U trenutku kada nastaje ovaj tekst (april 2000) najvaznija obelezja trenutnog stanja medijskog sistema u Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, su sledeca:
– zakonska regulativa je protivrecna i neusaglasena sa demokratskim standardima Evrope i sveta;
– na osnovu vazeceg republickog Zakona o javnom informisanju za poslednje dve i po godine izreceno je pedeset drasticnih novcanih kazni nezavisnim medijima u ukupnom iznosu od oko milion i po nemackih maraka;
– zbog rastuce represije koju rezim sprovodi nad nezavisnim medijima i novinarima i nedemokratskog odnosa prema javnosti, Jugoslavija je, od strane Fridom Haus, svrstana medju cetiri zemlje u svetu, zajedno sa Peruom, Rusijom i Juznom Afrikom, u kojima je sloboda stampe najvise ugrozena.
Ovo je epilog desetogodisnjeg perioda u kojem se dogodila paradoksalna pojava: posle promene politickog sistema i uvodjenja visestranacja, ocekivalo se da u svim drustvenim oblastima, pa i u zakonskoj regulativi za oblast medija, zapocne primena onih standarda koji bi nas pred domacom i medjunarodnom javnoscu predstavili kao drustvo istinski zeljno demokratije, a dogodilo se suprotno. Tih deset godina dalo je i druge porazavajuce rezultate, kao sto su gasenja velikog broja medija, policijska proterivanja citavih redakcija iz njihovih prostorija, pojedinacni progon do ubistva jednog od poznatih urednika, o cemu i ovim povodom nije moguce govoriti detaljnije. Razume se, sve vreme bilo je veoma konstruktivnih zalaganja za izmenu stanja i zakonskih dokumenata. Ta trazenja prema inostranim modelima, a i sopstvenim iskustvima ili teznjama, stremila su savremenim, modernim resenjima i istinskom oslobadjanju medija i celokupne sfere javnosti. Da toga nije bilo, ovaj tekst ne bi imao sadrzaja niti smisla. Upravo cinjenica da postoje konkretne ideje i predlozi za koje se zalaze jedan broj pravnika, medijskih strucnjaka i drugih ljudi, zainteresovanih za poboljsanje medijskog sistema, podstice na jos jedno osvetljavanje ili, bolje receno, sumiranje takvih zalaganja.
No, pre toga, neophodno je jos nekoliko reci o stanju zakonske regulative u Srbiji i SR Jugoslaviji u ovom trenutku.
Javnim glasilima u Srbiji, pogotovo onim demokratski orijentisanim, kao i novinarima i celokupnoj javnosti zivot najvise zagorcava republicki Zakon o javnom informisanju od 20. oktobra 1998. godine. Medjutim, izmenom ili stavljanjem van snage tog zakona ne bi u potpunosti bio resen problem ukupne medijske regulative, pa nije na odmet podsetiti koji sve zakoni regulisu rad medija, na koji nacin i kakve su njihove medjusobne veze.
U sadasnjem trenutku na snazi su sledeci zakonski akti:
savezni zakoni: Zakon o osnovama sistema javnog informisanja; Zakon o sistemima veza;
zakoni Republike Srbije: Zakon o javnom informisanju; Zakon o radio-televiziji; Zakon o javnim preduzecima.
Savezni zakoni su u Srbiji jedno vreme bili zaboravljeni. Zakon o osnovama sistema javnog informisanja je, doduse, u prilicnoj meri prevazidjen i anahron. Donet je kao deo zakonskog sistema SFRJ, sto se vidi i iz pojedinih njegovih odredaba. Ipak, klauzula clana 4, prema kojoj strana lica mogu ulagati sredstva u javna glasila do iznosa od 49%, ucinila je ovaj zakon ponovo aktuelnim. Bio je to trenutak kada je vlast htela da ovu mogucnost smanji ili ukine, ali tada su naisle sankcije medjunarodne zajednice, koje su potencijalnim interesentima zabranile ulaganja u Jugoslaviju, pa je rezim mogao da odahne.
Zakon o sistemima veza bio je takodje stavljen van snage od strane republickih vlasti. Srbija je razvlastila federaciju u oblasti radio-difuzije svojim Zakonom o radio-televiziji od 31. jula 1991. godine. Ovaj zakon je svojim opstim odredbama odredio republicku vladu da gazduje frekvencijama i zavodi red medju elektronskim medijima. Republicki zakon je propisao kako se i pod kojim uslovima dobija dozvola za rad radio ili televizijske stanice. Ali, kada je trebalo ponovo uvesti konfuziju i otezati zivot mnogim lokalnim, privatnim ili javnim radio i TV centrima, rezim je ponovo posegnuo za saveznim zakonom, uslovljavajuci dobijanje dozvola njegovim odredbama. Republicki zakon o radio-televiziji sporan je i po mnogim drugim odredbama, ali na to cemo se vratiti kasnije. Za sada je dovoljno reci da bi i po ovom zakonu rad nezavisnih elektronskih medija u Srbiji bio dovoljno nesnosljiv, cak i da nije Zakona o javnom informisanju. A sto se tice ovog opstijeg akta, on je vec postao paradigma represije i neslobode u svetskim razmerama, pa cemo se njime takodje jos baviti. Treci republicki zakon koji je pomenut na prvi pogled nema veze sa medijskom sferom, ali je to jedan od sistemskih zakona koji je unapred odredio polozaj drzavne radio-televizije jos pre zvanicne promene politickog sistema. Zakon o javnim preduzecima donet je u Skupstini Republike Srbije 23. oktobra 1990. godine, pre prvih visestranackih izbora. On je bio vise nego ocigledno nastojanje dotadasnje socijalisticke vlasti, sigurne u svoju izbornu pobedu, da sve vaznije poluge drzave zadrzi cvrsto u svojim rukama. Zato je donet zakon koji je proglasio da se elektroprivreda, zeleznicki, PTT i vazdusni saobracaj, vodoprivreda, putna privreda, sumarstvo i radio-televizija, moraju konstituisati kao javna preduzeca. Razume se, ovim preduzecima gazduje vlast i, prema nameri i kasnijoj realizaciji vladajuce partije, ona postaju najcvrsce materijalno uporiste odrzavanja njenog polozaja. Nije cudo sto je mogucnost opstanka drustvene svojine naglasena bas kao nacin funkcionisanja javnih preduzeca, sto je pomenutim zakonom sankcionisano.

Sunovrat medijske legislative

Deset godina jugoslovenske krize mozda se najbolje moze pratiti upravo po onome sto se dogadjalo sa medijima i u njima. Tesko se moze naci primer da su neka oblast i neke institucije tako namah podvrgnute rigoroznoj kontroli vlasti kao sto se to dogodilo sa medijima, onoga momenta kada je vladajuca oligarhija Srbije zapocela nametanje svoje volje. Ostru podelu na one koji su sa njima i na one druge rezim je najpre napravio u najvecim medijskim kucama, Politici, Tanjugu i drzavnoj radio-televiziji. U prvom momentu za to nisu bili potrebni nikakvi zakoni, vec samo politicka volja mocnika. Tako su u periodu od 1987, od sudbonosne Osme sednice nekadasnjeg Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, do sredine 1991. od neposlusnih novinara i urednika »pocisceni« Radio-televizija Pristina, Radio-televizija Novi Sad, list Politika, novinska agencija Tanjug. Cinjenica da su se u medjuvremenu dogodili prvi visestranacki izbori, na kojima su prethodni vlastodrsci samo overili svoju vlast, ohrabrila ih je da sasvim otvoreno krenu u potcinjavanje medija svojoj volji. Takvo njihovo ponasanje proizvelo je kontraefekat, pa se pocetkom 1991. dogodio poznati 9. mart koji je bio prava eksplozija narodnog nezadovoljstva, proizvedena upravo u najvecoj meri zloupotrebom medija. Taj dogadjaj je znacajan jer je krajem marta usvojen Zakon o javnom informisanju, na koji su devetomartovske demonstracije imale uticaj. Naime, iako taj zakon nije bio nikakva tekovina demokratije, iako ga jedan broj pravnika ocenjuje u tehnicko-pravnom smislu katastrofalnim, on je sustinski bio neuporedivo bolji od danas vazeceg istoimenog zakona. Rezim je morao da napravi izvesne ustupke, pa su u zakon usle cak i takve odredbe kao sto je nestranacka uredjivacka politika glasila koja se finansiraju iz javnih prihoda, sto je trebalo da bude koncept rada drzavne radio-televizije, pre svega. Ali, niti opozicija niti ostale demokratske snage nisu uspele da se, posle tog trenutka slabosti rezima, izbore za trajne demokratske promene. Dosavsi sebi vrlo brzo, vlast u Srbiji krece da posao s medijima, zapocet politickim sredstvima, a obavljan uz pomoc svojih ljudi u novinarskim kucama, dovrsi sasvim otvoreno – zakonom. Na meti je bila Radio-televizija Beograd u kojoj oko devet stotina novinara, urednika, programskih ljudi i drugih zaposlenih otvoreno nisu hteli da se priklone ratnohuskackoj, mrziteljskoj politici rezima. Zato je krajem jula 1991. donet Zakon o radio-televiziji kojim je rezim postigao dve stvari: smenio je sve urednike koji su mu bili smetnja i ujedinio tri velika RTV centra – Novi Sad, Pristinu i Beograd u jedan centralizovan, monopolski radio-difuzni sistem. Radio-televizija Srbije, koja tako nastaje, postaje kljucna transmisija vladajuce volje i proizvodjac masovne svesti kakva odgovara rezimu. Tek tada postaje jasna, do tog momenta skrivana namera bivsih/novih vladalaca, koji su, kako smo podsetili, jos pre prvih izbora doneli Zakon o javnim preduzecima i u njemu drzavnu radio-televiziju odredili kao deo plena koji ce osvojiti na izborima. RTS se reorganizuje kao javno preduzece pod direktnim ingerencijama Vlade u kojoj su bili predstavnici samo vladajuce stranke. Generalni direktor, Upravni odbor, glavni urednici, svi imenovani od Vlade Srbije, biraju se medju poslusnicima Socijalisticke partije Srbije.
Zakonom o radiju i televiziji Republika Srbija samovoljno preuzima gazdovanje nad frekvencijama kojima bi, inace, trebalo da raspolaze federacija. To je bio period raspada nekadasnje Jugoslavije i Srbija je samo dokazivala u praksi svoje nastojanje da bivsu federaciju razbije na sve moguce nacine. Zakonom je predvidjeno da Vlada imenuje komisiju koja razmatra zahteve za dodeljivanjem frekvencija, ali ne postavlja nikakva pravila na osnovu kojih se ta komisija formira. Ne treba posebno objasnjavati da je to jos jedna mogucnost za rezimske stranke da jednu vaznu stvar drze pod svojom kontrolom, sto upravo i jeste slucaj. U komisiji su ljudi iz pobednicke stranke, a njihov odnos prema zainteresovanim osnivacima radio i TV stanica bio je apsolutno pristrasan u korist saradnika i pristalica rezima. To sto je dodeljivanje frekvencija u poslednje vreme ponovo vraceno na savezni nivo, nista ne menja na stvari.
Za ilustraciju trenutne pravne konfuzije u dodeljivanju frekvencija mogu da posluze dva citata iz onoga sto je pravni savetnik ANEM-a Milos Zivkovic rekao u publikaciji Dosije o represiji, u izdanju Nezavisnog udruzenja novinara Srbije. Zivkovic konstatuje: »Da biste mogli da otvorite radio i TV stanicu, potrebno je da imate predajnike i linkove cija je nabavka, po nasim zakonima, uslovljena izdavanjem dozvola. Medjutim, komplikovano je pitanje ko izdaje te dozvole zato sto nisu precizno regulisani odnosi i nadleznost federacije«. Nesto dalje u istom tekstu Zivkovic zakljucuje: »... da biste u nasoj zemlji osnovali firmu, treba vec da imate frekvenciju i dozvolu; a da biste dobili frekvenciju i dozvolu, treba vec da imate firmu. Da biste se upisali u registar Ministarstva za informacije, treba vec da imate dozvole; da biste dobili dozvole, treba vec da ste upisani u registar«. Ovo jurenje sopstvenog repa zaista niko od zainteresovanih nije mogao da zavrsi na celishodan nacin, a rezimu ne pada na pamet da menja kontradiktorne odredbe. Usput, Savezno ministarstvo za telekomunikacije i kad raspise javni konkurs ne odgovori onima koji su se na njega javili, jer nema nikoga ko na to moze da ga prinudi. Jos jedna pojava je vrlo ilustrativna za crno-belo ponasanje vlasti kada je u pitanju koriscenje frekvencija. Nekoliko opstinskih radio i TV stanica radilo je bez dozvole dok je u opstinama, u kojima su one locirane, na vlasti bila Socijalisticka partija Srbije. Nadlezna ministarstva nisu postavljala pitanje dozvola sve dok na lokalnim izborima 1996. u jednom broju opstina i gradova nije pobedila opoziciona koalicija, koja je promenila uredjivacku politiku tih glasila. Tada nailazi serija pretnji, zabrana rada i oduzimanja predajnika i ostale opreme, a sve sa izgovorom: radi se bez dozvole. Ne treba ni naglasavati da su onima koji su u tehnickom smislu, po vazecem zakonu, zadovoljavali sve uslove, dozvole ipak uskracivane. Nije redak slucaj da se i privatne stanice nadju na udaru represije onog trenutka kada odluce da u svoj program uvrste i informativno-politicki servis ako je taj servis u informisanju objektivan, a u komentarima kritican prema rezimu.
Najveci pad u medijskoj legislativi, i pored prilicne konkurencije u drugim zakonskim tekstovima, ipak je trenutno vazeci Zakon o javnom informisanju, donet 20. oktobra 1998. godine. Rezim u Srbiji suocio se sa necim na sta verovatno nije racunao. Godinama je povecavao represiju nad medijima, redakcijama i novinarima, pogorsavao i cinio nesnosnim uslove za opstanak nezavisnih glasila, a ona su ipak opstajala. Generalna proba unistavanja nezavisnih medija napravljena je poznatom Uredbom o posebnim merama u uslovima pretnje oruzanim napadima NATO-a nasoj zemlji, od 8. oktobra 1998. Uredbom su mediji jednostavno bili optuzeni za »defetizam« sto ih je kostalo prestanka rada. Za nepune dve sedmice zatvoreno je pet elektronskih medija i redakcije listova Danas i Nasa Borba. U svim tim slucajevima novinare su iz njihovih prostorija izbacivali naoruzani policajci, uglavnom pripadnici specijalne policije. Neumoljivu spremnost jednog broja medija da traju i zivotnu potrebu gradjana Srbije za pravom, objektivnom, istinitom informacijom rezim je resio da ugusi jednim udarcem – jos jednim zakonom kojim ce ono sto je radio samovoljom, sada raditi »zakonito«. Tako je, vrlo brzo posle Uredbe, doslo do usvajanja neverovatnog, u svetskim razmerama nepoznatog zakonskog teksta. Iako zakonodavci to nisu krili, hvaleci se kako su u Zakonu o javnom informisanju sadrzana savremena iskustva demokratskih drzava, u javnosti nije mnogo poznato da je jedan predlog, nastao u opozicionim krugovima i od strane demokratski orijentisanih pravnih eksperata, posluzio rezimskim pravnicima za vazecu verziju.
U jednoj od ekspertskih nevladinih organizacija, Beogradskom centru za ljudska prava, maja 1998. godine, grupa pravnih strucnjaka napravila je Model zakona o javnom informisanju, koji je, kao moguce resenje, dat javnosti na izjasnjavanje. Ideja ovog modela, odnosno njegovih autora, bila je da se jednim modernim zakonom, zasnovanim na evropskim iskustvima, na demokratski nacin regulise javno informisanje. Pomenuti model zasluzuje da se njime bavimo jos, ali u ovom momentu samo ukazujemo na njegovo karikiranje u zvanicnoj verziji vazeceg zakona. Model Beogradskog centra za ljudska prava vec na pocetku, u clanu 2 sadrzi odredbu: »Javno informisanje je slobodno«. Ta odredba preuzeta je od strane zakonodavca i to kao prvi stav clana 1. Iza te recenice pravnici Beogradskog centra za ljudska prava ponudili su tekst koji objasnjava sta se podrazumeva pod slobodom javnog informisanja, odnosno sta bi tim pojmom trebalo da bude obuhvaceno. Taj deo zakonodavac skracuje i pojednostavljuje da bi onda doslovce preuzeo jos jednu odredbu Modela zakona koja glasi: »O povredama slobode javnog informisanja odlucuje sud po hitnom postupku«. Predlagaci ove odredbe sigurno nisu imali one namere koje je vlast, prihvativsi je, odmah pocela da sprovodi, ali nema nikakve sumnje da su se rezimski pravnici obradovali ovakvoj formulaciji kojom su na tacni dobili mogucnost maksimalne represije na »zakonskoj« osnovi, uvijene u oblandu »savremenih evropskih resenja«. Istovremeno sa donosenjem Zakona o javnom informisanju, izmenjen je Zakon o prekrsajima u koji je uneta odredba: »Za prekrsaje u oblasti javnog informisanja mogu se propisati i vise kazne«. Tako je najvisa kazna za oblast javnog informisanja postala 80 puta veca od najvise prethodno zaprecene kazne po istom zakonu. Time je omogucen pir kaznjavanja nezavisnih medija, kojim je drzavna kasa napunjena za vec pomenutih oko milion i po nemackih maraka.
Jos citav niz odredaba iz Modela zakona o javnom informisanju prepisan je u zvanicni zakonski tekst. Na svoj poznati manipulativni nacin rezim je tako do sarkazma doveo napore grupe strucnjaka koji su imali najbolju nameru, nakalemivsi grubo svoje katastrofalne formulacije na ponudjeni predlog. Posledice delovanja Zakona o javnom informisanju poznate su domacoj javnosti, a i sirom sveta.

Ideje i predlozi

Jos pocetkom devedesetih godina, istovremeno sa promenom politickog sistema, sve veci broj ljudi (medijskih strucnjaka, pravnika, novinara) poceo je da razmislja o prilagodjavanju zakonske regulative za oblast medija savremenim demokratskim resenjima. S obzirom na razvoj dogadjaja, najizrazitija je bila inicijativa Radne grupe koja je na insistiranje novinara Radio-televizije Beograd formirana u ovom kolektivu pocetkom 1991. godine, u kojoj su bili novinari, urednici, istrazivaci, inzenjeri telekomunikacija i pravnici. Mesecima je ova grupa ljudi pokusavala da uspostavi kontakte sa vlascu i ponudi demokratska resenja za oblast radio-difuzije, za koju se smatrala kompetentnom, sto i jeste bila. Sve je proslo bezuspesno, a posle svega usledio je Zakon o radio-televiziji. Zalaganja o kojima se u najvecoj meri saglasila pomenuta Radna grupa na sistematican nacin sadrzana su u knjizi Ka demokratskoj radio-difuziji (Prvoslav Plavsic, Miroljub Radojkovic, Rade Veljanovski 1993).
Alternativna novinarska organizacija, Nezavisno udruzenje novinara Srbije (NUNS), nekoliko puta je pripremala stavove koji su posluzili za razgovor o zakonima koji regulisu medijsku sferu. Tokom 1994. pripremljene su Teze za razgovor o medijskom sistemu, a u avgustu 1995. Osnovi za raspravu o unapredjenju zakonske regulative u oblasti javnog informisanja i radio-difuzije. Ideja je bila da se napravi neka vrsta platforme oko koje bi se postigao konsenzus strucne javnosti, odnosno demokratskih snaga, posle cega bi bilo lako napraviti konkretan zakonski tekst. NUNS je s tim ciljem organizovao i dva okrugla stola u redakcijama Politike i Borbe, a inicijativa za nova zakonska resenja je u dva navrata predocena i opozicionim strankama koje su uglavnom iskazale saglasnost.
U toku velikog gradjanskog protesta 1996/97, Univerzitetski odbor za odbranu demokratije okupio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu grupu medijskih strucnjaka koja je ponudila upravo jednu sveobuhvatnu platformu sa nizom konkretnih resenja za reorganizaciju medijskog sistema i pripremu nove zakonske regulative. Razume se, ni ova grupa nije imala nameru ni zelju da pravi tekst zakona, ali je dala niz sugestija koje mogu da pomognu i da budu upotrebljene u pripremi zakona. Predlozi su objavljeni u brosuri Mediji, demokratija, tranzicija i izbor dokumenata (Radio B 92, 1997).
Maja 1998. godine Beogradski centar za ljudska prava napravio je vec pomenuti Model zakona o javnom informisanju. Ovaj predlog objavljen je tada u brosuri, a kasnije je javnosti prezentirana i obimnija knjiga koja uz Model zakona sadrzi i opsirna obrazlozenja. Tekst Modela napravila je grupa pravnih strucnjaka koja je u toku rada konsultovala i jedan broj novinara i drugih pravnika koji kasnije nisu ucestvovali u pisanju teksta. Ponudjeni model spaja materiju opsteg zakona o javnom informisanju i zakona o radio-difuziji, sto prema dosadasnjim reagovanjima predstavnika medijskih asocijacija nije dobro resenje. Takodje, mogucnost koju dopusta ovaj model zakona, prema kojoj ulaganje stranih investitora u domace medije moze biti neograniceno, nije dobro resenje za nase uslove bez obzira da li bi eventualni monopol nad medijima uspostavio nekakav Mardok, Berluskoni, Karic ili Milosevic. Na tekst se mogu staviti i druge zamerke, ali on je i ponudjen javnosti da se ona izjasni. U svakom slucaju, rec je o predlogu koji je jedini uoblicen u formu koja bi se mogla staviti u proceduru izjasnjavanja.
Pored pomenutih inicijativa i razmisljanja, od tekstova koji se mogu uzeti kao realna i dobra osnova za pripremu novih zakona za oblast javnog informisanja u Srbiji, svakako moze posluziti sadasnji vazeci Zakon o javnom informisanju Crne Gore. Ovo je veoma dobar, savremen zakonski tekst, koji, uz izvesna prilagodjavanja i izmene, moze da bude primenjen i u Srbiji. I on govori o javnom informisanju u celini i istovremeno o radio-difuziji, ali se taj problem moze prevazici.
Stavovi koje ovde iznosim, smatrajuci da oni mogu biti osnova dobre zakonske regulative, proizlaze, dakle, iz pomenutih zalaganja koja traju vec deset godina. Pre svega, to su inicijative sadrzane u knjizi Ka demokratskoj radio-difuziji, predlozi i zalaganja NUNS-a i sugestije iz brosure Mediji, demokratija, tranzicija i izbor dokumenata. Materiju delim na dva dela, shodno opredeljenju da treba napraviti dva posebna zakona, a izvesni predlozi mogu da posluze i za druge zakone osim Zakona o javnom informisanju i Zakona o radio-difuziji.

Moguci principi zakona o javnom informisanju

– Javno informisanje mora da bude slobodno uz potpunu zakonsku i institucionalnu zastitu te slobode;
– Zakon mora da omogucava i podstice javno iznosenje razlicitih politickih misljenja i stavova, odnosno aktere javnog delovanja i komuniciranja treba da ucini ravnopravnim;
– Zakonom se mora garantovati medijski pluralizam i pluralizam oblika svojine nad medijima. Ove garancije mora da pruza drzava;
– Stampani mediji ne bi trebalo da budu u drzavnoj svojini ili da imaju status javnog preduzeca ili civilnog servisa. Svi stampani mediji treba da budu privatizovani;
– U nasim okolnostima ne treba dopustiti ulaganje stranih ulagaca preko polovine vrednosti medija;
– Neophodno je postojanje antimonopolskih odredbi prema kojima niko ne moze da bude vlasnik neogranicenog broja medija (na primer: najvise jedne ili dve dnevne novine + jedna ili dve nedeljne + zabavni ili specijalizovani casopis ili kombinacija sa elektronskim medijima). Antimonopolske odredbe treba da se odnose i na drzavu;
– Redakcijama i novinarima koji rade u medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda treba garantovati profesionalnu autonomiju;
– Novinarima i ostalim medijskim radnicima nuzno je obezbediti zakonsku zastitu za njihov rad, ukoliko ga obavljaju po zakonu i pravilima profesije (treba uvesti klauzulu neobaveznosti otkrivanja izvora informacije sem u specificnim slucajevima);
– Akterima u procesu javnog informisanja treba obezbediti zakonsku zastitu od lazi, klevete, uvrede licnosti itd.
– Treba izbeci bilo kakav hitan postupak u resavanju sporova u prethodnom slucaju. Sporovi se mogu vremenski ograniciti, ali hitnost nije potrebna;
– Zakonske kazne treba primeriti okolnostima i prosecnim materijalnim mogucnostima. Ne smeju se odrediti kazne koje dovode u pitanje opstanak i dalji rad medija ili egzistencijalno unistavaju pojedinca;
– Neophodno je postojanje Ombudsmana kao institucije koja razresava sporove ili sugerira i savetuje. U nasem slucaju bolje je da to bude kolektivni organ nego pojedinac. Moguc je Savet za stampu ili Savet za javno informisanje ili Medijski savet. Ovaj organ trebalo bi da imenuje Skupstina Srbije na predlog stranaka zastupljenih u skupstini i institucija od kojih se predlozi traze. Dobar je crnogorski model;
– Drzavni organi ne smeju da favorizuju pojedine medije u saopstavanju informacija od opsteg interesa;
– Potrebna je garancija pluralizma i ravnopravnosti profesionalnog, strukovnog, odnosno sindikalnog organizovanja novinara i ostalih medijskih radnika (ukoliko to nije precizno regulisano drugim adekvatnim zakonom);
– Drzava mora zakonom da se obaveze na podsticanje i omogucavanje prezivljavanja medijima nacionalnih manjina, posebno malih etnickih grupa, medija namenjenih specificnim ciljnim grupama, odnosno medijima civilnog sektora;
– Zakon treba da sadrzi zabranu reklamiranja raznih proizvoda kao sto su: alkohol, duvan, oruzje, lekovi koji se izdaju samo na lekarski recept;
– Ukoliko ostane materija ovog zakona (s obzirom da bi samo elektronski mediji trebalo da mogu da budu javni servis), upravljanje i kontrolu nad medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda treba vrlo precizno definisati. Neophodno je utvrditi nestranacku politiku ovih medija i uvesti civilnu kontrolu nad njima. (U delu o radio-difuziji bice vise reci o tome.)

Predlog osnovnih principa zakona o radio-difuziji

– Na samom pocetku zakon treba da sadrzi definicije: sta su frekvencije; sta je radio i TV program; nacini prenosa programa; nosaci tona i slike; razlike izmedju subjekata koji emituju programe i onih koji samo proizvode programe (nezavisne produkcije);
– I ovaj zakon treba da garantuje medijski pluralizam, odnosno raznovrsnost svojine;
– Potrebno je precizno i razumljivo odrediti nacin i uslove osnivanja elektronskih medija. Prema sadasnjem iskustvu redosled bi trebalo da bude: osnivanje preduzeca za konkretnu delatnost, konkurisanje za frekvenciju, nabavka opreme, odnosno predajnika i dobijanje dozvole za rad;
– U odnosima izmedju federacije i republika treba razjasniti gazdovanje frekvencijama. U principu, savezna drzava raspolaze frekvencijama. Ona moze to pravo ili deo prava da prenese na republike, ali to treba da bude ucinjeno po zakonu. Bez obzira na kojem nivou se frekvencijama raspolaze, njihovo dodeljivanje treba da bude ingerencija nadlezne komisije koju imenuje skupstina po principu kao i Savet za javno informisanje;
– Zakon mora precizno da definise nacin raspodele frekvencija. Tu su bitne sledece stvari: plan raspolozivih frekvencija mora biti javan; niko ne moze imati monopol nad raspodelom frekvencija, ni drzava ni javni radio-difuzni servis; frekvencije se moraju dodeljivati na osnovu javnog konkursa; konkursi moraju da budu redovni, u zakonski odredjenim vremenskim razmacima; zainteresovanim strankama nadlezna komisija mora da odgovori u precizno odredjenom i sto kracem roku; uslovi dobijanja frekvencija moraju da budu precizni, a zainteresovanim stranama garantovano da ce frekvenciju dobiti ukoliko ispunjavaju uslove; moze se odrediti rok na koji se frekvencija dodeljuje (recimo deset godina); moguce je odrediti novcanu nadoknadu za frekvenciju, koja ne bi smela da bude nedokuciva, vec, naprotiv, povoljna za vecinu zainteresovanih; neophodno je precizirati jacinu i domet svakog editora; ukoliko je na istom podrucju vise zainteresovanih koji ispunjavaju formalne uslove, prednost treba da imaju oni koji imaju kvalitetniji, svestraniji program, koji su se dokazali u objektivnom informisanju, podsticanju ostvarivanja ljudskih prava i primeni savremenih civilizacijskih standarda, koji podizu ukupan kulturni i umetnicki nivo i ukus publike, editori koji imaju sopstvenu produkciju;
– I u radio-difuziji drzava treba da podstice male RTV stanice ciji su programi namenjeni nacionalnim manjinama i specificnim drustvenim grupama;
– Posebno vazno pitanje je javni servis:
• Drzavna radio-televizija RTS treba da bude transformisana u javnu sluzbu, sto znaci da pod jednakim uslovima bude dostupna svim politickim opcijama i svim gradjanima, bez obzira na politicku, versku, nacionalnu i drugu pripadnost;
• Vec zakonom treba predvideti vlasnicku transformaciju dela kapaciteta RTS-a, jer Srbiji ne treba centralizovan radio-difuzni sistem sa 8000 zaposlenih, sa pet televizijskih i sedam radio kanala;
• Pokrajine, kao autonomne celine, treba da imaju svoje RTV centre kao javne sluzbe;
• Upravljanje i nadzor nad RTS-om treba da bude u ingerencijama Narodne skupstine Srbije. Skupstina treba da imenuje upravni odbor i programski odbor. Upravni odbor treba da vodi materijalno poslovanje i da se bavi razvojem, a programski odbor da odredjuje i kontrolise uredjivacku politiku. Generalnog direktora treba da imenuje Skupstina na osnovu javnog konkursa (alternativa: upravni odbor), a glavne i odgovorne urednike treba da imenuje programski odbor na osnovu javnog konkursa;
• U upravnom odboru treba da budu iskljucivo strucnjaci za razne poslove od tehnickih do finansijskih;
• Programski odbor treba da bude sastavljen od predstavnika stranaka zastupljenih u parlamentu (1/3), predstavnika organizovane javnosti: profesionalnih udruzenja, univerziteta, kulture, umetnosti, sindikata, nevladinih organizacija, eventualno crkve (1/3) i predstavnika kolektiva (1/3) (Ova varijanta je manjkava zbog sadasnje »patriotske preciscenosti« zaposlenih u RTS-u, pa bi poslednja trecina bila dodatak rezimskim strankama. U svakom slucaju ovo je varijanta za koju bi se trebalo zalagati u normalnim uslovima.); Moguce su i sledece varijante: 1/3 clanova programskog saveta od predstavnika stranaka, 2/3 od organizovane javnosti ili 1/2–1/2 clanova. U svakom slucaju, nikako ne treba pristati na programski odbor sastavljen samo od predstavnika politickih stranaka, pogotovo ne srazmerno njihovoj zastupljenosti u parlamentu, bez obzira ko dominira;
• Zakonom treba utvrditi obavezu RTS-a da deo svog vremena rezervise za nezavisne produkcije i ponudu lokalnih TV stanica, koja je od sireg drustvenog znacaja. Ovo delimicno ustupanje kanala treba da bude besplatno, a na osnovu kriterijuma kvaliteta;
• Postoji zalaganje da se u medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda obezbedi konsultovanje redakcije pri izboru glavnog i odgovornog urednika, makar bez obaveze uvazavanja ovog misljenja (to bi bila nasa specificnost, ali zasto da ne?);
• U pogledu rada javnog servisa RTS, zakon treba da regulise sustinske stvari, ali ne i da bude, kao sto je sada, osnivacki akt RTS-a; RTS ne sme da ima monopolski polozaj; najbolji nacin finansiranja RTS-a je pretplata; ekonomska propaganda na programima RTS-a treba da bude ogranicena (mozda 20% ili manje prihoda, ili 5% programa); ekonomska propaganda ne sme da bude dopustena u informativno-politickim emisijama;
– Ostali mediji koji se takodje finansiraju iz javnih prihoda (lokalni, opstinski) treba da budu organizovani slicno RTS-u;
– U svim elektronskim medijima koji funkcionisu kao javni servis neophodno je garantovati autonomiju redakcija i novinara i onemoguciti bilo kakav politicki uticaj vladajucih ili opozicionih stranaka ili drugih politickih aktera;
– Politicka reklama treba da bude zabranjena na svim elektronskim medijima. Ona moze da bude dopustena samo u zakonski odredjenom predizbornom periodu, i to besplatno prema predizbornim pravilima na javnim servisima i pod komercijalnim uslovima na privatnim RTV stanicama;
– Prelaznim odredbama treba omoguciti prezivljavanje svim postojecim RTV centrima i odrediti rok u kojem se moraju prilagoditi novom zakonu (predlazem dve godine).