U kasnim vecernjim satima sve oci su bile uprte u Studio B koji je emitovao izvestaje o ishodu lokalnih izbora. Vesti su bile ohrabrujuce i ulivale su nadu da i ovde, na dan 17. novembra 1996. godine, moze da se dogodi cudo. I, zaista, ono se dogodilo. U najvecim gradovima Srbije pobedjivala je koalicija Zajedno, a u severnoj pokrajini koalicije Vojvodina i Zajedno. Oko 22 sata znalo se da je Zajedno pobedila u oko 40 gradova i slavlje je moglo da pocne.
U izbornom stabu SPS vladala je zbunjenost i neverica. Jos samo pre dve sedmice, posle pobede u prvom krugu saveznih izbora (lokalni su sve vreme bili u senci) Slobodan Milosevic je sviti koja ga je okruzivala u sedistu JUL-a saljivo rekao: »Drugovi, ja sam zabrinut. Mi vise nemamo opoziciju«. Sad se ta pokojnica povampirila, i to u najvecim gradovima. Nemilosrdna kamera otkrila je kako portparolu Ivici Dacicu podrhtavaju obrazi, kako muca i ne zna sta da kaze. Bila je to prava drama mladog karijeriste nenaviknutog na poraze. U 23 sata u sedistu SPS-a prestali su da daju bilo kakve izvestaje. Bio je to prvi pouzdan znak da je koalicija Zajedno pobedila.
Gradjani su pohrlili na Trg Republike da proslave pobedu. Oko ponoci stigli su i Vesna Pesic, Zoran Djindjic i Vuk Draskovic. Posto su podelili radost sa okupljenom masom sveta, otisli su u Gradsku izbornu komisiju da upozore da se ne prekrajaju izborni rezultati. Prva upozorenja da ce rezim nastojati da im ne samo zagorca nego i otme pobedu, stizala su sa mnogih birackih mesta.
Bila sam clan izborne komisije na jednom izbornom mestu u opstini Vozdovac u oba izborna kruga. Za savezne i prvi krug lokalnih izbora koji su odrzani 3. novembra u nasoj komisiji u kojoj su bili clanovi SPS-a, JUL-a i ja iz koalicije Zajedno, stvorena je dobra atmosfera. Nismo imali viska glasackih listica, glasanje je bilo regularno, Zajedno je pobedila. U zoru, stepeniste i hodnici opstine Vozdovac bili su prepuni ljudi koji su predavali izborni materijal. Pazljivo sam ih posmatrala ne bih li uocila neki trag netrpeljivosti medju njima. Bili su opusteni, normalno su razgovarali, nije bilo ni znaka nekoj napetosti. Kada smo konacno, oko cetiri ujutro, stupili u veliku salu, u kojoj je sedela opstinska izborna komisija, jedan njen clan koji je prvi primao izvestaje sa terena, uzviknuo je: »Boga mu, ovo je sve za tu koaliciju Zajedno«. Ponadala sam se pobedi, ali su izborni rezultati bili porazavajuci. Tokom drugog izbornog kruga za lokalni nivo, 17. novembra, osecala sam se prilicno jadno. Osim jednog provokatora koji je uporno zeleo »da glasa za Vesnu Pesic« mada nema licnu kartu i bas se meni obracao kao da mi je na celu pisalo da sam clan GSS-a, nije se desilo nista posebno. Nisam ni slutila kakva se drama dogadja u Nisu, gde su kik-bokseri »obezbedjivali« izborna mesta, ili u Beogradu gde su inspektori u civilu privodili partijske aktiviste ili u Novom Sadu gde su policajci sprejom ispisivali ime Vuka Draskovica blizu izbornog mesta da bi se ponistili izbori.
Citavo pre podne »cedili« su se penzioneri i nikada toliko starog sveta nisam videla. Borila sam se sa svojom savescu jer sam sebe uhvatila kako sam utonula u predrasudu o penzionerima i njihovoj privrzenosti Milosevicu. Tek kada je pocelo da se smrkava nastala je guzva. Pojavili su se mladi u patikama i farmerkama, oni na koje sam ceo dan mislila. Isli su za svojim mamama i tatama sa izrazom lake dosade na licu. Sve do zatvaranja birackog mesta primali smo i ispracali mlade i sredovecne. Videla sam mnogo beogradskih porodica iznenadjujuce skromno odevenih.
Konacno, visemesecni trud koalicije Zajedno bio je krunisan pobedom u oko 40 najvecih gradova Srbije. Umesto da to bude kraj jedne etape u demokratskoj smeni vlasti, dogadjaji su tek tada poceli da se komplikuju i zaplicu. Pobeda Zajedno na lokalnom nivou odjednom je postala nesto kao smak sveta i posle malog zatisja sudbinsko pitanje za rezim. Tesko je zamisliti sta bi se tek desilo da je opozicija pobedila i na saveznim izborima! Preokret je bio utoliko cudniji sto je portparol Ivica Dacic priznao pobedu Zajedno, a tadasnji gradonacelnik Beograda, Nebojsa Covic, cak i cestitao protivnickoj strani. Tek kasnije, kada je misija OEBS-a sa Felipeom Gonzalesom na celu izdejstvovala da se prizna pobeda Zajedno u 14 spornih gradova i opstina, i posto je obelodanjeno koliko se kralo na izbornim mestima, Nebojsa Covic u intervjuu Vremenu otkriva pozadinu: Slobodan Milosevic je bio zbunjen zbog gubitka na lokalnim izborima, ali je bio voljan da prihvati poraz. Medjutim, Mira Markovic, koja je tada bila u Indiji, insistirala je odande da se gradovi nikako ne prepuste opoziciji i tako su dogadjaji poprimili dramatican obrt.¹

Borba za opstine

Kandidati koalicija Zajedno, Vojvodine i Sandzak pobedili su uprkos medijskoj izolaciji i propagandi rezima koja je sve sto je izvan koalicije SPS–JUL–ND proglasila za neprijatelje i izdajnike. Finansiranje stranaka lose je reseno setom izbornih zakona, tako da je opozicija dobijala simbolicne novcane sume. Predizborna kampanja opozicije bila je sirotinjska. Najdelikatniji posao – razgovor sa gradjanima – ostavljen je samim odbornickim kandidatima. Ni danas mi nije jasno kako je moja prijateljica Gordana Stojanovic, onako tiha i diskretna, uspela da obidje stanove u svom i susednim soliterima u beogradskom naselju Medakovic, da zakuca na sva vrata. I sve je to uradila sama, bez icije potpore. Izabrana je za odbornika u opstini Vozdovac, kao jedini kandidat GSS-a.
Rezim se prevario sto nije uzeo u obzir energiju koja je ulozena u izbornu pobedu. A bas taj momenat bio je presudan u resenosti gradjana da se odupru izbornoj kradji i fizickom nasilju koje je islo uporedo sa njom. Dramaticni dogadjaji u pojedinim gradovima mogli bi da se uporede sa najuzbudljivijim filmskim scenama. Ljude je poneo snazan osecaj o vaznosti njihovih zivota za koje su verovali da od tada vise nece biti isti.
U Nisu je na vest o pobedi odmah formiran odbornicki klub Zajedno kako bi odbornici spremno docekali preuzimanje vlasti. Uporedo s tim, trajali su protesti gradjana pod cijim je pritiskom razvejana predstava o »juznoj pruzi« i Nisu kao bastionu rezima. Zgrade opstine i suda bile su pod stalnom opsadom od 10 000 do 35 000 gradjana. U Pirotu su odbornici odlucili da osvoje opstinu i brane je iznutra. Usli su u zgradu i otpoceli strajk gladju u znak protesta sto im se osporava izborna pobeda. Prethodna socijalisticka vlast nije dopustila da im se ukaze lekarska nega niti je dozvoljavala kontakte sa porodicama. I primer Zrenjanina takodje ilustruje odlucnost odbornika. Oni su, predvodjeni Zlatomirom Kozlovackim, lekarem po profesiji i potomkom stare i ugledne porodice, probili obruc policajaca i kik-boksera koji su cuvali opstinu, zaposeli zgradu i iz nje nisu izasli dok pobeda nije priznata. Hrabrost Kozlovackog bila je presudna i odbornici su vec tada u njemu videli buduceg gradonacelnika. I zaista, dr Kozlovacki je postao predsednik opstine. Njegova pristupna beseda ostace potresno svedocenje coveka koji je odlucio da nesto menja u sopstvenom zivotu nakon strahota koje je video na frontu kod Erduta u ratu sa Hrvatskom. Sagledao je dubinu tragedije u koju je rezim gurnuo narod i moralnu bedu rezimlija koji su, posle svake posete frontu, pustosili erdutske podrume i automobilima odnosili najfinija vina da bi kod kuca uzivali dok su na frontu mladici ginuli.² U Kragujevcu se borba vodila za gradsku radio-televiziju. Dok su gradjani protestovali, policija je upala u gradsku televiziju i zaposela je. Prema svedocenju gradske odbornice dr Vesne Pajevic, Veroljub Stevanovic, koji je kasnije izabran za predsednika opstine, i pisac Vidosav Stevanovic, koji ce u jednom periodu biti glavni i odgovorni urednik TV Kragujevac, uspeli su da udju u zgradu televizije u kojoj su proveli noc, uz policiju. Gradjani su kasnije hrupili u zgradu i umalo sto nije doslo do obracuna.
Kragujevcani su odlucili da od policije brane i ulaz u grad. Kada je pristiglo policijsko pojacanje doslo je do gusanja i policija je tada pretukla saveznog narodnog poslanika Zorana Simonovica.

Radost samooslobadjanja

Protest gradjana izazvan je nastojanjem vlasti da svim silama ponisti pobedu opozicije. Medjutim, njegov dublji izvor je u dozivljaju pobede. Paralelno protestuju i studenti takodje koji traze da se postuju izborni rezultati, a zahtevaju i smenu rektora.
Najsnaznija struja protesta je u Beogradu, gde se od 19. novembra tokom naredna tri meseca svakodnevno okuplja od nekoliko hiljada do vise stotina hiljada gradjana. Na mitinzima obicno govore Vesna Pesic, Zoran Djindjic i Vuk Draskovic. Deo programa su i setnje koje su privukle veliki broj gradjana. Svaka setnja imala je svoju udarnu tacku – zgradu–simbol omrazenog rezima, koju je trebalo »obeleziti« ili zvizdanjem ili jajima. Na tom pohodu bilo je i ugodnih prizora: setaci su radosno pozdravljali gospodju Olgu u Ulici Lole Ribara, koja je redovno mahala koloni, sa kojom su pravljeni intervjui i o cijem su zdravlju setaci obavestavani kada se ne bi pojavila na svom balkonu; u istoj ulici neki ljudi su svake veceri priredjivali pravu iluminaciju sa svog balkona na poslednjem spratu; mnogi prozori, ne samo u toj ulici, odjednom su zasvetleli ukrasnim svecama kao da je Nova godina; drugi gradjani su na prozore iznosili decu, kucne ljubimce ili su mahali baterijskim lampama. Tako smo rasterivali mrak i strah. Protesti postaju sve masovniji i bucniji, pod uticajem ubrzanog rastrasivanja samih gradjana, ali i novih izazova rezima. Visegodisnja potistenost naglo nestaje i sve snaznije se pomalja radost samooslobadjanja od straha pred vlascu i buducnoscu; otkrivaju se vrednosti slobodnih komunikacija u grupi i koloni; satima traju spontani razgovori medju dojucerasnjim povrsnim poznanicima ili sasvim nepoznatim ljudima koji iz dana u dan postaju saborci za istu stvar – postovanje neprikosnovenog prava glasa i demokratskog nacela o izbornoj smeni vlasti. Glavno sredstvo borbe je obicna pistaljka, plasticna ili metalna, raznih boja i jacine zvuka; raznolikost buke stvaraju trube, zvona, cegrtaljke, sirene, bubnjevi, dok se sarolikost postize zastavama, transparentima, kucnim ljubimcima. Zbog svega toga posmatraci s pravom isticu karnevalske oznake svakodnevnog visecasovnog gibanja mase koja dostize i preko pola miliona ljudi.
Zivost se siri po gradovima koji su do tada vazili za ucmale palanke. U susretima sa njihovim gradjanima gosti iz prestonice otkrivaju upucene i tolerantne sagovornike, a jedan kolega po povratku sa protesta u Smederevskoj Palanci pita se zasto se taj grad zove »Palanka«.
Institut za socioloska istrazivanja Filozofskog fakulteta dosao je do relevantnih podataka o samorazumevanju, odnosno nacinu na koji su aktivni ucesnici u protestu videli zbivanja i svoje mesto u njima. Na pitanje o motivima za ucesce u protestu odgovori su bili sledeci: osecanje za pravdu i slobodu birackog opredeljenja (59,6%), rusenje komunizma (23,8%), izgradnja drustva slicnog zapadnima (23,2%), rusenje licne vladavine S. Milosevica (17,8%) i podrska opozicionim vodjama (3,9%). Drugo relevantno pitanje odnosilo se na najvaznije zahteve protesta. Ispitanici su na ovo pitanje ovako odgovorili: priznavanje rezultata izbora (56,5%), ostavka S. Milosevica (25,4%), demokratizacija drustva (21,8%), promena vlasti (18%), sloboda medija (17,2%). Ucesnici u protestu iskazali su mnogo vise demokratsku nego antagonisticku motivaciju, pozitivni ciljevi zastupljeniji su nego negativni, anketirani su vise zainteresovani za »bolje drustvo« nego za »pobedu koalicije Zajedno«. »Gradjani su pokazali spremnost da usvoje niz gradjanskih vrlina i da se javno za njih zaloze... Na prvom mestu su politicka subjektivnost i participativnost«, konstatuju Ivana Spasic i Djordje Pavicevic.³ Razumeli su da od njihovog glasa zavisi u kakvom ce poretku ziveti. Posle niza godina odbijanja da nesto urade za sebe, odlucili su da stupe u politicki zivot tako sto ce se boriti za demokratske vrednosti, i to na nenasilan, tolerantan nacin, na nacin koji se toliko razlikovao od jezika koji rezim najbolje poznaje.

Izborna kradja

Ma kako se zvali, gradovi prestaju da budu palanke onog trenutka kada ljudi pocnu da javno misle, kada cene sopstveni i tudji zivot, kada postanu solidarni, kada pozele da zive normalno. I kada shvate da su znacajni i da oni nisu tu da bi udovoljavali vlasti, nego da je vlast njima odgovorna. Tada nastaje javnost. U toku protesta glavni zahtev gradjana bio je »da zivimo kao sav normalan svet«. Ljudi vise nisu pristajali da im se peru mozgovi, hteli su da sami upravljaju svojim zivotima.
Rezim je godinama uspesno oblikovao javno mnenje i ono je postalo meko i podatno poput plastelina. Tada je vlast mogla da cini sve, pa cak i da uveri naciju da »misli jednom glavom i oseca jednom dusom«, naravno, vodjinom. Na primer: krajem aprila 1993. godine, uoci Milosevicevog puta u Atinu gde je potpisao Vens–Ovenov mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu, anketirani prolaznici su, ne sluteci kakav se preokret sprema u politickom kursu, listom podrzavali nastavak rata. »Jos se potpis na atinskom sporazumu nije osusio, a RTS i mnogi gradjani su promenili misljenje za sto osamdeset stepeni«. Svi prolaznici kojima je TV reporter podnosio »krusku« pod nos izjasnjavali su se protiv »krvavog i besmislenog rata« jer su uvereni da je »u interesu srpskog naroda da rat prestane«. Dve godine kasnije, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, dogodila se slicna farsa.⁴ Da li taj vremenski razmak od dve godine znaci da se u glavama nasih ljudi zaista nista ne menja? Kada bi to bilo tacno kako bismo objasnili pobedu Zajedno i kako bismo odgovorili na pitanje zasto se vlast toliko uplasila te je odlucila da pred ocima celog sveta na cudovisan nacin pokrade birace.
Kralo se drsko i bezobzirno o cemu svedoci izjava Branka Todorovica, visokog funkcionera SPS-a u Nisu, data novinaru Blica, 25–26. januara 1997, u jeku gradjanskih protesta: »Listici su ubacivani na samim izbornim mestima za vreme glasanja, dok, recimo, predstavnici koalicije Zajedno nisu obracali paznju. Recimo, naidje neki krupan covek, zakloni kutiju, a drugi ubaci u prolazu. Ubacivali su onoliko koliko je moglo da prodje kroz otvor na kutiji«. Izborne komisije i sudovi bili su ukljuceni punom parom u prepravljanje rezultata i prekrajanje presuda. SPS je takodje zasipala sudove svojim zalbama. Ulagala ih je na stotine, a sudovi i komisije su ih uglavnom prihvatali, dok su zalbe koalicije Zajedno masovno ponistavane.
O razmerama zloupotreba koje ce sigurno uci u sudske anale govori sledeci primer: u Beogradu je Zajedno dobila 70 od 110 odbornickih mesta u Gradskoj skupstini, ali je posle prigovora SPS-a Gradska izborna komisija ponistila 10 mandata i nalozila da se odrze novi izbori. Sud, kojem se SPS zalila, ponistio je jos 33 mandata. Samo u Beogradu SPS je ulozila 461 prigovor, pa su se na nekim mestima izbori ponavljali i po sest puta, kao sto se to desilo u beogradskoj opstini Vozdovac. Slicno je bilo i u Nisu. Tamo je Zajedno osvojila 41, a »leva« koalicija 21 mandat. Gradska izborna komisija, medjutim, saopstava da je SPS osvojila 34, a Zajedno 24 mesta. Naknadno je broj mandata SPS-a uvecan za 3 jer su, navodno, stigli glasovi vojnika. Na kraju je Komisija nalozila da se odrzi i treci krug glasanja. Izborni rezultati prepravljani su u mnogim gradovima, kao sto su to Vrsac, Kraljevo, Vlasotince, Uzice, Pirot, Subotica. Svaki od ovih slucajeva predstavlja grubo izigravanje pravnim poretkom i istovremeno je uvod u sistematsko razaranje pravosudja.⁵
Po pravilu, izbori su ponistavani tamo gde su kandidati Zajedno dobili vecinu. U Beogradu izbori su ponisteni na 236 mesta i na njima je glasanje ponovljeno. U Srbiji je glasanje ponisteno na vise od 500 mesta. Od stvaranja Jugoslavije 1918. godine to je bilo najmasovnije ponistavanje izbornih rezultata.

Ruganje pravdi

Izborne komisije, sudovi, aktivisti SPS-a i anonimni svedoci bili su ukljuceni u cudovisni postupak pretvaranja poraza SPS-a u pobedu. Sredstva se nisu birala, a neka po bizarnosti prevazilaze i ono sto najbujnija masta moze da zamisli.
Nacin na koji je sud u Vrscu sudio povodom zalbi koalicije Zajedno podseca na smicalice iz »Pop Cire i pop Spire«. Naime, najpre je koalicija SPS–JUL tvrdila da je na banderi udaljenoj manje od 50 metara zalepljen plakat koalicije Zajedno. Sudija Magda Petre licno je izmerio da je bandera udaljena 40 metara od kapije zgrade u kojoj se nalazi biracko mesto. Ponistio je izbore na kojima je pobedila Zajedno ne usvojivsi argument Zajedno da su opstinska izborna komisija i predstavnici SPS-a i Zajedno vise puta obisli banderu i da tamo nisu videli plakat. Ponovo su odrzani izbori i pobedio je kandidat SPS-a. Tada Zajedno upucuje zalbu navodeci iste razloge koje je ranije navela koalicija SPS–JUL. Sudija Magda Petre ovoga puta odlucuje da je zalba neosnovana i rezimska koalicija pobedjuje umesto da i ovoga puta izbori budu ponisteni, kao u slucaju pobede kandidata Zajedno.
U Kraljevu je scena dostojna filma strave i uzasa. Tamo je posle anonimnog poziva policiji da su u blizini birackog mesta primeceni glasacki listici, organizovan nocni lov na listice. U dva sata posle ponoci policija pomocu lampi pronalazi u travi oko 20 listica viska na kojima je bilo zaokruzeno ime kandidata koalicije SPS–JUL. To je bio »dokaz« da je neko izvadio listice iz glasacke kutije da bi smanjio broj glasova za te kandidate. Opstinskoj izbornoj komisiji nista nije znacilo sto se u kutijama sve slagalo. I izbori su bili ponisteni. Na ovakav nacin ponisteno je glasanje u osam izbornih jedinica, a u sedam je pobedio kandidat Zajedno.
U Vlasotincu je u kutiji izbrojano 400 glasackih listica, a evidentirano je da je glasalo 399 gradjana. Koalicija Zajedno se zalila, a izborna komisija je vecinom glasova odlucila da neslaganje u birackom materijalu nije toliko znacajno da bi izbori morali da se poniste. Zanimljivo je da je razlika izmedju kandidata SPS-a i Zajedno bila samo 1 glas. Svojevrsna farsa odigrala se u Uzicu. Tamo su izbori ponistavani na osnovu naknadnog svedocenja posle kojeg je u kutiji pronadjen po jedan listic viska, mada je u zapisnicima konstatovano da je sve regularno. Na taj nacin je u 12 slucajeva odluka doneta u korist SPS-a.
U Pirotu se dogodila prava sudska zavrzlama. Prvo je predsednik birackog odbora (koga bira SPS) izjavio da je bilo slucajeva da biraci glasaju bez dokumenata. Ta izjava je data 24 casa posle izbora, i to bez ikakve argumentacije. Opstinski sud zatim odbija zalbu Zajedno na odluku izborne komisije da ponisti izbore. Sud je presudu zasnovao na izjavi predsednika birackog odbora i na naknadno pribavljenim izjavama dva clana odbora, koji su clanovi SPS-a. Sve se to dogadjalo iako je sacinjen zapisnik koji su potpisali svi clanovi odbora i u kojem se konstatuje da nije bilo nikakvih nepravilnosti.
U Subotici je Savez vojvodjanskih Madjara diskriminisan na razne nacine. Nijedna pobeda kandidata SVM nije zabelezena u zapisnicima sa birackih mesta. U 4 od 8 slucajeva SVM je pribavio dokaze blagovremeno, dok je u ostala 4 zakasnio. Ni opstinski ni Vrhovni sud nisu usvojili zalbe. Takodje, predstavnici te stranke nisu mogli da ucestvuju u radu birackih odbora i samo su sa pristojne udaljenosti pratili tok glasanja, a nadlezni nisu reagovali ni kada su obavesteni o ovim nepravilnostima. U tom gradu zabelezena je i jedna kupovina mandata. Kandidat SPS-a Tomislav Karadzic je u svojoj predizbornoj kampanji glasacima nudio bonove obecavajuci da ce, ako bude izabran, glasaci moci da ih naplate u njegovoj radnji. Delio je istovremeno letke na kojima je pisalo: »Svoje obaveze posle izbora izvrsavam«. Zbog takvog izrugivanja nacelu odgovornosti SVM se zalio. Opstinski sud je nalozio izbornoj komisiji da ga brise sa spiska kandidata, ali se desio obrt. Opstinski sud je istog dana ponistio sopstvenu odluku i izborna komisija je vratila Karadzica, mada je pocinio krivicno delo. Vrhovni sud Srbije nije usvojio zahtev SVM za vanredno preispitivanje sudske odluke.
U Nisu je na 26 izbornih jedinica preinacen broj glasova tako sto je prikazano da je Zajedno dobila manji, a SPS veci broj glasova nego sto je uneto u zapisnik. Neki biracki spiskovi nisu ni dostavljeni Gradskoj izbornoj komisiji! Ta komisija nije odluke donosila u formi resenja, pa stranke zbog toga nisu mogle da traze sudsku zastitu. »U jednom periodu nije se znalo mesto zasedanja, cak ni sediste ove izborne komisije, usled cega politicke stranke nisu mogle da dostave svoja pravna sredstva ni neposredno ni postom«... Postoji i beleska koja se nasla pred Opstinskim sudom na kojoj pise da »portir odbija prijem i tvrdi da komisija ne radi. Ostavljen je izvestaj na vratima«.
I ovi primeri iz knjige Izborna kradja – pravni aspekt⁶ vracaju nas u vreme izbora u Srbiji s kraja 19. i pocetkom 20. veka, o cemu postoje mnogobrojni podaci. Tako je, prema jednom izvestaju,⁷ okruzni nacelnik Zivojin Blaznavac na izborima 1874. godine podelio Smederevo na dva neprijateljska tabora govoreci da »ko nece Milutina za skupstinara, taj nece knjaza Milana«. Drugi pisac navodi da »u jednoj okruznoj varosi bude u prisustvu pomocnika nacelstva naredjeno, da biraci na uvo kazuju glavnom kmetu svoj glas, koga hoce za poslanika. Kmet je primao, belezio glasove – najvise za sebe, i on je doista posle proglasen za skupstinara«. Izbori za Veliku Skupstinu 20. novembra 1888. godine obavljeni su pod pritiskom naprednjacke policije, mada je kralj obecao slobodne izbore. Zabelezeno je da su »izbori poverenika vrseni na nekim mestima krisom, biracki spiskovi nisu bili pravilni itd.«.⁸ Kralj je bio prinudjen da ponisti izbore.
Izbore za kmetove 1910. godine prate takodje velike zloupotrebe. Pominje se, tako, da je posle pobede nad dotadasnjom upravom »samostalaca« nastalo veselje, ali je u seljacku kucu »ubacena bomba kroz prozor i tom prilikom je ranjeno osam ljudi« (koji su izgubili noge).⁹ Drugi izvestaj kaze da je »u opstini glibovackoj... pocepan izborni zapisnik, zbog cega je podneta tuzba nadleznom prvostepenom sudu u Smederevu«. Sud nije uzeo »krivce na odgovor, a Drzavni savet je ponistio izbore«. Na ponovnim izborima »one iste licnosti koje su na prvom izboru ponistile zapisnik... sada su zastrasivale i pretile narodu ako glasa za radikale, izjavljujuci da njima nista ne moze biti dok je u vladi njihov poslanik, ministar pravde g. Timotijevic«.¹⁰

Krivotvoritelji do poslednjeg daha

Izborna kradja »pokrivana« je medijskom halabukom i ideoloskim pritiscima koji su uvek tu kada treba sakriti istinu. Predsednik Skupstine Srbije gradjanski i studentski protest naziva »profasistickim i rusilackim«, a Borba demonstrante »razularenom bratijom«.¹¹ Zbog lokalnih izbora otvoren je unutrasnji front vlasti protiv sopstvenih gradjana.
Iz sveta su prvo poceli da stizu diskretni, a kasnije otvoreni pritisci na Milosevica da prizna izborne rezultate. Milan Milutinovic, tada ministar inostranih poslova, uverava zapadne vlade da su demonstracije posledica nemirenja opozicije sa porazom i dodaje: »Sudovi su u Srbiji apsolutno nezavisni i nema nikakvog nacina da se na njih utice«.¹² Nekoliko dana kasnije grupa sudija Vrhovnog suda obraca se javnosti pismom u kojem izrazava zabrinutost sto su dogadjaji oko izbora »doveli u pitanje cast i dostojanstvo profesije i ugled sudstva u celini«. Pismo su potpisali sudije Milan Subic, Milovan Dedijer, dr Zoran Ivosevic, mr Leposava Karamarkovic i Radoslav Zosic. 
U cudovisni scenario odbrane vlasti spada i organizovanje kontramitinga, na kojima bi gradjani davali podrsku rezimu. Prvi kontramiting odrzan je u Majdanpeku, 17. decembra, a 21. u Kragujevcu i Pirotu, gde policija mora da razdvaja Miloseviceve pristalice od gradjana u protestu. Kontramiting u Beogradu odrzan 24. decembra bio je kruna visemesecnog ponizavanja nacije. Dolazak bedno obucenih i zacudjenih kontramitingasa izazvao je vise podsmeh no bes Beogradjana. A gosti su se opet nasli u cudu jer su videli da Beograd nije porusen, da u njemu nema vandala i da nemaju sta da brane. Takvim pricama o rusenju Beograda dnevnicom i sendvicem namamljeni su u Beograd da bi se svetu pokazalo kako je Milosevic jos onaj »jaki covek Balkana« i suvereni vladalac. Ishod pira priredjenog u Milosevicevu odbranu bio je tragican. Nastavnik Predrag Starcevic do smrti je izgazen na Brankovom mostu, a pristalica SPO-a Ivica Lazovic tesko je ranjen posto mu je u glavu pucao jedan gnevni kontramitingas iz Vrbasa. Povredjeno je 58 protestanata.
Pritisnut sa svih strana, Milosevic poziva predstavnika OEBS-a »da ispita stvar« u vezi sa izborima. Dok svi cekaju nalaz misije, samo Lamberto Dini, ministar inostranih poslova Italije, zakljucuje posle susreta sa predsednikom, da je zahtev Zajedno za vracanje izbora u predjasnje stanje nerealan. »To je nesto sto se vise ne da popraviti«, izjavio je Dini.¹³
Misija OEBS-a, koju je predvodio Felipe Gonzales, stigla je u Beograd 20. decembra, a sedam dana kasnije njen izvestaj objavljen je preko zvucnika iz sedista Zajedno na Terazijama. Masa sveta odusevljeno ga je saslusala. Sve primedbe koalicije Zajedno bile su prihvacene. Misija je potvrdila pobedu opozicije, ali rezim se sa tim i dalje nije mirio. Naprotiv, kasnije su funkcioneri SPS-a i JUL-a izjavljivali kako je pobedu iznudila medjunarodna zajednica. Ni lex specialis koji je 11. februara 1997. donela Skupstina Srbije, kojim je pobeda opozicije potvrdjena, nije izmenio takav njihov stav.

Neravnopravna izborna trka

Raniji uspesi vlasti na izborima pripisivani su patrijarhalnoj tradiciji, autoritarnoj strukturi licnosti biraca, strahu od promena, ideoloskoj indoktrinaciji i medijskoj manipulaciji, izbornim uslovima koji su vlasti unapred osiguravali uspeh. Ponekad su ovome dodavani jos neki cinioci koji mogu uticati na stvaranje cvrste veze biraca i rezima i to: zajednicka nacionalisticka ideologija, ucesce u ratu, koje je donosilo profit, bogacenje na stednji kod Dafiment banke, Jugoskandika i drugih »piramidalnih« banaka. Da li su 17. novembra biraci svemu tome okrenuli ledja ili je rezimu popustila paznja posle uspeha na saveznim izborima 3. novembra? Direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju Zoran Lucic analizirao je savezne izbore i dosao do nalaza koji na izborne rezultate bacaju senku sumnje.¹⁴ On istice da je u svim izbornim jedinicama na Kosovu Milosevic usao u izbornu trku sa prednoscu od 20 odsto, »a to je kao da neko u trci na 100 metara dobije prednost od 20 metara«. U izbornoj jedinici Vranje, koja obuhvata i veliki deo Kosova, niko nije mogao da kontrolise izbore, pa ni clanovi SRS-a ciji je autobus policija vratila sa puta ka Vranju. Drugi primer je iz Novog Beograda gde na birackom mestu broj 12 koalicija Zajedno nije dobila nijedan glas medju 300 biraca, dok je na istom mestu Novi komunisticki pokret dobio 210 glasova. Prema izvestajima iz Surdulice, mnogi Romi pristali su da ne glasaju kada im je ponudjeno pivo, a umesto njih glasao je neko drugi. U zvanicnoj publikaciji Saveznog zavoda za statistiku objavljen je podatak dostojan Ginisove knjige rekorda: u opstini Vitina, na birackom mestu Djelekare, upisano je 1217 gradjana i svi su glasali za koaliciju SPS–JUL–ND. U Malisevu su na isti nacin dobijena 2102 glasa, a slicnih primera bilo je na stotine, i to ne samo na Kosovu nego i u izbornim jedinicama Nis, Prokuplje, Leskovac, u kojima, navodno, niko nije glasao za koaliciju Zajedno.
Na prvi pogled, sve je funkcionisalo besprekorno, narocito rezimska propaganda. U pretposlednjoj nedelji kampanje promociji koalicije SPS–JUL–ND je dato 99,18 minuta, a Zajedno je dobila samo 3,40 minuta. Njeni lideri culi su se 9 sekundi, a vodje »leve« koalicije 61,58 minuta u 34 priloga.¹⁵ U takvim okolnostima pobeda koalicije Zajedno zaista izgleda kao cudo.
Iako je rezimska propaganda diktirala poletni »korak u 21. vek«, ljudima nije bilo do veselja. Mnogi su shvatili da se posledice Miloseviceve vladavine neposredno odrazavaju na njihove sopstvene zivote. Propadanje privrede, obrazovanja, zdravstva, kulture videlo se na svakom koraku. Dejton nije uspeo da sakrije da su sva tri rata koja je do tada vodio Milosevic izgubljena. Militantne birace razocarao je Milosevicev nagli mirovni zaokret, a trezvenim ljudima smetalo je njegovo presvlacenje iz ratnika u »mirotvorca« uz cije se ime vezuju poginuli, izbeglice, odbaceni saradnici i ratni drugovi, novinari i akademici. Milosevica tek posle Dejtona cekaju teskoce, primecuje u Republici Mirko Tepavac: »Dejton je bilo lakse potpisati nego primeniti. Toliko je velican da sada poraz izgleda jos veci«.¹⁶

Neefikasna opozicija

Mada u sustini gubitnicki, rezim je u Skupstini stalno imao inicijativu. Kada je zagovarao rat, imao je uz sebe skoro celu opoziciju. Kada se okrenuo ka miru, najveci deo demokratske opozicije, osim SPO-a i GSS-a, ostao je na ratnom koloseku. Ta podela videla se jos 1994. godine kada su 84 poslanika na zahtev opozicije u srpskom parlamentu prvi put otvorila raspravu o ratnoj politici. Debata je licila na onu narodnu »terali lisicu, a isterali vuka«. Inicijatori rasprave hteli su da postignu da se Milosevic u skupstini osudi zbog raskida sa Karadzicem, sto je u sustini bio pledoaje za nastavljanje ratne politike. Rezim je, medjutim, preuzeo inicijativu i dao novi ton debati predlogom Deklaracije u kojoj se podrzava mirotvorna politika vlasti, a osudjuje lider bosanskih Srba. Takvu deklaraciju su poslanici SRS-a (tada u svadji sa rezimom) i DSS-a docekali na noz, a njihova nacionalisticka argumentacija znacila je samo jedno: nastavak rata. Tomislav Nikolic (SRS) rekao je da je Republika Srpska uporiste »vaskolikog srpstva« i »novi Pijemont«, a Vojislav Kostunica ovako je video nacionalno jedinstvo: »Beograd, Podgorica, Pale i Knin treba da govore jednim glasom«. Nova demokratija je vec bila u konkubinatu sa vlascu i nije zelela da se izlece, a DS je bila negde na pola puta. Djindjic je predlozio deklaraciju o stvaranju konfederacije sa RS, ali je sa Pala Krajisnik grubo odbacio tu, za njih, meku varijantu porukom »Prihvatljiva je samo jedna, unitarna srpska drzava. Nikakva konfederacija ne dolazi u obzir«. Od svih stranaka srpske opozicije jedino su Vuk Draskovic, lider SPO-a, i GSS (Vesna Pesic i Zarko Korac) podrzali zaokret ka miru. Draskovic se zalagao za resavanje sporova politickim sredstvima, a jedino je Vesna Pesic zastupala »principijelno odbacivanje svake ratne politike bez obzira ko je zastupa, vlast ili opozicija, sa ove ili one strane Drine«.¹⁷
Srpska opozicija nije bila sklona koalicijama. Koliko su na to uticale samo sujete lidera, o cemu se najcesce govori, a koliko politicki motivi stranaka, lose procene o sopstvenoj snazi, nemogucnost da se zauzme nacelan opozicioni stav u odnosu na rezim? U svakom slucaju, o srpskoj opoziciji stvoreno je misljenje kao o najneefikasnijoj opoziciji u Evropi. Prvi put se opozicija udruzila uoci drugog kruga parlamentarnih izbora 1990. godine, posto je u prethodnom potucena do nogu. Stranke su zivele u uverenju da ce zbrisati rezim i unapred se radovale pobedi, padale su cak opklade, i tocio se sampanjac u partijskim sedistima, toliko se verovalo u pobedu opozicije. Posle dve godine, uoci saveznih i republickih izbora 1992. godine, nastao je DEPOS vise kao populisticki pokret nego kao koalicija politickih stranaka, cemu su uveliko kumovali »vodeci« srpski intelektualci. Oni su se postavili iznad stranaka, nisu hteli da se »uprljaju« politikom, a partije su im bile potrebne kao dekor, a ne kao politicki partner. Nosili su se potajnom namerom da na Vidovdanskom mitingu izvicu kralja i monarhiju i tako smene vlast.
Slicnom »lukavstvu« pribegao je i Dragoljub Micunovic koji je za predsednika republike (1990) hteo da kandiduje princa Tomislava Karadjordjevica. U DEPOS-u su najpre bili SPO, DSS i ND. Demokratska stranka nastupala je samostalno jer nije mogla da se dogovori sa SPO-om, a verovala je da je sama dovoljno snazna za samostalan izlazak na izbore. Na parlamentarne izbore 1993. godine DEPOS izlazi u nesto izmenjenom sastavu. Koaliciju napusta DSS jer joj nije odgovaralo sto se SPO udaljava od ostrog nacionalnog kursa i priblizava gradjanskom stanovistu. DEPOS tada sacinjavaju SPO, ND i GSS. Rezultati su mu slabiji nego prethodne godine, krizu izaziva i cinjenica da ND izlazi iz DEPOS-a da bi se priblizila rezimu i DEPOS prestaje da postoji. Ali su vrata za saradnju izmedju SPO-a i GSS-a ostala odskrinuta da bi se siroko otvorila za stvaranje koalicije Zajedno, u kojoj su stranke nastupale politicki samostalno, bez pokroviteljstva »vanpartijskih intelektualaca«. Bila je to sansa da prodisu punim plucima i da se profilisu kao politicki subjekti. A koliko su im za to okolnosti isle naruku i koliko su same koristile za to priliku, druga je stvar.

Prava koalicija

Uoci izbora 1996. biraci su od opozicije zahtevali da se ujedini jer vise nisu hteli da glasaju za razjedinjene gubitnike koji im rasipaju glasove. Pocetkom marta lideri SPO-a, GSS-a i DS-a – Vuk Draskovic, Vesna Pesic i Zoran Djindjic – zblizili su se oko zajednickih ciljeva koje su formulisali u obliku tri minimalna zahteva: promena rezima, zaustavljanje privrednog sunovrata i uspostavljanje parlamentarizma. Prethodno su sve tri stranke prosle kroz unutrasnja filtriranja. SPO se otvorio za evoluciju od iskljucivo nacionalistickog stanovista ka gradjanskom (koje ipak nije bilo temeljno, pa se cesto dogadjalo da se na gradjanskom liku pojavi cetnicka brada, katkad stucovana), DS je uvidela da od koketiranja sa »pragmatizmom« vlasti ima samo stetu i da joj druzenje sa paljanskim nacionalistima ozbiljno umanjuje rejting. Gradjanski savez Srbije nikada nije imao problema sa gradjanskim identitetom i opozicionom principijelnoscu. Mada njegova snaga sporo raste, kvaliteti, kao sto su gradjanska profilisanost i doslednost, davali su toj stranci koalicionu privlacnost i snagu koja je u nastanku Zajedno imala znacajnu ulogu. Deo clanstva GSS-a nije imao razumevanja za priblizavanje stranke nacionalistickom SPO-u i javno je postavljeno pitanje »granice pragmatizma«. Neslaganje je obrazlagano tezama: »bolje je sacuvati cistotu nego se zbliziti sa nacionalistima radi izlaska na izbore« ili: »GSS treba da bude svetionik na mracnom opozicionom nebu« i da treba izbegavati »ceoni sudar« s rezimom. U stranci je doslo do rascepa i od grupe koja se izdvojila nastaje nova stranka – Socijaldemokratska unija.
Koaliciji Zajedno je u jednom momentu posle duzih pregovora hteo da pristupi i Vojislav Kostunica, ali je posle kleveta Srpske reci protiv njega odustao od te ideje. Kasnije je u intervjuima izjavljivao da izmedju njega i SPO-a i GSS-a postoji dublje politicko razmimoilazenje i da je primaran interes njegove stranke buducnost Republike Srpske »jedine srpske nacionalne drzave sa solidno zasnovanom privredom«. Vuk Draskovic koristi ovu priliku da stavi do znanja da je SPO jedina snazna opoziciona partija koja nece dozvoliti da se uz nju »slepaju« male stranke i da je »cerupaju« i ponavlja trajnu privrzenost cetnistvu. Micunovic je poricao ozbiljnost svake koalicije u kojoj se nalazi Djindjic, najavljujuci da i sam priprema ozbiljnu koaliciju.
Prva prava koalicija u Srbiji otkako je poceo visestranacki zivot bila je Zajedno. Ona je vise bila po volji obicnih ljudi nego medija, vanstranackih intelektualaca i nevladinih organizacija. Primer izrazitog animoziteta srecemo u nekadasnjoj Nasoj Borbi ciji komentator tvrdi: »Posvadjana i podeljena opozicija koja hoce da srusi Milosevica dok ovaj obnavlja demokratiju u Srbiji i utire put njenom povratku u svet, nema bas prevelikih izgleda«.¹⁸ A alternativa je bila glasnija u inostranstvu nego u zemlji. Na okruglim stolovima na kojima su ucestvovale NVO, za koaliciju Zajedno se govorilo da je »nacionalistickija od rezima«. Drugi su Koaliciji zamerali sto nema cvrsto definisan program pa se ne zna da li se bori samo za vlast ili i za promene. Neki se nisu slagali sa tim sto Koalicija ne osudjuje zlocine koje su Srbi pocinili tokom ratova i sto se ne izjasnjava da li ce ratne zlocince isporucivati u Hag. Ovakva retorika koja se plela oko Koalicije umirivala je medjunarodnu zajednicu za koju je Milosevic jos bio »faktor mira i stabilnosti na Balkanu«. Primedbe na racun Zajedno skoro da su bile vaznije i od same pobede. Mnogi su se pitali »sta ako opozicija pobedi«, umesto da su se zapitali »sta ako ne pobedi«. Zatajili su analiticari, istoricari, mediji i javne licnosti previdjajuci potencijal za promene partijske drzave, koji je nosila koalicija Zajedno. Mnogim hladnim posmatracima bilo je lakse da podnesu Milosevicevu vlast za koju su verovali da je poznaju, umesto da podrze trojku koja je trazila promene, ali ih nije sasvim precizno izrazila. Cinilo se da je Milosevic pod kontrolom medjunarodne zajednice. Uostalom, secanje na Dejton bilo je vrlo zivo, dok Koalicija sve to moze da dovede u pitanje. Tako je ono sto je u beogradskom zargonu nazvano »dejtonska stranka« ostalo po strani borbe za promene, a odsustvo javne podrske pojedinih krugova i nevladinih organizacija bilo je ocito.
Posle cetiri propustene godine nas problem je tezi nego sto je bio. Sada stranke demokratske opozicije moraju da ubedjuju gradjane da su se udruzile, ali im se nekako slabo veruje. Njihovu prvobitnu »radost druzenja« zamenila je dosada, lideri nemaju zar i polet koalicije Zajedno, a u medjuvremenu su neki, saradnjom sa rezimom, stekli i »puter na glavi«. Koalicija Zajedno bila je stalno sa gradjanima, danasnja opozicija izdaje kabinetska saopstenja. U svojoj knjizi Razresnica Vesna Pesic, tadasnja predsednica GSS-a, preispituje sopstvene postupke i uverenja. »Ipak, nakon toliko preslisavanja«, kaze ona, »najvise me je mucio raspad koalicije Zajedno. U toj nasoj Srbiji se tako nesto dobro tesko napravi, a to je bilo najbolje sto smo napravili. Zajedno je bila uravnotezena, tacna po broju, dobra po izgledu, i bila je pobednicka«.¹⁹
 
 

¹ Vreme br. 461, 6. 11. 1999.
² Republika br. 155–156, 1–31. 01. 1997.
³ Republika br. 162, 16–30. 04. 1997 (»Gradjanski protest – malo posle«: Ivana Spasic/Djordje Pavicevic).
⁴ Dragos Ivanovic, Zavera protiv javnosti, »Republika«, Beograd 1998, str. 40.
⁵ Vesna Rakic-Vodinelic, Glasnik br. 1, (dodatak Republike) 25. 11. 1998.
⁶ Izborna kradja – pravni aspekt: dr Vesna Rakic-Vodinelic, LJiljana Banac-Santic, dr Refik Secibovic, mr Goran Svilanovic, Srdjan Radovanovic. Medija centar, Beograd 1997, str. 178–192.
⁷ Dr Ruzica Guzina: Opstina u Srbiji 1839–1918, izd. »Rad«, Beograd 1976, str. 304.
⁸ Isto, str. 305.
⁹ Isto, str. 414.
¹⁰ Isto, str. 415.
¹¹ Setnja u mestu, Gradjanski protest u Srbiji, izd. B-92, 1997 (Dragan Ilic: »Hronika protesta Zajedno«).
¹² Lex, pistaljke i lazi, Helsinski komitet za ljudska prava, Beograd 1997.
¹³ Isto.
¹⁴ Republika br. 158, 16–28. 02. 1997.
¹⁵ Republika br. 155–156, 1–31. 01. 1997.
¹⁶ Videti: Republika br. 141–142, 1–30. 06. 1996.
¹⁷ Dragos Ivanovic, Bolest vladanja, »Republika«, Beograd 2000, str. 103–104.
¹⁸ Branislav Milosevic, Nasa Borba, 7–8. 09. 1996.
¹⁹ Vesna Pesic, Razresnica, »Republika«, Beograd 1999, str. 9.