Ruzenje parlamentarizma

Nekada se za engleski parlament govorilo da moze sve sem da pevca pretvori u kokosku. Metafora je nastala u vreme kada je, posle burzoaske revolucije, legitimitet sa aristokratije presao na narod. Kasnije, sa ucvrscenjem nacela podele vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, svaki od ova tri aktera dobio je svoja neprikosnovena i ustavom potvrdjena ovlascenja, sto se smatralo ugaonim kamenom demokratskog poretka. Naravno, u istoriji ima dosta primera da su se pojedine stranke, opijene izbornom pobedom, tesko odupirale iskusenju da, zarad svojih uskogrudih probitaka, ozbiljno dovedu u pitanje vrednost modernih institucija. U sadasnjem vremenu, medjutim, u evropskim zemljama gotovo je nemoguce naci primer, kao sto je slucaj sa Srbijom i Jugoslavijom, gde je sef drzave, Slobodan Milosevic, moc oba parlamenta pretvorio u svemoc sopstvene partije.

Osnovno pitanje je zabasureno

Umesto da sa uvodjenjem visestranacja najzad procveta, nas parlament je tek tada zapao u pravi corsokak. Vec na prvim sednicama, odmah posle izbora 1990, Skupstina Srbije je uputila celokupnoj javnosti dva znacajna signala: kako zamislja sopstvenu ulogu i sta gradjani mogu da ocekuju od nje. Recimo, poslovnik o radu, taj prvi akt Skupstine, patio je od krupnih manjkavosti sto se tice tajnog glasanja i poslanicke interpelacije. Dok su opozicioni poslanici bili za tajno glasanje na skupstinskim sednicama, vecinska stranka, SPS, trazila je javno glasanje, pa je tek u poslednjem trenutku promenila misljenje. Ali su zato nepomirljivo bili protiv toga da se uvede ustanova interpelacije. Na taj nacin, odbijajuci da prihvati ovo vazno sredstvo kontrole skupstine nad vladom, vladajuca stranka je parlament svela na puku ornamentiku. To je cak bilo i znatno ispod onih prava iz Ustava 1974. u kojem je stajalo »da najmanje 10 delegata u Saveznom vecu i svaka delegacija u Vecu republika i pokrajina mogu podneti interpelaciju za pretresanje odredjenih politickih pitanja u vezi sa radom SIV-a«.
A sto se tice onog drugog signala, Skupstina Srbije je odmah stavila na znanje javnosti da ce i sama biti jedan od ucesnika u krsenju nedavno donetog Ustava (1990). Polovinom jula 1991. godine Skupstina je usvojila novi Zakon o unutrasnjim poslovima koji je, po svojoj sadrzini, predstavljao grubi napad na gradjanske slobode. Ministru unutrasnjih poslova dato je pravo da moze da ogranici, ili zabrani, kretanje ljudima na javnim mestima, da progna pojedince u mesto prebivalista, koji ce zatim biti na obaveznom javljanju. To je bilo u suprotnosti sa Ustavom Srbije koji u svom clanu 17 predvidja samo tri slucaja kada se moze ograniciti kretanje gradjana: kada je u interesu krivicne istrage, ako je potrebno zbog suzbijanja zarazne bolesti i radi odbrane Republike. Ovo je bilo prvi put da se kretanje ljudi ogranicava zbog javnog reda i mira, a za tako nesto organi unutrasnjih poslova prema Ustavu nemaju ovlascenja. Ovde se represija primenjuje unapred, prema slobodnoj oceni policije, mada Ustav kaze da represija dolazi u obzir samo posle izvrsenog delikta. Isti taj zakon dao je i pravo policiji da moze da ukine i tajnu pisama i »drugih sredstava opstenja«, sto ukljucuje i prisluskivanje telefonskih razgovora. Postojao je jos jedan karakteristican detalj – novi zakon nista nije govorio o strukturi unutrasnjih poslova, Sluzba drzavne bezbednosti nije pomenuta, sto je prakticno znacilo da postaje licni organ novog vladaoca Slobodana Milosevica.
Ovako rigorozan zakonodavni kurs Skupstine Srbije bio je direktno izazvan devetomartovskim dogadjajima (1991) u Beogradu, kada se rezim prvi put suocio sa tako zestokim gnevom naroda. Da bi se utvrdila odgovornost za nasilje u kojem su poginula dva coveka, a mnogi su premlaceni i uhapseni, ujedinjena opozicija je zahtevala hitno sazivanje vanredne skupstine. Vlast se u pocetku neckala, ali ni opozicija nije pokazivala zelju da popusti – veci broj njihovih poslanika, pomognut i politickim licnostima iz javnog zivota, stupila je u strajk gladju u samoj skupstinskoj zgradi. Kada je pod pritiskom javnosti vanredna skupstina ipak odrzana, vecinska SPS stranka je svu krivicu svalila samo na demonstrante, tvrdeci da je opozicija odgovorna za prolivanje krvi i izdaju Srbije. Cak ni predsednik Srbije Milosevic, u svom govoru u Skupstini, nije pokazao razumevanje za tesku situaciju izazvanu represijom rezima, niti zelju za dijalogom sa opozicijom.
Jedan od direktnih ucesnika tih dogadjaja Nebojsa Popov napisao je u to vreme: »Narodna skupstina najavila je i nepristrasno ispitivanje i utvrdjivanje odgovornosti. Ali, zabasureno je osnovno pitanje – ko je naredio, a ko odobrio upotrebu policije i vojske u odbrani rezima... Ako se pouzdano ne utvrdi ko pokrece masineriju represije i ubijanja i iz toga ne izvedu sve konsekvence, zivot gradjana ostace bezvredan«.¹
Izvestaj skupstinskog anketnog odbora nije odgovorio valjano ni na jedno pitanje. Opozicija je bila protiv njega, ali je poslednju rec, naravno, imala vecinska SPS. Posto nisu dobili pravdu u Skupstini, gradjani su ponovo pribegli ulicnim protestima – skupovi kod Terazijske cesme odrzavani su danima. Rezim je na to pokusao da odgovori masovnim i pretecim okupljanjem svojih pristalica na Uscu. Slobodan Milosevic je jos jednom pokazao da se nece odreci brutalne samovolje ni po cenu novih nasilja.

Diskriminacija manjine

Sklonost prema represiji Miloseviceva vlast je isprobala najpre na nacionalnim manjinama. Jos za zivota Socijalisticke Republike Srbije, godine 1990, tadasnja Skupstina donela je novi Zakon o radnim odnosima u posebnim okolnostima, koji je za radnike na Kosovu i Metohiji propisivao drugacija pravila otpustanja s posla nego sto su vazila u ostalim krajevima zemlje. Radni odnos na Kosovu je mogao da prestane jednostavno po odluci direktora preduzeca, a radniku je oduzeta svaka sansa da se u zakonskom postupku brani. A kada nema zakonskog postupka, onda je direktorova rec i prva i poslednja. U atmosferi progona, koja je nastala, ideja izjava lojalnosti radnika sama se po sebi nametnula, mada nije izricito pominjana u Zakonu. Neki radnici, koji su pristali da daju izjavu lojalnosti drzavi Srbiji, bar privremeno, postedeli su sebe neprijatnosti, ali se velika vecina, koja je odbila da potpise tako nesto, ubrzo nasla na ulici.
Posle radnika na red su dosli ucenici i nastavnici albanske nacionalnosti. Drzava Srbija, koja je 1989. izmenama Ustava potpuno unistila politicku autonomiju Kosova, sada se okomila i na one mrvice autonomije u oblasti obrazovanja. Zbog toga sto su odbili da prihvate nametnut obrazovni program iz Beograda, oko 130 000 djaka albanske nacionalnosti ostalo je neupisano, a 6000 nastavnika je otpusteno. Vlast je pretila da ce konkursom potraziti nove nastavnike koji ce biti spremni da se »integrisu u ovu drzavu«. Malo je bilo onih koji su sugerisali da se, umesto jezika ultimatuma, bar pokusa da se pronadje nacin da se razumnim dogovorom sa Albancima dodje do prihvatljivog nastavnog programa. Samouverenim celnicima srpskog rezima nije ni padalo na pamet da ce i jedna ovako preka mera predstavljati dinamit koji ce detonirati pritajenu pobunu na Kosovu.
Doduse, Ustav Srbije je proklamovao da je gradjanin osnovni nosilac suvereniteta, ali se u praksi interes Republike poistovecivao samo sa interesom srpskog naroda. Tako je i doslo do novih zakonskih resenja prema kojima ministar prosvete donosi skolske programe, odobrava udzbenike, imenuje i razresuje direktore skola, sto posebno diskriminise nacionalne manjine.
Madjarsku nacionalnu manjinu je oduzimanje autonomije Vojvodini lisilo mnogih prava koja su uzivali u prethodnom periodu. Fakticki je napusteno nacelo srazmerne nacionalne zastupljenosti u rukovodjenju raznim lokalnim ustanovama, pocev od decjih vrtica do sudova. Opasnije je bilo sto je vlast nametljivim naseljavanjem srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, upravo u krajevima sa vecinskim madjarskim stanovnistvom, jasno davala do znanja Madjarima da su nepozeljni u Srbiji. Madjarski mladici srazmerno su cesce, nego mladici druge nacionalnosti, dobijali pozive da ucestvuju u ratnim operacijama. Zbog svih ovih pritisaka, za ovih deset godina, gotovo cetvrtina vojvodjanskih Madjara napustila je zemlju.
Drasticnoj represiji bili su izlozeni Muslimani–Bosnjaci u Sandzaku. Sefko Alomerovic navodi podatke da je poslednjih godina bez ikakvog razloga ubijeno 36 lica, kidnapovano 51 (od kojih su 43 takodje ubijena), ranjeno 29, minirano 54 privredna objekta, 52 porodicna ili verska objekta, a zapaljeno je 57 kuca. Etnicki je potpuno ocisceno 36 sela, a u nekim selima je broj muslimanskog stanovnistva prepolovljen. Iseljavanje je podsticano, kaze Alomerovic, »sveopstom drzavnom diskriminacijom gradjana i podrucja u kojima Muslimani–Bosnjaci cine vecinu i to na osnovu pet diskriminatornih zakona i uredbi, od kojih su dva usvojena u Skupstini Srbije nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma«.²
Skupstina Srbije je nizom usvojenih propisa prekrsila Pakt o gradjanskim i politickim pravima, koji je nasa zemlja jos ranije i potpisala i ratifikovala. Jedan od takvih je i Zakon o ogranicenju prometa nepokretnosti koji propisuje zabranu za Albance na Kosovu da kupuju nova imanja. Cilj je bio da se spreci iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije, ali je ovaj propis dvostruko omasio – uveo je novi vid neravnopravnosti gradjana u Republici, a nije sprecio odlazak Srba. Imanja su se i dalje prodavala, samo sada po nizoj ceni. Jos jedan u nizu drugih skupstinskih nasrtaja na Ustav zabelezen je i krajem 1995. kada je promenjen Zakon o nasledju tako da se oni vojni obveznici, koji su se sklonili iz zemlje da bi izbegli rat, lisavaju prava na nasledje. U javnosti se povodom ovog zakona digla velika buka, ali nista nije pomoglo.

Ustavna tmusa u skupstini

Vrhunac ove serije bezakonja predstavljalo je nasilnicko smenjivanje u Saveznoj skupstini najpre predsednika Savezne vlade Milana Panica, a nesto kasnije i predsednika SRJ Dobrice Cosica. Panic je izabran za predsednika Vlade sredinom juna 1992. kao prvi premijer prve Vlade trece Jugoslavije, a vec mesec-dva posle toga rezim je stao da ga napada na najgrublji nacin. Tri sednice Savezne skupstine protekle su u znaku zestokog osporavanja njegove politike, a narocito njegovih stavova na Haskoj konferenciji. Haski sporazum, naime, koji se odnosi na raspad prethodne Jugoslavije, Panic je prihvatio, a Milosevic je odlucno odbijao. Rezim je govorio da je Panic »sarlatan kome treba stati na kraj«, jer »vodi u kapitulaciju nase narode«. Panic se borio srcano, uzvracajuci da je upravo rezim taj koji je svojom visegodisnjom politikom doveo zemlju do katastrofe, a njemu »ne daju ni sto dana nesmetanog rada«. Uprkos tome sto je na mestu predsednika Vlade jedva sastavio sest meseci, njegova dva postignuca bila su neosporna: uspeo je da raspolozenje medjunarodnog javnog mnenja i njihovih skepticnih vodja preokrene u korist nase zemlje i, drugo, da veliki deo javnosti pridobije za svoju politiku. Na izborima za predsednika Republike, krajem 1992, osvojio je glasove trecine birackog tela, vise nego sve opozicione stranke zajedno. Medjutim, Slobodan Milosevic, koji nije mario ni za javnost ni za svet, uspeo je relativno lako da smrsi konce Panicu, oslanjajuci se na poslanicku vecinu i poznati jastrebovski trijumvirat u Saveznoj skupstini Jovic–Crncevic–Seselj. Mnogi su povodom ovih nedolicnih dogadjaja tih dana govorili s gorcinom da Srbija, otkako postoji kao moderna drzava, nije imala goru i neodgovorniju Skupstinu od ove.
Prvog juna 1993. na skandalozan nacin je smenjen sef drzave Dobrica Cosic. Cosic je oteran na precac za samo nekoliko sati kao da se ne radi o sefu drzave, vec o najobicnijem sluzbeniku mesne kancelarije. Jos jednom se potvrdilo da Savezna skupstina nije garant ustavnosti, vec samo jedna karika u zaverenickom lancu za odbranu vlasti Slobodana Milosevica. Ponasanje vecinskih poslanika SPS i SRS bilo je tako brutalno da je izazvalo gnev naroda koji se spontano okupio pred Skupstinom. Opozicioni poslanik Mihailo Markovic je pretucen usred Skupstine, a kasnije, u toku dana, policija je uhapsila dva poslanika Deposa, a sa njima i Danicu i Vuka Draskovica. Sutradan je Odbor Veca gradjana Savezne skupstine za mandatno-imunitetska pitanja odbio zahtev Deposa da ispita da li je povredjen imunitet. Radikali i espeesovci u Odboru nadglasali su ostale i cinicno se oglasili nenadleznim!
Ali, ovi dogadjaji su jasno pokazali, kao na rendgenskom snimku, kakav odnos prema vlasti imaju nasi drzavni casnici, cak i oni najvisi. U svom pismu javnosti, posle neustavnog svrgavanja, Cosic je rekao da je zabljacka Jugoslavija gora od brionske i da je »pod protektoratom Slobodana Milosevica«. To je istina koju su svi odavno videli, samo sto je tako nesto Cosic prvi put rekao tek kada je sisao s vlasti. Naravno, on je i ranije kriticki govorio o Milosevicu, ali je to radio u okvirima jedne parlamentarne rutine, koja je znacila legitimno politicko suparnistvo, a ne nacelno razilazenje. Tragedija nasih politicara je u tome sto im se padom sa vlasti i istina okrece naglavacke. Narodu koji je citao ovo pismo nije ostalo nista drugo nego da se zbunjeno pita: kako to da jedna ustavna drzava zivi pod necijim protektoratom, a da sef te drzave, dakle, najpozvaniji covek, nikada o tome ne kaze ni rec u Skupstini! Ova nasa ustavna tmusa i jeste jedan od glavnih izvorista samovolje i stalnih iznenadnih promena u vrhovima vlasti.

Aklamativni, a ne zakonodavni organ

Zasto su nase skupstine tako ostrascene i jednostrano usmerene? Dr Zoran Vasic, koji je i sam bio poslanik u Skupstini Srbije, to objasnjava ovako: »Skupstina je aklamativni, a ne zakonodavni organ. Nijedan zakon, koji je predlozila Vlada, Narodna skupstina nije odbacila bez obzira na kvalitet ponudjenih resenja. Tako se i desilo da je nekoliko puta predsednik Republike odbio da potpise Ukaz o proglasenju, jer su usvojeni zakoni sadrzavali neustavne odredbe. Broj zakona koji je Skupstina usvojila na predlog poslanika je zanemarljiv u odnosu na broj zakona koji su poslanici podneli. Do danas nijedan zakon koji su podneli gradjani na Ustavom i Poslovnikom Narodne skupstine dozvoljen nacin nije nasao svoje mesto cak ni u predlogu dnevnog reda skupstinskog zasedanja. Time je vladajuca vecina suspendovala odredbu Ustava Republike Srbije po kojoj su Vlada, narodni poslanici ili 15 hiljada biraca ravnopravni predlagaci zakona ili drugog akta koji usvaja Narodna skupstina«.³
Ovo isto vazi i za Saveznu skupstinu cije se Vece gradjana retko sastajalo, ali i kada se nadje na okupu vise vremena provodi u raspredanju poslanickih incidenata, nego u tvorackom radu. Rezimska vecina uporno je godinama odbijala da na dnevni red stavi pitanja kao sto su spoljna politika, sta je sa otetim gradjanima u Strpcima, slucaj Borbe, Jugoskandika i Dafiment banke, stalno zaostravanje odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Sve su to bila goruca svakodnevna pitanja kada su nastajala.
Recimo, Vojska Jugoslavije bila je jedna od tema koja se stalno izbegavala u raspravama u Skupstini Jugoslavije. Zato se i budzet vise disciplinovano otaljava nego sto se kriticki razmatra. Budzet za 1994. godinu – a mogli bismo da uzmemo i svaki drugi – iznosio je milijardu i 675 miliona dinara, od cega je preko 75 odsto islo na Vojsku Jugoslavije. Markantan iznos, ali pokazalo se da ovoliki trosak ni za koga nije dovoljno podsticajan da se pogleda i iz kritickog ugla. Cak su i predstavnici opozicije javno govorili da ce glasati za budzet »jer je vojni«. Sve je prolazilo u stilu onih vremena kada je i blaga kriticka aluzija na trosenje vojnih sredstava odmah tumacena kao klasna (ranije) ili nacionalna (sada) izdaja.
Sto se vojske tice, neke teme su se same nametale, ali je Skupstina prema njima pokazala krajnje odsustvo sluha. U toku 1992, posle rata sa Hrvatskom, u penziju je odjednom i bez objasnjenja najureno cetrdesetak najistaknutijih generala, sto je ukazivalo na raskol izmedju vlasti i vojnog vrha. Generalskih penzionisanja bilo je i kasnije. U jesen 1998. oteran je nacelnik Generalstaba general-pukovnik Momcilo Perisic. (Mesec dana pre njega na slican nacin otisao je i sef policije Jovica Stanisic.) Slobodan Milosevic je stalno dovodio i unapredjivao generale koji su njemu bili lojalni.
Za JNA se nekada govorilo da je bila cetvrta vojna sila u Evropi. Slobodan Milosevic je, bar u pocetku, voleo da kaze kako je Jugoslavija »bila, sada je i bice najveca vojno-politicka snaga na Balkanu«. A sta je ta vojska danas, posle toliko izgubljenih ratova, narocito sada posto se u leto 1999. podvijena repa vratila s Kosova! U Skupstini se do sada nikada nije raspravljalo o tome kolika ta vojska treba da bude, sa kakvim ljudskim i tehnickim potencijalima, koji procenat nacionalnog dohotka treba odvajati za nju da se ne bi presla granica ekonomske racionalnosti i, najvaznije, kojim ustavnim sredstvima spreciti da vojska bude licni servis autokrata na vlasti. Spisku aktuelnih vojnih tema koje su ostale, takodje, van paznje Savezne skupstine mogla bi se pridruziti i druga pitanja, pocev od vojnih dezertera, pa do slucaja bivseg komandanta varazdinskog korpusa generala Vlade Trifunovica koji je zrtvovao ratnu tehniku da bi spasao zivote 300 svojih vojnika. Vojska Jugoslavije i njeni pravosudni organi osudili su generala Trifunovica polazeci od drugih vrednosti – oni su dali prednost tehnici, a ignorisali su ljudske zivote. Svakako je da ce u nekim novim prilikama i u drugacijoj skupstini, kad vec nije moglo u ovoj, eticko nacelo generala Trifunovica dobiti novu valorizaciju.

Bekstvo od odgovornosti za rat

Jedan od nasih krupnih paradoksa je i u cinjenici da je Srbija skoro deset godina ratovala, a da se o ratu gotovo nikad nije resavalo u Skupstini, cak je ova najvisa zakonodavna i politicka instanca zemlje jedva o tome obavestavana. Normalizacija odnosa sa Hrvatskom nasla je poslanike zatecenim. Poslanici nisu imali pojma ni o tome kako se razvijaju ili bolje reci zasto se prekidaju odnosi sa svetom. I druga kapitalna pitanja prolazila su mimo Skupstine Srbije – inflacija se razgorevala bez njene saglasnosti, a i program za suzbijanje inflacije je prosao bez njenog ucesca. Prava Skupstina za dekor!
Do prvog pokusaja da se i na ovom nivou debatuje o ratnoj politici doslo je na cetvrtoj vanrednoj sesiji Skupstine Srbije u leto 1994. godine. Ovo zasedanje odrzano je na zahtev 84 poslanika iz dela opozicije koja je nameravala da pozove na odgovornost vlast u Srbiji zbog raskida sa Radovanom Karadzicem i Republikom Srpskom. Medjutim, kada je debata otvorena, vladajuca SPS preuzela je inicijativu u svoje ruke i u pravom zaverenickom obratu nametnula je svoju Deklaraciju podrske vlastima u Srbiji i osude Karadzica. SPS-ovska vecina je jos jednom izigrala opoziciju kada je predsednik Skupstine Tomic, ocigledno krseci poslovnik, samovoljno prekinuo raspravu i isforsirao glasanje o predlozenoj Deklaraciji kojom se podrzava predlog Kontakt grupe za Bosnu i Hercegovinu i osudjuje stav rukovodstva RS da se taj plan odbaci. Naravno, ta je Deklaracija i usvojena vecinom glasova, ali je ovde najinteresantnije kako je ko video odgovornost za ratnu politiku.
Predsednik Vlade Mirko Marjanovic govorio je o zaokretu rezima od ratne ka mirnodopskoj politici, ali je potpuno prenebregnuo cinjenicu da su ratni ciljevi od pocetka bili problematicni i da je ratna politika dozivela poraz. Dok su se poslanici SPS-a uglavnom ponasali apologetski, stranke iz opozicije razlicito su se opredeljivale. Izlaganja poslanika SRS i DSS odlikovala su se izuzetnom militantnoscu u prvom redu protiv rezima i vladajuce partije (to je bilo vreme raskola izmedju radikala i espeesovaca), a u drugom planu protiv svih protivnika ratne politike. Radikalski prvak Tomislav Nikolic insistirao je na tome da je sve njih Milosevic poveo u rat, a sada ih izdaje time sto hoce da se rat prekine. Poredak koji nastaje u RS on vidi kao alternativu komunizmu u Srbiji i glavno uporiste interesa »vaskolikog srpstva«. To je, veli on, »novi Pijemont« koji ce ujediniti »sve srpske zemlje«.
Predsednik DSS Vojislav Kostunica naglasak je stavio na ideji nacionalne monolitnosti – »Beograd, Podgorica, Pale i Knin treba da govore jednim glasom«. Ali, toj monolitnosti se isprecio »teroristicki cin medjunarodne zajednice« izrazen u predlozima Kontakt grupe i »staljinisticka kampanja protiv rukovodstva RS«, kojom se podize »Berlinski zid na Drini«. Predstavnici DS i ND lavirali su da bi nekako ostali sto blize vlasti. Nova demokratija je vec imala udobnu poziciju u tadasnjoj vladi, a Djindjiceve demokrate bile su jasno orijentisane na buducu konfederaciju sa prekodrinskim Srbima. Zoran Djindjic je vec predlozio deklaraciju o stvaranju ovakve konfederacije, nesto slicno kao sto su SAD garantovale muslimansko-hrvatsku federaciju. Medjutim, tek sto je nastala, ova je deklaracija izazvala energican negativan odgovor sa Pala. »Nikakva konfederacija ne dolazi u obzir«, odbrusio je Krajisnik. »Prihvatljiva je samo jedna, unitarna srpska drzava.«
Poslanici SPO i GSS su svoje glediste formulisali u predlogu posebne rezolucije. Predocavajuci sve opasnosti izjednacavanja Srba i Hrvata po zlu (genocid), Vuk Draskovic je podrzao zaokret ka miru i resavanje sporova politickim sredstvima. Osporavao je bahatu politiku rezima u Srbiji i jos vise nastavljace takve politike na Palama. Vesna Pesic istupala je ne samo u ime nacelnih pacifista, koji su uvek protiv rata i nasilja, nego i zastupnika realnog politickog stanovista. »Mi se zalazemo«, isticala je Pesiceva, »za principijelno odbacivanje ratne politike, bez obzira ko je zastupa, vlast ili opozicija, sa ove ili one strane Drine«. Ona je narocito podvukla prednost zaokreta ka pregovorima, odbacujuci iluzije da iko sa strane moze garantovati uspesne pregovore ukoliko same zaracene strane ne odustanu od ideoloske i nacionalne iskljucivosti i politickog avanturizma (»ne moze se ziveti zajedno«, »smrtno neprijateljstvo« i sl.).
Istina je da je i ova debata na ogoljen nacin pokazala koliko je slaba nacelna opozicija, ali je u glasanju doslo do nekih bizarnih detalja koje vredi pomenuti. Posto je Deklaracija SPS usvojena, poslanici su pozvani da se izjasne i o dva druga dokumenta. Predlog deklaracije DS i zajednicka rezolucija SPO i GSS. Za rezoluciju su, sem Vesne Pesic i Zarka Koraca, glasala i dva poslanika SPS, cak i predsednik Skupstine Dragan Tomic, zatim dva poslanika ND i dva poslanika DZVM. Za predlog deklaracije DS nije glasao niko, jer su poslanici DS, DSS, SPO i SRS, zbog prethodnih Tomicevih zloupotreba vec napustili skupstinsku salu.⁴

Manipulacije sa Kosovom

Istu takvu slepu tvrdoglavost u izbegavanju mirnog resenja rezim je ispoljio i cetiri godine kasnije kada se rat na Kosovu uveliko vodio. Na predlog medjunarodne zajednice, koja je nudila posrednicke usluge da se i ovom ratu sporazumno i politickim sredstvima stane na kraj, vlast je odgovorila raspisivanjem referenduma u prvoj polovini 1998, unapred resena da izmanipulise javno mnenje. Umesto da birace obavesti o posredovanju, vlast je pitanje za referendum srocila tako kao da je rec o »mesanju medjunarodne zajednice u nase unutrasnje stvari«. Velika vecina izaslih na referendum glasala je energicnim »ne«, sto je rezim proslavio kao svoj politicki uspeh. Medjutim, ni medjunarodna zajednica nije ostala ravnodusna na ovaj drzak izazov. Ponovo su nam uvedene sankcije, a u toku sledecih meseci pritisak iz sveta da se kosovski cvor rasplete na miran nacin sve je vise rastao.
To je bilo vreme vrlo zivih medjunarodnih aktivnosti i susreta zvanicnika iz sveta sa nasim predstavnicima, uglavnom sa Slobodanom Milosevicem. Tada je u Beogradu, za vreme boravka Ricarda Holbruka, specijalnog izaslanika predsednika SAD, prvi put pomenuta pretnja bombardovanjem. Milosevic i Milutinovic i dalje su tvrdo i jogunasto odbijali svaku saradnju sa svetom, a dve sednice Skupstine Srbije, koje su odrzane krajem septembra i u oktobru 1998, bile su sazvane samo zato da bi njihove vec donete odluke dobile puniji legitimitet. Nesposobna da se suoci sa odgovornoscu, Skupstina koja je odavno izgubila svoj integritet, ponasala se kao ostrasceni partijski plenum. Predsednik Vlade Mirko Marjanovic svecano je objavio »poraz albanskog terorizma« i formiranje nove civilne vlasti na Kosovu (Izvrsno vece na cijem je celu bio Zoran Andjelkovic-Baki). Cak je i pobednicki uzviknuo: »Danas na Kosovu i Metohiji vlada mir!«. Vecina stranaka je u debati podrzala Vladu: SPS, SRS, SPO, JUL i ND. Podrsku su uskratili Jozef Kasa (SVM) i Nenad Canak (Vojvodina). Vladine pristalice su zestoko osudjivale albanski terorizam, pritisak medjunarodne zajednice i »domace izdajnike«. Bilo je grubih napada i prostackih dosetki na racun razumnih predloga iz sveta i svih onih u zemlji koji su savetovali umerenost.
Nesto slicno odigralo se, pocetkom oktobra, i na sednici oba veca Savezne skupstine. Predsednik Savezne vlade Momir Bulatovic je svu odgovornost za kosovsku krizu svaljivao na albanske teroriste i antisrpsku politiku Zapada, pre svega Amerike. Sem nekoliko izuzetaka, u diskusiji je podrzana takva politika Vlade. I ovde je retko ko hteo da cuje predloge medjunarodne zajednice, koji su se svodili na tri stvari – nema izmene granica, nema nezavisnosti, ali se Kosovu mora osigurati visoka autonomija.⁵
Kada je cela prica stigla do medjunarodnog skupa u Rambujeu, a zatim i u Parizu, svi su videli da je djavo konacno odneo salu, samo je rezim nastavio da se duri na Evropu i svet. Situacija je postajala sve teza za Srbiju, a najvisi organi sve neodgovorniji. Skupstina Srbije odbacila je i poslednju sansu kada je na svojoj sednici 23. marta 1999. odbila »strani diktat« i time svima nama navukla bombe na vrat. Ali, vredi zabeleziti podatak da se i na toj sednici desilo nesto sto je odskakalo od tog hora unisonih glasova. Dr Milena Andric (Demokratska alternativa) pokrenula je nekoliko zanimljivih pitanja, napominjuci da »deset godina postoje zahtevi da Skupstina Srbije raspravlja o Kosmetu i potrazi blagovremeno resavanje problema za koje svi znaju samo ih vlast negira. Zasto? Po cijem nalogu?«
»Iz godine u godinu«, govorila je dalje Andriceva, »sve vise i glasnije je prisutna tvrdnja da se na Kosmetu krse ljudska, gradjanska i nacionalna prava. Zasto onaj ko je morao ozbiljno da se pozabavi tom tvrdnjom i vidi o kojim pravima je rec i na koji nacin se krse, to nije uradio... Odgovori na sva ova i mnoga druga pitanja koja nas vode do ove tacke bez izlaza, imaju isto ime i prezime. Ono koje danas trazi da Narodna skupstina preuzme odgovornost, da ceo narod to ucini kako bismo spasli njega od odgovornosti za sve sto je ovih deset godina radio, a nije smeo, kao i ono sto nije hteo, a morao je«. Zato je Andriceva trazila »da se izbegne sukob sa celim svetom«, »da se trazi mirno resenje koje ce osigurati ostanak Kosmeta u Srbiji i SRJ nakon prelaznog resenja da se garantuje Srbima i Crnogorcima ostanak na Kosovu«.
Nista nije vredelo, dr Milena Andric, kao i njeni prethodnici cetiri godine ranije, ostala je tragicno usamljena u Skupstini. Prve krstarece rakete srucile su se vec sutradan, da bi se surovo ratno razaranje nastavilo u Srbiji i narednih 78 dana, ne stedeci ni civile ni stambene objekte. Nema sumnje da ce i medjunarodne organizacije i njeni casnici kad-tad morati da povuku konsekvence, moralne, u najmanju ruku, zbog ovog varvarskog cina. A nase vodjstvo? Na njih, izgleda, nikakva lekcija nije delovala. Usred tog haosa smrti i razaranja, profesorka Mira Markovic je, u maju 1999, u razgovoru za jednu americku TV kucu govorila »da je na Kosovu deset godina vladao savrseni mir«, a onda je dosao Zapad koji je sve to zamesio.

Stvarno i statisticko raspolozenje biraca

Za sve vreme Miloseviceve vladavine gotovo da nije bilo nijednog skupstinskog saziva, bilo u Srbiji ili u Jugoslaviji, a da se nije postavljalo i pitanje njihovog legaliteta. Paradoks je vec na prvi pogled bio ocigledan: Milosevicu i njegovoj stranci stalno se suzavala izborna baza, ali su oni sa nepomucenom udobnoscu stalno sedeli na vlasti. Biracko telo SPS na prvim visestranackim izborima 1990. brojalo je oko 2,3 miliona, a dve godine kasnije, 1992. godine, oko 1 360 000 sto je gotovo duplo manje. Milosevic je na predsednickim izborima u novembru 1989. pokupio preko 80 odsto glasova, a u decembru 1990. imao je 65,34 odsto pristalica. U decembru 1992, u odmeravanju sa Panicem za predsednicko mesto u Srbiji, dobio je samo 56 odsto. Uprkos tom drasticnom padu glasaca Milosevic, vec krajem naredne, 1993. godine, smelo ulazi u parlamentarne izbore sa sigurnoscu da ce ih i dobiti. Dvadesetog oktobra 1993. pojavio se iznenada na RTS i u svom poznatom gnevnom i nabusitom stilu saopstio da se srpska skupstina raspusta i da predstoje novi izbori. »Ja zelim gradjanima Srbije«, dodao je, »da izaberu takav parlament kojim ce se Srbija ponositi«.
Da bi se stekla predstava o tadasnjem opstem kontekstu situacije treba pomenuti da je to bilo vreme rata u Bosni i Hercegovini, a u Srbiji se vec zahuktavala ona razorna inflacija. U samoj Skupstini doslo je do glozenja izmedju do tada dobrih saradnika SPS i SRS, jer je Seselj smatrao da je pravi trenutak da se ratni kurs zaostri, dok je Milosevic nastojao da se izmigolji iz bosanskog rata. Radikali su postavili pitanje poverenja Sainovicevoj Vladi. Neko ko drzi do ustava i parlamentarnog reda najpre bi sacekao da se kriza vlade resi, ali Milosevicu tako nesto nije padalo na pamet. Bio je svestan da sa svojim 101 poslanikom nema apsolutnu vecinu zbog cega je i samovoljno raspustio Skupstinu (koja, inace, broji 250 poslanika). Pokazalo se da je znao sta radi. Na izborima 20. decembra SPS je dobio 123 poslanika – do apsolutne vecine nedostajalo mu je jos 3–4 poslanicka glasa, ali je i tu prepreku uspeo da savlada posto je u Vladu privukao Novu demokratiju.
Za mnoge je ostala tajna kako je vodja uprkos siromastvu, inflaciji, ratu i zavadi sa celim svetom, uspeo da poveca broj glasova. Uostalom, to nisu njegovi jedini kontroverzni izbori koji su trazili objasnjenje: kojom se alhemijom visestranacje pretvara u sigurnu jednopartijsku vladavinu. U narodu se obicno misli da se glasovi najvise kradu na sam dan izbora raznim falsifikatima, ubacivanjem laznih listica u glasacke kutije, intervencijom preko izbornih komisija i sudova. Naravno, ima i toga, ali glavne zloupotrebe pocinju mnogo pre toga, kada se pripremaju izborni zakoni.
Tajna je u tome sto se SPS pred svake izbore upusta u opsezno ispitivanje raspolozenja javnog mnenja i tek na osnovu tih analiza odlucuje da li ce uopste raspisivati izbore. Recimo, 1996. istrazivanje je sprovedeno na 6500 ispitanika, sto omogucava maksimalno precizno predvidjanje. Tada se angazuju i Savezni i Republicki statisticki zavodi, veliki timovi strucnjaka, planiraju i sprovode ankete, kontrola podataka itd. U pitanju su ogromne sume novca koje SPS, za svoje stranacke interese, koristi iz drzavnog budzeta. Tek kada se utvrdi kakvo je raspolozenje i kako su geografski rasporedjeni mogucni glasaci, odredjuju se i izborne jedinice. Tako je i doslo do toga da se broj izbornih jedinica za savezne izbore 1996. poveca sa 10 na 36 (u Srbiji od 9 na 29, a u Crnoj Gori od 1 na 7). Izborni cenzus se na taj nacin od 5 odsto povecava na 15 pa cak i 25 odsto, u zavisnosti od toga koliko je biraca i koliko se poslanika bira u toj izbornoj jedinici. Ovoliko rasprskavanje glasova, kako kazu strucnjaci, postize se pomocu malih satelitskih partija koje rezim u velikom broju stvara ili aktivira pred svake izbore. Svaka pojedinacno dobija mali broj glasova, ali u ukupnom zbiru to nije zanemarljiva kolicina glasova koji najcesce idu u korist SPS-a.
Operacijom pretvaranja faktickog u statisticko raspolozenje biraca, rezim inkasira ogromne i nezasluzene dobitke na izborima. Na izborima 1996. leva koalicija (SPS, JUL i ND) dobila je 400 000 vise glasova nego 1992. godine. No, zahvaljujuci pristrasnim zakonskim resenjima, sa relativnom vecinom glasova (42 odsto), dobila je apsolutnu vecinu mandata (59 odsto), koji pripadaju Srbiji u Vecu gradjana Savezne skupstine. Racunica ispada ovako: levoj koaliciji je za jedan poslanicki mandat bilo potrebno 28 869 glasova, koaliciji Zajedno 44 054, a radikalima cak 48 696 glasova.⁶ Pristrasnost izbornog zakona bila je jos izrazitija u Vojvodini, za Pokrajinsku skupstinu, gde je SPS sa samo 23 odsto glasova dobila 67,2 odsto mandata. 
U praksi nema mogucnosti da se kontrolisu biracki spiskovi. Profesor Zoran Lucic navodi ovaj primer: »Izmedju 1993. i 1996. u izbornim jedinicama na Kosovu sa birackim spiskovima se desilo nesto cudno. Broj biraca u njima se naglo povecao. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, broj biraca u izbornoj jedinici 29, Pec, povecan je izmedju 1993. i 1996. sa 333 537 na 392 967, dakle za 18,72 odsto; u izbornoj jedinici 27, Kosovska Mitrovica, povecan je u tom periodu sa 159 481 na 202 999, dakle za 27,29 odsto, a u izbornoj jedinici 28, Pristina, sa 228 879 na 317 311, dakle za neverovatnih 38,64 odsto. Ovakvo povecanje birackog tela u relativno kratkom vremenskom periodu nemoguce je objasniti bilo kakvim demografskim promenama«.⁷

Nelegitimne skupstine

Ali, tu se jos ne zavrsava spisak raznih oblika zloupotreba rezima. Savezna vlada je za izbore 1996. uputila pozive medjunarodnim posmatracima samo na nekoliko dana pred odrzavanje izbora. Znajuci da nije rec samo o cinu izbora, nego pre svega o tome da li su izborni uslovi, pocev od ekonomskih do medijskih, ravnopravni, medjunarodne organizacije su poziv odbile. Kod svakih izbora ovi se uslovi pogorsavaju na stetu opozicije. U jednom empirijskom istrazivanju informativnih emisija TV Srbije od 16. do 22. oktobra 1996, koje je sprovela istrazivac Jovanka Matic, kaze se: »U pretposlednjoj nedelji kampanje, tj. u periodu od 16. do 22. oktobra u udarnoj informativnoj emisiji drzavne televizije, emitovan je 71 prilog o promotivnim aktivnostima koalicije SPS, JUL, ND u ukupnom trajanju od 99,18 minuta, dok je istovremeno o opozicionoj koaliciji Zajedno emitovano 6 priloga ukupne duzine 3,40 minuta. U toku ove nedelje lideri opozicije culi su se 9 sekundi... Lideri SPS, JUL i ND uzivo su se obracali biracima u 34 priloga, ukupnog trajanja 61,58 minuta.«8
O nelegitimnosti zakonodavnih tela narocito se moze govoriti kada je u pitanju izbor Skupstine Srbije. Gotovo kompletno albansko stanovnistvo na Kosovu ni na jednim izborima nije glasalo, sto cini oko 17 odsto stanovnika Srbije (rezimu nije smetalo da sve ove mandate, izmedju 30 i 40, uglavnom prigrabi za sebe). Sem toga, na izborima redovno ne glasa priblizno jedna trecina birackog tela, iz cega jasno proizlazi da je ovakvo predstavnicko telo sasvim neverodostojno. Ako im se, ipak, desi da ih rezultati iznenade, kao prilikom lokalnih izbora 1996. kada je opozicija dobila vlast u oko 40 gradova i opstina, uspaniceni rezim pokusava da preko korumpiranih sudija masovno ponistava regularno glasanje. Tek posle velikog ulicnog protesta gradjana i pritisaka medjunarodne zajednice, vlast je bila prinudjena da pomocu lex specialisa prizna pobedu opozicije. Naravno, niko od sudija ili clanova izbornih komisija, upletenih u ovu izbornu kradju, nije pozvan na odgovornost. Neki su cak, kao nagradu, dobili vise polozaje. 
Opozicija sama nije imala ni mogucnosti ni moci da instituciji izbora povrati demokratski legalitet. Jedna od takvih mogucnosti neocekivano je iskrsla u toku leta i rane jeseni 1992. kada su paralelno odrzana dva okrugla stola vlasti i opozicije u Jugoslaviji (savezni, od kraja avgusta do kraja oktobra, i Republike Srbije, od 28. 10. do 11. 11) na kojima se razgovaralo o osnovnim pravnim i politickim pretpostavkama za prevremene izbore na svim nivoima, predvidjenim za decembar te godine. I na jednom i na drugom stolu, pored predstavnika tri vlade (Savezne, Srbije i Crne Gore) ucestvovali su i predstavnici dvadesetak parlamentarnih stranaka, racunajuci i vladajuce stranke iz obe republike. Pokazalo se, medjutim, da je svako optimisticko ocekivanje bilo u najmanju ruku preuranjeno. Posle skoro 2,5 meseca rada moglo se sa zaloscu konstatovati da su se oba okrugla stola, uglavnom zbog nepopustljivosti i iskljucivosti vlasti, zavrsila potpunim neuspehom. Uprkos mnogobrojnim alternativnim predlozima opozicije, u zavrsnoj fazi izrade izbornih zakona vlast nije prihvatila gotovo nista sto bi moglo uverljivije da osigura iole ravnopravnije uslove za izlazak na izbore (izborne jedinice, ravnopravan pristup medijima, finansiranje stranaka itd.). 
Zbog toga je u celom ovom Milosevicevom periodu opozicija vise bojkotovala skupstinska zasedanja nego sto je sedela u poslanickim klupama. Umesto da dobijemo Skupstinu »kojom ce se narod ponositi«, dobili smo Skupstinu bez opozicije, sto vlastima uopste nije smetalo. Sef poslanicke grupe SPS-a Gorica Gajevic je u maju 1996. rekla da »cinjenica da opozicije nema u Skupstini, ne utice na kvalitet rada i kvalitet usvojenih Zakona«.⁹ Jednostranacki poslanici su brzometno usvajali i po nekoliko desetina zakona koje je predlagala njihova Vlada. Potpuni mrak nad skupstinskim radom spustio se u stvari jos u julu 1995. kad je ukinut televizijski prenos tih sednica. U uslovima kada su najveci drzavni mediji pristrasni, a uticaj nezavisnih ogranicen, TV prenosi skupstinskih sednica bili su jedina mogucnost gradjanima da saznaju sta radi njihovo predstavnicko telo. Direktni TV prenosi zadrzani su jos jedino, kako to rade svi totalitarci, samo za sednice na kojima se »snazno potvrdjuje i izrazava trijumfalno jedinstvo vodje i naroda«.

Ozakonjena nezakonitost

Kakav je bio kvalitet skupstinskog rada, o kojem je govorila Gorica Gajevic, videlo se vrlo brzo. Izborom novog saziva Skupstine Srbije, u jesen 1997, ovaj najvisi predstavnicki organ postao je definitivno jedan od najotvorenijih nosilaca rezimske represije. Nastao je period, kako su ga s razlogom nazvali neki pravnici, ozakonjene nezakonitosti.
U veoma kratkom roku donet je jedan set izuzetno opasnih zakona – Zakon o univerzitetu, Zakon o javnom informisanju, Zakon o prekrsajima (izmene) i Zakon o funkcionerskim privilegijama. Zakon o univerzitetu, donet sredinom 1998, predstavljao je u stvari odmazdu prema univerzitetima u Srbiji koji su uskracivali podrsku rezimu (vise samim vlastodrscima, nego vladajucoj ideologiji, kako mnogi tvrde). Kaznjavanje je doslo zato sto su tokom ovih desetak godina studenti i profesori, ne samo u Beogradu nego i u unutrasnjosti, imali niz protesta: godine 1991, zatim 1992, a najmasovniji i najdugotrajniji bili su u zimu 1996/1997. godine. Prema tom zakonu, ukinuti su i poslednji ostaci akademskih sloboda i univerzitetske autonomije i uveden je komesarski sistem. Vlada postavlja dekane i upravne odbore fakulteta koji su sada dobili velika ovlascenja. Recimo, dekani su dobili pravo da postavljaju i otpustaju profesore. Oni su to pravo drsko koristili, pa su po kratkom postupku otpusteni mnogi redovni profesori, cak i akademici. Na mnogim fakultetima nastalo je negodovanje, protesti su dolazili i iz akademskih sredina iz celog sveta.
Zakon o informisanju je donet oktobra 1998. po hitnom postupku. Kazne za medije i glavne urednike su tako drakonske da prosto podrivaju svako nacelo savremene kaznene politike. Jurisdikcija za medije izuzeta je iz redovnih sudova i prebacena na administrativne organe, sudije za prekrsaje, sto ne postoji nigde u demokratskom svetu. Sudije izricu kazne arbitrarno – one se krecu od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona dinara, sto je mnoge medije, narocito stampane, potpuno ekonomski ruiniralo. Rec je, u stvari, o pravoj konfiskaciji imovine redakcija. Prema tom Zakonu, sudjenje se moze odrzati a da okrivljeni i ne zna da je protiv njega pokrenut postupak, a kazne se izricu u roku od 24 casa, kao za kokosare i prostitutke. Mnogi mediji su zbog drasticnih kazni, ili pod pretnjom mogucnog ekonomskog unistenja, bili prinudjeni da obustave dalje izlazenje (Nasa Borba, Dnevni telegraf itd.). Rezim je preoteo veci broj nezavisnih radio i TV stanica, medju kojima, u vreme ratnih zakona, i prestiznu radio-stanicu B92.
U drugoj polovini 1998. godine Skupstina Srbije usvojila je skandalozni Zakon o funkcionerskim privilegijama. Prema tom zakonu, predsednicima Srbije i SRJ, kada odu s funkcije, pripadala bi primanja u visini 85 odsto od predsednicke plate. Dozivotno bi imali licno obezbedjenje za sebe i clanove porodice, kao i kucu, poslugu, sluzbeni automobil sa vozacem i mnoge druge privilegije. Dozivotne plate primali bi i predsednici Skupstine i Vlade Srbije, ministri i poslanici na stalnom radu u parlamentu i niz drugih pogodnosti.
Usvajanje ovog zakona palo je upravo u trenutku kada su enormno povecani i drzavni rashodi. Prema racunici strucnjaka za savezni i republicki budzet za 1999, svaki pojedinac, ukljucujuci i bebe, treba da uplati 3108 dinara godisnje, poreza, doprinosa ili drugih dazbina. To su tri godisnje plate, pa i vise. Cetvoroclana porodica sa jednim zaposlenim, a takve su najcesce danas, morala bi za 1999. da izdvoji za drzavna davanja polugodisnja primanja. Karakter danasnje drzave objasnjava i ovaj podatak: prema zakonskim obavezama, radnici su duzni, pre nego sto dobiju svoj dinar, da drzavi plate dinar i po, pa cak ako svoj dinar i ne dobiju.¹⁰ Ova haracka politika drzave i nezajazljiva sebicnost njenih casnika jos vise je podstakla revolt osiromasenog naroda protiv Zakona o funkcionerskim privilegijama. Pod pritiskom javnosti Skupstina je povukla Zakon, a da ni do danas nije utvrdjeno ko ga je uopste predlozio. Sve stranke koje su pre toga glasale za njega u skupstini (SPS, JUL, SRS i SPO), sad su uglas tvrdile da inicijativa ne potice od njih. Rezim je tek u novembru 1999. ipak uspeo da progura Zakon o privilegijama, mada u nesto suzenom obimu (odnosio se samo na predsednika Republike Srbije). Narod je tog dana protestovao pred zgradom Skupstine Srbije, a policija je prebila nekoliko desetina studenata.
Sa izmenjenim Zakonom o prekrsajima uveden je bitno drugaciji postupak kaznjavanja. Poznati pravnik dr Momcilo Grubac je taj zakon prokomentarisao ovako: »Broj upravnih organa koji mogu kaznjavati gradjane na licu mesta znacajno je prosiren, jer njihovo ovlascenje vise ne mora biti predvidjeno zakonom, vec svakim propisom koji predvidja prekrsaj, dakle i podzakonskim aktom, uredbom ili odlukom opstinske skupstine. Ocekivati je da ce ovlascenje za mandatno kaznjavanje, koje omogucuje brzo i efikasno prikupljanje novca od gradjana, steci ogroman broj upravnih organa i da ce represija postati osnovno obelezje celokupne upravne vlasti. Uslov za kaznjavanje na licu mesta nije vise da je novcana kazna propisana u fiksnom iznosu, niti da je ucinilac zatecen u vrsenju prekrsaja. Dovoljno je samo da nadlezni organ posumnja da je gradjanin ucinio prekrsaj... Gradjanin je time kaznjen bez ikakvog postupka i bez ikakve mogucnosti da se brani...«¹¹

Amandmansko nadmetanje

Rezim se spremao, takodje, da novim zakonom o lokalnoj samoupravi konacno smrsi konce i novoj vlasti u preko trideset gradova i opstina Srbije, gde je opozicija pobedila u novembru 1996. godine. Zapravo, SPS je u dosluhu sa SRS i SPO u jednom broju ovih opstina vec nezakonito preoteo vlast, ali je taj proces sporo isao, pa su se zato i odlucili za jedno generalno zakonsko resenje. Predlozeni zakon o lokalnoj samoupravi, o kojem je otvorena debata u julu 1997, bio je pun pristrasnih resenja i neprincipijelnih novotarija, tako da je predstavljao pravu zamku za novu lokalnu opozicionu vlast. Opozicioni poslanici su na to u Skupstini Srbije odgovorili jednom lukavom domisljatoscu, uostalom sasvim legalnom. Oni su predlagace zakonskog predloga zasuli pravom lavinom amandmana, bilo ih je oko 1500. Ali, espeesovska vecina se nije dala zbuniti. Oni su podrzali predlog predsednika Skupstine Dragana Tomica da se svi amandmani sabiju u nekoliko tematskih celina, umesto da se, kao sto nalaze poslovnik i parlamentarni rad, o svakom amandmanu raspravlja i glasa posebno. Uprkos ovoj podvali, za nestrpljivu vladajucu stranku posao je tekao i suvise sporo.
Prava panika nastala je u trenutku kada je vecina shvatila da zbog sporog otaljavanja posla mogu da budu dovedeni u pitanje izborni zakoni bez kojih SPS i njegovi koalicioni partneri nikako nisu hteli da sacekaju predstojece parlamentarne izbore. Tada je predsednik Tomic, na precac i usred procedure, prekinuo rad na zakonima o lokalnoj samoupravi i privatizaciji i navrat-nanos zakazao trece vanredno zasedanje Skupstine Srbije. U grupi izbornih zakona, koji su se iznenada nasli na dnevnom redu, svakako je najvazniji bio onaj o izboru poslanika, sa povecanjem broja izbornih jedinica sa devet na 29, sto ocigledno favorizuje SPS. Sa iskustvom velikog manipulatora, Tomic i ovoga puta krsi poslovnik i amandmane na izborne zakone – bilo ih je tacno 1879 – svrstava samo u cetiri grupe. Ali, da bi se sasvim osigurao, Tomic je stao da svako prekoracenje vremena u debati ostro kaznjava; najpre je opozicionim poslanicima izricao opomene, zatim im je iskljucivao ton, a one najupornije, na njegov zahtev, skupstinsko obezbedjenje je iznosilo sa govornice. Ovo veliko amandmansko nadmetanje zavrseno je neresenim rezultatom – izborni zakoni su prosli, ali je zakon o lokalnoj samoupravi ostao za neka druga vremena. U javnosti se tih dana, povodom ovih dogadjaja, komentarisalo da je vladajuca stranka na delu demonstrirala svoju koncepciju ulicarskog parlamentarizma. Ono sto nije uspeo 1997. rezim je, ipak, oposlio u novembru 1999, kada je Skupstina Srbije, bez prisustva opozicije, usvojila jos rigorozniji zakon o lokalnoj samoupravi.
Sve sto Skupstina Srbije nije uspela da postigne u donosenju represivnih zakona dokrajcili su najvisi drzavni organi, kada je 24. marta 1999. sa pocetkom NATO bombardovanja, nastalo ratno stanje. Predsednik Republike Srbije Milan Milutinovic – a slicne mere usvojila je i Savezna vlada – doneo je niz uredbi kojima je ovlastio organe unutrasnjih poslova da mogu nepodobna lica da prognaju u mesto boravka, da bez resenja mogu upadati u stanove i vrsiti pretres, da otvaraju pisma i druge posiljke itd. Mediji su podvrgnuti rigoroznoj cenzuri. Najgore je nastalo sa ukidanjem ratnog stanja, jer se ni posle skupstinskih sednica nije tacno znalo koje ratne uredbe i dalje izvorno vaze, koje se inkorporiraju u druge zakone, a koje vise nisu na snazi. Cak je i Savezni ustavni sud zauzeo stav da skupstine nisu duzne da preispitaju svoje ratne uredbe. Pravna nesigurnost je bila potpuna. To je ohrabrilo Ministarstvo za informacije Srbije, koje se sa nostalgijom secalo ratne cenzure, da preporuci medijima da se i u novoj situaciji uzdrzavaju od kritike rezima. Mogu li mediji da odbiju tu preporuku? U nacelu mogu, ali ne bez velikog rizika po sopstveni opstanak. Kada je Vlada vlasnik svih frekvencija, jedine fabrike novinskog papira, svih velikih stamparija i sa najvecim uticajem u distribuciji, zna se i ko ima presudnu moc nad glasilima.
Srbija danas zivi u permanentnom vanrednom stanju, a njena Skupstina, pa cak i najvise pravne instance, imaju i najvise odgovornosti za ovo bezakonje.

¹ Republika, br. 17, 1991.
² Danas, 11. 08. 1999.
³ Zoran Vasic, Cemu ovakva Skupstina, izdanje Beoprinta, 199, str. 8.
⁴ Republika, 1–15. 09. 1994.
⁵ Republika, br. 201 i 203, 1998.
⁶ Republika, br. 157, 1997.
⁷ Republika, br. 158, 1997.
⁸ Isto.
⁹ Republika, br. 141, 1996.
¹⁰ Republika, br. 202–203, 1998.
¹¹ Danas, 21. 01. 1999.