U poslednjih pola veka sudstvo u Srbiji je cetrdeset pet godina bilo u sistemu »jedinstva vlasti radnicke klase i svih radnih ljudi«. Iako je i tada formalno bilo posebna funkcija vlasti, sudstvo nije predstavljalo odvojenu vlast, samostalnu i nezavisnu od zakonodavne i izvrsne, vec se, zajedno sa njima, slivalo u jedinstven sistem »drustvene samozastite«. U tom sistemu, sve tri vlasti su bile »na uzdi« partije koja ih je kontrolisala clanskim obavezama i odgovornostima njihovih nosilaca, a oni su, gotovo bez izuzetka, pripadali jezgru njene strukture. Partija je bila »avangarda radnicke klase«, pa su zauzdani sudovi ispoljavali gotovo poboznu privrzenost njenim »istorijskim ciljevima«. Posto su ti ciljevi bili sadrzani i u zakonima na osnovu kojih su sudili, takva privrzenost (da ne kazemo pristrasnost) bila je sastavni deo formalne nezavisnosti sudova u njihovoj klasnoj opredeljenosti.
Kada je sa eksplozijom Berlinskog zida partija nestala, sve tri vlasti su, kao atovi pusteni s dizgina, otpocele vecitu trku po propozicijama podele vlasti, koje je postavio vazeci Ustav. Prema tim propozicijama, za zakonodavnu vlast trci Narodna skupstina, za izvrsnu vlast – Vlada, a za sudsku vlast – sudstvo, koje reprezentuje Vrhovni sud.
Kao i u svakoj trci, propozicije se krse, narocito u metezu starta, da bi se obezbedio sto povoljniji polozaj. U tome se najbolje snalazi izvrsna vlast i zato vodi trku. Medjutim, njeni apetiti rastu. U reaktivnoj zelji da se domogne monopola vlasti i preuzme raniju svemoc partije, ona nastoji da podredi zakonodavnu i sudsku vlast. Zato ucvrscuje svoje vodjstvo: uredbama kojima se supstituisu zakoni, zakonima koje namece po hitnom postupku, prerusavanjem prekrsajnih organa u sudove, uskracivanjem policijske asistencije u postupku prinudnog izvrsenja sudskih odluka i na razne druge nacine. Cak i privilegijama.
Zakonodavna vlast se drzi sredine, respektujuci vodeceg i ignorisuci zacelje.
Na zacelju je sudska vlast. Ona je jos u mamurluku jedinstva vlasti i pod kompleksom inferiornosti prema izvrsnoj i zakonodavnoj vlasti, koje je i dalje adolescentno impresioniraju. Zato do sada nije uspela da se emancipuje kao samostalna i nezavisna vlast. To je i razlog sto u politicki osetljivim predmetima nema dovoljno snage, a ni kurazi da se odupre nasrtajima dnevne politike i bude na visini svog ustavnog polozaja. To objasnjava sto sporovi povodom prekrajanja izbornih rezultata novembra 1996. nisu reseni presudom najviseg suda, kao sto je trebalo, nego specijalnim zakonom, kako nije trebalo. U magli Lex specialisa, Vrhovni sud Srbije doziveo je ponizenje zato sto je, ugadjajuci dnevnoj politici, zazmurio pred onim sto je video citav svet.
Trenutno stanje u vecitoj trci tri vlasti pokazuje da sudstvo jos nije osvojilo vlast koja mu po Ustavu pripada. To ce mu poci za rukom tek kada savlada kompleks nize vrednosti u odnosu na izvrsnu i zakonodavnu vlast i suzbije uslovni refleks da u osetljivim predmetima ugadja dnevnoj politici, a nekad i da postupa po naredjenju. Ako ucini ovaj prvi korak, sudstvo ce uspostaviti kakvu-takvu ravnotezu sa izvrsnom i zakonodavnom vlascu.
Ova ravnoteza se, medjutim, moze postici: ako se ojaca ambijent podele vlasti, ako sudstvo uistinu postane nezavisno, ako se garancije sudske nezavisnosti upotpune, ako sudovi prestanu da budu klasni i postanu pravedni, ako sudije utvrde kodeks sudske etike, ako organizacija sudova postane racionalnija.

Ustav razgranicava zakonodavnu, izvrsnu i sudsku vlast i svaku od njih poverava posebnim organima (skupstini, vladi i sudu), kako bi oni, samostalnim vrsenjem svojih nadleznosti, ogranicavali vlast drugih organa, ne dozvoljavajuci nijednoj vlasti da postane apsolutna i ugrozi ravnotezu podeljene vlasti u okviru jedinstvene drzavne organizacije (clan 9 Ustava). Nacelo podele vlasti pociva na svesti da »niko ne moze biti ogranicen svojom vlastitom voljom, nego tudjom« (S. Jovanovic). Stoga se ravnoteza podeljene vlasti i moze uspostaviti tek u interakciji medjukontrole vlasti. Tek tada nastaju uslovi za funkcionisanje pravne drzave. Medjutim, nacelo podele vlasti je »lakse postaviti nego primeniti« (S. Jovanovic). Zato i nije ozivelo.
Ustav, na primer, odredjuje da slobode i prava zajemcena i priznata Ustavom uzivaju sudsku zastitu (clan 12, stav 4) i da stoga ogranicavanje slobode informisanja zbog pozivanja na nasilno rusenje ustavnog uredjenja, narusavanja teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti drzave, krsenja sloboda i prava coveka i gradjanina, ili izazivanja, odnosno podsticanja nacionalne, rasne ili verske netrpeljivosti i mrznje moze biti samo u nadleznosti suda (clan 46, stav 6). Ali, sta to vredi kad Zakon o javnom informisanju slobodu stampe i drugih vidova javnog obavestavanja prepusta »zastiti« organa za prekrsaje. Prekrsajni organi funkcionisu u nomenklaturi i na klavijaturi izvrsne vlasti. Nosilac te vlasti je Vlada, koja, po clanu 90 Ustava, »obrazuje strucne i druge sluzbe za svoje potrebe«. Za svoje potrebe Vlada je obrazovala i organe za prekrsaje. Ona ih bira i razresava. Njoj i odgovaraju za svoj rad. Sudovi su organi sudske vlasti koji se osnivaju da vrse sudsku funkciju nezavisno od izvrsne i zakonodavne vlasti. Tu funkciju Narodna skupstina poverava sudijama, koji je, kao izabrana lica, vrse stalno. Sudijska funkcija ne moze prestati protiv volje sudije, osim u slucajevima koji su Ustavom odredjeni. Ali i tada razloge za razresenje utvrdjuje Vrhovni sud. Otuda Narodna skupstina moze doneti odluku o razresenju sudije tek kad najvisi sud nadje da za to postoje razlozi. Razlika izmedju suda i prekrsajnih organa je ogromna i ocita. Vidi se i »iz aviona«. Ipak, postoji nesto sto im je zajednicko: sudiju, kao nosioca sudske vlasti, i sudiju za prekrsaje, kako se naziva prvostepeni prekrsajni organ, povezuje rec »sudija«. Ovu cisto leksicku vezu Zakon o javnom informisanju koristi za prerusavanje prekrsajnog organa u sud, kako bi u toj osetljivoj oblasti zivota glumio nosioca sudske vlasti. Tom neinventivnom triku nasedaju mnogi, verujuci da imaju posla sa sudom. A sudovi su njime liseni svoje eminentne ustavne nadleznosti u korist izvrsne vlasti kojoj su prekrsajni organi podanicki odani. Sudija za prekrsaje nije nosilac sudske vlasti, kao sto to nije ni fudbalski, sahovski ili kinoloski sudija.
Ignorisanje sudske vlasti postalo je manir vremena u kojem zivimo. Sta vredi sto po Ustavu (clan 9, stav 4) sudska vlast pripada sudovima, kad je zakonodavna vlast zakonom anulirala dejstvo pravnosnaznih presuda o obavezi isplate stare stednje ili kad izvrsna vlast uskracuje policijsku asistenciju u postupku prinudnog izvrsenja sudskih odluka. Zakonodavna, a narocito izvrsna vlast s prezirom se odnose prema nacelu podele vlasti.
Tom nacelu ne odgovara: da sudovi nemaju nikakvog uticaja na izbor sudija, da je izbor sudija u rukama izvrsne i zakonodavne vlasti, da resorno ministarstvo propisuje poslovnik o radu sudova (osim najviseg) i orijentacione norme za rad sudija, da su plate nosilaca sudske vlasti znatno nize od plata nosilaca izvrsne i zakonodavne vlasti na istom hijerarhijskom nivou, da se stambene potrebe sudija resavaju sredstvima kojima raspolaze izvrsna vlast, da ne postoji poseban sudski budzet, da se sudska vlast politizuje uticajem stranaka i da se sudovi raznim nacinima dovode u neravnopravan polozaj prema izvrsnoj i zakonodavnoj vlasti.
U ovako sumornom ambijentu podele vlasti zakonodavna vlast se politizuje i marginalizuje, a sudska – potcinjava i omalovazava. Zato su skupstine ostale bez autoriteta zakonodavne vlasti, a sudovi bez autoriteta sudske vlasti. Izvrsna vlast se ponasa kao da je jedina, i to joj, bogme, polazi za rukom. Ali, kako tu ruku pokrece volja gospodara vremena, izvrsna vlast se bavi sprovodjenjem te volje, a ne izvrsenjem zakona.
Iz recenog proizlazi da ambijent podele vlasti treba znatno unaprediti u normativnom, politickom, socijalnom, ekonomskom, etickom i svakom drugom smislu. On mora postati deo pravne i opste kulture naroda i njegovih institucija. Kada to bude, bice i uslova da se nacelo podele vlasti »primi« u nas pravni poredak.

Prema clanu 91, stav 6, Ustava, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opstih akata.
Nezavisnosti sudstva su posveceni mnogi medjunarodni akti, medju kojima su najznacajniji: Univerzalna deklaracija o nezavisnosti sudstva (dalje: Univerzalna deklaracija) i Osnovna nacela o nezavisnosti sudstva (dalje: Osnovna nacela).
Posto sudska vlast ima ne samo nosioce nego i organizaciju, njenu nezavisnost cine: nezavisnost suda kao institucije i nezavisnost sudija kao licnosti.

Nezavisnost suda kao institucije

Nezavisnost suda kao institucije ogleda se, pre svega, u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvrsne vlasti (tacka 2.04 Univerzalne deklaracije). Ali i prema ostalim drzavnim organima i organizacijama, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, komorama i sindikatima, politickim strankama, udruzenjima, centrima moci, mocnim pojedincima, javnom mnenju i drugim izvorima uticaja.
Sudovi su nezavisni i u odnosu na druge sudove istog ili viseg ranga, odnosno iste ili druge vrste (tacka 2.03 Univerzalne deklaracije). Nizi sudovi respektuju odluke visih sudova, ali treba da budu slobodni u odlucivanju, bez obzira na obavezu da postupe po primedbama na koje ukaze visi sud.
Sudovi u svakoj prilici treba da brane svoju nezavisnost. Svi ostali su duzni da nezavisnost suda uvazavaju. Izvrsna vlast se narocito mora uzdrzavati od postupaka kojima se uzurpira sudska nadleznost ili ometa izvrsavanje sudskih odluka. Zakonodavna vlast ne moze propisima anulirati dejstvo pravnosnaznih sudskih odluka.

Nezavisnost sudija kao licnosti

Nezavisnost sudija kao licnosti ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke, na osnovu sopstvene ocene cinjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ogranicenja, uticaja, podsticanja, pritisaka, pretnji, mesanja ili intervencija, neposrednih ili posrednih, ma od koga i iz bilo kojih razloga (tacka 1.03 Univerzalne deklaracije i tacka 2 Osnovnih nacela).
Razni oblici uticaja stalno teze da dopru do suda, a da li ce i dopreti zavisi, pre svega, od licnosti sudije. Za sudiju, tog »zivog pravednika«, »subjektivne objektivnosti«, »inzenjera prava« ili »umetnika zakona«, kako su ga sve nazivali, ne sme da postoji drugi autoritet osim prava i pravde. Sudijama ne mogu upravljati ni vladari ni poglavari, ni vojska ni policija, ni partija ni mafija, ni rodjaci ni prijatelji, ni kumovi ni drugovi, ni ljubavnici ni ljubavnice. Niko, osim njihove savesti.
Dok je za obavljanje mnogih drzavnih poslova dovoljna samo rutina, za uspesno vrsenje sudijske funkcije potrebna je gotovo bozanska moc odlucivanja i rasudjivanja. Sudija odlucuje o zivotu i smrti, o slobodi i neslobodi, o svojini i imovini, o steti i njenoj naknadi, o istini i lazi, o sreci i nesreci, o duhu i zloduhu, o zakonitosti i nezakonitosti, o ustavnosti i neustavnosti, o pravu i nepravu. Drugim recima, o najznacajnijim i najsuptilnijim vrednostima, dobrima i interesima ljudi i njihovih zajednica. Zato on mora postati dostojan svog uzvisenog poziva. Tako ce zadobiti i poverenje naroda.

Nezavisnost sudstva, kao institucije, i nezavisnost sudija, kao licnosti, ne mogu se zasnivati samo na ustavnoj proklamaciji da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu. Zato njihova nezavisnost mora biti zasticena citavim sistemom garancija. On se ustanovljava radi stimulisanja samog sudstva da bude nezavisno, ali i jacanja svesti naroda da je ono odista nezavisno.
Taj sistem pokazuje ne samo koliko je jedna drzava pravna nego i kulturna (Dj. Tasic). Kao kulturno dobro, ove garancije su uzdignute na nivo civilizacijskih standarda, cemu svedoce Univerzalna deklaracija i Osnovna nacela.
Prema izvoru normiranja, garancije sudske nezavisnosti mogu se svrstati u tri grupe: one koje je utvrdio ustav, one koje je utvrdio zakon i one koje spadaju u opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava.
Najpotentnije su garancije koje je utvrdio sam ustav. »Kazati u ustavu da su sudovi nezavisni, a ne oglasiti kao ustavni princip sredstvo u kojem je nezavisnost najenergicnije olicena, to znaci ostaviti sudbinu sudova na milost i nemilost nestalnim zakonodavnim telima... Vecina u parlamentu ne rukovodi se svagda interesima drzave, vec interesima stranke kojoj pripada« (Z. Peric).
Ali i zakonske garancije sudske nezavisnosti su znacajne, jer obavezuju, dok traju, kao i ustavne. Okolnost da se zakon moze lakse menjati od ustava, jeste mana, ali moze biti i vrlina, posto se nove garancije mogu lakse uvoditi zakonom nego ustavom.
Treba naglasiti (jer se o tome malo zna) da obavezuju i garancije sudske nezavisnosti iz trece grupe. Prema clanu 16, stav 2, Ustava SRJ »opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava sastavni su deo unutrasnjeg pravnog poretka«. Otuda, ako neka garancija predstavlja opsteprihvaceno pravilo medjunarodnog prava, ona u unutrasnjem pravnom poretku deluje kao da je zakonom predvidjena.
Da upoznamo same garancije. Bar one najznacajnije.

Imenovanje sudija

U postupku imenovanja sudija odredjuje se personalni sastav sudske vlasti. Kako licnost sudije presudno utice na kvalitet rada suda, imenovanje sudija je izuzetno vazna garancija sudske nezavisnosti. Prema Ustavu, sudije i predsednike sudova bira Narodna skupstina (clan 73, tacka 10). Zato ovaj izbor zakonom ne moze biti poveren drugom organu. Ali, predlaganje sudija i predsednika sudova moze. Prema Zakonu o sudovima, to cini Odbor za pravosudje Narodne skupstine, ali to ne odgovara ustavnom nacelu podele vlasti. Bilo bi bolje da se njihovo predlaganje poveri odredjenom vanparlamentarnom telu, na primer Visokom sudskom savetu, sastavljenom od sudija (koje bi imenovao Vrhovni sud) i eminentnih pravnih strucnjaka (koje bi imenovala Narodna skupstina), u kojem bi sudije bile u brojcanoj vecini. Visoki sudski savet bi prekinuo presudni uticaj Vlade na odredjivanje kandidata za izbor sudija, sto bi odgovaralo Univerzalnoj deklaraciji (tacka 1.13). Time bi se sudski poziv ucinio dostupnijim sirem krugu sposobnih i postenih pojedinaca (tacka 2.11 i 2.13 Univerzalne deklaracije).

Stalnost funkcije

Prema clanu 101, stav 1, Ustava, sudijska funkcija je stalna. Zato je sudija »izabrano lice na stalnom radu« (clan 70, stav 1, Zakona o radnim odnosima u drzavnim organima). Posto se bira sa mandatom na neodredjeno vreme, njegova funkcija nije reizborna, pa sudija, bar formalno, nije u riziku da mu zbog vanpravnih razloga (ideoloskih, politickih i sl.) prestane mandat.
Stoga je stalnost sudija »najenergicnija ustavna garancija sudske nezavisnosti« (Z. Peric). Stalnost sudijske funkcije omogucuje da se sudija posveti sudjenju kao profesiji, zivotnom pozivu. Ali on, kao profesionalac, ne moze biti u radnom odnosu.
Vrsenje vlasti se ne ugovara (kao radni odnos), vec poverava. Zato onaj kome je izborom povereno vrsenje sudske vlasti postaje izabrano lice, a ne zaposleno. On je na funkciji, ali ima odredjena prava po osnovu rada (plata, radno vreme, odmori, odsustva, socijalno osiguranje i dr.). Ako bi sudija uspostavljao radni odnos, zasnivao bi ga sa drzavom (clan 2 Zakona o osnovama radnih odnosa), pa bi se morao izuzeti u svakom njenom sporu (clan 71, stav 2, Zakona o parnicnom postupku). Tada drzavi ne bi imao ko da sudi, sto bi bilo suprotno nacelu vladavine prava iz clana 1 Ustava.
Stalnost sudijske funkcije ne iskljucuje mogucnost izbora sudija u visi, odnosno najvisi sud. Ali i za to je potrebna njihova saglasnost. Bez nje, dakle, nema ni napredovanja u karijeri.
Stalnost ove funkcije ne znaci, medjutim, da se ona vrsi dozivotno. Sudiji prestaje mandat kad to sam zatrazi ili kad ispuni uslove za starosnu penziju. Pre nastanka ovih uslova, mandat mu protiv njegove volje moze prestati samo u slucajevima koji su odredjeni clanom 101, stav 3, Ustava (bezuslovna osuda na najmanje sest meseci za krivicno delo, ili svaka osuda za nedolicno kaznjivo delo, nestrucno i nesavesno obavljanje sudijske funkcije, trajni gubitak radne sposobnosti).
Naravno, mogucne su i zloupotrebe stalnosti sudijske funkcije. Vec se najavljuje formalno ukidanje postojecih i osnivanje novih sudova kako bi se »nepodobne« sudije, uprkos stalnosti sudijske funkcije, odstranile iz sudova. Tacka 2.39 Univerzalne deklaracije predvidja da sudija ne sme trpeti stetne posledice u slucaju prestanka rada suda, iako moze biti upucen u drugi sud.

Rezidencijalna stalnost

Stalnost sudske funkcije treba da garantuje ne samo polozaj nego i rezidenciju sudija (Dubarle). Sudija nije samo nosilac sudske vlasti nego je i gradjanin, sa licnim, porodicnim, stambenim, profesionalnim, drustvenim i intelektualnim statusom. Kako se taj status formira u mestu koje je centar njegovih zivotnih odnosa, svaka nevoljna promena prebivalista ili boravista unosi nespokojstvo u zivot sudije, a to moze uticati na kvalitet sudijske funkcije.
Zato je Ustavom i odredjeno da sudija ne moze biti premesten na drugu duznost protiv njegove volje (clan 101, stav 5), sto je u skladu sa tackom 2.18 Univerzalne deklaracije.
Uvazavajuci ovu ustavnu garanciju, Zakon o sudovima predvidja mogucnost da sudija prvostepenog i drugostepenog suda moze, uz njegov pristanak i pristanak oba suda, biti trajno rasporedjen u drugi sud iste nadleznosti, kao i da, uz njegov pristanak, moze biti privremeno upucen na rad u drugi sud, pod odredjenim uslovima (cl. 53 i 54).

Imunitet sudija

Prema clanu 96, stav 2, Ustava, niko ko ucestvuje u sudjenju ne moze biti pozvan na odgovornost za misljenje dato prilikom donosenja sudske odluke, a u postupku pokrenutom zbog krivicnog dela ucinjenog u vrsenju sudijske funkcije ne moze biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupstine. Ustav Srbije u navedenoj odredbi nije vodio racuna o svom nacelu podele vlasti. Da jeste, ne bi predvideo da narodni poslanici i clanovi Vlade uzivaju imunitet za pokretanje krivicnog postupka i za pritvor (clan 77, st. 3 i 4, i clan 91, stav 4), a sudije samo za pritvor, niti bi odredio da o imunitetu narodnog poslanika odlucuje Narodna skupstina (clan 77), o imunitetu clana Vlade – Vlada (clan 91, stav 4), a da o imunitetu sudije ne odlucuje Vrhovni sud, nego Narodna skupstina.
Kako je imunitet nosilaca sudske vlasti uzi od imuniteta nosilaca zakonodavne i izvrsne vlasti i kako se u pogledu odlucivanja o imunitetu sudija podredjuje organu zakonodavne vlasti, ustavne odredbe o imunitetu odstupaju od ustavnog nacela podele vlasti. Ustav Srbije u tom pogledu nije u skladu sa samim sobom. A ni sa Univerzalnom deklaracijom, koja, u tacki 1.15 predvidja da samo sud moze ukinuti sudiji pravo imuniteta.
Ipak, i ovakve kakve su, ustavne odredbe doprinose nezavisnosti sudija, odnosno suda.

Inkompatibilne aktivnosti sudija

Prema clanu 100 Ustava, sudija ne moze obavljati sluzbu ili posao koji su zakonom utvrdjeni kao nespojivi sa sudijskom funkcijom. Zakon o sudovima je, u clanu 5, stav 2, utvrdio da sudija ne moze: 1) biti narodni poslanik, poslanik i odbornik, 2) vrsiti politicke i upravne funkcije, 3) vrsiti drugu sluzbu, posao ili duznost koja bi mogla uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost, ili umanjivati njegov ugled, odnosno ugled suda. Karakteru sudijske funkcije ne odgovara, dakle, da se sudija bavi necim sto bi skodilo njegovoj nezavisnosti i ugledu sudske vlasti.
Sudija ne moze biti savezni poslanik, narodni poslanik, poslanik u skupstini autonomne pokrajine, odbornik u skupstini grada ili opstine.
Sudija ne moze obavljati politicke i upravne (u zakonu pogresno pise – pravne) funkcije. Politicke funkcije kompromituju objektivnost, nepristrasnost i neutralnost sudije, sto skodi poverenju u sud. Ustav jamci svim gradjanima, pa i sudijama, slobodu politickog organizovanja i delovanja (clan 44). Ali, posto sudijama ne dopusta obavljanje poslova ili sluzbe koji su nespojivi sa sudijskim pozivom, oni ne mogu biti birani u organe i forume politickih organizacija, niti mogu preduzimati politicke aktivnosti. Univerzalna deklaracija, u tacki 2.28, predvidja da sudije ne smeju biti aktivni clanovi ili obavljati duznosti u politickim strankama. To, medjutim, ne znaci da sudije ne mogu imati svoja politicka ubedjenja. Mogu, ali ona ne smeju uticati na samostalnost i dostojanstvo suda. Upravne funkcije se obavljaju u izvrsnim, upravnim i drugim organima i organizacijama drzave, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kao i u ustanovama koje vrse javna ovlascenja.
Sudija ne moze vrsiti sluzbu, posao ili duznost koji bi mogli uticati na njegovu samostalnost ili nezavisnost. On ne sme obavljati advokatsku delatnost, niti na drugi nacin davati pravnu pomoc, a mora se uzdrzavati od svakojakih poslovnih aktivnosti, osim onih koje se ticu njegovog licnog vlasnistva (tac. 2.29 i 2.30 Univerzalne deklaracije).
Sudija se ne sme baviti ni drugim aktivnostima koje bi mogle uticati na njegov ugled ili ugled suda. Zato se mora uzdrzavati od svakog postupka koji je nedolican ili ostavlja takav utisak, kao i od postupaka koji izazivaju podozrenje, podsticu sumnju, slabe pouzdanje ili na drugi nacin narusavaju poverenje u sud ili njegovu objektivnost.
Sudija se, naravno, moze baviti naucnom, intelektualnom, kulturnom, umetnickom, humanitarnom i drugom slicnom delatnoscu. Time se ne umanjuje nego uvecava njegov ugled i ugled suda.

Raspored sudija i predmeta

Raspored sudija i predmeta ne moze obavljati niko izvan suda (tacka 2.43 Univerzalne deklaracije). To, prema clanu 28, tacka 1, i clanu 30, stav 1, Zakona o sudovima, spada u domen sudske uprave koju vodi predsednik suda.
Raspored sudija se utvrdjuje krajem godine za citavu narednu godinu. Dakle, unapred. Unapred se odredjuje i redosled prijema predmeta, odnosno njihovo rasporedjivanje sudijama. Na taj nacin odredjen, predmet dobija »prirodnog«, odnosno »slucajnog« sudiju, a ne sudiju kojeg odredi predsednik suda, s obzirom na predmet, po svom nahodjenju.
Raspored sudija i rasporedjivanje predmeta, prema unapred utvrdjenom redosledu, onemogucava »namestanje sudija« odredjenom predmetu, ili »namestanje predmeta« odredjenom sudiji, a omogucuje da svaki predmet dobije »slucajnog sudiju« i svaki sudija »slucajni predmet«. Zato odredbe o ovoj garanciji treba da budu uzdignute na nacelni nivo, ako ih vec ne predvidja sam Ustav. Sada su degradirane zakonskim odeljkom o sudskoj upravi, tako da imaju gotovo poslovnicki karakter. Zbog toga se i dogadja da se obrazuju ad hoc veca za pojedine predmete (kao u izbornim sporovima 1996), odnosno da se pojedini predmeti daju drugom sudiji a ne onom kojem bi po rasporedu pripali.

Sudije porotnici

Prema clanu 99, stav 1, Ustava, u sudjenju, pored sudija, ucestvuju i sudije porotnici, na nacin utvrdjen zakonom. To su gradjani razlicitih profesija, koje, sa mandatom od cetiri godine, uz mogucnost ponovnog izbora, bira Narodna skupstina. Oni ucestvuju u sudjenju neprofesionalno, ali kao clanovi veca sa pravima i obavezama sudije. Njihovim ucescem u sudjenju ostvaruje se svojevrsna unutrasnja, narodna kontrola sudske vlasti, koja doprinosi ideji nezavisnog sudstva.
Medjutim, ustanova sudija porotnika vec dugo je izvan svoje ideje. Ona traje kao nuzna ali prazna forma, koju zadovoljavaju dokoni penzioneri, bez volje i smisla da odista ucestvuju u sudjenju. Zakon o sudovima ne moze se osloboditi ove ustanove zbog njenog ustavnog porekla.
Ipak, moze je svesti na razumnu meru, na osnovu clana 99, stav 2, Ustava Srbije, prema kojem se zakonom moze propisati da u odredjenim sudovima i u odredjenim stvarima sude samo sudije profesionalci. Broj tih sudova, odnosno broj tih stvari moze biti znatno veci i pri ovakvom ustavnom resenju.

Odgovornost i razresenje sudija

Prema clanu 53, stav 2, Ustava, svako je duzan da savesno i odgovorno vrsi javnu funkciju. To vazi i za sudiju, pa zato i on moze biti pozvan na odgovornost. Odgovornost sudije se obicno imenuje kao disciplinska (cak i u medjunarodnim aktima), iako je, zapravo, rec o odgovornosti za vrsenje sudijske funkcije. Tacnije, za nesavesno i neodgovorno vrsenje te funkcije. Odgovornost sudije, u recenom smislu, sankcionise se razresenjem. Razloge za razresenje odredjuje Ustav, a utvrdjuje Vrhovni sud.
Prema clanu 101, stav 3, Ustava, sudija moze biti razresen duznosti: 1) ako je osudjen za krivicno delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje sest meseci ili za svako kaznjivo delo koje ga cini nepodobnim za vrsenje sudijske funkcije, 2) ako nestrucno ili nesavesno obavlja sudijsku funkciju i 3) ako trajno izgubi radnu sposobnost. (Poslednji razlog je izvan sfere odgovornosti.) Medjutim, Zakon o sudovima, u clanu 46, tacka 4, dodaje jos jedan razlog: ako obavlja funkcije, duznosti, sluzbu ili poslove koji su nespojivi sa sudijskom funkcijom. Dodatak je neustavan jer sudiju dovodi u nepovoljniji polozaj od onog koji mu Ustav jamci, a i nepotreban jer se inkompatibilne aktivnosti sudije mogu podvesti pod nesavesno obavljanje sudijske duznosti.
Postupak za razresenje pokrece predsednik Vrhovnog suda. Inicijativu mogu dati: predsednik suda, sednica svih sudija u sudu, predsednik neposredno viseg suda, ministar pravde i Odbor za pravosudje Narodne skupstine.
Postojanje, odnosno nepostojanje razloga za razresenje utvrdjuje Vrhovni sud u Opstoj sednici. U tom postupku sudiji se mora omoguciti izjasnjavanje o razlogu za razresenje. Sudija ne moze biti razresen duznosti ako Opsta sednica Vrhovnog suda ne utvrdi da za to postoje razlozi. Ako Opsta sednica Vrhovnog suda utvrdi da razlog postoji, Narodna skupstina donosi odluku o razresenju i o tome obavestava sudiju, Vrhovni sud i Ministarstvo pravde.
U postupku razresenja sudija, nacelo podele vlasti doslo je do izrazaja. Najvisi sud ima presudan uticaj na to da li ce sudija biti razresen duznosti ili ne. Bar prema Ustavu i zakonu. Ali, ne i u praksi. Jer, kad izvrsna i zakonodavna vlast rese da odredjene sudije razrese duznosti, a znaju da razloga za to nema, onda jednostavno zaobidju Vrhovni sud i ucine ono sto su naumili, ne obaziruci se ni na Ustav, ni na zakon. To su ucinili i nedavno kada su razresili nekoliko sudija zato sto su bili clanovi sudijske staleske organizacije.
Ipak, valja reci da je postojece zakonsko resenje sasvim korektno, kada bi se postovalo. Medjutim, i tu se mogu uciniti neka poboljsanja. Ako Opsta sednica Vrhovnog suda utvrdi da postoje razlozi za razresenje, njena odluka je konacna u prvom stepenu, sto iritira Ustav (clan 22, stav 2), koji proklamuje dvostepenost odlucivanja. Ustavu bi vise odgovaralo da o postojanju razloga za razresenje odlucuje uze telo, na primer Veliko personalno vece (sastavljeno od izvesnog broja sudija Vrhovnog suda), kako bi se nezadovoljni sudija mogao obratiti Opstoj sednici Vrhovnog suda prigovorom ili kakvim drugim pravnim sredstvom.
To bi odgovaralo i tacki 3.37 Univerzalne deklaracije, koja odredjuje da i u postupku utvrdjivanja odgovornosti sudija »treba da bude zajamcena pravna zastita«.

Udruzivanje sudija

»U skladu sa Opstom deklaracijom o pravima coveka, sudije, kao i drugi gradjani, uzivaju slobodu izrazavanja uverenja, udruzivanja i okupljanja, ali se u ostvarivanju tih prava uvek moraju ponasati tako da cuvaju dostojanstvo svog poziva, nepristrasnost i nezavisnost sudstva. Sudije mogu da osnivaju udruzenja sudija ili druge organizacije i da stupaju u njih da bi branili svoje interese, unapredjivali profesionalno usavrsavanje i stitili nezavisnost sudstva.«
Ovo je predvidjeno u tackama 8 i 9 Osnovnih nacela. Posto su u njima sadrzana opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava, ove odredbe opstih nacela su sastavni deo naseg unutrasnjeg pravnog poretka, na osnovu clana 16, stav 2, Ustava SRJ. Ali, i da nije tako, sudijama, kao gradjanima, slobodu udruzivanja i delovanja jamci i clan 44 republickog Ustava.
Sudije u Srbiji imaju svoje udruzenje. To je Drustvo sudija Srbije, osnovano 26. aprila 1997, u okviru Udruzenja pravnika Srbije. Ono je dobrovoljna, nestranacka, profesionalna organizacija sudija koji su se udruzili radi: afirmacije prava kao struke i nauke, zalaganja za nezavisno i samostalno sudstvo, brige za ugled i materijalni status sudija i brige za unapredjenje propisa o organizaciji i radu sudova. Medjutim, establisment pruza Drustvu nerazumljiv otpor: osporava mu legalnost, ne dozvoljava sudijama da se ukljuce u rad Drustva, preti clanovima razresenjem, onemogucava im napredovanje, proglasava ih stranim placenicima i neprijateljima naroda. Nedavno su na protivustavan i nezakonit nacin razreseni duznosti predsednik i nekoliko clanova Upravnog odbora Drustva. Uprkos svemu, clanstvo u Drustvu sudija Srbije nije bitno opalo. U njemu je oko 500 clanova.
Uporedo sa slobodom udruzivanja, sudije uzivaju i druge ustavne slobode bez kojih udruzivanje nema nikakvog smisla, kao sto su: sloboda misljenja, sloboda govora, sloboda istupanja, sloboda javne kritike.

Sudski budzet

Autonomni sudski budzet je finansijski uslov nezavisnosti sudstva. Finansiranje sudstva nije, medjutim, prilagodjeno nacelu podele vlasti. Sredstva za rad sudova se i dalje obezbedjuju u jedinstvenom budzetu Republike (clan 68, stav 1, i clan 65 Zakona o sudovima). Ona su »neobojena«, pa nadlezni organi »utvrdjuju i doznacavaju sredstva za rad suda u skladu sa potrebom blagovremenog i urednog izvrsavanja njegove funkcije«. Posto je rec o organima izvrsne vlasti, nesumnjivo je da Vlada ima presudnu ulogu u finansiranju sudstva. Utoliko vise sto propisuju i uslove, visinu i nacin koriscenja sudskih taksi.
Ovakvo stanje valja menjati u skladu sa nacelom podele vlasti. Pri tom bi se, naravno, morala uvazavati ustavna jedinstvenost drzavnog budzeta, ali to ne bi mogla biti smetnja da se obezbedi odgovarajuci uticaj sudova u njihovom finansiranju. Na tome insistira i tacka 2.42 Univerzalne deklaracije.
Uticaj sudske vlasti mogao bi da objedini i artikulise Vrhovni sud kao najvisi sudski organ, ali bi to moglo biti povereno i nekom vanparlamentarnom, odnosno vanvladinom telu, kao sto je Visoki sudski savet. »Dok god sudski budzet bude samo jedna stavka opsteg drzavnog budzeta koji se formira bez ikakvog uticaja sudske vlasti, dok visina sudske plate ne bude sigurno zagarantovana i unapred poznata, dok zavisi od raspolozenja Vlade i zalaganja ministra pravde i dok ona moze biti proizvoljno smanjivana ili povecavana, sudska nezavisnost je iluzija... U takvim uslovima stalnost sudijske funkcije ne znaci nista, jer sudije iz suda odlaze same« (M. Grubac).

Materijalni polozaj sudija

Posto je »izabrano lice na stalnom radu«, sudija za svoj rad u vrsenju vlasti prima platu. U sistemu podele vlasti, nosioci razlicitih vlasti moraju biti ravnopravni u svakom pogledu, pa i u pogledu plata. U federaciji i Crnoj Gori je vec tako ili uglavnom tako. U Srbiji jos nije: plate sudija su daleko manje od plata nosilaca zakonodavne i izvrsne vlasti na istom hijerarhijskom nivou. Zaostajanje njihovih plata nije ni razumno, jer sudije, za razliku od nosilaca zakonodavne i izvrsne vlasti, ne mogu ostvarivati dopunsku zaradu (clan 100 Ustava Srbije).
»Dobra plata sudijama je vazna stvar u demokratijama. Tu nema titula i ordenja, niti sudsko zvanje povlaci visi socijalni polozaj da bi se nadoknadila nedovoljnost u plati. Osobito je to potrebno stoga sto bas u demokratiji valja omoguciti da u sudski poziv ulaze ljudi iz svih drustvenih redova. Najvaznije je, pak, sto se samo na taj nacin obezbedjuje nezavisnost sudska. Nista vise nece coveka dovesti u iskusenje nego materijalna nevolja. A danas ima raznih kanala koji, iako spolja ne izgledaju kao korupcija, korupcija su u svojoj sustini. Materijalna obezbedjenost daje mogucnosti da covek sire gleda i da se sa mnogo vise volje posveti pozivu« (Dj. Tasic).
Univerzalna deklaracija, u tacki 2.21, predvidja da plate moraju biti primerene i prilagodjene statusu, ugledu i odgovornosti sudije, da se moraju uskladjivati sa porastom troskova zivota izazvanim inflacijom i da se za vreme mandata ne smeju smanjivati.
Kod nas je u tom pogledu stanje zabrinjavajuce. U decembru 1998. godine, sudiji opstinskog suda sa cetvoroclanom porodicom koja zivi od njegove plate, ostajalo je, posle podmirivanja potreba ishrane prema nutricionistickom minimumu, samo 5% od plate za zadovoljavanje ostalih potreba porodice. Sudiji okruznog suda istog porodicnog i imovinskog statusa ostajalo je samo 16%. »Ovakav materijalni polozaj sudija u Srbiji je nedopustivo tezak i ponizavajuci, s obzirom na odgovornost za poslove koje obavljaju« (M. Dinkic).
Zbog ovakvog stanja, o korupciji u sudstvu sve se cesce i vise govori. Doduse, generalno, a ne personalno. Imena se skrivaju jer korupcija nije transparentna, nego partnerska, pa oni koji znaju aktere – cute da se i sami ne bi odali. Iako su price o korupciji jos uvek bezimene, oni koji primaju vec imaju zvanje »primarijusa«.
Plate sudija nisu samo male nego su i u normativnom haosu. Odredbe o platama sadrzao je Zakon o radnim odnosima u drzavnim organima, ali su prestale da vaze stupanjem na snagu Zakona o platama u drzavnim organima. Taj zakon je trebalo da vazi samo u 1996. godini, ali mu je vaznost produzena i u 1997. Istekom te godine prestao je da vazi, pa su plate sudija upale u »crnu rupu«, gde jos tumaraju. Isplacuju se na osnovu zakljucka Vlade!
Materijalni polozaj sudija ne odredjuju, medjutim, samo plate. Vazan cinilac je i zadovoljavanje stambenih potreba. Ni u tom pogledu sudska vlast nije autonomna, jer sredstva za tu svrhu prikuplja i deli Ministarstvo pravde, prema svom nahodjenju. Kriterijumi raspodele nisu poznati, ako uopste postoje. Dokle ce tako biti ne zna se.

Kad sudstvo, uz pomoc garancija sudske nezavisnosti, »osvoji« vlast koja mu je Ustavom vec poverena i kada dozivi svekoliku obnovu, suocice se sa sustinskim izazovom demokratije: da postane pravedno.
Posle Drugog svetskog rata kod nas je gotovo pola veka vladala dogma da je pravo volja vladajuce klase, koja je sudstvu davala klasni karakter. Isto toliko dugo suzbijana je ideja o pravednom pravu, kao pravdi, moralu, prirodnom pravu, zivom pravu, socijalnom pravu, koje postoji uporedo sa pisanim pravom i upravlja i njime i zivotom ljudi (B. Markovic).
Ako je nacelo jedinstva vlasti zamenjeno nacelom podele vlasti, a unipolarna drzava polarnom drzavom, zasnovanom na pravima i slobodama ljudi i socijalnoj pravdi, kao sto pise u clanu 1 Ustava Srbije, onda je neophodno da se shvatanje prava humanizuje. Zato sud, u iznalazenju smisla pravne norme, ne treba vise da traga za voljom vladajuce klase, nego za opstom pravdom, tim vecitim prirodnim zakonom.
Pravda je stozerna vrlina da se svakom prizna ono sto mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti, i u postupanju prema drugome kao i prema sebi. Stoga, pravedni sudija svaku svoju odluku izlaze vlastitoj savesti, proveravajuci je ne samo sa stanovista zakonitosti nego i zivota. Pravda je vecita kategorija, ali njenu sadrzinu upravo zivot prilagodjava vremenu. Osnovni rekvizit tog prilagodjavanja je pravicnost. Njome se pravda »unosi« u resavanje spornog zivotnog dogadjaja. Zato se i moze reci da se pravicnost izvodi iz pravde, ali i da sluzi njenom ostvarivanju (B. Markovic).
Pravicnost ne deluje sama od sebe. Ona je u rukama suda, koji, kao posrednik izmedju propisa i stvarnosti, preobrazava pravo u pravni poredak. Medjutim, zivot je inventivniji od propisa, pa stalno izmice njegovoj punoj kontroli. Nekad, sto propisa uopste nema, nekad – sto nije potpun, nekad – sto je izgubio smisao, nekad – sto postoji drugi razlog njegove nemoci. U tim okolnostima sud ne moze odbiti da sudi, vec mora uspostaviti pravni poredak uprkos odsustvu ili manama propisa. Tada mu jedino preostaje da se osloni na pravicnost, odnosno pravdu. Taj oslonac sudovi koriste i pri tumacenju propisa, u primeni pravnih standarda i u primeni obicaja. Naravno, koriste ga i u svim drugim prilikama u kojima to moze unaprediti kvalitet sudjenja.
»Sudjenje po pravicnosti nikako ne znaci proizvoljno sudjenje po licnim i subjektivnim merilima sudije, bilo da su ta merila zasnovana na nekoj apstraktnoj dogmi (individualna sloboda, drustvena solidarnost), ideologijama uopste ili na nekom etickom principu ili osecanju (altruizam, humanost, bolecivost i sl.). Sudjenje po pravicnosti nije ni ideolosko ni sentimentalno sudjenje. Nasuprot tome, suditi po pravicnosti znaci pre svega suditi po izvesnim objektivnim, racionalnim i drustvenim, tj. naucnim kriterijumima, kao sto su ideja jednakosti i jednakog postupanja, ideje normalnog i razumnog, vladajuca drustvena merila, objektivni drustveni interes i sl. Suditi po pravicnosti znaci, dakle, suditi po odredjenim objektivnim normama izvucenim iz drustvene zakonitosti... Usled ovoga, reci ’pravicno je’ nije ni poslednji ni samodovoljan argument kojim se moze obrazloziti sudska odluka. Iza njega mora da stoji, da ga dopuni, ’opravda’ i neki blizi i konkretniji logican i realan drustveni razlog, bio ovaj racionalan, eticki, ekonomski, politicki, tehnicki, prosto praktican ili sve to zajedno« (B. Markovic).
Pravicnost, u nacelu, ne moze delovati nasuprot propisu, posto on, kao izvor prava, obavezuje sud i kad ima mana. Njegove mane i jesu razlog sto je pravicnost dopunski instrument sudskog odlucivanja, kojim se popunjavaju pravne praznine, otklanjaju nejasnoce i protivrecnosti u propisima i daje zivotni smisao dotrajalim pravnim normama. Ako nema pravnih praznina, ako su propisi jasni i medjusobno uskladjeni i ako nema drugih nedostataka u pravnom sistemu, sudska odluka se mora zasnovati na pravnoj normi. Posto je u njoj sadrzan »eticki minimum«, sudjenje po propisima je i pravno i pravicno. U suprotnom, sudska zastita se mora obezbediti i po osnovu pravicnosti. Sudjenje po propisima je primarno, a prema pravicnosti supsidijarno.
Bez obzira sto deluje »iz drugog plana«, pravicnost je uslov dobrog sudjenja. Posto se angazuje kad propisa nema ili kad su nedovoljni da se samo na osnovu njih obezbedi sudska zastita, sudjenje prema pravicnosti omogucuje da se sudija oslobodi rutinskih pravnih rezona i odluku potrazi u slojevitoj strukturi komutativne, distributivne i eticke pravde. Pri tom, jednako mora paziti da ne zapadne u proizvoljnost, arbitrarnost, sentimentalnost ili neko slicno stanje duha, kao i da ne postane zrtva neprincipijelnosti, pristrasnosti, neobjektivnosti ili drugih negativnih pratilaca »slobodnog sudjenja«.
Blize odredjivanje pravicnosti nije mogucno, a ne bi bilo ni dobro. Definisana pravicnost bi se opirala njenom stalnom razvoju, posto ne bi mogla da obuhvati nove pojave i odnose.
Kako se Ustav odnosi prema pravednom sudjenju?
Prema clanu 95 Ustava, sudovi stite slobode i prava gradjana, zakonom utvrdjena prava i interese pravnih subjekata i obezbedjuju ustavnost i zakonitost. Oni, prema clanu 96, stav 1, Ustava, sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opstih akata. Sudeci na osnovu Ustava, sudovi moraju imati u vidu da je drzava Srbija zasnovana »na vladavini prava i socijalnoj pravdi« (clan 1 Ustava). Otuda, da bi u vrsenju sudijske funkcije obezbedjivali ustavnost, sudije moraju respektovati i drustvenu pravdu. Utoliko pre sto ih odredba clana 53, stav 2, Ustava i zakletva iz clana 44 Zakona o sudovima obavezuju da savesno i odgovorno vrse svoju funkciju.

Pravicno sudjenje zahteva pravednog sudiju. Takvog sudiju odredjuju standardi koji se ne daju urediti zakonom. Oni ne pripadaju sferi prava, nego morala. Zato se utvrdjuju kodeksom sudijske etike. Ti standardi jos nisu kodifikovani na nivou citavog sudstva. Ali, Drustvo sudija Srbije je vec usvojilo Kodeks sudijske etike za svoje clanove. On ima deset kanona. Njihovi naslovi su: budi nezavisan, budi pravedan, budi profesionalan, budi slobodan, budi hrabar, budi dolican, budi nepodmitljiv, budi posvecen, budi apolitican, budi odan kodeksu. (Kodeks objavljujemo u Prilogu.)
Posto sve sudije u Srbiji nisu clanovi Drustva sudija Srbije, Drustvo je uputilo ovaj kodeks predsedniku Vrhovnog suda Srbije i ministru pravde Srbije i predlozilo im da sazovu konferenciju sudija Srbije, na kojoj bi Kodeks sudijske etike bio usvojen kao opste dobro svih sudija.
Ovaj predlog ostao je bez odgovora.

Sudovi nisu organizovani na nacin koji omogucava uspesno vrsenje sudske vlasti. Zato su nedelatni, neazurni i neefikasni. To narocito vazi za prvostepene sudove (pogotovo u gradjanskoj materiji) kod kojih se na uzimanje predmeta u rad ceka po vise meseci, a na okoncanje postupka – vise godina. Stanje nije zadovoljavajuce ni u drugostepenim sudovima. Cak je i Vrhovni sud opsednut velikim brojem predmeta, narocito u upravnoj materiji.
Ovakvo stanje nalaze da se organizacija sudova postavi tako da prvostepeni sudovi profunkcionisu, da specijalizovani sudovi preuzmu »svoje predmete« iz opsteg arsenala predmeta, da apelacioni sudovi preuzmu celokupnu drugostepenu nadleznost, da Vrhovni sud postane kasacioni.

Prvostepeni sudovi

Prvostepeni sudovi su tradicionalno »usko grlo« sudske vlasti. Ako oni budu organizovani tako da u razumnom roku apsorbuju predmete svoje nadleznosti, svekoliko sudstvo ce se osloboditi neazurnosti.
Normalan kapacitet apsorpcije predmeta bice obezbedjen ako prvostepena nadleznost bude podeljena izmedju opstinskih i okruznih sudova, pri cemu bi okruzni sudovi sasvim izgubili drugostepenu nadleznost, a, za uzvrat, dobili znatno siru prvostepenu nadleznost, narocito u gradjanskoj materiji. Tako bi sudstvo dobilo dve vrste sudova sa iskljucivom prvostepenom nadleznoscu.
Opstinski sudovi, koji su do sada bili jedini »cisti« prvostepeni sudovi, rasteretili bi se slozenijih predmeta u gradjanskoj i krivicnoj materiji, ali bi zadrzali celokupnu vanparnicnu, izvrsnu, zemljisnoknjiznu i beleznicku materiju.
Okruzni sudovi, koji su do sada bili pretezno drugostepeni a delimicno prvostepeni, postali bi iskljucivo prvostepeni sudovi, ali viseg ranga od opstinskih sudova, jer bi sudili u slozenijim predmetima gradjanske i krivicne materije. Zato bi i sudija okruznog suda imao visi rang od sudije opstinskog suda.
Na nivou okruznih sudova bili bi organizovani i specijalizovani prvostepeni sudovi: okruzni privredni sudovi i okruzni radni sudovi.

Apelacioni sudovi

U drugom stepenu sudili bi apelacioni sudovi. Oni bi bili iskljucivo zalbeni sudovi i ne bi imali nikakvu prvostepenu nadleznost. Ali, zato bi bili zalbeni sudovi za sve prvostepene sudove opste i specijalizovane nadleznosti.
Oni bi, dakle, odlucivali o zalbama protiv odluka opstinskih sudova, okruznih sudova, okruznih privrednih sudova i okruznih radnih sudova.
Dva apelaciona suda mogla bi biti specijalizovana za odlucivanje po zalbama protiv odluka okruznih privrednih i okruznih radnih sudova.
Na nivou apelacionog suda bio bi organizovan i Upravni sud, koji bi preuzeo instancionu nadleznost Vrhovnog suda Srbije u materiji upravnih sporova.

Vrhovni sud Srbije

Vrhovni sud Srbije mora uistinu postati najvisi sud u Republici. Da bi to postao, najpre mora prestati da bude instancioni sud, a to ce mu se desiti prenosenjem drugostepene nadleznosti na apelacione sudove i prenosenjem nadleznosti za resavanje tuzbi u upravnim sporovima na Upravni sud.
Kad se »oslobodi« instancione nadleznosti, Vrhovni sud ce se sasvim posvetiti kontroli pravnosnaznih sudskih odluka o vanrednim pravnim lekovima u svim materijama, kao i utvrdjivanju nacelnih pravnih stavova i nacelnih pravnih misljenja radi obezbedjivanja jedinstvene primene zakona i drugih propisa. Tako ce i postati – kasacioni sud.

Iz svega recenog proizlazi da je sudstvo – slozeno, slojevito i osetljivo podrucje vrsenja vlasti. Na njemu se ukrstaju politicki, socijalni, ekonomski, moralni, filozofski i drugi principi i interesi. Zato ono nije samo deo pravne kulture. Ono pripada opstoj kulturi jednog naroda.

»Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako pise
u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi.«
(Dusanov zakonik, clan 172)

Svesni da, kao sudije, odlucuju o zivotu i smrti, slobodi i neslobodi, svojini i imovini, ljudskim pravima i patnjama, istini i lazi, upotrebi i zloupotrebi prava, ustavnosti i zakonitosti, clanovi Drustva sudija Srbije, sa osecanjem odgovornosti za javno poverenje koje im je povereno i ugled profesije kojom se bave, utvrdjuju