Proslo je skoro cetiri godine otkako su – novembra 1996. – u Srbiji odrzani lokalni izbori. Oni su po mnogo cemu jedinstven dogadjaj u istoriji Srbije modernog doba. Pojavila se jedna snazna nada – nada u demokratske promene. Nikada pre te godine na javnu scenu nije stupilo vise gradjana; nikada ranije gradjani nisu uticali na stvaranje jedne po mnogo cemu cudne i neponovljive, a pobednicke koalicije kao sto je bila Zajedno; nikada nisu sa toliko upornosti, iz dana u dan, protestovali da bi odbranili svoje pravo glasa a i ljudsku i gradjansku cast; nikada jedan gradjanski protest nije imao toliko uspeha i ostvario pobedu; nikada kao tada ucesnici u dramaticnim zbivanjima nisu dali tako dostojanstven pecat celoj Srbiji, koji je doprineo da se promeni u svetu ustaljeno glediste da ova zemlja zna samo za svadje, ratove i diktaturu.
Najzad, nikada pre tih izbora rezim nije pokazao toliku resenost da spreci promene, cak i kradjom izbornih rezultata. 
U protestima protiv izborne kradje pojavili su se gradjani za koje smo do juce verovali da su samo apaticni podanici i »stanovnici u tudjoj kuci«. Ali, oni su pokazali da znaju da uljudno komuniciraju medju sobom, da su tolerantni, pa i istrajni u odbrani svojih prava. Mnogi su ono sto su nesvesno osecali otkrili u toku »setnji«, svojevrsnom demokratskom hepeningu. Nastajala je javnost bez koje mozda nikada ne bismo saznali kako smo glasali. Uporni pritisak javnosti nacinio je prvu pukotinu na cvrstom omotacu partijske drzave i naterao je da popusti. Rezim je priznao pobedu opozicije na lokalnim izborima u oko 40 gradova i opstina. Tako je prvi put posle pedesetogodisnje partijske drzave pobedila autenticna volja naroda. Lokalna vlast je jedina legitimna vlast u Srbiji, a izabrani odbornici imaju visestruki legitimitet: potvrdili su ga biraci, stotine hiljada gradjana koji su tri meseca protestovali, medjunarodne organizacije, pre svih OEBS, a i sam rezim svojim lex specialisom.
Posle lokalnih izbora nastalo je vreme poleta. Bio je to veliki trenutak lokalne samouprave ciji su izabrani odbornici preuzimali opstine i gradove. Konstituisani su novi opstinski i gradski organi, medju opstinama je uspostavljena horizontalna komunikacija. Oslobodjeni gradovi osnivaju 21. novembra 1996. godine Savez slobodnih gradova i opstina Srbije, asocijaciju kakvu imaju sve evropske zemlje. Ona je trebalo da novim vlastima omoguci razmenu informacija i dobara na sirem nivou, zajednicke akcije radi zastite lokalne samouprave, predlaganje novih zakonskih projekata i otvaranje perspektiva za saradnju sa svetom. Na svom Prvom kongresu, koji je odrzan 22. decembra 1996, dok su jos trajali gradjanski protesti, Savez je prihvatio Evropsku povelju o samoupravi kao polaziste za uredjivanje odnosa u lokalnoj zajednici.
Probudjena je nada da je pobedom na lokalnim izborima zapoceo i proces promene politickog poretka i citavog drustva. Sta je ostalo od tadasnje nade posle raznih iskusavanja?
Usli smo u 2000-tu, jos jednu u nizu godina velikih neizvesnosti. Za sve to vreme javna scena podsecala je na more sa svim njegovim menama. Povremeno bi nas u kratkotrajnim periodima mira zapljusnuo mali talas demokratije da bi ga ubrzo potopila populisticka plima. Posle cetiri rata, u Srbiju su se slile sve njihove posledice: izbeglice, vojska, paravojska, policija, beda, ocaj i moralni pad, a ostali su i uzroci ratova. Ipak, postoje i cinioci demokratskih promena, ali oni su za vecinu ljudi nevidljivi, jer ni sami nisu dovoljno jasno i snazno artikulisani. Osim toga, mnogi su fascinirani ratom i silom i to ih paralise i cini nesposobnima da uoce postojanje makar i slabasne alternative, pa tako izgleda da u Srbiji nema niceg osim nasilja i da uvek treba pocinjati iz pocetka.
Postoje, ipak, izvesne konture demokratskog poretka, kao sto su lokalne vlasti u slobodnim gradovima, kao sto je javnost iz 1996, koja ceka da joj vlasti koje je birala i za koje se borila podnesu racun. U novim pokretima gradjana 1999. godine (Cacak, Leskovac, Valjevo itd.) nastali su gradjanski parlamenti sa svojom idejom solidarnosti i borbe za pravo na zivot. Postoje na lokalnom nivou nove inicijative u kojima se dodiruju i preplicu stranke i nevladine organizacije. I studenti se organizuju i daju svoj doprinos promenama. 
Ocekuju se i novi izbori.
Kao saradnik »nevidljivih« novina (Republika) i kao pripadnik »nevidljive« stranke (Gradjanski savez Srbije), naucila sam da uocavam one mucne i katkad nemuste pokusaje ljudi da se uzdignu do gradjanina. Za te pokusaje vezani su mnogi dogadjaji u kojima sam i sama ucestvovala kao »setac«, novinar, partijski aktivista. Imam, medjutim, i jedinstveno iskustvo ucesca u aktivnostima Saveza slobodnih gradova i opstina Srbije o cemu sam redovno pisala u Republici, a ponekad i u emisiji »Doba razuma«. Dogadjaji koji su prethodili stvaranju Saveza slobodnih gradova i opstina, razmisljanja i postupci odbornika, odnos stranaka prema Savezu i prema slobodnim gradovima kao tekovini gradjanskog i studentskog protesta manje su poznati javnosti. A sve sto se dogadjalo moze biti podsticaj za razmisljanje i politicko opredeljivanje u nekim buducim dogadjajima.
Ova knjizica je posvecena nadi u demokratske promene, snaznoj 1996–97. godine, obnovljenoj 1999, a cini mi se da je i sada, u 2000, ziva.
U Beogradu, aprila 2000.