Ne zna se da li je vece cudo pobeda na lokalnim izborima usred Milosevicevog »trijumfa« posle Dejtona ili opstanak novih lokalnih vlasti u najvecem broju gradova usred raspadanja drzave i drustva. Posto Milosevic nije prihvatio izbornu volju Crnogoraca, kao sto to nije ucinio ni sa izbornom voljom gradjana Srbije, Crna Gora je odlucila da krene sopstvenim putem i spasi se od potonuca u koje srlja Srbija. Sa Kosova su stizale mracne vesti koje su najavljivale jos jedan rat. Policija je sejala smrt, svet je slao upozorenja, pa i ona o bombardovanju; uprkos svemu, predsednik vlade Mirko Marjanovic tvrdio je da »na Kosovu vlada mir«. Prema njegovom misljenju, pobedu mira najvise ugrozavaju mediji koji u svet lansiraju »lazi i montaze«. Ekspoze predsednika vlade podrzali su svi sem vojvodjanskih poslanika. Milan Mikovic (SPO) istakao je da je njegova stranka »opozicija vladi i njenoj vecini u parlamentu«, podrzava vladu, ali sugerise da se u njoj postupa »u skladu sa principima americke demokratije«. I Nova demokratija kao »proevropski orijentisana« osudjuje pretnje silom i bombardovanjem, ali i podrzava vladu. Tako je uz »protivljenja« i podrsku oktobra 1998. usvojen Zakon o javnom informisanju koji je stavio tacku na poslednje ostatke slobode medija u Srbiji. Posto je prethodno usvojen Zakon o univerzitetu (maj 1998), koji je ponistio i ono malo preostalih akademskih sloboda i autonomije, u Srbiji su gotovo sva svetla pogasena i rat je mogao da pocne.

Splasnjavanje entuzijazma

Posle izbora, lokalne vlasti su s entuzijazmom preuzele opstinske poslove, ali su ubrzo pocele da se suocavaju sa spoljnim granicama i unutarnjim ogranicenjima. Nasle su se u procepu izmedju rezima i vrhova stranaka kao izmedju cekica i nakovnja.
Rezim ih je potkopavao na razne nacine, a tehnologija destabilizovanja stalno je usavrsavana. Opstinama su ogranicavani prihodi, vlast se oglusivala o predloge opstina da se zaustavi »nova nacionalizacija« poslovnog prostora i obavi kompenzacija dugova republike, gradova i gradjana; prilikom poseta predsednika i funkcionera republicke vlade opstinske vlasti su ignorisane, a gosti su komunicirali iskljucivo sa nacelnicima okruga.
Stranacka rukovodstva takodje nisu prihvatala autonomiju lokalnih vlasti i samouprave. Ona su zahtevala da se u gradu sprovodi stranacka politika tako da su gradovi bili podredjeni politickim interesima i stranackom prestizu. Prvi znak da su stranke komandanti u gradovima, a funkcioneri izvrsioci, bilo je zamiranje rada odbornickih klubova. Umesto da se gradska politika pretresa u krugu odbornika, ona se svela na usaglasavanje stavova vrha opstinskog rukovodstva, a derivat tog usaglasavanja obicno je nazivan »interes grada«. Raspad koalicije Zajedno u samom njenom vrhu tu pojavu ucinio je jos transparentnijom.
Kako se Vuk Draskovic priblizavao rezimu tako je i saradnja opstinara, clanova te stranke u Savezu slobodnih gradova jenjavala, da bi pred kraj 1997. godine potpuno prestala. Prva godisnjica pobede na izborima obelezena je u Nisu, ali bez prisustva odbornika SPO-a, uz potpuno ignorisanje gradske televizije na kojoj je sam Vuk Draskovic izjavio da »nije vreme za slavlje«.²⁶ Na sednici Saveta Saveza, koja je odrzana decembra 1997. godine u Sokobanji, pojedini predstavnici opstinskih vlasti, clanovi SPO-a (Marko Petrovic i Mile Koricanac) naveli su da centrala SPO-a zahteva da clanovi potpisuju izjavu lojalnosti i da je zapreceno da ce oni koji to odbiju biti iskljuceni iz stranke. Srdjan Mikovic, gradonacelnik Panceva (SPO), priznao je da je bilo nekih pokusaja da se problemi u tom gradu, pogotovo kadrovski, rese zajedno sa SPS-om, ali da je pobedio stav da odluke u okviru koalicije Zajedno treba da budu obavezujuce. Zoran Zivkovic je rekao da je i on sam bio meta smenjivanja, ali se od tog pokusaja odustalo. Prema njegovim recima, mnogi clanovi SPO-a ne dele stavove rukovodstva stranke. U Mladenovcu su dva clana SPO-a napustila stranku kada su u odbornickoj grupi culi da postoji kolebanje da se Beograd, posle smene gradonacelnika Zorana Djindjica, preda socijalistima.
U Sokobanji je takodje upozoreno da »nicu nove lokalne TV Bastilje« na koje mnogi nemaju pravo pristupa. Kao ilustracija naveden je i primer TV Nis-Info koja je postala partijska televizija SPO-a.
Sastanak je zavrsen pledoajeom predsednika opstine Sokobanja Mihajla Stojanovica da se odbornici ponasaju kao slobodni ljudi i »da ne dopuste da vrhovi stranaka ponistavaju zakletve«.²⁷
Kada je rezim lex specialisom priznao pobedu demokratske opozicije u oko 40 gradova, u Srbiji je opet zavladao mir. Gradjani su mislili da su zavrsili posao, a odbornici su svoj tek zapocinjali. Bili su puni entuzijazma, ali su opstine za socijalistima ostale opustosene. Odbornici su zatekli prazne kase i velike dugove. Gradovi, koji su se udruzili u Savez slobodnih gradova i opstina uspostavili su medjusobnu horizontalnu komunikaciju da bi se obavestili cime raspolazu i kako da se uzajamno ispomazu. Redovno su se sastajali na sednicama Saveta u raznim gradovima, od Arilja do Kikinde. Radi ocuvanja unutrasnje ravnoteze, statutom je predvidjena promena predsedavajuceg, formirani su odbori za razne delatnosti i uspostavljena je medjunarodna saradnja. Gradovi su poceli da resavaju prioritetne probleme. Za neke su to bile deponije, za druge komunalna infrastruktura, treci su prvo morali da otvaraju narodne kuhinje i pomazu sirotinji.
Ali, entuzijazam je postepeno splasnjavao. U susretu sa stvarnom situacijom nove lokalne vlasti redukovale su ambicije. Osim toga, stalno su se suocavale sa pritiskom rezima i komandom stranackih vrhova. Pojedini odbornici nisu se pokazali na visini zadatka i poceli su da trguju svojim odbornickim mandatima vodjeni karijeristickim ciljevima i materijalnom probitacnoscu. Za njih su promene znacile promene u njihovom dzepu.

Korumpiranje odbornika

Jedno od prvih »pretrcavanja« desilo se u Babusnici, kada su odbornici koji su izabrani na listi Grupe gradjana prisli JUL-u. Babusnica je od tada uporiste »leve« koalicije.
Dragica Stanojlovic, po profesiji lekar, koja je za gradonacelnicu Vrsca izabrana posle pobede koalicije Zajedno (nije pripadala nijednoj stranci) sa gorcinom konstatuje da su se posle izbora »interesi rastvorili kao lepeza«. Mnogi izabrani odbornici zeleli su da pobedu potvrde novim mestom u opstinskoj hijerarhiji i upravnim odborima javnih preduzeca. Rasprave su bile iscrpljujuce, a dovodile su i do sukoba. Odbornici pobednicke koalicije ponasali su se kao da u skupstini imaju dominirajucu vecinu, mada su imali samo cetiri odbornika vise od socijalista. Kada su socijalisti posle izbora jos bili slabi, pobednici su odbijali svaku pomisao da sa njima dele mesta u upravnim odborima. To im se nesto kasnije osvetilo.
Pad koalicije Zajedno u Vrscu pocinje avgusta 1997. godine, kada je mesni odbor Srpskog pokreta obnove ponudio socijalistima da uz pomoc pet odbornika te stranke i 20 socijalista sruse predsednicu opstine uz uslov da SPO dobije mesto potpredsednika Skupstine opstine i jos jedno mesto u gradskoj vladi. Tajni pregovori su urodili plodom. Grad je vracen socijalistima, iz vlade su izbaceni svi clanovi DS i nestranacke licnosti, tako da posle toga gradsku vladu cine pet clanova koalicije SPS–JUL i dva clana SPO. Pre nego sto je doslo do smene u upravljanju gradom, skupstinska vecina koalicije Zajedno najpre je poljuljana neodgovornim ponasanjem dvojice odbornika koji su, da bi kupili automobile u Crnoj Gori pod povoljnijim uslovima, promenili mesto boravka. Registrovali su se kao gradjani Crne Gore i tako izgubili mandat odbornika. Potom su socijalisti i SPO dovrsili posao na razgradjivanju nove lokalne vlasti. Porazavajuca je cinjenica sto celnici SPO, i to ne samo u Vrscu nego i novi predsednik okruznog odbora SPO za juzni Banat, Srdjan Mikovic, koaliciju SPS–SPO kvalifikuju kao »saradnju u interesu grada«, dakle isto kao sto je Vuk Draskovic svoj ulazak u Saveznu vladu prikazivao kao saradnju radi ocuvanja Kosova i Jugoslavije.
U Jagodini je mamac za odbornike lakome na novac bila Arkanova Stranka srpskog jedinstva. Toj stranci, koja je imala samo jednog odbornika, pristupilo je sest odbornika SPO, jedan odbornik DS i jedan odbornik SRS. Kada se Stranka srpskog jedinstva ujedinila sa rezimskim blokom, koalicija Zajedno se od skupstinske vecine pretvorila u manjinu. Odbornik DS Miodrag Nikolic Feman ne zna o kakvim se kombinacijama radi, ali o onome sto zna kaze: »Znam samo da se jedan od tih odbornika nudio nama i za to je trazio 10 000 maraka, ali mi smo mu savetovali da potrazi srecu drugde«.²⁸ Ima i zlosrecnih primera o tome kako se sve postaje clan jedne takve stranke. O tome Miodrag Nikolic Feman prica: »Pre jedno mesec i po dana Nebojsa Jovanovic, odbornik iz Grupe 10 bio je kidnapovan. Ceo grad se digao u potragu, predsednik Opstine, policija... Konacno je pronadjen u nekom podrumu. Sad je taj odbornik u Stranci srpskog jedinstva. Nisam zainteresovan za motive tolike prevrtljivosti tih odbornika, ali sumnjam da bi jos jednom u dogledno vreme smeli da se vrate prethodnoj opciji«. Slucaj prebega siroko je odjeknuo u javnosti, pa je i Vreme donelo izjavu Zorana Djindjica koji kaze: »Ja ne znam nista o delovanju SSJ. Do sada nismo imali kontakte sa SSJ, ni mi ni oni ih nisu trazili. Oni su trazili da razmotrimo mogucnost medjustranacke saradnje«.²⁹ I dok lider DS tvrdi kako ti ljudi (SSJ) treba da se pokazu na lokalnom nivou, clan Glavnog odbora DS Miodrag Nikolic Feman govori kako ce sve smicalice prebega iz DS u Jagodini prestati ako se postigne dogovor o ulasku SSJ u Savez za promene! Tako je za neke Savez za promene smokvin list koji treba da sakrije problematicna saveznistva na pomolu, a za druge poslednja slamka spasa od propadanja.
I u Zrenjaninu su prebezi zasluzni sto je taj grad, u kojem je pobedila opoziciona koalicija, vracen socijalistima. Pobedu nove vlasti prvo su grickali njeni najuticajniji predstavnici. Pod pritiskom javnosti, stranaka i samog predsednika opstine Zlatomira Kozlovackog, zbog loseg upravljanja opstinskim budzetom za koji se pretpostavljalo da se trosi nemilice i da novac zavrsava u privatnim dzepovima, smenjeni su Vojin Bacvanski, predsednik opstinske vlade, potpredsednik Svetislav Kovacevic i clan vlade Aleksandar Josimovic. Vlada nije mogla da bude sastavljena vise meseci, pregovaralo se i sa smenjenim clanom Kovacevicem i Dusanom Anovicem kako bi pristupili koalicionom bloku. Oni su, medjutim, imali i narocite uslove koje je Kozlovacki obelodanio. Kovacevic je trazio mesto komercijaliste u jednom dobrostojecem preduzecu i 120 radijatorskih rebara, dok je Anovic hteo da svojoj privatnoj firmi obezbedi ekskluzivno pravo da snabdeva SO Zrenjanin. Rusenje nove vlasti pripremljeno je kada su »levici« prisle marginalna koalicija Vojvodjanske stranke i odbornicka grupa Petrovgrad, koju su sacinjavali clanovi SPO, DS i jedan clan koalicije Vojvodina, bivsi clan SRS. Konacno, »levica« je odnela prevagu posto sednicama skupstine u dva navrata nije prisustvovao jedan odbornik Vojvodjanske stranke, Pakai Tibor, od koga je zavisila skupstinska vecina. Njegov direktor u PTT Zrenjanin (ustanova koja vazi za drugu centralu SPS) solomonski je odgovorio da on ne mora u svakom trenutku da zna gde mu je radnik, ali je stampa pisala da je Pakai uvek slat na teren kada je skupstina odlucivala o opstanku legalno izabrane opstinske vlasti. I u Zrenjaninu je dato ideolosko obrazlozenje prema kojem je izigravanje izborne volje biraca cak demokratska tekovina. Evo sta kaze lokalni list Zrenjanin, koji je u ovoj prljavoj raboti imao znacajan udeo: »Negirano je tako pravo na promenu stava i sopstveno misljenje, inace uobicajeno u demokratskom svetu, gde su koalicije pre svega plod interesa, a tek onda partijske discipline«.³⁰

Savez destruktivaca

Vuk Draskovic nije hteo dugo da boravi u predsoblju vlasti. Pobeda u lokalnim zajednicama nije mogla da zadovolji njegove ambicije i odlucio se za priblizavanje vlasti, kad vec nije mogao da je pobedi. Usput je morao da pogazi mnoge principe u koje se zaklinjao. Postao je sinonim za verolomnost, i to se lepo videlo na Preobrazenskom saboru 1999. godine, kada se naturio okupljenoj masi, ali je od nje izvizdan.
Na skupstinskim izborima 1997. godine SPS i JUL nisu mogli samostalno da formiraju vladu i pregovarali su sest meseci naizmenicno sa SPO-om i SRS-om ne bi li nasli partnera koji ce se jeftinije prodati. Draskovic je trazio da SPO dobije predsednicko mesto u vladi, jedno potpredsednicko i deset ministarskih portfelja, zatim pet mesta u Saveznoj vladi od kojih jedno potpredsednicko i mesto ministra spoljnih poslova. Uz to i trecinu ambasadorskih mesta iz kvote koja pripada Srbiji i predstavnika u UN; 40 odsto direktorskih mesta u upravnim odborima javnih preduzeca i mesto glavnog i odgovornog urednika u Politici i RTS-u. Draskovic je propao na »konkursu« jer je Seselj bio jeftiniji i tako je dobio angazman u vladi. Kasnije je Draskovic usao u Saveznu vladu iz koje je ubrzo izasao sa jos manjom harizmom nego kada je u nju ulazio.
Zajedno sa SPS-om i SRS-om SPO je izveo puc u Beogradu. Potpredsednik Skupstine grada Milan Bozic zakazao je 28. septembra 1997. godine vanrednu sednicu Skupstine za 30. septembar, mimo znanja gradonacelnika Zorana Djindjica. Jedina tacka dnevnog reda bila je smena Zorana Djindjica. Glasovima 68 odbornika SPO-a, SPS-a i SRS-a smenjeni su Djindjic i trojica clanova gradske vlade LJubomir Andjelkovic, Goran Vesic i Mihajlo Golicin. Na istoj sednici izabran je i novi Upravni odbor NTV Studija B u koji su usli predstavnici stranaka koje nisu bojkotovale izbore. Nova uprava odmah je smenila direktora Zorana Ostojica i glavnu i odgovornu urednicu Lilu Radonjic. Novi direktor postao je Dragan Kojadinovic. Vise hiljada gradjana je protestovalo, policija ih je tukla i hapsila. Na tome se zavrsilo. Posle razocaranja u koaliciju Zajedno za veci protest nije bilo snage i raspolozenja. Pored drzavne Bastilje, Beograd je dobio »bastiljce«, partijsku televiziju SPO-a.
»Lutanja«, »nesnalazenja«, samo su eufemizmi za bolest od koje pati opozicija. »Nase stranke su ili visoko mitomanske ili brutalno racundzijske, ali nikako nisu pragmaticne u zapadnom smislu reci gde se, cak i kada se prave neizbezni kompromisi, ipak ne odstupa od programskih opredeljenja«, pise Dragos Ivanovic u knjizi Bolest vladanja.³¹
Zanimljiva je jos jedna pojava. Kada je opozicija osvojila lokalnu vlast, stranacke centrale i odbornici demonstrirali su novi moral oslonjen na crkvu i religiju. Opozicione opstine utrkivale su se u osvecivanju prostorija opstina, skola i drugih objekata. Slavljene su stranacke slave, seceni su slavski kolaci, gosti su se sepurili svuda okolo. Ponegde je uz pomoc svestenika organizovan i izgon necastivog iz opstinskih prostorija, sto je bilo na granici paganskih rituala. Neukus i crkveni obredi ujedinili su se u podilazenju neprosvecenim biracima. Bezeci u narucje crkve stranacki funkcioneri kao da su verovali da ce im njena blizina, a mozda i blizina samog Boga, obezbediti novi znacaj i neku vrstu nedodirljivosti i zastitu od kritickog odnosa gradjana i prema njima, a ne samo prema centralnoj vlasti. U tome se sastoji ta hipokrizija koja je perfidnija od netolerantnosti zbog nametanja verskih obreda na mestima i u prilikama gde im nije mesto.

Vadjenje trna iz oka

Lokalna samouprava bila je trn u oku rezima Slobodana Milosevica koji nikako nije mogao da se pomiri sto je izgubio toliko gradova na lokalnim izborima. Da bi podrio lokalnu vlast, sluzio se raznim sredstvima, »institucionalnim« i »vaninstitucionalnim«. Stezao je obruc oko gradova stalnom centralizacijom usled koje su gradovi dovedeni do prosjackog stapa. To je onemogucavalo da se ostvare mnoga predizborna obecanja. Lokalne vlasti pocele su u takvoj situaciji da gube samopouzdanje. U leto 1998. godine u Subotici je organizovana rasprava o identitetu lokalne samouprave. Gradonacelnik Kikinde Paja Francuski izjavljuje da je lokalna vlast vrlo malo uspela da uradi, a Gojko Miskovic iz Sombora tvrdi kako je Sombor zapao u mrtvilo, da nema mnogo novog niti se primecuju nove inicijative.
Rezim se nije zadovoljavao samo ogranicavanjem izvora prihoda za opstine, nego je na lokalnu vlast isao i policijskim akcijama. Titel, miran grad u Vojvodini, doziveo je upravo takvu policijsku raciju. U tom gradu je na lokalnim izborima novi raspored snaga u opstinskoj skupstini bio sledeci: 8 mesta je osvojila koalicija Zajedno i 8 SPS. SRS je osvojila 6 mesta, JUL 2 i NSS 1 mesto.³² Tada se desio zanimljiv obrt. Svih sest odbornika SRS i jedan NSS prisli su koaliciji Zajedno, posto su se osvedocili da su izneverena njihova opoziciona osecanja i da su vrhovi njihovih stranaka lazna opozicija. Tako je opozicija od ukupno 25 odbornickih mesta dobila 15, pa je zahvaljujuci toj vecini mogla da izabere nove organe vlasti. SPS-u se izmakla pobeda jer vise nije bilo partnera iz SRS za demonstraciju »narodnog jedinstva« u Titelu. Ubrzo je grad sustigla kazna. U ponoc 13. jula 1998. godine grupa od po tri clana SPS-a, JUL-a i radikala upala je u opstinu pracena policijom. Odbornici, predsednik i sekretar opstine su izbaceni uz pretnje da ce biti proterani iz grada. Neki direktori javnih preduzeca siledzijski su oterani, dok je direktora komunalnog preduzeca iz firme izbacila policija. Dugogodisnja maticarka bila je izlozena anonimnim telefonskim pretnjama sve dok nije podnela ostavku. 
Kada se Zoran Zivkovic, gradonacelnik Nisa i funkcioner Saveza slobodnih gradova, obratio ministarki za lokalnu samoupravu Gordani Pop Lazic (SRS) trazeci objasnjenje o dogadjajima u Titelu, ona mu je odgovorila: »Ko ste vi da to pitate?« Na insistiranje Zivkovica, ona je ostala uporna: »Vi time ne treba da se bavite«.³³ Ministarka je davala i druge izjave koje su izazivale zabrinutost. Tako je rekla: »Mi cemo ubuduce tako raditi da sastav veca opstina bude adekvatan republickoj vladi«. Jasnija poruka lokalnoj vlasti nije mogla biti upucena. Ona je pokazala da rezim zeli da vlast na svim nivoima formira po sopstvenoj matrici, gazeci volju biraca.
Prinudna uprava uvedena je i u Novom Pazaru gde je legalna vlast nasilno smenjena. Rezim je od samog pocetka pokazivao krajnju netrpeljivost prema novoj lokalnoj vlasti koja se medju prvima u Srbiji konstituisala (26. novembra 1996). Rezim je u stvari zapoceo opstrukciju jos u toku samih izbora kada je odlazeca opstinska skupstina nezakonito donela odluku o pripajanju lokalne radio stanice RTS-u. Od prvog dana vlada Srbije odnosila se prema vlasti u Novom Pazaru kao prema stranom telu. Ignorisali su je, odbijali saradnju, za sve sto im je u Novom Pazaru trebalo, isli su preko kancelarije SPS-a. Ona je bila fakticka vlast u gradu, preko nje su postavljani i otpustani direktori javnih preduzeca, a lokalna vlast je o svemu tome saznavala iz novina. 
Rezim je svoja glavna nastojanja da podrije novu vlast usmerio na najosetljiviji teren, na medjunacionalne odnose. Uvodjenjem prinudne uprave poslata je u stvari poruka Srbima da ne saradjuju sa Bosnjacima, a ovima da su gradjani drugog reda. Rat na Kosovu i preteci sukob sa Crnom Gorom, neprestana demonstracija oruzane sile koja prolazi Sandzakom, uterali su strah medju gradjane, posebno Bosnjake.³⁴ Stampa izvestava da u tom kraju vlada nevidjena jagma za pasosima i da se na njih ceka mesecima. Ljudi napustaju Novi Pazar u tisini. »Danas je Novi Pazar stanica bez pozdrava«, svedoci Rizah Gruda, clan Gradjanskog foruma u Novom Pazaru. 
Pored zakona o univerzitetu i o stampi, i zakon o lokalnoj samoupravi, donet u novembru 1999, ozakonjuje represiju. Zakon je sracunat na to da se vlast konacno obracuna sa slobodnim gradovima i opstinama. On kao novinu predvidja jednokruzni vecinski sistem na lokalnim izborima sto favorizuje vladajucu koaliciju koja racuna na razjedinjenost opozicije. Druga novina, koja predstavlja radikalan prekid sa evropskim iskustvom, sastoji se u prosirivanju mogucnosti za uvodjenje prinudne uprave. Najzad, dalje se suzavaju izvori prihoda za lokalne organe vlasti koji su i do tada bili skuceni. Zakonom se cak propisuje i da lokalna taksa ne moze da bude veca od 1 odsto i da se moze povecati samo uz saglasnost republike. Vlast sredstva prinude primenjuje arbitrarno. Republicka vlada blokirala je prihode Beogradu od lokalne takse, a to se odrazava na komunalne sluzbe koje su vec u agoniji. Najvecem udaru izlozeni su lokalni budzeti koji su svedeni na puko vegetiranje, tako da lokalne vlasti skoro da vise ne mogu da resavaju dramaticne potrebe gradova i gradjana. Gradovima ostaje samo 5 odsto prihoda od poreza na promet, ali je zakonska odredba koja uredjuje to pitanje neprecizna i moze razlicito da se tumaci. U svakom slucaju, budzeti gradova su u 2000-toj prepolovljeni u odnosu na 1999. godinu.
Nije samo rezim udarao na lokalnu samoupravu. Opstrukcija je poticala i od unutrasnjih ogranicenja koja su uglavnom dolazila od SPO-a. Rec je, u stvari, o nacelnom razilazenju. Za razliku od drugih stranaka, koje su polazile od toga da novoizabrani odbornici treba da odgovaraju pre svega biracima koji su im dali mandat, SPO je insistirao na tome da odbornici budu podvrgnuti prvenstveno volji centrale stranke. Ambicija SPO-a bila je da se priblizi »komunistickoj« vlasti koju je inace satanizovao, a istovremeno se zalagao za obnovu monarhije. To je na dvostruki nacin razorno delovalo na lokalnu vlast i, uopste, na proces demokratskih promena. Priblizavanje rezimu imalo je cenu. Ona je placena predajom pojedinih gradova SPS-u, i to po svemu sudeci onih za koje SPO nije imao veceg interesa (na primer Vrsac i Jagodina). Drugo, forsiranjem osnivanja odbora za obnovu monarhije sirom Srbije naruseni su prioriteti (o monarhiji treba da se izjasni buduca ustavotvorna skupstina) i ubrzano je razbijanje koalicije Zajedno, a promena sistema i kraj partijske drzave skrajnuti su na sporedni kolosek.

Ko ce podneti racun

Kada je pomenuta mogucnost da Savez slobodnih gradova dobije aktivniju ulogu u politickom zivotu zemlje, pa i da eventualno kandiduje svog izabranika za izbore za predsednika Republike Srbije 1997. godine, SPO nije krio svoje protivljenje. Tako je, na sastanku Saveza u Kikindi³⁵ Veroljub Stevanovic, gradonacelnik Kragujevca, koji je u Kikindu doputovao neposredno sa sastanka vrha centrale u Beogradu, odlucno izjavio da Savez slobodnih gradova treba da se bavi samo pitanjima lokalne vlasti, a ne kadrovskom politikom i odredjivanjem bilo kog kandidata. »Smatram da o tome ne treba da se izjasnjavamo, ne bih hteo da se situacija zaostrava i da ne odrzimo ovaj sastanak«, rekao je Stevanovic. Medjutim, i pre tog sastanka odbornici SPO-a mesecima nisu ucestvovali u aktivnostima Saveza slobodnih gradova. Najduze je naredbi iz centrale odolevao gradonacelnik Uzica Milan Nikitovic, a Velimir Ilic, gradonacelnik Cacka, koji je bio jedan od osnivaca Saveza i u njemu imao vaznu ulogu, bio je pod stalnim pritiskom svoje stranke, koji se zavrsio razlazom. (Ilic je formirao stranku Nova Srbija i clan je Saveza za promene.) SPO je svoju sansu potrazio u saradnji sa rezimom, zeljan da na bilo koji nacin dodje do svog komada vlasti i novih izvora prihoda. Kada je 1999. i 2000. godine, pod pritiskom medjunarodne zajednice doslo do udruzivanja opozicije, jer samo u koaliciji moze da pobedi na izborima, SPO je u tu zajednicu usao nevoljno i sa mnogim rezervama upravo zato sto je sledio svoje stare uskostranacke ambicije. Ignorisao je nove politicke procese koji su u Srbiji nastali narocito posle rata na Kosovu. Tada se javljaju novi pokreti i organizacije gradjana koji su, pouceni negativnim iskustvom sa »velikim strankama«, zahtevali da se njihova rec vise postuje u pripremama za izbore koji su trazeni sa svih strana. U mnogim gradovima lokalne stranke, pokreti i nevladine organizacije poceli su da se udruzuju radi zajednickog nastupa na izborima. Iz tih aktivnosti iskacu najcesce DSS i SPO ciji celnici ne dopustaju nikakvo autonomno odlucivanje izgovarajuci se da centrala mora o svemu da odluci da bi se izbeglo »sarenilo«.
Uprkos finansijskim nedacama i zahladnelim odnosima u koaliciji, lokalna vlast opstaje u 35 od nekadasnjih 40 slobodnih gradova. SPO i dalje opstruise javne akcije slobodnih gradova o cemu svedoci jedan dogadjaj. Februara 2000. u Niskoj Banji sazvan je skup nevladinih organizacija i Saveza slobodnih gradova i opstina sa kojeg je upucen apel demokratskoj javnosti za podrsku lokalnoj samoupravi u Srbiji. Skupu su prisustvovali ambasadori i gradonacelnici susednih zemalja od kojih se ocekivalo da u evropskim strukturama pomognu vecem razumevanju za probleme lokalnih zajednica u Srbiji. Ocekivao se dolazak predstavnika lokalnih vlasti iz SPO-a, tim pre sto je krajem 1999. doslo do udruzivanja sesnaest opozicionih stranaka. Medjutim, pojavio se samo jedan opstinar iz te stranke cije ime nije saopsteno »da covek ne bi imao neprijatnosti«. Gradonacelnik Panceva, Srdjan Mikovic, i predsednik niske vlade Branislav Jovanovic (obojica iz SPO-a) trebalo je da podnesu referate o stanju lokalne samouprave, ali nisu dosli (»zbog zauzetosti«). Medjutim, i ostali clanovi Saveza, a to su demokrate kao najbrojniji i tek poneki clan GSS-a ogranicili su nivo aktivnosti Saveza slobodnih gradova. Time je sputana unutrasnja, horizontalna komunikacija medju gradovima. Nesto ambiciozniji iskorak ucinjen je kroz projekat »Energija za demokratiju«, ali po cenu nevidljivosti Saveza na cije je mesto uskocila agilna grupa ekonomista G-17.
Mada u neprijateljskom okruzenju koje je nametnula centralna vlast svojim nasilnickim ponasanjem, lokalna vlast i samouprava pokazuju izvesnu vitalnost. Ipak, predstavnici lokalnih vlasti nisu odoleli bolestima koje donosi polozaj, poput gramzivosti, nepotizma i korupcije koja se tesko moze dokazati i o kojoj se sudi jedino po naglom bogacenju ovog ili onog funkcionera ili stranke. I samoljublje funkcionera igra vaznu ulogu u stvaranju politicke klime u gradovima, koje karakterise duh palanke i koji su jedva dotaknuti kretanjem u civilnom sektoru i novim idejama.
Narocitu aroganciju lokalne vlasti pokazuju prema medijima. Predsednik kikindske vlade Dusan Tolicki, mada clan DS-a, uspesno kopira predsednika SRS Vojislava Seselja koji je poznat po grubom ponasanju prema nezavisnim medijima. Kivan na novinare Kikindskih, Dusan Tolicki prestao je, prema izjavi clana redakcije na konferenciji za novinare u Medija centru aprila 2000, da ih poziva na konferencije za stampu. Poslednji u nizu onih kojima kikindska vlada isplacuje plate su upravo novinari, pa se na ovom detalju vidi koliko ko drzi do javnosti.
U Somboru je Informativni centar u agoniji zbog loseg upravljanja cemu kumuje cela demokratska opozicija u tom gradu. Opstinski vrh je za urednika radija doveo coveka koga niko ne poznaje. Tako se radi u partijskim medijima ili na univerzitetu gde dekani dovode svoje ljude bez icije konsultacije. Tesko stanje u Informativnom centru otezava pokusaj mutne transformacije, a to veoma podseca na praksu SPS-a: najpre se preduzece dovede na rub propasti, a onda za bagatelu privatizuje. Vlada u Somboru izbegla je i javnu debatu na lokalnom radiju o budzetu. Rasprava je otkazana pod izgovorom da parlamentarne stranke odbijaju da javno nastupe zato sto su u emisiju pozvane i vanparlamentarne stranke. »Ubuduce zelimo da ucestvujemo u raspravama samo sa parlamentarnim strankama, a to su: SPO, DS, DSS, DZVM, Srpska radikalna stranka i Socijalisticka partija Srbije.« Pismo radiju potpisali su predstavnici demokratske opozicije – SPO, DZVM, DS i DSS. To sto su gradjani ostali prikraceni za informacije o budzetu bilo je najmanje vazno.
Zbog svega sto se dogodilo u toku cetvorogodisnjeg mandata, s razlogom se moze ocekivati da predstojece suocavanje lokalnih celnika sa biracima ne bude obojeno samo entuzijazmom i nadama, kao sto je to bilo pre izbora, nego pre svega kritickim preispitivanjem sta je i kako radjeno, i kako se odolevalo raznim iskusavanjima. Mozda ce iz tog preispitivanja neke stranke koje sada sebe smatraju prvacima opozicije izaci okrnjenog ugleda, ali ce od tog suocavanja dobiti i lokalna samouprava i demokratske institucije, a i dugo ocekivane demokratske promene u Srbiji.
 

²⁶ Republika br. 177–178, 1–31. 12. 1997.
²⁷ Glasnik br. 17, 15. 12. 1997.
²⁸ Krug, 6. 01. 1999.
²⁹ Vreme br. 420, 7. 11. 1998.
³⁰ Republika br. 201, 16–30. 11. 1998.
³¹ Dragos Ivanovic, Bolest vladanja, str. 131.
³² Glasnik br. 18, 16. 09. 1998.
³³ Republika br. 197, 16–30. 09. 1998.
³⁴ Republika br. 181, 1–15. 02. 1998.
³⁵ Republika br. 175–176, 1–30. 11. 1997.