formiran je Savez slobodnih gradova⁴⁹ sa osnovnim ciljem da posreduje izmedju izborne volje gradjana i nove lokalne vlasti.
Cinilo se tada da je kucnuo cas odlucnih promena jer je rezim prvi put pokazao ozbiljnu ranjivost, a opozicija bila osokoljena snaznom potporom naroda. Stvari su, medjutim, neocekivano krenule u drugom pravcu.
 
 

⁴¹ Jedan od smenjenih potpredsednika SPS-a, akademik Mihajlo Markovic, koji se kao dosledni novokomponovani nacionalista usprotivio ideji sklapanja mira u Dejtonu, napisao je u svom protestnom pismu Glavnom odboru i ovo: »Vi ste postovani drugovi cutke progurali nesto sto je antipod bilo kakve demokratije. Da li cete ikada uspeti da se uspravite i da predsedniku saopstite da ste vi najvisi organ partije i da predsednik mora da slusa vas, a ne vi njega?« (videti V. Goati, nav. delo, str. 200).
⁴² Koalicija Zajedno je osnovana 2. septembra 1996. godine i cinile su je SPO, DS, DSS i GSS. Na lokalnom nivou, medjutim, Koaliciju su cinile samo tri stranke SPO, DS i GSS, dok je DSS nastupala samostalno.
⁴³ Porazavajuca je istina da u parlamentarnoj istoriji Srbije nikada do sada na izborima nije pobedila neka opoziciona stranka. Kada je do promena i dolazilo uvek je to bilo vaninstitucionalno (pucem, nasiljem i prolivanjem krvi). Istina, na izborima od 28. novembra 1920. godine za Ustavotvornu skupstinu, opoziciona Demokratska stranka LJube Davidovica dobila je 94 mandata, a Narodna radikalna stranka (NRS) »neprikosnovenog« Nikole Pasica jedan mandat manje (93), ali je regent Aleksandar na pritisak radikala koji su demokratsku stranku optuzivali za federalizam i razbijanje nove drzave, mandat za sastav nove vlade poverio Nikoli Pasicu koji je formirao koalicionu vladu sa Radicevom Hrvatskom republikanskom seljackom strankom (HRSS) koja je na istim izborima osvojila 50 poslanickih mandata.
Na opstinskim izborima, doduse, bilo je slucajeva da pobedi opozicija, ali bi predaja gradova i opstina od strane rezima isla tesko, sa velikim natezanjem, pa i nasiljem. Vrlo je ilustrativan primer pobede komunista u beogradskoj opstini 1920. godine kada je zandarmerija sprecila pobednike da preuzmu vlast.
⁴⁴ J. Matic, »Analiza informativnih TV emisija od 16. do 22. oktobra 1996. godine«, Vreme, 2. 11. 1996.
⁴⁵ V. Goati, nav. delo, str. 101.
⁴⁶ Mnogi veruju na nagovor predsednice JUL-a i supruge predsednika Srbije Milosevica dr Mirjane Markovic koja se u trenutku izbora nalazila van zemlje u poseti Indiji.
⁴⁷ Besramnu kradju 33 mandata realizovao je Dragoljub Jankovic, tada »samo« predsednik Prvog opstinskog suda koji je za te »zasluge« docnije dobio ministarski portfelj pravde u srbijanskoj vladi (25. 03. 1998).
⁴⁸ O sadrzini izvestaja F. Gonzalesa videti detaljno u: V. Vodinelic-Rakic, Izborna kradja – pravni aspekt, Media centar, Beograd 1997, str. 210–212.
⁴⁹ O ovome kao i o gradjanskom protestu nastalom nakon lokalnih izbora 1996. videti detaljno u knjizi Olivije Rusovac, Iskusavanja jedne nade, »Republika«, Beograd 2000.