Nedoraslost opozicije

Tavorenje u senci rezima

Profesor Vojin Dimitrijevic to objasnjava ovako: »Ima se utisak da je opozicija nedostatak programskog opredeljenja htela da nadoknadi vernim pracenjem raspolozenja u masi. Umesto da, sto je zadatak politicke stranke, vodi i daje predloge, opozicija je sledila ispitivanje javnog mnenja ili, jos gore, utiske o njemu. Ako je narod ratoboran, budimo za rat, ako narod mrzi strance, budimo ksenofobi, ako je nacionalizam na ceni, budimo veliki rodoljubi, ako narod voli Karadzica i Mladica, idimo na Pale, ako narod voli Ruse, hajde da se vidimo sa ’pravim’ Rusima, onima koji su protiv Jeljcina itd. Za to vreme, i kada smo u parlamentu, budimo ravnodusni prema nacrtima zakona, jer zapravo ne znamo jesmo li levo ili desno, jesmo li liberali ili konzervativci, jesmo li za socijalno osiguranje ili protiv njega, jesmo li za drzavni sektor i kakav«.¹
O pravim opredeljenjima opozicionih stranaka istoricarka Dubravka Stojanovic kaze: »Analiza stranackih programa, programskih i predizbornih govora stranackih vodja i onih izvora koji govore o temeljnim opredeljenjima stranaka, pokazuje da su medjusobno sukobljene stranke ponudile iste nacionalne programe. Istovremeno, isti nacionalni program ponudila je i vladajuca Socijalisticka partija Srbije, sto pokazuje da je glavna pluralnost u Srbiji bila u dilemi izmedju komunistickog i antikomunistickog nacionalizma«.²
Kada su krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih narasle tenzije i zahtevi za drzavnom reformom jugoslovenske federacije, opozicione stranke gotovo i da nisu imale drugaciji stav od vladajuce. Sem malih izuzetaka, nisu htele da prihvate konfederalno uredjenje i vecu samostalnost republika, nego su, isto kao i Miloseviceva vlast, zastupale koncepciju »moderne federacije«, sa jakim centrom u Beogradu. Buduci lider SPO Vuk Draskovic rekao je, pocetkom 1989, na vanrednoj skupstini Udruzenja knjizevnika Srbije o granicama Srbije: »Gde su, dodje li do deoba i razlaza, zapadne granice Srbije? I to moramo da utvrdimo. Te granice je, doduse, odredio Ante Pavelic. One su tamo gde su srpske jame i grobovi! Na srpskom nacionalnom programu je obaveza da te medje obelezi«.³
A evo sta je u svom nacionalnom programu zastupala Demokratska stranka: »Demokratska stranka smatra legitimnom teznju svakog naroda da sto vise svojih sunarodnika okupi pod jednim drzavnim krovom... Nacionalna politika srpske drzave, bas kao i drugih nacionalnih drzava, mora biti usmerena na to da sve teritorije pretezno naseljene Srbima udju u sastav jedne drzave«.⁴
Vlast u Srbiji, koja je jos ranije odbijala da prihvati avnojske granice, sada je za svoj agresivni i osvajacki program dobila i mocne saveznike u samoj opoziciji.
Ni ratni pohod Srbije na susedne republike nije bio dovoljan da otrezni glavne opozicione stranke. One su, u drugoj polovini 1991, odobravale u Skupstini Srbije Miloseviceve stavove na mirovnoj konferenciji u Hagu. Zbog toga je opozicija gubila u dvostrukom smislu: u Skupstini, brojcano inferiorna, nije mogla nista da uradi, u javnosti je svojom nacionalistickom orijentacijom izazivala jos vecu konfuziju. U tome i jeste bio koren pada njenog prestiza i stalnog tavorenja u senci rezima. Pre ratnih iskusenja ona je, kao na primer marta 1991, i bila u stanju da organizuje neki narodni pokret otpora. Godinu dana kasnije, ne shvatajuci da se vec i sama iskompromitovala zbog podrzavanja i ucesca u ratnoj avanturi, pokusaj reprize pokreta bio je samo bleda senka prethodnog bunta. Naredne, 1993. nisu tako nesto ni pokusavali da organizuju.

Razboljeni od rata i nasilja

Opozicija nije promenila svoje ponasanje ni pred parlamentarne izbore te, 1993. godine. Na jednom TV suocavanju stranaka predsednik DS Zoran Djindjic predlagao je da se o nacionalnom pitanju ne razgovara, jer sve vece parlamentarne stranke imaju gotovo identicne stavove. Poruke koje je nosilac ove izborne liste upucivao biracima neodoljivo su podsecale na slogan socijalista sa proslih izbora. Jedina novina u njihovom stavu je bila ta sto su trazili drugog izvodjaca istog nacionalnog programa. Djindjiceve demokrate su tada nastojale da ubede gradjane da je resavanje srpskog nacionalnog pitanja dovedeno skoro do kraja i da zato treba promeniti vlast u Srbiji, da bi neka nova stranka uredila Srbiju i tako je ucinila »jakim stozerom konacnog ujedinjenja srpskih drzava«. DSS Vojislava Kostunice sa ponosom je isticala da je u nacionalnim poslovima bila doslednija od ostalih. Kao svoju narocitu zaslugu podvlacili su cinjenicu sto su odbili Vens–Ovenov plan za Bosnu i Hercegovinu i kada ga je Miloseviceva vlast prihvatila.⁵ Doduse, ni Djindjic nikako nije odustajao od svog opredeljenja: »Duh naseg vremena stanuje na Palama i svi pogledi uprti su na Pale«.⁶
Nebojsa Popov je ovako ocenjivao ponasanje opozicije: »Opozicija u Srbiji svakako raspolaze odredjenom moci, da je nema vec sada bi postojeca vlast bila apsolutno neogranicena. Medjutim, moc opozicije, barem kada je rec o najjacim strankama, eto jednog paradoksa, podredjena je u osnovi istim ciljevima koje ima i rezim, pre svega stvaranju sto vece i sto mocnije nacionalne drzave. Usled toga izgleda kao da taj deo opozicije sipa benzin u vozilo rezima ili da hrani ata kojeg Vozd jase. Tu se, dakle, desava jedan ironican obrat, kakav inace nije redak u istoriji, da oni koji veruju da se bore za promenu rezima najveci deo svoje moci uprezu u kola njegovog odrzavanja, cak i jacanja«.⁷
To se narocito videlo u onim dramaticnim trenucima u aprilu 1993. kada je Milosevic iznenada promenio kurs i stao da se zalaze za mir u Bosni i Hercegovini. Nastala su nova prestrojavanja i sukobljavanja. Srpska pravoslavna crkva otvoreno je stala na stranu odbacenog Radovana Karadzica. Dobrica Cosic ga je takodje prigrlio, sto nije moglo da znaci nista drugo nego produzetak rata. U istom frontu bile su i tri od cetiri najvece stranke Srbije – Seseljeva SRS, Djindjiceva DS i Kostunicina DSS. Draskovic je vec godinu dana ranije okrenuo ledja ratnoj opciji i zalagao se za mirno resenje. Zamajac ratnog ludila, koji je krenuo pocetkom devedesetih, sada je bilo tim teze zaustaviti.
U zajednickoj deklaraciji koju su tih dana potpisale DS, DSS, SLS, SNS i Srpski odbor za zastitu prava i sloboda kaze se da prvi nacionalni i drzavni interes jeste »stvaranje srpske drzave koja bi obuhvatila sve nase zemlje sa vecinskim srpskim stanovnistvom, pre svega Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu«.⁸ Potpisnici su izrazili nadu da bi usvajanje Deklaracije trebalo da bude jedan novi pocetak stranacke politike, ali i celokupne politike koja se vodi u Srbiji. Zanimljivo je da je ovaj pokusaj ponovnog ujedinjenja dosao mesec dana pre Dejtona, gde je i Milosevic konacno prihvatio mir za Bosnu i Hercegovinu. Zasto su opozicione stranke, u tako sirokom spektru, prihvatile taj nacionalisticki militantni steg koji je Milosevic odbacio? U ovakvim njihovim opredeljenjima nije bila u pitanju samo slepa inercija, nego pre svega svesni proracun da je ratna karta ta koja i dalje dobija na izborima u Srbiji. U tom pogledu dobrim delom su i bili u pravu. Antibirokratska revolucija duboko je inficirala socijalno bice naroda. Drustvo je, jednostavno, bilo razboljeno psihozama rata i nasilja.
Promasena ili kolebljiva politicka orijentacija, koja je glavne opozicione stranke fatalisticki pratila svih ovih deset ratnih godina, pokazala se i prilikom ovog poslednjeg rata, na Kosovu, i za vreme tromesecnog NATO bombardovanja. One su se, opet, nasle zajedno sa vladajucom strankom, deleci istu patriotsku egzaltaciju. Bilo je vidljivo zabrinjavajuce opadanje trezvenog prilaza i zdrave skepse u procenjivanju uzroka nevolja koje su nas snasle. Najvece opozicione stranke kao da su, uz razumljivo osudjivanje surovog NATO bombardovanja, odustale od svakog pokusaja da ovom rezimu postave prava pitanja o njegovom delu odgovornosti. Niko od njih nije progovorio ni tada, ni kasnije o ubistvima i velikim razmerama krvavog etnickog ciscenja na Kosovu, kojim je obuhvaceno nekoliko stotina hiljada Albanaca.
Cak je jedan istaknuti predstavnik DS,⁹ uoci samog rata, rekao da je neshvatljivo ponovno izmisljanje »domacih izdajnika«, kada je poznato da se nijedna politicka stranka ne odrice Kosova. »Naprotiv, sve imaju identicne stavove o kosovskom problemu.« Odgovornost i smenu rezima pocele su da traze tek posle rata. Kada je u aprilu 1999. izasao iz Savezne vlade, Vuk Draskovic se zalozio za povratak izbeglica na Kosovo, ali se od vladine politike, etnickog ciscenja Albanaca na Kosovu ni tada nije ogradio. Kasnije, kada se situacija u letnjim mesecima radikalno promenila, pa su Albanci stali da proganjaju i ubijaju Srbe na Kosovu, Draskovic je vrlo revnosno kritikovao KFOR i medjunarodnu zajednicu zbog pokazane nemoci. Ali, kakav efekat mogu da imaju i opravdane kritike kada su zadojene pristrasnoscu i jednostranoscu?
Otkako su nastale, glavne opozicione stranke neprekidno su imale probleme sa sopstvenim identitetom. Cinjenica da im je nacionalizam bio osnovno obelezje u bukvalnom smislu je podrivala i rasejavala njihove snage. Unutar sebe stalno su se zagrizljivo svadjale ko je vise a ko manje odan nacionalnoj ideji. One grupe u okviru jedne stranke kojima se cinilo da su celnici podbacili u toj osnovnoj ideji, odlazile su i formirale nove partije. Prema broju unutrasnjih raskola nase celne opozicione stranke su, svakako, rekorderi u savremenoj Evropi. Samo od DS i SPO stvoreno je vise novih stranaka. Naravno, nacionalno merilo nije bilo jedini razlog razmimoilazenja, ali je bilo primarno.

Samo svoj cilj

Ova neuroticna obuzetost samo jednom idejom sprecavala ih je da se skrase na nekim pouzdanijim gradjanskim vrednostima, mada su za sebe volele da tvrde da su bas takvog opredeljenja. Neprekidno su nastojale da u svojim programima i redovima pomire nacionalno i demokratsko, ali je taj napor vise licio na plutanje bez kompasa nego na neko tvoracko traganje. I u pogledu taktickog delovanja nisu imale vise srece. Posto su u Skupstini uvek bile u manjini, neke od njih, a narocito SPO, vise su volele ulicu, smatrajuci da su tu jace. Ali i kada su se lacale organizovanja gradjanskog otpora, gotovo nikada nisu ovu akciju uspele da osmisle do kraja. Cesto su govorile da »iduce demonstracije nece biti mirne«, da je potrebna »revolucija, a ne zakon« itd.
Jedan od takvih svenarodnih skupova, koji je organizovao DEPOS 28. 06. 1992, kao uslov za mogucne promene zatrazio je ostavku predsednika Srbije Milosevica, obrazovanje Okruglog stola i izbore za ustavotvornu skupstinu. U onoj ogromnoj masi sveta ispred Savezne skupstine, raznorodnoj i prema poreklu i prema shvatanjima, svi su se jedinstveno slagali u ovim tackama. Uprkos tome, mitingu su od pocetka nametnuta iskusenja koja su bila van dogovorenih ambicija i prihvacene strategije. Jedan deo, onaj koji je pripadao nacionalistickim strankama, snazno je i bucno trazio povratak monarhije, dok je drugi deo, gradjanski, zadrzao svoju precutnu, ali nedvosmislenu rezervu prema ovom zahtevu. Jednostavno, neki su lako podlegli sarmu onog poznatog ulicnog stila da se na brzinu i smisljeno isposluje samo svoj cilj, umesto da se racionalno koncentrisu na ono sto je svima zajednicko. Na ovakvom sitnom egoizmu slamali su se mnogi veliki planovi opozicije.
Na istom tom mitingu svi su nepodeljeno bili za mir, ali ko god je pokusao da iskoraci iz okvira puke retorike rizikovao je da medju ucesnicima izazove nove konfuzije. Opozicione vodje su to znale pa su se zato i drzale krajnje oprezno. Ali, sto su oni propustili da urade, ucinili su njihovi gosti, neoptereceni nasim predrasudama i emocijama. Kada je francuski filozof A. Gliksman jasno i glasno govorio i o odgovornosti Srba za rat i ratne zlocine, masa ga je primila hladno, cak i sa zvizducima negodovanja. Njima je, ocigledno, bilo blize da cuju, kako su svih tih dana predstavnici opozicije govorili u raznim prilikama, da se Milosevicevim nacionalnim ciljevima nema sta zameriti, nego samo njegovim metodama.

Trosenje opozicionara

Prema starom pravilu da jedna konfuzija priziva drugu, ova dihotomija izmedju ciljeva i metoda samo je vukla opoziciju u nove nesporazume i sa biracima i sa samom sobom. Hronika tog vremena puna je bizarnih dogodovstina i humornih obrta. Kada je pocetkom devedesetih trebalo naci kandidata za predsednicke izbore u Srbiji, najvisi predstavnici Demokratske stranke putovali su u London da bi privoleli princa Tomislava Karadjordjevica da se primi ove kandidature! Na kakva su sve cudnovata premetanja bili spremni celnici opozicije svedoci i ova izjava Zorana Djindjica: »I dalje mislim da je Slobodan Milosevic izuzetna licnost. Mi smo svi gresili sto smo dugo i uporno ponavljali kako je komunista, stari boljsevik... danas priznajem da on, nezavisno od stranke u kojoj je, ima izuzetne sposobnosti... To vise nije sporno, to su rekli medjunarodni pregovaraci i mnogi drugi. Sa zadovoljstvom mogu da primetim da su proslog decembra na izborima gotovo svi napustili tu opsednutost Milosevicem, izuzev radikala i mislim da su pogresili... O Milosevicu mislim da je jedan od sposobnih evropskih politicara«.¹⁰
Tih ranih devedesetih ideje opozicionih stranaka u suceljavanju sa rezimom bile su i skucene i konfuzne. Glavnim opozicionim strankama se cinilo da bi iz stanja trajnog nacionalnog i drzavnog corsokaka moglo da se izadje preko »nove vlade nacionalnog spasa«. Predlog uopste nije bio originalan, na njemu je upravo oduvek insistirao sâm Milosevic. Osecajuci svoju superiornost Milosevic je mogao da bira koje ce opozicionare i pod kakvim uslovima da uvuce u strukture vlasti. To mu je lako polazilo za rukom tim pre sto je ucesce u vlasti pretpostavljalo i znatnu materijalnu privilegiju. Tako je 1993, kada mu je posle raskida sa radikalima u Skupstini Srbije zafalilo nekoliko glasova da bi imao vecinu, obezbedio saradnju Nove demokratije. Pocetkom 1999, kada mu je bilo potrebno da poboljsa svoj rejting kod medjunarodnih organizacija, u Saveznu vladu je uvukao Vuka Draskovica. Za sve to vreme i neki drugi opozicionari vodili su tajne razgovore s predstavnicima rezima i bili na ivici da prihvate ucesce u vladi.
Milosevic je trosio ne samo opoziciju nego i druge ugledne ljude, ocekujuci od njih lojalnu saradnju. Dopustio je da Dobrica Cosic postane predsednik SRJ, a Milan Panic predsednik Savezne vlade. Svoju iluziju da ce na tim istaknutim mestima sacuvati svoju samostalnost obojica su tesko platili. Smenio ih je, bolje reci oterao na jedan siledzijski i ponizavajuci nacin. Kasnije se Milan Panic, u svom poznatom zivopisnom stilu, gorko vajkao: »Da li me je (Milosevic) upotrebio? DA! Da li je upotrebio Cosica? DA! Da li je on mudriji nego svi mi zajedno? DA! Izradio me je na svakom cosku«.¹¹
U svim ovim slucajevima nije bilo reci samo o opozicionim zabludama u pogledu verolomne Miloseviceve licnosti, nego pre svega nerazumevanja sustinskih procesa koji su se odigravali u drustvu. Opozicija nije valjano proanalizirala ni uzroke propasti prvog talasa nacionalne revolucije (takozvane antibirokratske revolucije), a vec je pozurila da se upusti u otvaranje druge faze nacionalnog jedinstva. Nastojala je da i dalje jase, kako je to metaforicki receno, »nacionalnog ata«, ne uvidevsi da je on vec postao iznureno kljuse. Jedan od tih pogresnih poteza bio je pokusaj da se obrazuje srpski nacionalni savet, koji je trebalo da okupi sve najuglednije stranacke i vanstranacke ljude, naravno nacionalisticke orijentacije. Cak su posetili i patrijarha Pavla gde je opozicija potpisala zakletvu, sto je licilo na pravu farsu. I ovaj je pokusaj propao kao i ideja o vladi nacionalnog jedinstva.
Bilo bi pogresno reci da u to vreme, pocetkom devedesetih, nije bilo gradjanskih snaga koje su jasno poimale drugaciju potrebu borbe protiv rezima. Njihovi su napori bili uglavnom koncentrisani na obustavljanje rata i etnickog ciscenja. Na protestima protiv rata u Sloveniji, protiv bombardovanja Vukovara i Dubrovnika bilo je, istina, malo ljudi – oko 2000. Ali, u drugim prilikama bilo ih je i znatno vise – na mirovnom koncertu oko 50 000, a u »crnom floru«, protestu u Beogradu protiv bombardovanja Sarajeva, oko sto hiljada ljudi. Inicijatori ovakvih skupova obicno su bili Centar za antiratnu akciju, Gradjanski savez Srbije, Beogradski krug i slicna udruzenja gradjana. 

Samoljublje lidera

Postoji jos jedna crta koja je zajednicka i nasoj vlasti i opoziciji – i kod jednih i kod drugih oseca se bolesna teznja za vladanjem. Osnovni orijentir je sto pre, i po svaku cenu, usesti u sedlo i cvrsto zgrabiti dizgine u svoje ruke. Zato je u vecini stranaka opozicije tako jako izrazen sindrom liderstva. Nema nijedne nase vece stranke koja nije liderska niti se prepoznaje drugacije nego po liderima. Njihova ovlascenja su toliko velika da, pored njih, stranacki programi jedva nesto znace. Prema misljenju istoricarke Dubravke Stojanovic, na kraju dvadesetog veka stranke u Srbiji nisu »nastale spontano i postepeno, izrastajuci iz razlicitih i medjusobno suprotstavljenih potreba drustvenih grupa vec su se radjale iz politickih ideja njihovih vodja... Buduci da ne predstavljaju nicije drustvene interese, povecan je radijus slobode partijskog rukovodstva u promeni partijske politike, cime se mogu objasniti nagle i ceste potpune promene partijskog kursa«.¹²
Citav desetogodisnji istorijat stranaka, a narocito njihov burni nastanak, u potpunosti potvrdjuje ovu tezu. Uprkos protivljenju ranijeg socijalistickog rezima, stranke kod nas nastaju odmah posle pada Berlinskog zida. Prva stranka u Srbiji – Srpska narodna obnova – osnovana je na Bozic 1990. u Novoj Pazovi. Do kraja 1990. u Srbiji je obrazovano oko 50 novih partija, a broj registrovanih partija pocetkom 1996. porastao je na 161.¹³ Istina, u ovako neracionalnom sirenju broja stranaka cesto je imala upletene prste sama drzavna vlast koja je od pocetka radila na tome da narodu ogadi visepartijski sistem. Medjutim, mnozenje partija bilo je pre svega posledica toga sto su mnogi samozvani lideri bili tvrdo uvereni da su bas oni bogomdani predvodnici naroda.
Desimir Tosic tu pojavu tumaci ovako: »Vodji nasih politickih stranaka, sa izuzetkom mozda dvoje ili troje, jesu ljudi bez iskustva, ljudi bez biografije, ljudi koji su pali sa grane i useli u sedlo. Oni ne znaju kako da se ponasaju, oni ne haju za program, oni ne zele da uce, jer svi se manje-vise osecaju kao mesije, a oni koji su jos i nezdravi – sami izjavljuju da su mesije«.¹⁴
Kod nas ideje ne izbacuju na povrsinu lidere, vec se lideri, noseni osecanjem sopstvene harizme, iz sve snage trude da sto pre izbiju na povrsinu. Mnogo je politicara, malo drzavnika. Kad se pokaze da je prostor pretesan za sve, nastaje bespostedan medjusobni rat u kojem se niko ne libi licnih zagrizljivosti i najnizih udaraca. Ne zna se da li im je veca ambicija ili tastina. U vreme izborne kampanje, u borbi za predsednicko mesto u Srbiji, Vuk Draskovic je izjavio: »Ja sam srpski Petar Veliki«.¹⁵ Voleo je da pravi i farsicne obrte: »Zelim da budem poslednji predsednik Srbije, da posle toga Srbija nikada vise ne bi imala predsednika, nego kralja«.¹⁶
Ruku na srce, dobar deo naroda oduvek je pokazivao jaku sklonost ka vodjama, sto je takodje podsticalo samoljublje lidera. Nekada se pevalo i skandiralo Pasicu: »Mi smo potrebni Pasicu, Pasic je potreban nama«; zatim Titu: »Mi smo Titovi, Tito je nas«, pa Slobodanu Milosevicu: »Slobo Srbine, Srbija je uz tebe«, a onda i Vuku Draskovicu: »Srpski narod nema drugog vodje, ti si, Vuce, novi Karadjordje«. Jos i sada kada u krugu prijatelja povedete razgovor o mogucnom odlasku Slobodana Milosevica s vlasti najcesce cete cuti pitanje ne »sta posle njega«, nego »ko umesto njega«. Mnogima je blize da se odluce za novog predvodnika, nego da se upuste u dugotrajan i pipav posao ustanovljavanja demokratskih institucija i stabilizovanja pravne drzave.
Mirko Tepavac povodom toga kaze: »Iz nesavladanog nacional-populistickog sindroma proizlaze i sve abnormalnosti naseg politickog i drustvenog sistema vrednosti. Jeste li primetili da u citavoj Evropi jedino Srbi (i jos neki u nasem blizem okruzenju) imaju harizmatske vodje i nesmenljive lidere. I to ne samo one na vlasti, nego i u opoziciji. A sta uopste znaci liderska harizma politicara u civilizovanoj Evropi, krajem XX veka?«¹⁷

Zla kob egoizma

Za nasu opoziciju se s pravom kaze da je od svog postanka, devedesetih godina, najmanju otpornost ispoljila prema nacionalizmu i ratu, a najvecu prema udruzivanju. Svaka je stranka, pogotovu ona veca, prosto gorela od zelje da se sama na izborima domogne vlasti, cak i kada je za to imala vrlo mrsave izglede. I u tome se ogledala njihova silna zelja za iskljucivim vladanjem. Zato su se koalicije tesko i nevoljno pravile, a lako i brzo razvrgavale. Nasa je praksa i u tom pogledu odudarala od obicaja u zemljama razvijene parlamentarne demokratije. Koalicionih vlada je danas vrlo mnogo u zapadnoj Evropi, cak bi se moglo reci da su na vlasti u vecini ovih zemalja. Sve ih je vise i na istoku, u bivsim socijalistickim zemljama. Kod nas, gde nema ni traga od medjustranacke lojalnosti, niti postovanja demokratskih pravila igre, tako nesto je cista iluzija. Kada se dvoje udruze obavezno rade o glavi onom trecem, a posto to zajednicki oposle, onda u samoj koaliciji onaj jaci jedva ceka prvu priliku da smrsi konce slabijem partneru.
Ta zla kob pratila je opozicione stranke jos od prvih visestranackih izbora 1990. godine. Kada su videle da su u prvom krugu parlamentarnih izbora pojedinacno prosle lose, pohitale su da izmedju dva kruga isprave gresku, pa su tek tako udruzene uspele da dobiju petinu glasova u Skupstini Srbije. Medjutim, izjalovile su se nade da se formira zajednicki klub opozicionih poslanika koji bi trebalo da insistira na donosenju novih zakona o medijima, izborima i politickim organizacijama. Nesto slicno ponovilo se sledece, 1991. godine, posle velikih narodnih demonstracija 9. marta. Usred rezimske kampanje da se »izdiferencira« SPO, kao glavni vinovnik »rusilackih demonstracija«, DS je insistirala na odrzavanju zasebne konferencije za stampu, a kada su se potom, na bini Doma omladine u Beogradu, pojavili predstavnici ostalih opozicionih stranaka, gotovo svi celnici i clanovi DS – napustili su salu. U tome se prepoznaje onaj dugogodisnji manir i kod SPO i DS – saveze su trazili kada im to odgovara, a napustali su ih cim procene da im vise ne koriste.¹⁸
Jedan od znacajnijih pokusaja pravljenja opozicione koalicije bio je i DEPOS (Demokratski pokret Srbije) u leto 1992. godine. Ali, znacajniji savez stranaka nije napravljen, tako da je DEPOS, po broju mandata u Skupstini Srbije, bio tek na trecem mestu, iza SPS i SRS. Razlozi promasaja su isti kao i ranije – liderska surevnjivost, pogresne procene, suparnistvo najvecih stranaka. U jesen te godine predsednicki kandidat Milan Panic, uprkos tome sto se kasno ukljucio u predizbornu kampanju, sakupio je jednu trecinu glasova u Srbiji. Bio je to najzapazeniji dotadasnji opozicioni izborni uspeh koji je uverljivo pokazao da se moze racunati i na dobar plasman samo kada bi se imalo organizovane snage i invencije da se probudi motivacija biraca. DEPOS, nazalost, nije imao snage za tako nesto pa se posle jednogodisnjeg vegetiranja ugasio, kako je neko duhovito primetio, kao opusak od cigarete.
Bilo je kasnije jos nekih pokusaja medjusobnog priblizavanja opozicionih stranaka, ali bez opipljivih rezultata. Cak je bilo i nekih polujavnih inicijativa da se nesto pokusa i sa vladajucom strankom. Ovo drugo je pogotovo delovalo kao groteska kada se zna da su opozicionari i izmedju sebe tesko uspostavljali komunikaciju, a jos manje neku vecu saradnju u zajednickim akcijama kao sto je: kako da se prekine kontinuitet antidemokratske vladavine i u tom sklopu da se donesu novi zakoni o medijima, izborima i strankama. Doduse, DEPOS je na vidovdanskom saboru 1992. iznudio okrugli sto vlasti i opozicije, ali tek kada su sesije ove institucije krenule videlo se da rezim ne misli iskreno, a da opozicione stranke, medjusobno zavadjene, nemaju ni minimum  zajednicke platforme za demokratske i fer izbore.

Inficirani istim virusom

Nesumnjivo najveci, i do sada jedini udruzeni, poduhvat postigla je koalicija Zajedno 17. novembra 1996. kada je, na lokalnim izborima, osvojila vlast u oko cetrdeset najvecih industrijskih i gradskih centara Srbije. Prenerazen ovim politickim obrtom, rezim, taj veliki manipulator, odmah je krenuo da svim mogucnim nezakonitim sredstvima osporava pobedu opozicije. Korumpirani deo sudstva je u tome imao odlucujucu ulogu. U velikom broju opstina izbori su ponisteni, ali je i na ponovljenim izborima narod opet potvrdio svoju politicku volju. Ponegde su izbori ponavljani i sest puta samo da bi se biraci izmorili i od svega digli ruke.
Ovoga puta, medjutim, vlast se preracunala. Osetivsi ukus bliske pobede biraci su pruzili zestok otpor rezimu – u Beogradu i u svim vecim gradovima Srbije planuli su masovni gradjanski i studentski protesti koji su trajali puna tri meseca. Prizori milionskih kolona setaca, koji su posredstvom TV obisle ceo svet, primorali su rezim na popustanje. Na intervenciju OEBS-a, predsednik Srbije Milosevic je predlozio, a Skupstina Srbije usvojila, takozvani lex specialis kojim se opoziciji priznaje izborna pobeda. Na ovom mestu treba skrenuti paznju na jedno poredjenje. U poslednjih deset godina u Srbiji se mnogo sta uradilo i odlucilo na ulicama. Moglo bi cak da se kaze da su glavne svoje politicke tekovine i stranka na vlasti i opozicija postigle masovnim ulicnim protestima, a ne legalnom parlamentarnom procedurom. Ali, medju njima, sa stanovista legitimiteta, ipak postoji krupna razlika. Demokratski gradjanski pokret, koji je u zimu ’96/97. tutnjao gradovima Srbije, branio je rezultate koje je opozicija ostvarila na lokalnim izborima. SPS i njegov predvodnik Slobodan Milosevic isli su obrnutim redom – oni su najpre ulicnom »antibirokratskom revolucijom«, ruljom rusili staru vlast, pa su tek onda raspisivali ili bolje reci namestali izbore.
Samo nekoliko dana posle lokalnih izbora (21. 11. 1996), na inicijativu klubova odbornika koalicije Zajedno, osnovan je Savez slobodnih gradova i opstina Srbije. Na osnivackom skupu, dok jos nije bio izvestan ishod dramaticnih previranja, usvojena je Deklaracija u kojoj se kaze: »Izabrani odbornici smatraju svojom duznoscu da postuju politicku volju biraca, da se suprotstave samovolji rezima i preuzmu javne poslove za koje su izabrani«. Ovo je bilo prvi put, kako je tada receno, da se jedna izborna obaveza podigne na stepen nezaobilaznog politickog nacela. Uostalom, prvi put posle pedeset godina Srbija je dobila jednu vlast, makar i lokalnu, koja je imala neosporan legalitet. Njenu trajnost i pouzdanost najbolje je potvrdila i cinjenica da je nova lokalna vlast nadzivela i svog tvorca, koaliciju Zajedno, koja se nekoliko meseci posle izbora raspala u vrhovima stranaka, mada se u opstinama kako-tako ocuvala.
Zasto, uprkos tako briljantnoj izbornoj pobedi i najsiroj podrsci gradjana, Zajedno nije uspela da izmakne zloj sudbini ranijih koalicija? Mnogi su to kasnije objasnjavali time da koalicija Zajedno nije stigla da ostvari ni minimalno programsko jedinstvo za promene koje bi zastupala. Jos u toku trajanja Koalicije medju glavnim liderima izbile su  surevnjivosti oko broja poslanickih mesta u Saveznoj skupstini (izbori su odrzani 3. novembra) i broja odbornickih mesta. Vuk Draskovic se jos tada, u toj ranoj fazi, naturao za neprikosnovenog vodju Koalicije, a kasnije je njegova agresivnost u tom pogledu samo porasla. Insistirao je na unapred utvrdjenom dogovoru ko ce od lidera koje mesto da zauzme u hijerarhiji buduce vlasti, rezervisuci za sebe, naravno, najprestizniji polozaj – predsednik Republike Srbije. Vec tada se videlo koliko je i opozicija, kao i same stranke rezima, duboko inficirana bolescu vladanja. Ona se svih tih godina ponasala kao da se samo na jednom skupu moze odluciti ono sto se u drugim zemljama resava u dugim parlamentarnim borbama.
Mada je sam gradjanski protest nosio jedan izuzetan duh tolerancije i medjusobnog uvazavanja, glavni lideri su podlegli iskusenju da povuku neke ishitrene poteze koji ovu gradjansku tekovinu prakticno ponistavaju. Prilikom boravka u Londonu – u toku ta tri meseca lideri Zajedno su sa paznjom i uvazavanjem primani u mnogim svetskim metropolama – stranacki celnici su posetili i princa Aleksandra Karadjordjevica. Odmah posle povratka u Beograd SPO je obrazovao odbor za povratak monarhije i predlozio da jedna ulica ili trg u Beogradu ponese ime Draze Mihajlovica. To je cak bilo suprotno od onoga sto je malo pre toga Draskovic uradio, kada je od svojih pristalica zatrazio da maknu postere Draze Mihajlovica kako bi se izbeglo nametanje bilo kakvih simbola gradjanskom protestu.
Prvi potez novog gradonacelnika Beograda Zorana Djindjica bio je da u jednoj dobro reziranoj euforicnoj atmosferi skine petokraku sa zgrade Skupstine grada. Sta onda ostaje od tolerancije kada se odbacuju partizanski simboli, a uvode cetnicki? U nekim gradovima, kao u Kragujevcu, u pravom populistickom stilu, na zborovima je odlucivano da se veronauka vrati u skole, sto je protivustavno jer su drzava i crkva odvojene u Srbiji. Niko nije imao strpljenja da saceka legalnu proceduru kada Zajedno osvoji vlast u Republici, vec se hitalo stopama zlosrecne antibirokratske revolucije.

Prokletstvo stalnih deoba

U milionskom gradjanskom pokretu bilo je ljudi raznih politickih opredeljenja, pa su ovakvi iznudjeni potezi samo pretili da izazovu zavadu medju njima. Ljudi iz setackih kolona su zainteresovano testirali opoziciju iz koalicije Zajedno koliko je sposobna da izvede demokratske promene, a ne koliko je privrzena svojim starim mitomanskim idealima. Upravo tih dana novine su bile pune informacija kako su lokalni celnici Zajedno, cim su zaseli na vlasti, prvo sproveli ritual kadjenja opstinskih prostorija i izgona necastivog. U javnosti je to primano na razlicite nacine. Skidanje petokrake, recimo, tvrdi antikomunisti su egzaltirano pozdravili, a uvereni levicari, pa cak i oni koji to nisu, ali imaju suptilnije osecanje tolerancije, doziveli su kao veliku nelagodnost. I takva politika svrsenog cina i trazenja novih vodja podrivala je snagu gradjanskog protesta, umesto da razvija njegove demokratske potencijale.
U sirokom gradjanskom protestu bilo je i drugih neuskladjenosti koje su stvarale klicu buduceg razdora. U isto vreme sa protestima gradjana odrzavani su i mnogi strajkovi radnickog nezadovoljstva platom i uopste losim socijalnim polozajem. Koalicija Zajedno bila je suvise zabavljena sobom da bi odgovarajucu paznju posvetila i ovim zahtevima. Radnici su se zbog toga tudjili od koalicije Zajedno, mada su, istini za volju, i sami doprinosili izazivanju medjusobnog nepoverenja. Da li zbog nespremnosti na promene ili iz oportunisticke zelje da se podidje vlastima od kojih se ocekivalo povecanje plata, na strajkackim skupovima cesto su se culi i ovakvi slogani: »Mi nismo opozicija, mi smo posteni radnici«. Sto je najgore, nije bilo gotovo nikakve saradnje izmedju gradjanskog pokreta i veoma snaznog pokreta studenata. Ponekad je ova uzdrzanost za medjusobnu saradnju dobijala i groteskne oblike. Kada se desilo da se u toku tih burnih dana negde na ulicama Beograda ukrste putevi gradjana i studenata, studentski vodji su sprecavali da se te dve protestne kolone slucajno ne sliju u jednu!
Mnogo je toga radilo na mrvljenju, a ne na zbiranju snaga. Pitanje je koliko se i sama opozicija suocila sa svojim delom odgovornosti kada je najzad, u vrhovima stranaka, doslo do razlaza. Nastojanja predstavnika Gradjanskog saveza da se trvenja izmedju dva velika koaliciona partnera (SPO i DS) primire i spreci najgore, nisu urodila plodom. Pokazalo se jos jednom da kod nas i vlast i opozicija dele isti mentalni sklop koji ih, kao prokletstvo, prati ne samo kroz savremenu nego i raniju politicku istoriju. Vlast je samovoljna i egoisticna, opozicija nosi poriv samodestrukcije upravo zbog istih osobina.
Kada se u prvoj polovini 1997. koalicija Zajedno raspala, Vuk Draskovic je u javnosti ostrasceno napadao dojucerasnje saveznike: »To drustvance, ta guba koju je SPO nosio na ledjima – od Djindjica do Pesiceve je opozicija i SPO i Srbiji«.¹⁹ Nije se zadrzao samo na verbalnim osudama. Udruzio je snage sa vladajucim strankama SPS i SRS i zajednicki su smenili Zorana Djindjica sa mesta gradonacelnika Beograda. U glavnom gradu vlast je preuzeo SPO. Rezim je to iskoristio, pa je u narednim godinama, sam ili u saradnji sa SPO, nezakonito preuzeo vlast u jos nekoliko gradova Srbije – u Vrscu, Srbobranu, Titelu, Zrenjaninu, Jagodini i jos nekim mestima. Posle svega Draskovic je nastavio svojim putem nepredvidivih prilagodjavanja. U januaru 1999. usao je u Saveznu vladu, da bi posle tri meseca isto tako neocekivano izasao. Ovde je, izgleda, samo nestalnost stalna pojava. Svaka lojalna i iskrena koalicija je nesigurna, ali zato zaverenicke koalicije cvetaju na sve strane.
Svoju najnoviju renesansu gradjanski pokret doziveo je sredinom 1999. posle kosovskog rata. Sa ovim, vec cetvrtim izgubljenim ratom, Srbija se opet nasla na osami, a narod, ojadjen i iscrpljen, shvatio je da je upropasceno i potroseno sve, do poslednje rezerve, da se vise nema cime placati samoubilacka politika Slobodana Milosevica. Novi gradjanski pokret uskrsnuo je u drugacijoj formi – kao gradjanski parlamenti po raznim gradovima Republike da bi se kasnije slili u zajednicku organizaciju, Gradjanski parlament Srbije. Zanimljiv je podatak da se nov gradjanski pokret najvise razvio u juznim krajevima Srbije, koji su se smatrali tradicionalnim rezimskim uporistem, sto samo svedoci koliko se nezadovoljstvo gradjana prosirilo.
Za kratko vreme svog postojanja Gradjanski parlament je pokazao dve znacajne vrline. Prvo, najodlucnije je ustao u odbranu ugrozenih gradjanskih prava, sto su velike opozicione stranke, obuzete »visokom politikom«, cesto bile sklone da bagatelisu. Ovaj je doprinos Gradjanskog parlamenta bio tim dragoceniji jer je rezim, osecajuci da gubi oslonac, stao nemilice da prebija, hapsi i osudjuje mnoge pojedince u Srbiji. Medju njegovim zrtvama bili su i TV tehnicar Ivan Novkovic iz Leskovca i slikar Bogoljub Arsenijevic Maki iz Valjeva. Drugo, za razliku od opozicionih stranaka koje su i dalje tonule u medjusobne antagonizme i liderska nadmetanja, sto je ogranicavalo mogucnosti njihove alternativne ponude, Gradjanski parlament je zastupao nacelnu orijentaciju na stvarne i duboke promene sistema, a ne samo na puko smenjivanje ekipa na vlasti.
Samo ce vreme koje dolazi moci da odgovori na pitanje koliko ce Gradjanski parlament biti u stanju, i da li ce zapravo za to imati odgovarajucu podrsku, da bude stozer okupljanja svih razmrvljenih opozicionih snaga u Srbiji – stranaka i nevladinih organizacija, slobodnih gradova i raznih udruzenja, sindikata, strucnih okupljanja i raznih drugih samostalnih organizacija. Ali, jedno je sigurno – gradjanski parlamenti su vec postali snazna socijalna osnova i kreativan element drugacijeg politickog zivota u Srbiji, koji nece tako lako da dopusti da pojedini stranacki lideri zloupotrebe poverenje gradjana kao sto se to desilo u gradjanskom protestu 1996/1997. godine.
 

¹ Republika, br. 95–96, 1994.
² Srpska strana rata, Dubravka Stojanovic, »Traumaticni krug srpske opozicije«.
³ Knjizevne novine, 18. 03. 1989.
⁴ Dubravka Stojanovic, isto.
⁵ Republika, br. 82, 1993.
⁶ Borba, 27. 06. 1994.
⁷ Republika, br. 80, 1993.
⁸ Republika, br. 125, 1995.
⁹ Blic, 8. 03. 1999.
¹⁰ Vreme, 14. 11. 1994.
¹¹ Borba 4–5. 12. 1993.
¹² Dubravka Stojanovic, Danas, 30–31. 01. 1999.
¹³ Politika, 26. 02. 1996.
¹⁴ Republika, br. 167–168, 1997.
¹⁵ B 92, 18. 09. 1997.
¹⁶ TV Studio B, 11. 05. 1997.
¹⁷ Republika, br. 171, 1997.
¹⁸ Republika, br. 18, 1991.
¹⁹ Nasa Borba, 6. 04. 1998.