Izmedju »prvih demokratskih i neposrednih izbora« kako su se u javnosti nazivali izbori za delegate Skupstine SR Srbije i opstenarodnog referenduma za izbor predsednika Predsednistva SR Srbije od 11. novembra 1989. i visepartijskih izbora 9. i 23. decembra 1990. godine, zbili su se dogadjaji od presudne vaznosti ne samo za ishod ovih drugih, vec i za sudbinu druge Jugoslavije.
Novembarski izbori 1989. bili su najvisa tacka uspona ne samo Miloseviceve vlasti vec i njegove licne popularnosti u najvecem delu srpske populacije. Od tada pa do prvih visepartijskih izbora krivulja te popularnosti je konstantno u blagom padu, ali je jos daleko od toga da ozbiljnije ugrozi njegovu harizmu. Zbivanja koja ce, medjutim, uslediti tokom sledece, ali i svih narednih godina ozbiljno ce poljuljati Milosevicev polozaj plebiscitarnog vodje premda ce ga odrzati na vlasti. Tokom 1990. godine, naime, dolazi do krupnih i znacajnih dogadjaja: formiraju se politicke stranke, u martu i aprilu odrzavaju se prvi pluralisticki izbori u Sloveniji i Hrvatskoj, u leto iste godine dolazi do prvog sukoba izmedju pristalica opozicije i vlasti ispred zgrade Televizije Beograd;¹⁷ Savez komunista Srbije 17. jula stapa se sa SSRN Srbije i menja naziv u Socijalisticka partija Srbije cime se vrsi svojevrsna politicka travestija sa ciljem da narod uveri da se navodno raskida sa kontinuitetom ancient regimea;¹⁸ nacionalizam sve vise jaca i u drugim sredinama SFRJ pa se uspostavlja svojevrsna medjurepublicka ravnoteza latentnih sovinistickih tenzija.
Vlast u Srbiji, u zelji za ocuvanjem sopstvene pozicije, pocinje da zastupa tezu da je u Srbiji, umesto uvodjenja pluralizma, moguc jedino »bespartizam«.¹⁹ Tek pod ozbiljnim pritiskom unutrasnjih i spoljnih cinilaca kao i promena koje su se dogodile u istocnoj Evropi, ali i u Hrvatskoj i Sloveniji, Milosevic pristaje na formiranje visepartijskog politickog sistema i na izbore, pa u julu 1990. donosi Zakon o politickim organizacijama. Ali, pri tom zahteva da se prvo ustavno-pravno sankcionise takav sistem donosenjem novog ustava od strane starog saziva jednopartijske skupstine na osnovu izbora od 11. novembra 1989. godine, pa tek onda da se raspisu visepartijski izbori. To je naislo na razumljiv otpor opozicije koja je zahtevala prvo izbore za ustavotvornu skupstinu koja bi potom donela nov, demokratski ustav. Pozvan u pomoc, Dobrica Cosic, »otac nacije« i tada veliki postovalac Slobodana Milosevica, izjavljuje da prvo treba promeniti sadasnji ustav, pa tek onda doneti odluku o raspisivanju izbora. Referendum je odrzan 1. i 2. jula 1990. godine uz neverovatnu medijsku manipulaciju.²⁰
Na referendum je izasao veliki broj gradjana (5,2 miliona) sto je cinilo oko 78 odsto ukupnog birackog tela Srbije. Na pitanje »da li prihvatate da se prvo donese nov ustav pa onda raspisu prvi visestranacki izbori« pozitivno je odgovorilo cak 96,8 odsto glasalih, nevazecih listica je bilo oko 1 odsto, dok je 2,2 odsto (oko 140 000 gradjana) bilo protiv vladinog predloga. Na osnovu rezultata narodnog referenduma, uprkos burnim reakcijama i negodovanju jos nelegalizovanih opozicionih partija, na zajednickoj sednici sva tri veca Skupstine Srbije 28. septembra 1990. godine proglasen je nov Ustav Republike Srbije. Vec tada, na primeru dileme »izbori pa ustav ili ustav pa izbori« videlo se kakav ce biti odnos vladajuce prema opozicionim partijama, kao i kako ce izgledati tehnologija Miloseviceve vlasti u novim politickim okolnostima visestranacja.
Predsednicki i parlamentarni izbori u Srbiji odrzani su 9. i 23. decembra 1990. godine i bili su poslednji po redu u odnosu na izbore u ostalim republikama tadasnje SFRJ. Pre Srbije, a posle Hrvatske i Slovenije, to su ucinile Makedonija, u oktobru, i Bosna i Hercegovina, u novembru.
S druge strane, odnosi sa ostalim republikama, izuzev sa Crnom Gorom i donekle Makedonijom, nalazili su se u najgoroj mogucoj fazi: hotimicni i nicim prikriveni napadi na nova rukovodstva republika, formirana nakon pluralistickih izbora, a koji su dolazili od strane Miloseviceve vrhuske, bili su fitilj za buduci veliki plamen bratoubilackog rata. Otvoreno izazivanje sukoba unutar Hrvatske, politicka instrumentalizacija federalne vojske prilikom srpske pobune u Kninskoj krajini od 17. avgusta 1990. i formiranje tzv. SAO Srpska Krajina, doveli su opstu politicku i bezbednosnu situaciju u zemlji do stepena usijanja. U takvim uslovima, punim neizvesnosti i svakodnevnih politickih previranja, odrzani su prvi predsednicki i visestranacki skupstinski izbori u Srbiji.

Dani velike nade

Jos tokom novembra mnogobrojne politicke stranke dvoumile su se da li uopste da izadju na izbore pod izbornim uslovima koje je diktirala vlast. Naime, izbori za prvi visestranacki parlament bili su raspisani po vecinskom sistemu koji ne pogoduje malim, slabim i razjedinjenim partijama. Isto tako, predizborna kampanja je bila nepravedna i nefer jer su mediji, pre svih Televizija Beograd, izrazito favorizovali Socijalisticku partiju Srbije u svim udarnim informativnim emisijama, pri tom zestoko napadajuci pojedine opozicione lidere. Politicke partije imale su, na osnovu specijalno zakljucenog dogovora, pravo predstavljanja svojih politickih programa samo po narocito i strogo uredjenom rasporedu u vecernjim satima na drzavnoj televiziji u trajanju od jednog sata. Slicno je bilo i sa kandidatima za predsednika Srbije.²¹
U izbornoj kampanji Socijalisticka partija Srbije je u svojim rukama i dalje drzala kljucne mehanizme odbrane svoje vlasti, kao da se na politickoj sceni Srbije nista nije promenilo i kao da ostale stranke postoje politickog dekora radi ili samo kao nuzno zlo. Stoga je opozicija, u nemogucnosti da prodre na medije, pozivala gradjane putem plakata i mitinga na bojkot izbora zbog neravnopravnih uslova. Ipak, u poslednjem trenutku stranke su odlucile da izadju na izbore. Izbori za parlament su odrzani po vecinskom sistemu u dva kruga. Pobedila je ubedljivo Socijalisticka partija sa 46,1% glasova i osvojila 194 poslanicka mandata od ukupno 250 sto cini 77,6%. Drugi je bio Srpski pokret obnove sa 15,8% glasova i osvojenih 19 mandata sto je predstavljalo 7,6% ukupnog broja mandata. Daleko iza njih su sve ostale partije kao sto, uostalom pokazuje tabela 1.

Tabela 1
Rezultati prvih parlamentarnih izbora u Srbiji od 9. i 23. decembra 1990.
Biracko telo: 7 044 797
Glasalo: 5 034 613, odnosno 71,5%
Nevazeci listici: 205 212, odnosno 4,1%

Partije                glasovi             %                Mandati             %
SPS              2 320 587         46,1                 194               77,6
SPO                794 789         15,8                   19                 7,6
Nez. kandid.    456 318           9,1                    8                   3,2
DS                   374 887           7,4                   7                   2,8
DZVM            132 726            2,6                   8                   3,2
SDA                  84 156           1,7                   3                   1,2
SRSJ/Vojvod.    71 865           1,5                   2                   0,8
NSS                   68 045           1,4                   1                   0,4
SSS                    52 663           1,0                   2                   0,8
SDS                   32 927           0,6                   1                   0,4
UJDI                  24 982           0,5                   1                   0,4
DSH                   23 630           0,5                   1                   0,4
PDD                   21 998           0,4                   1                   0,4
SJ                       21 784           0,4                   1                   0,4
DRSM                   3432           0,1                   1                   0,4
Ostali                341 732           6,8                   -                     -

Ono sto odmah pada u oci jeste visok stepen apstinencije biraca, koji je posledica dveju cinjenica: prvo, neucesca, odnosno bojkota izbora od strane Albanaca na Kosovu i, drugo, konfuzije i apatije kod velikog broja biraca usled slozenih politickih, ekonomskih i socijalnih uslova koji su vladali u Srbiji, ali i neizvesnosti usled stalne pretnje gradjanskim ratom. Takodje, prema misljenju nekih istrazivaca javnog mnenja, apstinencija biraca je i rezultat teznje dela stanovnistva da se nista u drustvu ne menja, da se produzi utabanim stazama kao nekada u »srecno vreme jednopartijskog sistema«.²² Tim pre sto je Socijalisticka partija Srbije u svojim predizbornim istupima obecavala gradjanima mir, sigurnost, prosperitet ako pobedi na izborima, dok je, s druge strane, opoziciju optuzivala da zeli gradjanski rat, sukobe, krv i sl.
Naposletku, apstinencija velikog broja gradjana jeste u neku ruku i tradicija srbijanskih biraca: tako su gradjani Srbije na izborima od 11. novembra 1945. godine, kada se odlucivalo u sudbinskom pitanju zemlje (premda pod naravno nepovoljnim uslovima), a ne samo o pitanju oblika vladavine (monarhija ili republika) participirali u najmanjem postotku u odnosu na sve ostale federalne oblasti (samo 77,16%). Primera radi, ucesce gradjana drugih oblasti je bilo sledece: Kosovo i Metohija 97,68%, Makedonija 86,82%, Crna Gora 96,13%, Slovenija 95,29%, Bosna i Hercegovina 92,53%, Vojvodina 92,20% i Hrvatska 97,16%. Iz ovoga mnogi analiticari s pravom izvlace zakljucak o nepoverenju pa i otporu Srba prema velikim politickim promenama ma koje vrste. Ovome treba dodati cinjenicu da je participacija gradjana Srbije na prvim slobodnim visepartijskim izborima posle Drugog svetskog rata (71,5%) ubedljivo najmanja od svih zemalja ne samo bivse Jugoslavije (Hrvatska 84%, Slovenija 85%, BiH 77%, Crna Gora 76%) nego i istocnoevropskih zemalja (Cehoslovacka i Bugarska oko 96%, Madjarska, DR Nemacka i Rumunija preko 80%). Jedino je Poljska na izborima imala manje ucesce od Srbije (65%) ali se to pravda cinjenicom da ti izbori nisu bili u potpunosti slobodni jer su dogovorom na Okruglom stolu izmedju PURP-a i Solidarnosti mandati za Sejm bili unapred podeljeni po odredjenom kljucu sto je smanjilo interes biraca.²³
Izborna pobeda SPS-a je, doduse, uverljiva, ali s obzirom da je primenjen vecinski izborni sistem, indeks proporcionalnosti (odnos izmedju broja osvojenih glasova i broja dobijenih poslanickih mesta) je suvise visok i iznosi cak 73,6%. Naime, u odnosu na ukupno biracko telo, procenat glasova koje je dobila Socijalisticka partija iznosi 32,9%, a u odnosu na broj glasalih 46,1%. Iako nije dobila ni polovinu glasova biraca SPS je osvojila cak 194 poslanicka mandata od ukupno 250 sto cini 77,6 odsto!
Osim nepoverenja birackog tela u promene i tipa izbornog sistema, na pobedu SPS-a uticali su i socijalni faktori oliceni u profilu biraca koji su glasali za ovu partiju. Prema S. Brankovicu,²⁴ osnovni socijalni portret biraca SPS-a cine gradjani starije dobi i nizeg obrazovanja (penzioneri, domacice, seljaci), zatim oni zaposleni u drustvenom sektoru proizvodnih zanimanja (nekvalifikovani i polukvalifikovani, kvalifikovani pa i visokokvalifikovani radnici) dok se za stranke demokratske opozicije uglavnom opredeljuje mladja i obrazovanija populacija (studenti, slobodne profesije, nezaposleni intelektualci) i privatni preduzetnici mladje dobi. Ove dve velike drustvene grupacije nejednake su, medjutim, po velicini. Popis iz 1991. potvrdio je stavove strucnjaka Instituta drustvenih nauka da gotovo polovinu birackog tela cini prva kategorija stanovnistva glasaca SPS-a, a samo 1/6 cini ova druga.
Zanimljivo je da je i nezadovoljstvo ekonomskim i socijalnim stanjem vise izrazeno kod ove druge kategorije, iako uslovi zivota nisu nimalo povoljni ni kod prve. Ali, izmedju subjektivnog osecaja bede i artikulacije nezadovoljstva zbog toga ocito je dug put. Naime, penzioneri i domacice su 1990. godine (kao i danas, uostalom) predstavljali jedan od najsiromasnijih drustvenih slojeva, ali su njihova politicka ubedjenja i jos vise bioloske, psiholoske i profesionalne karakteristike (osecaj neproduktivnosti u odnosu na generacije koje dolaze, odsustvo kreativnosti, zal za »starim dobrim vremenima« i nemirenje sa bioloskom neminovnoscu prolaznosti) nadvladali objektivni osecaj materijalne bede. Tako je te 1990. godine u ovim slojevima bilo najmanje izrazeno nezadovoljstvo opstim stanjem u drustvu; dok je ono kod kategorije nezaposlenih 77,2%, kod djaka i studenata 75,5%, kod privatnika i zaposlenih u privatnom sektoru 71,2%, dotle medju zaposlenima u drustvenom sektoru nezadovoljstvo izrazava relativno nizak postotak ljudi (59,4%) dok je taj procenat kod penzionera jos nizi i iznosi 42,3%.²⁵
Kada ovome dodamo cinjenicu da je osnovni politicki profil gradjana koji su na izborima 1990. godine glasali za SPS, zapravo autoritarnost i nedemokratski vid politicke kulture kao plod kulturno-istorijskog nasledja, onda ne cudi preterano sto »komunizam u Srbiji« (pa i Crnoj Gori) nije doziveo krah kao u svim istocnoevropskim zemljama.
Socijalisticka partija Srbije je polovinu glasova (49,8%) osvojila upravo u grupi biraca sa najvecom inklinacijom podanickoj autoritarnosti kako je definise Adorno,²⁶ dok je najmanji procenat glasova dobila od drustvene grupe sa neautoritarnom svescu (7,9%). Visoku autoritarnost ispoljavaju oni koji pripadaju grupi penzionera, domacica, nekvalifikovanih, polukvalifikovanih, kvalifikovanih kao i onih sa srednjom skolom, mahom starijih od pedeset godina, dok drugu olicavaju mladji i obrazovaniji ljudi sa visom i visokom strucnom spremom, zatim slobodne profesije i sl. S. Brankovic navodi da medju mladima do 25 godina starosti visoku autoritarnost ispoljava svega 6,7% mahom sa nizim obrazovnim profilom, izmedju 26 i 35 godina takvih je 13,1%, od 36–45 godina – 19,6%, od 46–55 godina 27,8% dok stariji od 55 godina pokazuju autoritarnost u 37,8% slucajeva.²⁷
U profesionalnom smislu cak 43% svih domacica i 30% penzionera u Srbiji pokazuju visoku autoritarnost u resavanju politickih i drugih problema i mogu se smatrati autoritarnim podanicima. Tu valja ukljuciti i seljastvo sa oko 26,9%, dok se medju djacima i studentima moze naci samo 4,6% »autoritaraca«.
Smatra se da je uoci decembarskih izbora u srpskom birackom telu naklonjenom Milosevicu i SPS-u bilo oko 28% onih koji su se zalagali za autoritarni tip vladavine (»da se zna ko kosi, a ko vodu nosi«), 33% se izjasnilo za »socijalnu pravdu« (»drzava treba da brine o svojim podanicima kao i u Titovo vreme«).
Mediji su u vreme prvih visestranackih izbora ostali u rukama transformisane vladajuce partije kao politicki relikt komunistickih vremena; SPS nije uopste imala nameru da uspostavi novu tehnologiju informisanja kakva bi prilicila interesima razlicitih, pa i medjusobno politicki suprotstavljenih grupacija. Nastavilo se sa partijskom instrumentalizacijom medija i to pre svega onih najuticajnijih, lista Politike i TV Beograd. Celokupnom kompozicijom tekstova, odnosno TV dnevnika i drugih informativnih emisija, redosledom priloga, precutkivanjem nepovoljnih, a apostrofiranjem po SPS povoljnih informacija, poluistinama, svesnim plasiranjem nacionalnih tenzija, jezikom mrznje prema drugima, ocrnjivanjem politickih oponenata, odnosno lidera najvaznijih politickih partija, pre svega Vuka Draskovica (SPO) i u nesto manjoj meri Dragoljuba Micunovica (DS), zlobnim komentarima lisenih argumenata – ovi mediji su tokom perioda od 60 dana, koliko je trajala predizborna kampanja, umnogome uspeli da kod stanovnistva stvore iskrivljenu sliku o namerama i ciljevima opozicionih partija. Zanimljiv je i primer docnijeg izvrtanja javno izgovorenih reci prilikom predstavljanja partija pojedinih politickih prvaka. Tako je Draskovic, 2. decembra 1990. godine, nastupajuci u programu TV Beograd u okviru dogovorenih termina predstavljanja politickih stranaka, izmedju ostalog rekao: »Mi cemo, kad dodjemo na vlast, obezbediti minimalne uslove ljudima, pre svega penzionerima za normalan zivot. Na primer, ti ljudi kada umru nemaju para ni za kovceg, ne mogu da se maltene sahrane kao ljudi, sto je vrlo tuzna istina. Eto, do cega je dovela pogubna politika ovog rezima«. Ali, u docnijim interpretacijama politickih propagandista SPS-a, koje je televizija stedro apostrofirala, isticano je kako »Draskovic hoce svim penzionerima da obezbedi mrtvacke kovcege« na sta su komentari obicnih ljudi, od kojih vecina nije ni videla izvornu Draskovicevu poruku, bili tipa: »Onaj bradonja hoce sve da nas posahranjuje«.
Naravno, razlog izbornog neuspeha opozicije treba traziti i u njenoj neujedinjenosti, rascepkanosti, politickoj nezrelosti i pogresnoj proceni da ce se »rezim Slobodana Milosevica srusiti kao kula od karata« (V. Draskovic). Nije bez znacaja i revansisticki radikalizam pojedinih opozicionih prvaka, narocito Vuka Draskovica koji je otvoreno i euforicno pozivao na osvetnicko »obelezavanje partizanskih kuca«, sto je ne samo izazivalo strah i otpor kod vecine ljudi nezavisno od politicke pripadnosti, vec je bilo i efikasno propagandno orudje u rukama vlasti da satanizuje opoziciju.
Veci deo srbijanskih opozicionih partija igrao je na kartu nacionalizma, adut koji je odavno bio u rukama Milosevica. Odsustvo drugih ozbiljnijih programskih ciljeva proizvelo je vecito politicko kaskanje za Milosevicem. S druge strane, rezolutno odbacivanje od strane opozicije svih levicarskih pa i socijaldemokratskih ideja jos jakih kod dobrog dela stanovnistva proizvelo je, sa svoje strane, prilicnu odbojnost prema njima.
Naposletku, ovi skupstinski izbori padaju u vreme nedovoljne socijalno-staleske izdiferenciranosti birackog tela zbog cega nijedna partija nije, kao sto je to slucaj u razvijenim demokratskim zemljama, personifikovala odredjeni drustveni sloj i nije imala osoben program, razlicit od drugih, koji bi bio u stanju da zainteresuje i privuce birace.
Zanimljivo je da su veliki neuspeh dozivele stranke sa gradjanskom i liberalnom orijentacijom kao UJDI i Reformska stranka Ante Markovica. Obe najverovatnije stoga sto su bile vesnici za srbijansku politicku ali i socijalnu scenu netipicnih ideja: gradjanskog samooslobadjanja, podsticanja individualnih prava i sloboda, individualnih kreacija, korenitih reformi u oblasti ekonomije po uzorima na razvijena drustva na Zapadu, dakle svega onoga sto se protivi tradiciji i ukorenjenim navikama velikog dela srbijanske populacije. Alternativni zivot u Srbiji je jos uvek te 1990. godine nerazvijen, odbojnost prema novotarijama bilo koje vrste je i dalje snazna, vodila se »najvaznija« polemika izmedju »cetnika« i »partizana«, izmedju »crnog« i »crvenog«, a za drugacije od toga, pa cak ni za politicke nijanse unutar takve koncepcije, nije bilo ni osecaja, ni vremena, ni mesta.
Dok su parlamentarni izbori predstavljali kakvu-takvu nepoznanicu, predsednicki izbori u Srbiji su, mozemo to slobodno reci, manje-vise bili formalnost. Iako je Miloseviceva popularnost u odnosu na prethodnu godinu blago opala (pre svega kod ekstremnog dela nacionalista jer po njihovim ocekivanjima veoma sporo se odigravao proces njegovog raskidanja sa komunistickom ideologijom) taj pad nije ozbiljnije uzdrmao njegovu neprikosnovenu politicku poziciju. Starom slavom »borca za srpstvo«, vesto lavirajuci izmedju »leve« i »desne« opcije, ne izjasnjavajuci se neposredno ni za jednu ni za drugu, izgradnjom naizgled neutralnog odnosa prema strankama i njihovim liderima (koji je u stvari bio potcenjivacki) i manipulacijom medijima, Milosevic je obezbedio sebi ubedljivu pobedu vec u prvom krugu kako to pokazuje tabela 2.

Tabela 2
Rezultati predsednickih izbora u Srbiji 9. decembra 1990. godine

Kandidat            Broj glasova        % glasova         % glasova u 
                                                                          odn. na bir. telo
Milosevic Slobodan  3 285 799         65,34              46,72
Draskovic Vuk            824 674         16,40              11,72
Djuric dr Ivan              277 398           5,52                3,94
Ugljanin dr Sulejman   109 456            2,18                1,56
Seselj dr Vojislav          96 277            1,91                1,37
Perovic dr Blazo           57 420            1,14                0,82
Matic Slobodan            28 978             0,58               0,41
Jovanovic Dragan         22 458             0,45               0,32
Aleksov dr Ljuben       19 123             0,38                0,27
Grujic dr Ljubomir       17 675             0,35                0,25

Miloseviceva pobeda ostvarena je sa ubedljivih 65,34 odsto glasova, dok je njegov glavni protivkandidat Vuk Draskovic osvojio samo 16,40 odsto. Zanimljivo je da su obojica osvojili vise glasova nego njihove partije (SPS 2 320 587, odnosno 46,1%, Milosevic 3 285 799 tj. 65,34%; SPO 794 789, odnosno 15,8%, Draskovic 824 674 sto predstavlja 16,4% ukupno glasalih) sto ukazuje na njihove licne harizme kod biraca, s jedne, i na privlacnost biranja vodje umesto partije, s druge strane. Ovu poslednju tezu kao da potvrdjuje i slucaj treceplasiranog kandidata istoricara dr Ivana Djurica: naime dok je njegov predlagac, reformisti i UJDI, dobio minornih 24 982 glasa, odnosno svega 0,5 odsto, dotle je on osvojio znacajnu paznju birackog tela (277 398 glasova tj. 5,52 odsto od ukupno glasalih) i to prevashodno zahvaljujuci svojim licnim osobinama, nacinom izlaganja politickih problema, uverljivoscu i retorikom, sto nije ni priblizno slucaj sa ostalim kandidatima koji su svi zajedno osvojili glasova koliko i Ivan Djuric!
S druge strane, valja istaci i cinjenicu da su Milosevicu, Draskovicu i Djuricu, koji su dobijenim glasovima znacajno pretekli svoje stranke, poverenje ukazali i oni gradjani, pristalice drugih stranaka koje nisu imale predsednickog kandidata. Moguce je da su pristalice Demokratske stranke dr Dragoljuba Micunovica dale svoj glas Draskovicu, odnosno Djuricu, a da je krilo srpskog ekstremnog nacionalizma svoj glas dalo upravo Slobodanu Milosevicu.
Ovakvim rezultatima izbora dat je pun demokratski legitimitet predsedniku Srbije koji po Ustavu ima vrlo siroka ovlascenja (tzv. polupredsednicki sistem) da samostalno i nezavisno nastavi sa svojom politikom, sto je on, nazalost, stedro i cinio. Rezultati parlamentarnih i predsednickih izbora imali su presudni uticaj na burne dogadjaje koji ce uslediti i dovesti do raspada SFRJ, cetvorogodisnjeg gradjanskog rata, formiranja novih drzava na tlu prethodne Jugoslavije, ekonomskih sankcija Ujedinjenih nacija i izolacije Srbije i opste bede i siromastva.

1992. – godina neuspelog raspleta

Od decembra 1990. do prvih izbora za savezni parlament 31. maja 1992. godine, kao i prevremenih saveznih i republickih predsednickih i parlamentarnih izbora 20. decembra iste godine, doslo je do krupnih drzavno-politickih promena: 27. juna 1991. intervencijom JNA u Sloveniji, krvavi rat, prvo u Sloveniji, nesto docnije u Hrvatskoj, a u aprilu 1992. i u Bosni i Hercegovini; cetiri republike, Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija prekinule su drzavno-pravne veze sa SFRJ, od januara do aprila 1992. tekao je proces njihovog pojedinacnog medjunarodnog priznavanja; 27. aprila iste godine dve preostale republike, Srbija i Crna Gora formiraju zajednicku drzavu pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija; istovremeno zbog ucesca i sporog povlacenja trupa JNA iz ratom zahvacene Bosne, medjunarodna zajednica rezolucijom uvodi Srbiji i Crnoj Gori ekonomske sankcije, odlukom OUN od 30. maja 1992.
Prvi izbori iz 1990. godine odrzani su, dakle, u jednoj, a ovi drugi u drugoj i drugacijoj zemlji, u drugim unutrasnjim okolnostima, ali i drugacijem spoljnopolitickom polozaju novoformirane drzave.
Srbija i Crna Gora su narocito insistirale na tome da SRJ polaze pravo na pun kontinuitet sa SFRJ iako je Ustav sastavljen na Zabljaku, a proglasen u Saveznoj skupstini potpuno nelegitiman jer je za njega u trenutku dok je na snazi bio Ustav iz 1974, glasalo samo 73 delegata Saveznog veca (od ukupno 220). Stavise, na brzinu raspisani majski savezni izbori za samo mesec dana od dana donosenja Ustava nelegitiman su i nevalidan cin, jer su savezne vlasti prethodno iskljucile opozicione partije iz svih konsultacija oko priprema za formiranje »Trece Jugoslavije«, izrade novog ustava, a zatim i oko pripreme prvih izbora za savezni parlament.
Uvredjena opozicija konacno je formirala front odbijanja: sve relevantne politicke stranke bojkotovale su savezne izbore. Umesto izlaska na izbore opozicija se pridruzila gradjanskom protestu koji se tog dana odrzavao u Beogradu pod nazivom »Crni flor« i bio posvecen uzasnom stradanju stanovnistva Sarajeva od granata ispaljenih iz topovskih cevi JNA i razularenih srpskih paravojski. Na izborima je, pored Demokratske zajednice vojvodjanskih Madjara, ucestvovala samo Srpska radikalna stranka Vojislava Seselja i od tada pocinje njen politicki uspon i saveznistvo, premda cesto verolomno, sa Socijalistickom partijom Srbije.

Tabela 3
Rezultati saveznih izbora za Vece gradjana Skupstine SRJ, 31. maj 1992.
(u Srbiji se bira 108 poslanika)
Biracko telo: 6 848 247
Glasalo: 3 833 878, odnosno 56,0%
Nevazeci listici: 448 789, odnosno 12%

Partije             Glasovi         %                               i z b o r n i    s i s t e m 
                                                                   proporc.        vecinski           ukupno
                                                            mandati    %      mandati    %      mandati    %
SPS            1 665 485        43                31       57          42        81         73        89
SRS            1 166 933        30                23       43           7        13          30        28
DZVM           106 831         3                   2         2           2         2            4          4
Samostalni      445 858         -                    -         1           1         1            1          -
Nevazeci        448 789         -                     -        -            -         -             -           -

Izbori su odrzani po kombinovanom (proporcionalnom i vecinskom) izbornom sistemu, a Srbija i Crna Gora bile su po jedna izborna jedinica. U Srbiji se za Vece gradjana 54 poslanika biralo po proporcionalnom, a 52 po vecinskom principu. Biracko telo je brojalo 6 848 247 glasaca, a na izbore je izaslo samo 56 odsto (3 833 878 biraca). Kada se tome doda da je bilo cak 12 odsto nevazecih listica (448 798) onda je jasno da ovi izbori nisu imali pun legitimitet i da je bilo samo pitanje vremena kada ce se odrzati novi, prevremeni. Ovi izbori su doneli Srpskoj radikalnoj stranci veliki uspeh: osvojila je 1 166 933 glasova, samo 498 552 manje od SPS-a, no, uprkos tome, ona je po proporcionalnom sistemu dobila 23 savezna poslanika (osam manje od SPS-a), a po vecinskom samo 7 (35 manje od SPS-a).
Uspeh SRS moze se objasniti dejstvom vise okolnosti: prvo, neucescem na izborima ostalih politickih stranaka i masovnom apstinencijom biraca demokratske orijentacije; drugo, naglo smanjenje poverenja biraca Socijalistickoj partiji Srbije u odnosu na decembarske izbore 1990. godine rezultat je cinjenice da su mnogi nacionalisti tada svoj glas dali SPS-u u nemogucnosti da ranije glasaju za Srpsku radikalnu stranku jer je ona formirana tek 1991. godine.²⁸ I trece, tadasnji ratni plamen u Bosni i Hercegovini ponovo je radikalizovao zahteve srpskih nacionalista za stvaranjem drzave u kojoj ce ziveti svi Srbi na cemu je Seselj neprekidno insistirao. Zanimljivo je da upravo s proleca 1992. godine SPO, kao do tada jedina partija sa nacionalnim programom »ujedinjenog srpstva«, napusta stavove svoje dotadasnje politike i priklanja se antiratnoj i demokratskoj opciji, sto kod SPS-a i SRS-a izaziva podozrenje i otvorenu netrpeljivost.
Trvenja izmedju opozicije i vladajuceg SPS-a nisu prestajala, stavise sve primetnija je bila polarizacija koja je vodila onemogucavanju svakog politickog dijaloga. Tokom citave 1992. godine Seseljeva Srpska radikalna stranka je igrala ulogu portparola SPS-a i »proroka« buducih politickih dogadjaja. Nezadovoljna cinjenicom da vlast odbija svaku politicku komunikaciju, opozicija koja je u medjuvremenu formirala koaliciju pod imenom DEPOS, nastavlja sa protestima koji su kulminirali tzv. Vidovdanskim saborom, juna 1992. u Beogradu.
Na Saboru je postavljen zahtev za odrzavanje prevremenih izbora na svim nivoima. Istovremeno je izbio revolt beogradskih studenata koji se brzo prosirio i na ostale univerzitete u Srbiji. Dolaskom Milana Panica za jugoslovenskog premijera (jula 1992) savezna vlada pocinje da vodi mnogo samostalniju politiku u odnosu na republicke vlade. Ta orijentacija, koja je toliko smetala republickim oligarhijama, a narocito onoj u Srbiji, bila je sadrzana u dva kljucna pitanja: spoljnopoliticki, bila je protiv umesanosti Srbije i SRJ u rat u Bosni, a u pogledu unutrasnje politike zalagala se za brzu privatizaciju u ekonomskoj sferi i za neutralan i nepristrasan stav drzavnih medija u pogledu tretiranja politickih stranaka i njihove medijske prisutnosti. Panic je »pravio mir« sa medjunarodnom zajednicom, a Milosevic je zeleneo od besa. Politicka situacija se zaostravala i tek obecanjem nominalnog jugoslovenskog sefa drzave Dobrice Cosica da ce krajem godine biti raspisani izbori »na svim nivoima« tenzije su nesto splasnule. Na Panicevo insistiranje o potrebi vodjenja ozbiljnog dijaloga vlasti sa opozicijom, srbijanski rezim je bio prinudjen da odstupi od svog tvrdog i nihilistickog stava pa je za 25. avgust 1992. zakazao »Okrugli sto predstavnika vlasti i opozicije« na kojem ce se »neobavezno razgovarati« o uslovima buducih vanrednih izbora. Iako je opozicija trazila Okrugli sto poput onih svojevremeno odrzanih u Cehoslovackoj i Poljskoj, sa obavezujucim odlukama, sa uspostavljanjem drzavnog i nacionalnog konsenzusa oko svih fundamentalnih politickih pitanja, ona je ipak pristala na ponudjeni joj tip razgovora cime su obe strane zapravo ucinile ustupke: vlast je posredno priznala da su majski savezni izbori bili nelegitimni i preuranjeno i na brzinu raspisani, a opozicija da zudi za sustinskim dijalogom, premda nema jedinstven stav u pogledu svojih politickih zelja.
Glavna pitanja na Okruglom stolu svodila su se na tip izbornog sistema (SPS se zalagao za vecinski, a opozicija kao i zvanicna Crna Gora i njena opozicija za proporcionalni), na broj izbornih jedinica, na ulogu medija i sl.
Sporazum o proporcionalnom izbornom principu je bio najvece dostignuce ovih razgovora. Izbori na saveznom i republickom nivou zakazani su za 20. decembar.
Od ovih izbora javnost u Srbiji koja se polako treznila i oslobadjala nacionalisticke euforije, a narocito demokratska i gradjansko-liberalna javnost ocekivala je smenu vlasti, ukidanje sankcija od strane medjunarodne zajednice i ukljucenje Srbije i Crne Gore u evropske integrativne tokove.
Na cemu su se temeljila ta ocekivanja?
Prvo, opsta ekonomsko-socijalna slika stanja u zemlji bila je izuzetno dramaticna: nivo plata se spustio ispod 100 nemackih maraka, zabelezen je do tada najozbiljniji pad drustvenog proizvoda, izneverena su ocekivanja u pogledu »privrednog preporoda Srbije« koji je zvucno najavljivan i za koji je bio raspisan opstenarodni zajam tri godine ranije, besneo je rat u neposrednom okruzenju, veliki talas izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine zapljusnuo je Srbiju.
Drugo, sve veca izolacija zemlje u odnosu na svet na spoljnom i odsustvo demokratije na unutrasnjem planu bile su cinjenice koje su mogle da budu potencijalni faktor izborne smene Miloseviceve vlasti u Srbiji. Najvise se, dakako, ocekivalo od republickih parlamentarnih i predsednickih izbora, a izbori na saveznom nivou trebalo je da potvrde poraz vladajuce stranke. Trece, proporcionalni izborni sistem pogodovao je opoziciji, mada nije sa vladom postigla dogovor da Srbija bude jedna izborna jedinica.
Cetvrto, opozicija je nastupala, istina sa bremenom starih podela i nepoverenja, ali ipak kako-tako jedinstveno u okviru organizacije DEPOS (Demokratska stranka je nastupala samostalno).
Peto, posle dvogodisnjeg iskustva sa visestranacjem verovalo se da su partije postale zrelije i stabilnije jer je u medjuvremenu doslo do prirodnog »filtriranja«, odnosno valorizovanja njihovih programskih nacela od strane birackog tela, pri cemu su manje naprosto nestale sa politicke scene. Naravno, koliko-toliko izdiferenciralo se i samo biracko telo sto su pokazala predizborna istrazivanja javnog mnenja. Tako, na primer, akcenat kod vecine ispitanika stavljen je na resavanje ekonomsko-socijalnih problema (ukidanje sankcija, razvoj ekonomije) kao i na pitanje ponovnog uspostavljanja dobrih odnosa sa svetom, dok je uocljivo smanjenje interesa za nacionalno pitanje. Milan Panic, glavni opozicioni kandidat za predsednika Srbije prema misljenju 54 odsto ispitanih jedini moze da doprinese ukidanju sankcija medjunarodne zajednice, cak 56 odsto gradjana je verovalo da bi njegovim izborom za predsednika Srbije doslo do ozbiljnijeg ekonomskog rasta pre svega putem strane akumulacije, 46 odsto je smatralo da bi on, a ne Milosevic, doprineo razvitku istinske demokratije i obezbedjenju boljih opstih uslova zivljenja. Ali, u istom istrazivanju 51 odsto ispitanika je izjavilo da bi Milosevic bolje resio nacionalno srpsko pitanje, dok je bilo samo 26% onih koji smatraju da bi to najbolje ucinio Milan Panic, sto pored izvesnih pozitivnih pomaka u nacinu misljenja birackog tela pokazuje da je ono ostalo vrlo nestabilno i kolebljivo. Ovome su pored vec poznatih socijalno-antropoloskih faktora (istorijsko i kulturno nasledje, tip autoritarne politicke kulture) doprineli i drzavni mediji, narocito RTS ili kako to B. Dzuverovic naziva »izborna upotreba televizije«. Ta medijska jednodimenzionalnost u kojoj se neprestano hvali jedna stranka (SPS) i mitologizuje jedan lider (S. Milosevic), a satanizuju druge stranke i njihovi lideri, postala je konstanta uredjivacke politike ove medijske kuce sve do danas. Tako je u prvi plan medijske paznje SPS svesno fokusirala pitanje: sta je vaznije, siguran i udoban zivot ili nacionalni interes svih Srba? Od odgovora na ovo pitanje zavisio je i rezultat izbora. Ma kako da je DEPOS u predizbornoj kampanji pokusavao da nacionalno pitanje aktuelizuje na iskljucivo demokratskim, a ne ratnim principima, taj jos uvek snazan izborni adut nalazio se u rukama SPS-a i sve osionije i jace Srpske radikalne stranke.
Ipak, uoci izbora, uprkos medijskoj dijabolizaciji, u redovima opozicije provejavali su optimizam i nada u pobedu.
Na izborima za Savezno vece Skupstine SRJ Srbija je imala da izabere 108 poslanika. Rezultati izbora su bili sledeci:

Tabela 4
Rezultati prevremenih saveznih izbora za Vece gradjana, 20. decembar 1992.
(U Srbiji se bira 108 poslanika)
Biracko telo: 6 967 857
Glasalo: 4 694 969, odnosno 67,40%
Nevazeci listici: 259 751, odnosno 5,50%

Partije                            Glasovi           %            Mandati        %
SPS                            1 478 918       31,5             47           43,5
SRS                            1 024 983       21,8             30           27,8
DEPOS                         809 731       17,2             20           18,5
DS                                 280 183         6,0              5             4,6
DZVM                          106 036          2,2              3             2,8
Koalicija DS
i Ref. demokrat.
stranke Vojvod.             159 739         3,5               3            2,8
Ostali                             575 628       12,3               -               -

Na izbore je izaslo 67,4 odsto biraca, a SPS i SRS osvojile su najveci broj poslanika: prvi 47 (odnosno 31,5% glasalih) a drugi 30 (21,8%). DEPOS je bio treci sa samo 20 poslanika u Saveznom vecu, dok je Demokratska stranka osvojila poverenje samo 6% biraca i dobila 5 mandata. Ubedljivu vecinu medju srpskim poslanicima Saveznog veca (77 od 108) imali su neformalni saveznici Socijalisticka partija i Srpska radikalna stranka koji ce tokom citave naredne godine deliti u Saveznoj skupstini iste stavove o mnogim pitanjima.
Mnogo su vazniji, medjutim, bili parlamentarni i predsednicki izbori u Srbiji odrzani istog dana.

Tabela 5
Rezultati prevremenih izbora za parlament Srbije od 20. decembra 1992.
Biracko telo: 6 774 995
Glasalo: 4 723 711, odnosno 69,7%
Nevazeci listici: 275 861, odnosno 5,9%

Partije                       Glasovi            %         Poslanici         %
SPS                        1 359 086       28,8          101          40,4
SRS                        1 066 765       22,6            73          29,2
DEPOS                      797 831      16,9            50           20,0
DS                             196 347         4,2             6             2,4
DZVM                       140 825         3,0             9             3,6
Srp. selj. str.               128 240         2,7             3             1,2
RDSV + DS                 71 865        1,5              2             0,8
GG (Arkan)                  17 352        0,3              5             2,0
DS Ref. Muslimana          6336        0,1              1             0,4
Ostali                          666 903      14,0              -               -

Rezultati parlamentarnih izbora bili su razocaravajuci kako za medjunarodnu zajednicu koja je sredinom decembra prvi put uputila poruku ohrabrenja i podrske DEPOS-u i predsednickom kandidatu Milanu Panicu, tako i za citavu demokratsku javnost Srbije, premda su rezultati istrazivanja javnog mnenja mnogih ekspertskih timova upozoravali na tu mogucnost.
Ono sto karakterise izborne rezultate jeste postepena redistribucija vlasti u parlamentu sa jedne partije (SPS) na druge, narocito SRS i delimicno DEPOS. Socijalisticka partija je, doduse, izvojevala pobedu, ali vise nije mogla da samostalno vlada. U odnosu na izbore iz 1990. godine, kada je imala apsolutnu vecinu od cak 194 poslanika od ukupno 250 (77,6%) i procenat dobijenih glasova od 46,1, dotle su nakon prevremenih izbora te relacije umnogome promenjene (101 poslanik od ukupno 250 tj. 40,4%, i samo 28,8% dobijenog poverenja biraca izaslih na izbore). Veliki dobitnik bio je Vojislav Seselj koji je svoj politicki uspon najavio sest meseci ranije na majskim saveznim izborima. To je znacilo da biracko telo Srbije jos nije bilo spremno za ozbiljnije demokratske promene, jer su opozicione partije malo toga ucinile da promene njegov nacin misljenja. Petina osvojenih mandata od strane DEPOS-a nagovestila je tek postepen i dugorocan proces demokratizacije politickih odnosa u Srbiji. Samo tri stranke cinile su DEPOS (SPO, DSS i Nova demokratija-Pokret za Srbiju) kao i grupa uglednijih politicara gradjansko-liberalne provenijencije. Sukobi, svadje, medjusobno nepoverenje, oklevanje Vuka Draskovica da pravovremeno, od samog pocetka kampanje, pruzi odlucniju pomoc u stvaranju evropskog imidza DEPOS-u i samom Milanu Panicu, licnosti koja bi se pred domacom i svetskom javnoscu legitimisala kao promoter promena, doveli su do izbornog poraza i radikalizacije politickih prilika u zemlji. Sasvim je drugacija slika bila sa dva pobednicka partnera. U uspostavljenoj ravnotezi straha (nikako ljubavi!) SPS i SRS su bile spremne da zajednicki artikulisu neke interese od kojih je najvazniji bio opstati na vlasti. Ostali interesi su samo sluzili tom glavnom, a jedan od najjacih bilo je srpsko nacionalno pitanje koje je SPS tako uspesno nametnula birackom telu Srbije kao prevashodno, zivotno i jedino, dok je u sasvim drugi plan gurnula ekonomska, socijalna i spoljnopoliticka.²⁹ V. Goati u jednom svom radu pise: »Cvrsta saradnja izmedju rukovodstva SPS i SRS bila je olaksana ‘politickom bliskoscu’ izmedju njihovih simpatizera. Ta bliskost ispoljavala se u spremnosti simpatizera SPS da glasaju (kao drugi izbor) za SRS i obrnuto, u gotovosti pristalica SRS da podrze SPS, o cemu ubedljivo govore nalazi empirijskog istrazivanja sprovedenog u novembru 1992. u Institutu drustvenih nauka. U tom istrazivanju spremnost da glasa za SRS (kao drugi izbor) pokazalo je 38 odsto simpatizera SPS, a istu spremnost u odnosu na SPS pokazalo je 39 odsto simpatizera SRS. Istovremeno je samo 2 odsto simpatizera SPS i jedan odsto simpatizera SRS iskazalo spremnost da glasaju za DEPOS«.³⁰
Predsednicki izbori su mnogo vise nego parlamentarni imali vaznost za buducnost Srbije pa i SR Jugoslavije s obzirom da je srpski predsednik fakticki drzao svu vlast u svojim rukama i sam donosio kljucne odluke za sudbinu svih gradjana cak i ne konsultujuci Skupstinu.
Utoliko vise je i domace i strane analiticare zacudila Miloseviceva pobeda vec u prvom krugu, mnogo ubedljivija nego sto je bila pobeda njegove partije na parlamentarnim izborima s obzirom na totalnu neuspesnost njegove kako unutrasnje tako i spoljne politike. Izbor izmedju ekonomskog i nacionalnog, izmedju prava pojedinca na zivot i rad i njegovog podredjivanja kolektivnoj sudbini zavrsio se i ovog puta u korist ovog drugog, kako se vidi iz tabele 6.

Tabela 6
Predsednicki izbori u Srbiji 20. decembra 1992.
Biracko telo: 6 723 995
Glasalo: 4 723 711, odnosno 69,7%
Nevazeci listici: 275 861, odnosno 5,9%

Kandidat                        Glasovi        % glasova      % glasova u odn. 
                                                                                 na biracko telo
Milosevic Slobodan     2 515 047          53,24                 37,12
Panic Milan                 1 516 693          32,11                 22,38
Paroski Milan                 147 693            3,13                   2,18
Vasiljkovic Dragan           87 847            1,86                   1,29
Vasiljevic Jezdimir            61 729            1,31                   0,91
Milanovic Miroslav           28 010            0,59                   0,41
Perovic dr Blazo               20 326            0,43                  0,30

Milosevic se u predizbornoj kampanji, ako se uopste moze govoriti o njegovom ucescu u njoj, s obzirom da je u potpunosti ignorisao javna pojavljivanja, zalagao za ocuvanje drustvene svojine i drustvenih preduzeca, pre svega onih velikih ma kako ona bila neuspesna, sto je znacilo da ne prihvata radikalne reformske rezove. Obecavao je bez realnog materijalnog pokrica visok zivotni standard stanovnistva i oslanjanje »na sopstvene snage«. Na planu spoljne politike zalagao se za resavanje srpskog nacionalnog pitanja i potpun kontinuitet SRJ sa bivsom SFRJ, istakao svoju nepopustljivost u pogledu mirnog resavanja bosanske krize i nastavio sa optuzbama na racun Zapada.
Panic je, pak, zastupao tezu da »mir u Bosni treba napraviti odmah«, da treba obnoviti clanstvo u Ujedinjenim nacijama kao sto su to ucinile i novopriznate drzave sa bivsih jugoslovenskih prostora, da treba izvrsiti brzu i bezuslovnu privatizaciju istovremeno sa politickim demokratskim preobrazajem poput istocnoevropskih zemalja.
Pored drustveno-ekonomskih i istorijsko-kulturnih korena dominacije autoritarnog u svesti naseg naroda kao konstante, mediji su ovde na dinamickom planu odigrali glavnu ulogu podsticanja tog kulturnog modela: nacionalno umesto ekonomskog.
O uticaju televizije kao, bez sumnje, najmocnijeg medija, B. Dzuverovic pise: »U finalnom dijelu izborne kampanje bilo je ocito da RTS satanizuje Milana Panica sugerisuci svojim otvorenim ili prikrivenim porukama da se radi o nacionalno nepouzdanoj licnosti, marionetskom drzavniku u funkciji stranih centara moci i sl. Konkretnije, u analiziranim sadrzajima na RTS-u u odnosu na Slobodana Milosevica nema bukvalno nijedan prilog sa negativnom konotacijom, ali je zato 56% apostrofiranja Milana Panica bilo negativno usmjereno«.³¹
Isto tako, Radio televizija Srbije je u svojim emisijama narocito potencirala ratne teme u Bosni i Hrvatskoj (»Republici Srpskoj Krajini«) ciji su lideri davali nedvosmislenu javnu podrsku »predsedniku svih Srba Slobodanu Milosevicu« (R. Karadzic), istovremeno optuzujuci svetske sile da su nepravedne prema Srbima. Ostale zivotne teme kao sto su enormni rast cena, privredni slom, nezaposlenost, ocajno stanje u skolstvu, zdravstvu, oblasti socijalne zastite, gurnute su svesno na marginu informativnih emisija ili su sasvim precutkivane.
Ali, vratimo se rezultatima predsednickih izbora. Na prvi pogled pada u oci da je Milosevic dobio manji broj glasova u odnosu na izbore iz 1990 (2 515 047, odnosno 53,24% glasova biraca prema 3 285 799 tj. 65,34 odsto glasova biraca izaslih na izbore). S druge strane, medjutim, vidljivo je da se Milosevic bolje kotirao nego njegova stranka koja je dobila samo 1 359 086 glasova, odnosno poverenje manje od trecine (28,8%) onih koji su izasli na izbore. Pod pretpostavkom da su svi glasaci Srpske radikalne stranke svoj glas dali Slobodanu Milosevicu zbog njegove radikalne nacionalne (»patriotske«) politike u odnosu na Bosnu (tim pre sto Seselj nije istakao svoju kandidaturu za predsednika Srbije), sto zajedno sa glasovima SPS biraca moze dati cifru od           2 425 851 glasova, postavlja se pitanje ko je Milosevicu iskazao poverenje sa jos 859 948 glasova? Ne zaboravimo da je ova poslednja cifra veca od ukupnog broja glasova koje je DEPOS dobio na parlamentarnim izborima (797 831) i da je na predsednicke izbore u Srbiji izaslo oko   423 000 gradjana manje nego na skupstinske. Pod pretpostavkom da su pristalice Zeljka Raznatovica Arkana (17 352) glasale za Milosevica ostaje jos uvek 840 000 glasova koje je Milosevic mogao dobiti od vrlo kolebljivog birackog tela, mozda upravo onih koji su glasali za DEPOS ili Demokratsku stranku. Mnogi analiticari ne odbacuju mogucnost falsifikovanja izbornih rezultata.³² Ima dosta indicija da se zaista radi o vecem broju neregularnosti predsednickih izbora narocito sto je broj nevazecih listica potpuno identican sa onim na parlamentarnim (275 861 tj. 5,9%!). Uostalom, u svom izvestaju posmatracka misija KEBS-a je naglasila, pored ostalog, i sledece: »...na dan izbora nekoliko posmatraca je uocilo problem visestrukog upisivanja u biracke spiskove. Neki biraci su dobili postom vise poziva za glasanje. Neki su obavestili posmatrace da je bilo i citavih zgrada i stambenih blokova u koje je stiglo na desetine poziva za ljude koji tamo ne stanuju, dok u neke zgrade pozivi uopste nisu stigli. Ovakvi primeri ukazuju na znacajne probleme u sastavljanju birackih spiskova i podsticu nase strahovanje da je bilo visestrukog glasanja. Ima, takodje, izvestaja o tome da se na nekim birackim spiskovima nalaze imena umrlih gradjana«.³³

Izbori 1990. i 1992. sa stanovista eventualne promene vladajuce politike u Srbiji nisu potvrdili ocekivanja demokratske javnosti.
Oni su, stavise, dali Socijalistickoj partiji i njenom predsedniku Slobodanu Milosevicu legitimaciju demokratske i slobodnom narodnom voljom izabrane partije, odnosno predsednika Srbije. Iako je bilo neregularnosti koje su se ogledale pre svega u pristrasnosti zvanicnih medija, u neravnopravnim uslovima tokom izborne kampanje i sl., treba reci da je pobeda bivsih komunista bila plod pre svega sociolosko-antropoloskih faktora vezanosti naseg naroda za autoritarni kulturni obrazac po kojem valja slediti iskljucivo sposobnog i harizmaticnog vodju, ali i poluvekovnog zivota u uslovima jednopartijskog sistema koji se narocito od sredine sezdesetih godina pokazao prilicno otvorenim za uticaje koji su dolazili sa Zapada. Zivot obicnih ljudi u Titovoj Jugoslaviji bio je vise nego pristojan u odnosu na stanovnistvo istocnoevropskih zemalja: neuporedivo visi licni standard, otvorenost granica, veliki udeo spoljne akumulacije koji je omogucavao relativnu stabilnost samoupravne ekonomije, ugled zemlje u spoljnopolitickim okvirima i sl., stvarali su kod vecine gradjana privid jednog demokratskog i otvorenog drustva. Pojava Slobodana Milosevica ocito je, premda pogresno, shvacena kao nastavak te i takve politike koja povrh svega toga zeli da, za razliku od prethodnog rezima, javno demistifikuje »zlo nacionalizma sa bunjista istorije« o cemu se u SFRJ nije smelo govoriti. Savez komunista Srbije je jos 1987, tri godine nakon Milosevicevog dolaska na njegovo celo, akciono, ako ne programski, preuzeo nacionalizam kao znacajan politicki adut koji ga je sa istorijskim slomom marksizma kao ideologije i komunizma kao drustveno-ekonomskog sistema odrzao na vlasti i preventivno sprecio ozbiljnije drustvene promene koje bi u blizoj ili daljoj buducnosti mogle ugroziti njegovu neprikosnovenu poziciju u drustvu. Relativno laka i bezbolna zamena partijskih programa SK Srbije nacionalnim, omogucena je generalnom i zakonomernom slicnoscu kategorija komunizma i nacionalizma koja se ogleda u apsolutizaciji znacaja kolektiviteta, u marginalizaciji individualnog i njegovog podredjivanja »opstim« tj. »visim« interesima, u nepostovanju ljudskih prava i sloboda i u razlicitim vidovima represije kao nacinu vladanja.
 
 

¹⁷ Tom prilikom policija je tukla desetine demonstranata medju kojima i predsednika i potpredsednika Demokratske stranke Dragoljuba Micunovica i Borislava Pekica.
¹⁸ Zanimljiv je fenomen Miloseviceve politicke mimikrije: u prvim godinama ucvrscivanja vlasti mudro je precutkivao atake iz drugih republika SFRJ da je postao srpski nacionalista; s druge strane isto je cinio i sa napadima koji su dolazili iz ekstremnog krila srpskog nacionalizma da je kriptokomunista. Takodje, tih godina iz njegovih usta nije se mogla cuti na primer rec »socijalizam«, tako frekventna u periodu do »dogadjanja naroda«. Njegov politicki vokabular se ogranicio uglavnom na ideoloski eufemisticke sintagme: »socijalna pravda«, »bolji zivot svih gradjana«, »borba za pravednije odnose medju ljudima« i sl.
Milosevic je umeo vesto da balansira izmedju leve i desne opcije sve dok nije sve politicke institucije stavio pod svoju kontrolu. Tek posle toga dozvolio je svojoj ambicioznoj supruzi da »prestane da bude opozicija« i ukljucio je najneposrednije u funkcije najvise vlasti, prvo formiranjem JUL-a (1993), a docnije pravljenjem koalicije sa tom politickom organizacijom. Da kontinuitet sa starim rezimom nikada nije ozbiljno raskinut svedoce ne samo javni istupi Mire Markovic i drugih visokih funkcionera JUL-a, vec i spirala nasilja koja se neprekidno pojacava i traje i u trenutku ispisivanja ovih redova.
¹⁹ U javnosti Srbije je, naime, u vreme kada su visepartijski izbori postali stvarnost u Sloveniji i Hrvatskoj, svesno plasirana i medijski snazno podrzavana teza o tzv. nepartizmu, odnosno o razlicitim interesima gradjana koje nije u stanju da artikulise nijedna klasicna politicka stranka. Stoga je predlagano da tu vrstu razlicitih i medjusobno sukobljenih interesa moze da obuhvati samo jedan sirok i tolerantan front ideja, nesto poput Socijalistickog saveza radnog naroda. Glavni zagovornik ove teze bio je akademik Mihajlo Markovic, tada veliki pobornik Miloseviceve politike.
²⁰ Politika je sutradan po okoncanju referenduma narocito apostrofirala njegov masovni karakter, a u broju od 5. jula, prenoseci konacan ishod, istakla njegove »izvanredne rezultate«. Politikin komentator je, pored ostalog, napisao: »Propao je pokusaj albanskih separatista da se bojkotuje referendum kao i opozicionara da umanje njegove velicanstvene rezultate« (videti Politiku od 5. 07. 1990, naslovna strana).
²¹ Svestan svoje premoci, kandidat SPS-a za predsednika Republike Srbije, Slobodan Milosevic, cinicno je ustupio svoj termin za predstavljanje svog programa na Televiziji Beograd opozicionim kandidatima. Ima misljenja, po nama opravdanih, da pored dokaza svoje superiornosti u odnosu na druge kandidate, pre svega najopasnijeg, Vuka Draskovica, sujeta mu nije dozvoljavala da se pojavi na televiziji kao svi drugi kandidati. I na taj nacin je isticao svoju »posebnost«, svoju »visu misiju« tako tipicnu za svakog totalitaristu.
²² S. Brankovic, »O paradoksalnosti izbornih rezultata«, Gledista br. 1–6, januar–decembar 1992, str. 68.
²³ V. Goati, Izbori u SRJ 1990–1998, Volja gradjana ili izborna manipulacija, Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd 1999, str. 29.
²⁴ S. Brankovic, navedeno delo, str. 62.
²⁵ Isto, str. 63.
²⁶ T. W. Adorno, The Authoritarian Personality, New York 1950.
²⁷ S. Brankovic, nav. delo, str. 63 i dalje.
²⁸ Tadasnja Seseljeva stranka pod nazivom Srpski cetnicki pokret (SCP), nije dobila dozvolu vlasti da izadje na decembarske izbore 1990. godine.
²⁹ »Sustina nase kampanje jeste srpsko nacionalno pitanje kao pitanje svih pitanja« istakao je potpredsednik SPS-a i savezni poslanicki kandidat Goran Percevic, na tribini u Rakovici. Navedeno prema: Z. Slavujevic, »Osnovna obelezja kampanje za prevremene parlamentarne izbore 1992: ‘patriote’ i ‘izdajnici’«, Gledista br. 1–6, januar–decembar 1992, str. 155.
³⁰ V. Goati, nav. delo, str. 116.
³¹ B. Dzuverovic, »Izborna upotreba televizije«, Gledista br. 1–6, januar–decembar 1992. str, 184–185.
³² V. Goati, nav. delo, str. 131.
³³ Borba, 18. 01. 1993.