Kada je izgledalo da se zbog rata na Kosovu i NATO bombardovanja Srbija malaksalo prepustila samoubilackom nagonu, u gradovima unutrasnjosti Srbije neocekivano se podigao talas protesta gradjana. Cacak, Leskovac, Valjevo, Kraljevo, Krusevac, Aleksandrovac, Aleksinac pobunili su se protiv ratne politike rezima, koja je trazila uvek nove zrtve, a gradove pretvorila u taoce NATO avijacije. Unutrasnje i spoljasnje nasilje nasli su se i opisali zajednicku spiralu.
Madjarski pisac Djerdj Konrad, kao »lojalni, ali i kriticki NATO gradjanin« postavlja pitanje: »Zasto NATO nije hteo da se opredeli za jednu, sa demokratijom usaglasenu strategiju? Zasto je ratnom odmazdom unutrasnjeg nasilja citav kontekst podigao na jedan visi stepen nasilja? Iako postoje i civilne metode inaugurisanja demokratije, i te metode su i u praksi proverene u zemljama bivseg Varsavskog ugovora, i to na bazi konsenzusa kako Zapada, tako i unutrasnjih demokratskih inicijativa«.³⁶ Dodajuci da gradjani istocnoevropskih zemalja nikako nisu zeleli da se oslobode pomocu bombi, Konrad istice: »Ne bismo – mi, zeljni oslobodjenja – nikoga ovlastili da, u interesu uklanjanja nasih tadasnjih rukovodstava, ruse nase gradove«.³⁷ I dok Konrad smatra da su u bombardovanju vise stradale evropske vrednosti nego jugoslovensko stanovnistvo i privreda, gradjani Srbije sagledali su sta se desilo sa njihovim zivotima svih proteklih 10 godina.
Gradjanski antiratni protesti delovali su kao veliko iznenadjenje jer su nastali u sredinama koje se do tada nisu narocito izdvajale na antiratnoj mapi, a neki su gradovi, kao sto je Leskovac, smatrani najjacim uporistem SPS-a. Dok su jos padale bombe, a najveci deo opozicionih partija i nezavisnih medija delio »patriotsku« egzaltaciju rezima, unutrasnjost Srbije remetila je predstavu o jedinstvu naroda i vodje, koja se veoma brzo nametnula zbog propagande drzavne televizije i manipulisanja JUL-a i SPS-a u prvom redu mladim ljudima koji su masovno privlaceni na beogradski Trg Republike koncertima »uzivo«. Odatle se slika, obogacena jos i prizorima sa »braniocima« mostova, sirila po svetu da bi se ubrzo pretvorila u jos jedan propagandni klise. »Mase su stale iza Milosevica i time nanovo potvrdile svoju izbornu odluku«, pisao je vojvodjanski knjizevnik Laslo Vegel.³⁸ I Djerdj Konrad nije slutio da se izvan ustaljene seme ista drugo moze pokrenuti. NATO strucnjaci, rekao je Konrad, »nisu racunali na kontraefekat, na zblizavanje drzave i drustva«.³⁹
Ali, svetla i tamna strana Srbije smenjivale su se u kontrapunktu. Kada bi izgledalo sve crno i beznadezno, pojavljivala bi se ona druga strana koja bi govorila da nije sve izgubljeno. Dok se spolja cinilo da izmedju rezima i nacije vlada cvrsto jedinstvo, desilo se nemoguce – da se usred rata pobune rezervisti, a gradjani vise gradova ustanu protiv rezima u kojem su videli glavnog uzrocnika ratnih stradanja.
Kada su sa Kosova pristigli prvi ranjenici i kovcezi sa telima poginulih vojnika, gradjani su poceli javno da iskazuju nezadovoljstvo zbog uzaludnog rata, pogibija sinova, zbog porusenih kuca i fabrika od kojih su zavisili, zbog gubitka perspektive i siromastva koje ih je mucilo. Rezim je najpre pokusao da sahrane vojnika iskoristi za podizanje »patriotske« groznice, ali je ubrzo uvideo da to izaziva suprotan efekat. Onda je savetovao, kao sto je to na primer ucinio lokalni SPS u Vrscu, da se sahrane obave »diskretno«, strogo privatno. Ali, u Krusevcu su gradjani odbili da pogibiju svojih bliznjih shvate kao iskljucivo privatnu stvar. Devet poginulih vojnika koji su sahranjeni u istom danu, bilo je previse za taj grad. Pocelo je od protesta hiljadu majki koje su uoci sahrane od gradonacelnika trazile objasnjenje kako je doslo do takve pogibije. Oterane su recima »mars kuci, defetisti«. Posle sahrane, 5000 zena izaslo je na gradski trg da bi protestovale. Nisu dobile ozvucenje, ali je zato na lokalnoj televiziji prikazano kako daju podrsku miroljubivoj politici Slobodana Milosevica. Ova neistina razgnevila je ljude i na protest navelo 15 000 gradjana. Vlast ih je nazvala petom kolonom i izdajnicima, intervenisalo je 50 policajaca.⁴⁰
Pobunili su se i rezervisti iz Krusevca i drugih gradova zbog »nadnica za strah«, odnosno dnevnica koje su iznosile samo 4 marke, a drzava ni tu bedu nije mogla da im isplati. Ovo zakidanje na sitnisu koji je za porodice rezervista bio cesto i jedini prihod, razotkrio je svu bedu ratne avanture na Kosovu i, kako pise Slavoljub Djukic u knjizi Kraj srpske bajke, oznacava »kraj kosovskog mita u srpskoj istoriji«.
O antiratnom raspolozenju svedoci i podatak da je 3500 vojnika napustilo kosovsko ratiste jer nisu videli nikakav smisao u tome da ubijaju ili budu ubijeni. General Pavkovic klececi ih je molio da ne odlaze kucama, ali su ga vojnici jednostavno skrajnuli u jarak. Na putu ka kucama »frenkijevci« su pokusavali da ih zaustave barikadama i psovkama »kuda cete, stoko«. Uprkos obecanju koje je Pavkovic dao majkama, progoni i hapsenja vojnika poceli su vec sutradan, a neki su hapseni i na sahranama da bi kasnije bili osudjeni na 10 do 15 godina zatvora.⁴¹

Gradjanska solidarnost

U jeku bombardovanja, 18. maja, gradjani Cacka protestovali su protiv politike Slobodana Milosevica koja je njihov grad ucinila taocem NATO-a i protiv progona njihovog predsednika opstine Velimira Ilica. Sedam narednih dana ljudi su protestovali, ne kao druzina slucajnih nezadovoljnika, vec kao Gradjanski parlament. Oni su prvi istakli ideju gradjanske solidarnosti tvrdeci da bombe ne stede nikoga i da su njihove zrtve podjednako i Srbi i Albanci.
Za tu svoju gradjansku hrabrost gradjani Cacka podneli su i zrtve. Nocna odvodjenja u policiju, hapsenja, pretnje i visoke novcane kazne za organizatore parlamenta bili su cena koja mnoge ipak nije pokolebala. »Milosevicev rezim vise nema koga da nam poturi za neprijatelja, osim nas samih. Bez onog ’spasonosnog’ treceg, ostali smo oci u oci sa monstrumom i sad se nema vise kud osim napred. Zato Gradjanski parlament Cacka, i pored razocaranja u ovdasnju opoziciju, podrzava borbu da Srbija krene u promene na slobodnim izborima. To nije stvar politickih simpatija, vec opstanka«, rekla je Verica Barac, buduci predsedavajuci Gradjanskog parlamenta Srbije.⁴²
Leskovac, jedno od najsigurnijih uporista rezima, pobunio se prvog jula. Na poziv Ivana Novkovica, tehnicara lokalne televizije, koji je prekinuo program da bi se gradjanima obratio i podsetio ih na njihove protracene zivote, na trg je izaslo oko 20 000 gradjana. Tokom rata Leskovac je mnogo propatio. Poginulo je 57 rezervista i 13 policajaca kao i mnogo civila tokom bombardovanja. Novkovic je zbog prekida programa uhapsen i u zatvoru je odlezao mesec dana. Za sve to vreme gradjani Leskovca su svakodnevno protestovali dajuci mu moralnu podrsku. Takva solidarnost do tada nije zabelezena u Srbiji, pogotovo ne u gradu koji je slovio kao bastion SPS-a. U toku protesta formiran je Narodni parlament Leskovca. Novkovic je kasnije, zajedno sa tamosnjim nevladinim organizacijama i svim lokalnim opozicionim strankama, osim SPO-a, osnovao i Ligu za Leskovac. Namera mu je bila, kako je govorio, da se ohrabre gradjani i politicke stranke jer je »kontraproduktivno govoriti samo to kako su stranke neuspesne. Treba da razradjujemo planove sa opozicijom takvom kakva je, jer drugu nemamo, kao ni vremena da pravimo drugaciju«.⁴³
Treci slucaj koji ce ostati zapisan u analima, kako po krsenju tako i po borbi za ljudska prava, predstavlja Valjevo, odnosno njegova metafora, slikar Bogoljub Arsenijevic Maki. On je 12. jula poveo gradjane na opstinu koju su nakratko »zauzeli« dok se gradska vrhuska zabavljala u kafani izvan grada. Taj oslobadjajuci cin i formiranje Gradjanskog otpora Valjeva Makija je gotovo kostao zivota. U Beogradu, gde se iznenada pojavio, policija ga je mucki prebila, nanela mu teske telesne povrede (slomljena vilica i ruka, osteceni bubreg i slezina), ali moralno nije uspela da ga unisti. Montirani sudski proces, instruisani svedoci, uzaludni napori advokata da zastite branjenika, bahato ponasanje sudije – ostace svedocanstvo o srozavanju sudstva i neotpornosti sudija da se odupru pritisku rezima. »Licno bih se odrekao citavog svog zivota samo kada bih mogao da eliminisem Milosevica kao demona«, izgovorio je Arsenijevic u zavrsnoj reci na sudjenju 15. novembra 1999. godine u Okruznom sudu u Valjevu, kada mu je »zbog ometanja sluzbenog lica« dosudjena kazna od tri godine zatvora.⁴⁴ Gradjani Valjeva su se duze vreme solidarisali sa porodicom Bogoljuba Arsenijevica, pomazuci je moralno i materijalno.
Osmog marta 2000. Maki je uspeo da izazove jos jednu senzaciju u javnosti. Posle operacije vilice uspeo je da pobegne iz bolnice u Beogradu, uprkos tome sto je bio dobro cuvan. Izlozba Makijevih slika kruzi po gradovima Srbije kao izraz solidarnosti sa njegovim patnjama i neobicnom hrabroscu.

Pravo na zivot

U mnogim gradovima Srbije u kojima nije bilo direktnog protesta gradjana, osnovani su gradjanski parlamenti (i slicna udruzenja) koji ce se 4. septembra 1999. godine, na sastanku u Cacku, ujediniti u Gradjanski parlament Srbije. U pocetku su gradjanski parlamenti polazili od novog iskustva borbe za pravo na zivot, ali vremenom borba za ljudska prava dobija novi oblik. Radi se, naime, o »borbi za prava konkretnih ljudi i drustvenih grupa, pa i naroda koji ne pristaje na nacionalisticku i populisticku zloupotrebu«. Gradjanski parlament Srbije postaje mesto saradnje novostvorenih oblika delovanja gradjana, udruzenja gradjana, nevladinih organizacija i opozicionih stranaka. Teziste delovanja je na razgovoru i dogovoru o zajednickim akcijama u borbi za ljudska prava (a ne samo reagovanje na njihovo krsenje), za uklanjanje nakaradnih zakona o univerzitetu i javnom informisanju i priprema nacrta novih zakona, za uspostavljanje nezavisnosti sudstva, za pravicno organizovanu humanitarnu pomoc svim gradjanima i za slobodne izbore. Citav program Gradjanskog parlamenta Srbije sazeo je iskustvo nade u demokratske promene u Srbiji u jednu recenicu:
»Mi, gradjani Srbije, ugrozeni vladavinom sile i njenim poraznim posledicama, oslanjajuci se na iskustva protesta 1996. i 1999, borimo se za demokratske promene, znamo sta hocemo: pravo na zivot i zivotne planove, slobodu izrazavanja, misljenja, solidarnu zastitu svih boraca za ljudska prava, izbornu smenu vlasti, novu Srbiju, obavljanje javnih poslova u institucijama demokratskog poretka i normalne odnose sa susednim drzavama i citavim svetom; znamo i kako da se borimo: saradnjom svih cinilaca demokratskih promena o sustinskim ciljevima i sredstvima njegovog ostvarivanja, razgovorima i dogovorima predstavnika udruzenja gradjana, politickih stranaka, medija i organizovanih grupa uz postovanje svacije autonomije, slobodnim informisanjem i obrazovanjem kojim se formira i izrazava slobodna politicka volja gradjana za promenama i jacanjem snage drustva da iznude od rezima slobodne izbore i obezbede postovanje njihovih rezultata; a znamo i redosled poslova: kroz borbu za izbore stvaramo zajednicku platformu i uzajamno poverenje, sirimo pokret za promene da bi na izborima postigli izbornu smenu vlasti, zapoceli obnovu privrede i kulture, drustva i drzave, utvrdili odgovornost i krivice za propadanje i sramocenje Srbije i pripremili izbore za Ustavotvornu skupstinu koja ce postaviti temelje parlamentarne demokratije (decentralizacija vlasti i lokalne samouprave i odlucivanje o obliku drzavnog uredjenja – republika ili monarhija), mi sve to vec radimo«.⁴⁵
Svoj glasilo–letak Izbor Srbije Gradjanski parlament izdaje u rastucem tirazu od 100 000, potom 200 000 i 300 000 primeraka, s teznjom da uskoro dospe u ruke svim biracima u Srbiji.
Najnoviji napad rezima na medije i ponovna mobilizacija rezervista u prvim mesecima 2000, bili su povod za nova protestna okupljanja gradjana. Oni su to radili na sopstvenu inicijativu, u zelji da odbrane svoje lokalne medije. Protesti su trajali danima, u Pirotu, Kraljevu, Pozegi, Cupriji, Nisu. Pod snaznim pritiskom gradjana rezim je bio primoran da nekima, kao u Nisu, odustane od zaplene imovine, ili, kao u Kraljevu, da vrati oduzetu TV opremu, a Pirocanci su sami postavili novu opremu. U Kraljevu je protest poceo okupljanjem rezervista nezadovoljnih sto su dobili ponovne pozive za mobilizaciju. Secanje na upravo zavrseni rat na Kosovu jos je bilo sveze, jer je ovaj kraj i podneo najvece ljudske zrtve. Kraljevacki rezervisti su ironicno porucili vojnim vlastima: »Branicemo mostove pesmom i igrom kao u Beogradu«. U toku ovih okupljanja ponovo su se prepricavali razni tragicni dogadjaji iz upravo zavrsenog kosovskog rata. Rezervista Dragan Petrovic sa gorcinom primecuje: »Na moje oci izgorela su mi u tenku dva druga na Kosovu. Moja brigada povukla je macka za rep, pa ipak nismo dobili odlikovanje, a branioci mostova jesu«.⁴⁶
Gradjani su bili uzasnuti zbog mogucnosti ponovnog odlaska u rat. Dragica Pesic, iz Kraljeva, majka trojice sinova, ogorceno je protestovala: »Prosle godine na Kosovo sam ispratila tri sina, a moj muz Stojan prijavio se kao dobrovoljac, da bi bio u blizini svoje dece. Izludela sam od brige za svom cetvoricom. Sada ih opet pozivaju. Policija dolazi na vrata. Kazu da su moji sinovi dezerteri. Ja im ne dozvoljavam da idu. Gde da idu, na svoju bracu u Crnoj Gori? Proklela sam mleko kojim sam ih dojila ako se okrenu na bracu. Rekla sam im, ako odluce da opet odu, da prvo mene sahrane«.⁴⁷
Uprkos velikom nezadovoljstvu gradjana koje se okrece protiv stranackih centrala zbog toga sto osujecuju saradnju na lokalnom nivou, akteri na javnoj sceni deluju paralelno, odnosno svaki za sebe. Savez za promene organizuje svoje mitinge, Savez slobodnih gradova nikako ne uspostavlja kontakt sa Gradjanskim parlamentom, nevladine organizacije jos nisu respektabilna snaga, pokret Otpor sprovodi svoje akcije, a Vuk Draskovic potcenjuje sve cemu on ne komanduje.
Hoce li se povezati nada iz 1996. godine i ova nova, koja se pojavila 1999? Mnogi se deklarisu za saradnju, cak se uzurbano pripremaju projekti koji treba »da objedine snage«, ali je sve jos uvek vise virtuelno nego stvarno. Vise je zivosti na kompjuterima radi »umrezavanja« nego u stvarnom zivotu koji jos nije povezao sve svoje niti.
 

³⁶ Djerdj Konrad, Jugoslovenski rat, »Stubovi kulture«, Beograd 2000, str. 53.
³⁷ Isto, str. 54.
³⁸ Videti: Viktorija Radic, »Drustvo u odbrani brutalne drzave«, Danas, 13. 02. 2000.
³⁹ Isto.
⁴⁰ Republika, br. 221, 16–30. 09. 1999.
⁴¹ Isto.
⁴² Bojan Toncic, »Pocetak i kraj bune protiv dahija«, Danas, 31. 12. 1999–3. 01. 2000.
⁴³ Videti: Danas, 28. 11. 1999.
⁴⁴ Republika br. 226, 1–15. 12. 1999.
⁴⁵ Glasilo–letak Gradjanskog parlamenta Srbije – Izbor Srbije, februar 2000, str. 1.
⁴⁶ Danas, 15. 03. 2000.
⁴⁷ Isto.