Sistem totalne vladavine

Predsednik kao monarh

Kod nas se vlast odvajkada smatrala kao tecevina, zato se uvek tako strasno i po cenu krvi branila. Kada je, krajem osamdesetih, zgrabio kormilo, Slobodanu Milosevicu je prva briga bila da u svojim rukama koncentrise sto vise vlasti. Prema Ustavu iz 1990. ovlascenja predsednika Republike Srbije (tada je na toj funkciji, u prvom mandatu, bio Milosevic) ravna su monarhistickim. Ustavne odredbe, naime, daju predsedniku znacajna prava u spoljnim poslovima, u rukovodjenju oruzanim snagama, u proglasavanju ratne opasnosti i uvodjenju vanrednog stanja na teritoriji Republike. Mada su ovakva preterana ovlascenja jednog republickog vladara bila u ociglednoj suprotnosti sa saveznim Ustavom, ove ustavne odredbe nikada nisu izmenjene. Ukazivano je, cesto, i na druge nesrazmere u raspodeli vlasti. Predsedniku Republike, takodje, pripada i pravo da predlaze Skupstini sudije Ustavnog suda, sto predstavlja ogranicavanje ovlascenja Skupstine. Iz strucnih i politickih sredina cesto je, ali uzaludno, postavljano pitanje: zasto bi se Ustavni sud birao manje demokratski od Vrhovnog suda Srbije?
Medjutim, predsednik Republike svoju vlast osigurava i na druge, takozvane legalne nacine. Recimo, neuporedivo ga je teze smeniti nego izabrati. Procedura za smenjivanje je komplikovana i duga, tako da se onaj ko bi hteo da udje u tu avanturu unapred nadje obeshrabren. Prema Ustavu Srbije, za pokretanje inicijative za opoziv potreban je pristanak dve trecine od ukupnog broja poslanika. No, to je tek pocetak. U nasem politickom zivotu cak je i to prakticno neostvarljivo, jer vladajuca stranka, zajedno sa svojim potkupljenim pratiocima, stalno ima nadmocnu vecinu u Skupstini. Strahujuci cak i od hipoteticke pretpostavke da se i tako nesto ostvari, ustavotvorci su nametnuli i druge zapreke onima koji bi se na smenu, ipak, odvazili. Jer, posle skupstinske dvotrecinske vecine potrebno je da se ide na opste glasanje. Predsednik moze da bude smenjen tek kada se za to izjasni vecina od ukupnog broja upisanih biraca. Ovde je ocigledno rec o podvali koju vlast priredjuje narodu – da bi bio izabran, predsedniku Republike dovoljno je da dobije vecinu od glasalih biraca.
Bez obzira sto se svaki samodrzac blagovremeno pobrine da dobro ustavno ususka svoju vlast, neizbezno dodje trenutak kada i njegova lojalnost ustavu zapadne u ozbiljno iskusenje. Slobodanu Milosevicu se to desilo kada je, posle dva mandata na predsednickoj duznosti u Srbiji, naumio da predje na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Savezni predsednik, medjutim, za razliku od republickog, ima manje-vise simbolicnu, odnosno protokolarnu vlast. Milosevic nije mogao da se pomiri sa ovakvom degradacijom, zato se odmah upustio u citavu seriju ustavnih vratolomija. Zatrazio je da se i predsednik SRJ bira na neposrednim izborima, a ne u Saveznoj skupstini. Manevar je bio providan – kada ga bira narod neposredno, predsednik SRJ je tada snabdeven sirokim ovlascenjima; u slucaju da ga bira Skupstina, vlast mu je samo protokolarna. Osetivsi opasnost svevlasca, Crna Gora se usprotivila zatrazenim ustavnim promenama. Milosevic je na to odgovorio direktnim gazenjem Ustava, sto je izazvalo jos jednu drzavnu krizu. Umesto da se, najpre, utvrdi predlog za predsednika SRJ, pa da se tek kroz najmanje sedam dana obavi izbor, kako je vazecim poslovnikom odredjeno, Savezna skupstina je ceo postupak svela na jedan jedini dan. Ovom iznenadnom brzinom bio je neprijatno zatecen i tadasnji koalicioni partner SPS, crnogorski DPS koji ni o cemu unapred nije bio obavesten. Ali, Miloseviceva skupstinska vecina, unapred pripremljena i uvezbana, neutralisala je svaki moguci uticaj Crne Gore u Saveznoj skupstini. Pre svega, sprecila je da u Saveznu skupstinu, u Vece republika, dodju legitimni predstavnici Crne Gore posle Djukanoviceve pobede na izborima 1997. godine. Time je Milosevic blokirao i svaku ustavnu mogucnost da bude smenjen. Prema saveznom Ustavu, za smenu predsednika SRJ potrebna je inicijativa od 20 poslanika u svakom od skupstinskih domova. Kako u Skupstini nema legalne crnogorske delegacije i ustavna mogucnost za smenu je potpuno blokirana.
Da bi se obezbedio od neprijatnih bocnih iznenadjenja, Milosevic je sebi i Vladi u Srbiji, na koju ima neposredan uticaj, osigurao niz prednosti nad Skupstinom. Kada su pocetkom devedesetih poslanici Demokratske stranke predlozili da 20 poslanika ima pravo interpelacije, disciplinovana SPS vecina je tu inicijativu glatko odbila. Sustina ove ideje je bila u tome da bi se interpelacijom osigurala ustavna nadmoc Skupstine nad vladom, na taj nacin sto poslanici imaju sigurnost da zatraze, kad god ocene da je to potrebno, da se pokrene rasprava o nadleznosti vlade. Glasajuci protiv ove parlamentarne institucije, SPS poslanici su ne samo sebi vezivali ruke, nego su obezvredili i ideju parlamentarizma. Ali, najvaznije je bilo da se osigura nepomuceni primat predsednika drzave i sefa partije. Posle tog uspeha, Milosevic je sebi mogao da dopusti komociju da se pred Skupstinom vise ne pojavljuje ili da dodje pred poslanike tek kad to njemu odgovara.
U prirodi je autoritarne vlasti da se ne zadrzi samo na onome sto je sebi ustavom i zakonima prisvojila. Neki aspekti Miloseviceve vlasti cesto izmicu paznji javnosti. On, na primer, van Ustava, suvereno odlucuje o kadrovskoj politici, ljudi na polozaje dolaze ili sa njih odlaze tek uz njegovu saglasnost. Odredjivao je predsednike Vlade Srbije ili im uskracivao poverenje kada je to njemu odgovaralo. Na isti nacin je raspustao i Skupstinu, a nikada se do sada nije desilo da se parlament usprotivi njegovoj volji. Policija i vojska su pod njegovom apsolutnom kontrolom. U vreme rata na Kosovu i NATO bombardovanja 1999. njega su vojni i politicki zvanicnici nazivali »vrhovnim komandantom«, mada je Milosevic samo jedan od pet ravnopravnih clanova Vrhovnog saveta odbrane. Dok je bio na duznosti predsednika Srbije samovlasno je vodio spoljnu politiku Jugoslavije, razgovarao sa predstavnicima stranih drzava i medjunarodne zajednice, iako za tako nesto uopste nije imao pokrice u ustavnim odredbama i zakonima. Nekadasnjeg predsednika savezne drzave Dobricu Cosica i predsednika Vlade Milana Panica skandalozno je najurio cim su s njim dosli u sukob.

Zaverenicko vladanje

Rec je o jednom zaverenickom nacinu vladanja koji je Slobodan Milosevic nametnuo kao stil drzavne politike. O svim pitanjima, pocev od onih sudbinskih za narod, pa do onih koja najsuptilnije zadiru u zivot pojedinca, odlucuje ili on sam ili u najuzem krugu, mimo svake demokratske procedure. O ulasku u rat sa bivsim jugoslovenskim republikama, pocev od 1991, kao i o sklapanju mira, nije pitana Skupstina, a jos manje narod. O Vensovom planu, u januaru 1992, za prestanak rata u Hrvatskoj, resavalo se iza dobro zabravljenih vrata.
U svojim retkim susretima sa gradjanima ili predstavnicima raznih organizacija, koji su, uostalom, najcesce bili iznudjeni, uvek je nabusitim ponasanjem nastojao da jasno dâ do znanja ko je gazda u zemlji. Kada su mu pocetkom devedesetih, usred studentskih protesta, bili u poseti predstavnici Beogradskog univerziteta, Milosevic je pokusao da ih ponizi onom vec cuvenom recenicom da su oni za njega »isto sto i ljudi iz zemljoradnicke zadruge«. Isto se tako poneo i krajem 1996. i pocetkom 1997. kada su, povodom kradje rezultata lokalnih izbora, milioni gradjana protestovali sirom Srbije puna tri meseca. Na jednom malo poznatom sastanku koji je tih dana imao sa predsednikom, prvak Demokratske stranke Zoran Djindjic je pokusao da privoli Milosevica na izvesna popustanja kako bi se stisao gnev naroda. Milosevic je na sve to cinicno primetio: »Koji gradjani, gde su oni?«.
Posle neuspesnog rata na Kosovu i NATO bombardovanja, kada se u narodu opet podigao silan protest protiv njegove vladavine, Milosevic je jos jednom dao dokaze svoje nespremnosti da ma u cemu popusti. Oglusio se o sve predloge opozicionih stranaka, a potpuno je ignorisao i cinjenicu da je u Srbiji prikupljeno nekoliko stotina hiljada potpisa za pokretanje procedure za njegovo smenjivanje.

Preziranje institucija

Nema mnogo pokusaja da se vladalacka licnost Slobodana Milosevica okarakterise na sveobuhvatniji nacin. Utoliko je interesantnija jedna opaska koja potice od njegove supruge prof. Mire Markovic: »Za mog muza ideologija nikada nije bila ono sto je bila za mene«.¹ Ovakva formulacija zeli, valjda, da sugerise utisak da je Milosevic pragmatican politicar. On to, svakako, i jeste, ali na jedan vrlo opasan nacin sa svojim burnim i nekontrolisanim izlivima javnog prezira prema legalnim institucijama. Pocetkom 1989. najava promena statusa pokrajina izazvala je na Kosovu velike proteste Albanaca. Strajkovali su radnici, demonstrirali studenti. U toj zapaljivoj atmosferi Milosevic nije nasao nista bolje da uradi nego da okupljenoj masi, pred Saveznom skupstinom, 28. februara 1989, obeca da ce uhapsiti Azema Vlasija, tadasnjeg partijskog celnika Kosova. Dakle, nema suda ili ma kakvog drugog pravosudnog organa, njegova licna volja je i iznad zakona i svake druge institucije. Naravno, Vlasi je uhapsen, a sa njim i Burhan Kavaja i Aziz Abrasi, istaknute licnosti kosovskog pokreta otpora. Odlukom Predsednistva SFRJ, u kojem je Milosevic imao pretezan uticaj, na Kosovu je treceg marta uvedeno vanredno stanje. Protiv demonstranata je intervenisala JNA i tom prilikom je ubijeno preko dvadeset Albanaca, a mnogo njih je ranjeno.
Istu vrstu samovolje Milosevic je demonstrirao i 1993. kada je krajem februara te godine, u stanici Strpci, iz voza oteta grupa gradjana uglavnom muslimanske nacionalnosti. Ocajna rodbina kidnapovanih, posto ni u jednoj instituciji nije mogla da dobije podatke o dogadjaju i sudbini njihovih najblizih, obratila se na kraju i predsedniku Srbije. Milosevic je tada obecao »da ce prevrnuti i nebo i zemlju« samo da bi se otkrili krivci. Prolazili su meseci i godine, a istraga, ukoliko je uopste i bilo, i dalje je tapkala u mraku. Tek posle tri i po godine, kada je tadasnji predsednik Crne Gore Momir Bulatovic uputio telegrame saucesca porodicama, saznalo se zvanicno da su ovi nesrecni ljudi pobijeni. Istina o dogadjaju u Strpcima nije rasvetljena ni do danas, a u vrhu drzave niko nije ispoljio uznemirenost i brigu zbog ove fatalne nemoci pravosudnih organa.
Ovo su samo usputne epizode iz njegove visegodisnje karijere, a svoj pravi odnos prema institucijama i svoju vladalacku doktrinu iscrpnije je odredio jos na XX sednici CK SKJ, pocetkom 1989, kada se partijskim kolegama iz ostalih jugoslovenskih republika obratio sledecim recima: »U sredinama, ili povodom problema u vezi s kojima je odsustvo sluha za promene bilo najvece i gde se nista nije moglo uraditi redovnim putem, institucionalno, a nuzno je da se promeni jer ljudima tesko pada i dugo traje, mora da se promeni vaninstitucionalno. Tako je oduvek bilo u ljudskom drustvu«. Napominjuci da se ne treba plasiti sukoba i razlika samo da bi se doslo do resenja, Milosevic je tom prilikom izricito naglasio: »Ali, to resenje nece doneti procedura, njene sitne i krupne zamke, mala i velika lukavstva, intrige i smicalice. Resenje ce doneti politika za koju se opredelila vecina naroda ove zemlje, institucionalno i vaninstitucionalno, statutarno i nestatutarno, na ulici i unutra, populisticki i elitisticki, argumentovano i neargumentovano, ali u svakom slucaju tako da je jasno da se radi o politici za Jugoslaviju, u kojoj ce se ziveti jedinstveno, ravnopravno, bogatije i kulturnije«.

Pustosenje drustva

Otvoreniji i cinicniji pledoaje za bezakonje kao oblik vladavine u novije se vreme nigde nije cuo u svetu, a u Evropi sasvim sigurno. U junu iste godine, na Vidovdan, na masovnom mitingu na Kosovu polju, Milosevic je jos jednom potvrdio svoj kurs ka »vaninstitucionalnom vladanju«, ali ovoga puta uz neskrivene pretnje »da i oruzani obracuni nisu iskljuceni«. Celu ovu atmosferu bezakonja upotpunilo je i divljanje »antibirokratske revolucije« u kojoj su nahuskane mase obarale legalnu vlast u Crnoj Gori i Vojvodini. Pokusali su i drugde, u Sloveniji i Hrvatskoj, ali su zaustavljeni kontraakcijom. Od tada, pa sve do danas, Miloseviceva visegodisnja vladavina obelezena je serijom neustavnih radnji koje su uvek bile na granici pravog drzavnog udara.
I kako je krenulo pocetkom devedesetih godina, razvilo se kasnije u cudovisan sistem vaninstitucionalnog vladanja ovom zemljom.
Odskora, u ista ova kola vaninstitucionalnog vladanja, upregle su se i najvise pravosudne institucije federacije. Savezno javno tuzilastvo je pred Saveznim sudom podiglo zahtev za zastitu zakonitosti ne bi li se nekako isforsiralo ponistavanje rezultata predsednickih izbora u Crnoj Gori. Na ovim je izborima, oktobra 1997, na Milosevicevo razocaranje, pobedio Milo Djukanovic, pristalica reformske orijentacije. Dok se tako neustavno razracunavao sa legalnim izabranikom naroda u jednoj republici (Crnoj Gori), Milosevic u drugoj (Srbiji) ignorise zakone ne bi li za predsednika progurao svog miljenika Milana Milutinovica. Institucija predsednickih izbora kod nas dozivljava cudne metamorfoze. Po prvi put se, pocetkom oktobra 1997, desilo da zbog bojkota biraca ovi izbori propadnu (kandidati su bili – za SPS Zoran Lilic, za SRS Vojislav Seselj). Kada je ista opasnost zapretila i ponovljenim predsednickim izborima u decembru, na scenu je stupila podzemna masinerija. Kombinacijom kradje glasackih listica i licnim angazovanjem Slobodana Milosevica u kampanji, isforsiran je, najzad, izbor Milana Milutinovica. Pred dilemom – hoce li se iskompromitovati institucija izbora ili ce se sacuvati samodrzacki prestiz S. Milosevica, zna se sta dobija prednost. Pustosenje institucija sve se vise pretvara u pustosenje licnog, drustvenog i drzavnog zivota. Ovde vise niko ne zna sta ce vlast sutra da mu priredi i koliko dugo moze da potraje ovaj nacin opasnog vladanja.

Na ivici gradjanskog rata

Dok su tako jedne institucije potpuno obezvredjene, drugima je rezim dao preterani znacaj samo da bi ih bolje zloupotrebio. Takav je, recimo, bio slucaj sa vojskom i policijom. U raznim kriticnim trenucima svoje vladavine Milosevic je izvodjenjem vojske i policije na ulice direktno poturao pesnicu pod nos narodu. U toku velikih opozicionih demonstracija 9. marta 1991. policija je bacala suzavac, konjima uletala u narod i nemilice tukla koga je stigla. Bilo je i pucnjave, dva coveka su ubijena, a mnogo njih ranjeno. Uvece je rezim izveo tenkove na ulice Beograda. Policijski lov na ljude i premlacivanje gradjana nastavljeni su i sutradan. Vlast i poslusni mediji nazivali su demonstrante »snagama haosa i bezumlja«. Opozicioni poslanici su smesta reagovali – trazili su hitno sazivanje Narodne skupstine da bi se utvrdila prava istina i odgovornost za devetomartovske brutalnosti. Kada se vlast na to oglusila, opozicioni poslanici stupili su u strajk gladju.
I u ovim martovskim dogadjajima pokazalo se koliko je vlast tvrdokorna i spremna na sve. Da bi se smenilo nekoliko celnika RTV – a pristrasan nacin obavestavanja ovog medija je i bio glavni razlog demonstracija – potrebno je bilo da se prolije krv. Promene su ispale farsa, novopostavljeni celnici RTS nisu bili nista manje poslusnicki odani rezimu nego prethodni.
Posle ovih prvih znacajnijih sukoba sa narodom vlast je pocela da stvara miliciju kakva je potrebna njoj, a ne sprovodjenju zakona. Parlament fakticki nema nikakvog nadzora nad snagama bezbednosti, kao sto je obicaj u demokratskim zemljama. Oni su bili direktno potcinjeni Slobodanu Milosevicu. Broj policajaca se povecao i izjednacio se sa brojem vojnika stajace vojske. Vecem broju milicijskih celnika Milosevic je podelio cinove generala, sto je samo jos vise podvuklo znacaj organa bezbednosti. Delovanje snaga reda vise je usmereno protiv politickih neistomisljenika rezima, nego na obuzdavanje kriminala koji je u sve vecem porastu. Privreda je ruinirana, kultura unazadjena, zdravstvo i prosveta osiromaseni do ponizenja, a samo milicija cveta. Vec niz godina budzetski troskovi za miliciju veci su nego za obrazovanje.
Osnazena i ohrabrena milicija, podrzana rezimom, upustila se u avanturisticke poduhvate koji su bili ravni drzavnim udarima. U jesen 1992. pripadnici promilosevicevskog republickog MUP-a na prepad su, u toku jedne kisne noci, osvojili zgradu saveznog MUP-a koju do tada jos nisu drzali pod svojom kontrolom (to je bilo vreme kada je predsednik savezne drzave bio Dobrica Cosic, a predsednik Savezne vlade Milan Panic). Na ovu nevidjenu povredu Ustava ni Skupstina ni drugi drzavni organi nisu se oglasili nijednom recju protesta.
Policija i vojska pokazale su svoju pristrasnost i opredeljenost i prilikom kasnijih dogadjaja. Kada su u jesen 1996. i zimu 1997. milioni ljudi sirom Srbije protestovali protiv pokusaja falsifikovanja rezultata lokalnih izbora, gradovi su licili na koncentracione logore, jer je milicija blokirala ulice i odredjivala gde se ko moze kretati. Jedan od tih gradskih gulaga postojao je i u Beogradu – kordon milicije danima je drzao pod blokadom Kolarcevu ulicu i centar grada. Da bi slomila volju demonstranata, vlast je organizovala svoj rezimski miting u Beogradu na koji je dovela korumpirane ljude, uglavnom iz socijalno marginalnih slojeva u unutrasnjosti. Izmedju demonstranata i placenika izbio je inscenirani sukob, jedan covek je platio glavom, drugi je tesko ranjen. Beograd je tih dana krajem 1996. bio na ivici gradjanskog rata. Policijski batinasi su bezdusno pretukli preko stotinu gradjana.

Serija surovih obracuna

Posto nije uspela da s kontramitingom (24. 12. 1996) isprovocira vanredno stanje ili bar zaplasi gradjane, vlast je pribegla i drugim sredstvima. U ceo spor oko lokalnih izbora umesala se i Vrhovna komanda oruzanih snaga. Na sednici od 15. 01. 1997. godine Vrhovni savet odbrane »dao je podrsku Republici Srbiji da, u okviru institucija politickog sistema, razresi probleme nastale povodom izbora u jednom broju opstina«. Drugim recima, vlastima u Srbiji daju se odresene ruke da postupi prema svojoj volji, a vojska jasno kaze da je na strani Slobodana Milosevica. 
Vojsci ovo nije bilo prvi put da se pristrasno politicki angazuje. U decembru 1990, uoci prvih visestranackih izbora u Srbiji, rezimu, jos nesigurnom kako ce proci u novim pravilima politicke igre, direktno je pomogao tadasnji nacelnik Generalstaba general Veljko Kadijevic, podrzavajuci Milosevica, a optuzujuci opoziciju. Jedan broj istaknutih generala ostao je i do danas lojalan Milosevicu i spreman da okrene, ako bude potrebno, i oruzje na narod. Tako je bilo i posle kosovskog rata kada su protesti nezadovoljnog naroda planuli u letnjim mesecima 1999. u mnogim gradovima Srbije. Nacelnik Generalstaba general Dragoljub Ojdanic i komandant Trece armije general Nebojsa Pavkovic vise puta su u javnim izjavama pretili opoziciji kao »izdajnickoj i placenickoj«.
Ne manje znacajan stub u sistemu totalne vladavine bili su mediji. Da bi trajno ucvrstio svoju poziciju, Slobodan Milosevic je najpre morao da se obracuna sa novinarima. Cistke u pojedinim redakcijama pocele su jos 1989, ali su kasnije sve vise uzimale maha. U januaru 1993. dosao je gromovit udar – sa RTS-a, tog stuba rezimske propagande, u jednom danu s posla je oterano preko 1300 novinara i drugih najboljih strucnjaka koji su odbili da podrze Milosevicevu ratnu politiku. Gvozdena metla rezima radila je i u drugim redakcijama. U medijima na Kosovu otkaz je dobilo oko 3000 novinara i tehnicara Albanaca i oko hiljadu iz raznih glasila u Vojvodini. Kada je, samo u tom naletu rezima, sveden racun, ispao je crni zbir – priblizno polovina novinara Srbije nasla se na ulici.
Vlast nije nikada s blagonaklonoscu gledala na nezavisne medije koji su nastajali tih godina. Cinjenica da ih je, ipak, privremeno tolerisala poticala je otuda sto je osecala izvesnu sigurnost – preko najmocnijeg elektronskog (RTS) i stampanog medija (Politika) kontrolisala je preko tri cetvrtine citalacke i slusateljske publike. Medjutim, granice tolerancije vlasti prema tudjem misljenju bile su sasvim uske. Vladajuca stranka je nezavisnim medijima stalno nametala neravnopravne uslove poslovanja, vrebajuci priliku da im konacno smrsi konce. Najznacajniji politicki dnevnik Borbu, raznoraznim pravnim smicalicama, Savezna vlada je preotela krajem 1994. godine. Ogromna vecina novinara, koji su odbili da sluze partijskim gazdama, osnovala je svoje privatne novine (Nasa Borba) koje su ubrzo stekle zavidnu reputaciju nezavisnog i objektivnog dnevnika.
Progon se, u raznim oblicima, nastavio i kasnijih godina, a Zakon o javnom informisanju, usvojen oktobra 1998, konacno je naneo smrtonosan udar nezavisnim medijima. Prema tom zakonu, svakako jedinstvenom u civilizovanom svetu, novinarima se vise ne sudi pred redovnim sudovima, vec u administrativno-prekrsajnom postupku, resenja se donose arbitrarno i u roku od 24 casa, a kazne su drakonske. Za nezavisne medije, koji su stalno poslovali u dramaticno teskim ekonomskim prilikama, novcane kazne u visini od nekoliko stotina hiljada ili nekoliko miliona dinara bile su fatalne. Imovina mnogih listova je konfiskovana, drugi, da bi izbegli ovakvu opasnost, prestali su da izlaze. Tada se ugasila i Nasa Borba i mnogi drugi prestizni listovi, a vladajuca stranka je prisvojila i veci broj radio i TV stanica. Za vreme NATO bombardovanja, u prvoj polovini 1999, rezim je, izgovarajuci se ratnim prilikama, uveo najrigorozniju cenzuru. Iskoristio je rat da nezakonito otme jednu od najslusanijih radio-stanica B 92 koja je saradjivala sa tridesetak radio-stanica u zemlji.
Za vreme rata neprestano se povecavao teror prema novinarima. Vlasnik i odgovorni urednik Dnevnog telegrafa Slavko Curuvija ubijen je u Beogradu, usred dana, ispred svoje kuce 11. aprila 1999. godine. Pre toga dosao je u sukob sa vrhovima vlasti razotkrivajuci mahinacije rezima.
Sada nezavisni mediji, malobrojni i desetkovani, tavore svoje teske dane u ocekivanju promena koje bi profesionalnom novinarstvu opet vratile sansu.

Krah srpskog sna o blagostanju

Jugoslavija je pod vlascu Slobodana Milosevica dozivela jedan fenomen koji, mozda, nigde u savremenom svetu nije zabelezen. Svuda u svetu – to pokazuje opste iskustvo – ruiniranje ekonomije ubrzava pad diktatora. Kod nas se desilo nesto suprotno. Dezorganizovanje privrede i ekonomski haos, koji je rezim svesno izazvao, samo je ucvrstilo pozicije Slobodana Milosevica. Kako je doslo do ovog paradoksa?
Cim je cvrsto zaseo u sedlu Milosevic je, u dosluhu sa intelektualnim nacionalistickim krugovima, poceo da planira prekompoziciju tadasnje SFRJ. Njegova ambicija je bila koliko anahrona toliko i opasna – ako mu ne podje za rukom da svojoj dominaciji potcini celu Jugoslaviju, preostaje mu da oruzanom borbom vaspostavi veliku Srbiju, na racun teritorija susednih republika. Planiranje ovako goleme ratne operacije, medjutim, daleko je prevazilazilo budzetske mogucnosti samo Srbije. Zato je rezim u Beogradu – mada nije jedini bio u tome – pribegao vec pomenutoj nelegalnoj praksi da opeljesi zajednicku kasu bivse Jugoslavije kojom je prilikom dignuto ni manje ni vise nego oko 2 milijarde dolara.
Ratni budzet je, medjutim, bure bez dna, pa je vlast stala da smislja kako da se u samoj Srbiji domogne novih sredstava. Jedna od prvih mera za prikupljanje para bio je narodni zajam, raspisan krajem juna 1989. pod providnim izgovorom za »preporod Srbije«. Zanimljiv je podatak da je u istoriji Srbije ovo bio treci narodni zajam. Dva prethodna raspisana su jos u XIX veku – prvi 1876. u visini 12 miliona knezevskih dinara, a drugi 1881. od 33 miliona za pripremu ratova protiv Turaka. Cilj ovog treceg, Milosevicevog zajma, bio je da se prikupi 2000 milijardi dinara i milijarda dolara. Zavedena masovnom antibirokratskom revolucijom i euforicnom podrskom koju je dobar deo naroda pruzao novim nacionalnim ciljevima, vlast je racunala na relativno lak uspeh. Ispalo je obrnuto. Prikupljanje para teklo je neocekivano sporo, tako da je rok za upis zajma morao da bude dva puta produzavan. Jos jednom se pokazala tacnom ona poznata metafora da »srce i budjelar nikada nisu na istoj strani«. Na jedvite jade, plan dinarskog upisa zajma ispunjen je sa 64 odsto, a devizni sa 6,5 odsto.
Rezim je progutao svoje razocaranje, ali je nastavio da smislja nacine kako da istrese devize iz narodnih slamarica. U prolece 1992, uz direktnu ili precutnu saglasnost vlasti, pocele su da se osnivaju takozvane piramidalne banke, medju kojima su bile najznacajnije one koje su pripadale Dafini Milanovic i Jezdimiru Vasiljevicu. Oni su davali fantasticne mesecne kamate od 18 odsto, naravno u devizama. Privuceni lakom zaradom milioni ljudi su potrcali da ucestvuju u ovim lihvarskim i spekulativnim poslovima. Neki, narocito oni koji su u ovu hazardnu igru usli od pocetka, a znali da se na vreme izvuku, stekli su ogromne sume novca za kratko vreme. Ali, neuporedivo je veci broj onih koji su propali kada se kroz godinu dana otkrila prevara, a piramidalne banke krahirale. Ovaj srpski san o blagostanju mnoge je kostao zivotnih ustedjevina, pa cak i citavih kuca koje su lakoverno prodavali da bi ucestvovali u trci za basnoslovnim bogatstvom.
Vlast je sve to mirno posmatrala iz prikrajka i zadovoljno trljala ruke, jer se i najvise okoristila. Dafina Milanovic je jednom rekla da je vlastima »pare davala u kesu i da su ih iznosili u dzakovima«. Samo za takozvane brze pruge ustupila je, kaze, 40 miliona DEM. Nestedimice je davao i Jezdimir Vasiljevic. Jednom prilikom pozajmio je znatnu svotu nemackih maraka beogradskoj organizaciji SPS za izbore, sto je priznao i tadasnji gradonacelnik Nebojsa Covic. Obecao je da ce te pare vratiti biracima, ali se to nikada nije dogodilo.
Dafina je svedocila i o manje poznatim detaljima iz razgovora sa Slobodanom Milosevicem. »Pitao me je«, prica ona, »da li mogu da nastavim dalje. Videla sam da mu je vrlo stalo do toga. I obecala sam da cu nastaviti«. Znala je, te 1992. pred izbore, da se pred okupljenim stedisama popne na samlicu i zavice u megafon: »Narode moj! Ne dajte da nas Panic prevari. To sto on radi, to je ruglo od drzave. Glasajte za onoga koji je tu! On ima mana, ali je najbolji od svih«.² Ljudi su odavno primetili – ako hoces da saznas ko je s kim i zasto, samo prati trag novca.

Pljackaski pohod vlasti

Kada je epizoda sa piramidalnim bankama bila zavrsena, tadasnji potpredsednik Vlade Srbije Dragoslav Jovanovic cinicno je izjavio: »Dosao je kraj bankama kojima je osnovni cilj pljackanje gradjana i privrede. Vlada Srbije ucinice sve da se takve banke vise ne pojavljuju i ne posluju, vec da se bankarstvom bave samo ozbiljne finansijske institucije«.³ Nijednom recju nije pomenuo odgovornost onih koji su dopustili da se takve banke pojave. Uostalom, nije imao moralno pravo na tako nesto jer je drzava pre toga opljackala kompletnu deviznu stednju gradjana u bankama, koja je iznosila oko osam milijardi dolara. Uprkos obecanjima, ponovljenim vise puta na zvanicnim mestima, devizna stednja ni do danas nije vracena gradjanima.
Nesumnjivo da je najzamasniji pljackaski pohod na sopstveni narod vlast izvela 1993. planiranim podsticanjem inflacije. Sve je to smisljeno da bi se finansirao nastavak rata, znaci drzavnih izdataka bez javne kontrole. Dinar je obezvredjivan iz dana u dan. U drugoj polovini godine inflacija je presla u galopirajuci tempo izazivajuci razornu pustos u privredi i kucnim budzetima. Trgovine su bile sablasno prazne. Krajem decembra 1993. jedna nemacka marka na crnom trzistu vredela je bilion dinara. Tih dana Narodna banka Jugoslavije pustila je u opticaj cetiri nove novcanice od kojih je najveca imala nominalnu vrednost od 500 milijardi dinara. Kakav je tada bio zivotni standard ljudi opisao je Mladjan Dinkic u svojoj knjizi Ekonomija destrukcije: velika pljacka naroda: »Sredinom novembra 1993. za nabavku najobicnijeg utikaca za struju bile su potrebne dve prosecne plate, dok je kupovina kolica za bebe iznosila cak 97 prosecnih plata. Doduse, za jednu jedinu prosecnu platu mogle su se tada pazariti cak 4 obicne hemijske olovke«.
U takvoj situaciji opste politicke, ekonomske, pravne i moralne degradacije, gradjanima koji su bili prinudjeni da prodaju i poslednje rezerve deviza kako bi preziveli namestane su zamke odasvud.
Kada su propali veliki opsenari, vlasnici piramidalnih banaka, ulogu organizovanih narodnih gulikoza otvoreno su preuzele institucije rezima, a pre svega drzavne banke. Pocetkom novembra 1993, iznenadnim odobravanjem ziralnog otkupa deviza, izveli su jos jednu dzinovsku operaciju »sisanja ovaca«. Na trziste su bacili ogromnu kolicinu bezvrednih dinara i jos jednom znatno podigli vrednost nemacke marke. Privuceni izgledima povoljnijeg kursa, mnogi su tada u zvanicnim bankama menjali deviznu ustedjevinu. Sutradan su ih sacekale prazne prodavnice, a kada se i ono malo robe ponovo pojavilo cene su bile udesetostrucene. Ziralni otkup deviza je brze-bolje obustavljen i drzava je tako zatvorila jos jedan lopovski krug. Strucnjaci su tvrdili da je samo u toj operaciji od naroda uzeto izmedju 100 i 200 miliona nemackih maraka.
Jedna racunica iz tog vremena kaze da su samo u Beogradu, svakoga dana, gradjani prodavali oko 700 000 DEM. Ako je bilo 2000 dilera, a njihove prosecne dnevne zarade oko 100 maraka, izlazi da se samo u njihove dzepove slivalo oko 200 000 maraka. A to je bio tek daleko manji deo od onoga sto je pripalo bosovima koji su bili u mafijaskoj sprezi sa raznim drzavnim i privrednim funkcionerima.⁴
U januaru 1994, kada je to njoj odgovaralo, drzava je monetarnom reformom zaustavila ovaj inflacioni tajfun koji je vec dostigao fantasticnih 313 miliona odsto. Nastalo je privremeno olaksanje – plate od jedva stotinak maraka bile su, doduse, nedovoljne za zivot, ali sve je bilo bolje od nocne more hiperinflacije. Tada se u Beogradu pricao ovakav vic: Osudjenik na smrt streljanjem peva cele noci pred egzekuciju. Dzelat ga u cudu pita cemu se to raduje, a on ce: »Prethodno sam bio osudjen na smrt nabijanjem na kolac«.

Prizori ljutog siromastva

Pljacka ovolikih razmera izazvala je duboko socijalno i ekonomsko raslojavanje u drustvu. Neposredno po zaustavljanju inflacije gotovo 36 odsto stanovnistva Srbije bilo je toliko siromasno da nije moglo da zadovolji ni osnovne potrebe u ishrani. U poredjenju sa 1990. gradska populacija sirotinje porasla je za sedam puta. Na oko dva miliona zaposlenih, na prinudnim odmorima bilo je milion radnika, a nezaposlenih je bilo 750 000. Industrijska proizvodnja u 1994. pala je na cetvrtinu one iz 1989, sto nije ni cudno za zemlju koja je privredu pretvorila u ratnu komoru.⁵
Tih meseci prizori ljutog siromastva sretali su se na svakom koraku. U vreme inflacije, dok su prosecne zarade iznosile 14 maraka, a penzije neverovatnih jednu do dve marke, u Beogradu su se mogli videti dobrostojeci gradjani kako bundu menjaju za vrecu krompira. U novinama su se nalazili i ovakvi oglasi: »Intelektualka na rubu egzistencije apeluje na ljude iz zemlje i dijaspore za pomoc. Sifra Humanost«.⁶ Dotadasnja srednja klasa i veci gradovi bili su u apsolutnom propadanju. Giganti proizvodnje koji su bili nosioci razvoja gradova pretvoreni su u uklete spavaonice. Kragujevac, Nis, Novi Sad, Uzice, Vranje, Cacak potonuli su u agoniju. U svakom od njih po nekoliko desetina hiljada ljudi ne radi u svojim nekadasnjim fabrikama zbog rata i sankcija. Ostali su na repu civilizacijskog i tehnoloskog napretka i pretvorili se u bazar svercera.
Najcudnije u svemu bilo je to sto je nastajala situacija koja je jasno poricala sva dosadasnja istorijska iskustva. Svi autoritarci u dvadesetom veku (fasisti, nacisti i komunisti) zasnivali su svoju moc na snaznoj socijalnoj doktrini kao nadoknadi sto gradjanima oduzimaju demokratska prava. Rezim u Srbiji oduzimao im je i demokratska prava i svaku socijalno-ekonomsku sigurnost. Slobodan Milosevic nije prvi otkrio da se siromasnima najlakse vlada, ali je na najbolji nacin i za najduze vreme iskoristio njihovu nespremnost da nesto sami urade za svoju bolju buducnost. Poznat je, recimo, slucaj strajkaca rakovickog »21. maja«, koji su devedesetih dosli pred Saveznu skupstinu kao nezadovoljni radnici, a vratili se kucama kao krotki Srbi. Slobodan Milosevic ih je potcinio samo jednom magicnom formulom: »A sada svako na svoj zadatak«.
Generacijama Beogradjana duboko ce ostati u secanju ponizavajuce scene iz centra grada kada je masi naroda, sa kamioneta, bacan hleb oko kojeg su se gusali izgladneli ljudi. Humanitarna organizacija Spona je, takodje, cesto u centru Beograda delila pomoc. Red gradjana obicno je pocinjao da se formira uvece da bi do ujutru ova kolona ocajnika bila duga nekoliko stotina metara. Ovakve slike beznadja odavno su zaboravljene u Evropi, ali je u svemu tome bilo i neceg perverznog. Jer, kada su u jednom redu Spone austrijski novinari, pred izbore, napravili anketu o politickom opredeljenju ljudi, od njih deset osam je reklo »da ce glasati za Slobu«.⁷
Ocigledno da je vecina naroda, uprkos ratu i gladi, i dalje bila duboko kontaminirana nacionalnim mitom. Zato su i postali stopljena i bezlicna masa koju je bilo lako voditi i usmeravati. U njihovom nacinu razmisljanja i rezonovanja bilo je mnogo iracionalnog – kolektivna i njihova licna ekonomska i socijalna degradacija bila je tek na drugom mestu, a primarna stvar za njih bila je »da je Sloba dobar Srbin«. U pitanju je bila ona mracna crta u narodnom mentalitetu, koju je Mirko Tepavac ovako opisao: »Sledimo vodje i spasitelje u vlasti, strankama i bankama i lakoverno se predajemo njihovim demagoskim besedama i ponudama. Kad nas iznevere trazimo druge spasioce, umesto drugih puteva«.⁸

Koncentricni krugovi mafije

Zanimljivi su jos neki podaci koji pokazuju koliko je vladavina Slobodana Milosevica bila cvrsto ukorenjena. Njegova stranka, Socijalisticka partija Srbije, koja je nastala u julu 1990, zadrzala je ideoloski i personalni kontinuitet sa nekadasnjim Savezom komunista Srbije. Zahvaljujuci tome sto je u svojim rukama drzala sve poluge moci, dobijala je zaredom sve izbore sledecih godina. »Brojnost clanstva i izborni rezultati koje je postigla SPS ukazuju da se u periodu od 1990. do 1993. jednopartijski politicki sistem u Srbiji transformisao u sistem dominantne partije«.⁹ Medjutim, u svesti i osecanjima naroda Slobodan Milosevic je bio premocniji i od sopstvene stranke. Na prvim visestranackim izborima 1990. godine SPS je dobila 45,8 odsto, a Milosevic kao predsednicki kandidat 65,35 odsto. Na prevremenim izborima dve godine kasnije SPS je za Vece gradjana Savezne skupstine osvojila 31,4 odsto, a Milosevic za predsednika Republike 56 odsto.
Istina, nisu bile u pitanju samo emocije naroda nego i novi materijalni interesi. U ratu je stara struktura drustva razorena, a umesto nje je stvorena nova nomenklatura ekonomske i politicke moci. Nebojsa Popov tu novu situaciju opisuje ovako: »Kao sto je u ’starom rezimu’ svakome bilo dopusteno da krade srazmerno mestu u hijerarhiji moci, tako je sada svako mogao da pljacka na ratistima i u pozadini (pre svega preko bankarskih spekulacija), u zavisnosti od stepena bliskosti sa vladajucim vrhom... Tako slozeno klupko koncentricnih krugova vlasti izgleda kao trajna i snazna okosnica poretka. Zavisnost vecine stanovnistva od takve vlasti (zaposlenih, nezaposlenih, drzavnih cinovnika, vojske, policije, propagande, penzionera), iznudjuje lojalnost i jednostavno proizvodi ne samo vladajucu vecinu, onu na vlasti, nego i siroku podlogu te vlasti«.¹⁰
Svi su trazili, i gradjani i preduzeca, razne nelegalne nacine poslovanja i sticanja prihoda. Benzin, cigarete, devize i svakojaka druga roba kupovala se i prodavala na crno. Buvljaci su poslovali bolje nego ma koja ugledna robna kuca. Vise od polovine prometa u drzavi teklo je tim ilegalnim kanalima. I tu su se onda stvarali oni »koncentricni krugovi« – mafijaskim sefovima, udruzenim sa drzavnim funkcionerima, pripadao je lavovski deo dobiti, a citavoj vojsci ulicnih prodavaca ostajale su mrvice koje su, iako zlehude, ipak dostizale za kakvo-takvo prezivljavanje. Kriminalizacija drustva bila je opsta. Stvarala se jedna patoloska simbioza izmedju upropastitelja i njihovih zrtava – nekada ugledni ljudi u svojim profesijama sada su se drzali novog poretka stvari jer im je, u nedostatku izbora, ovo bio jedini nacin da odbrane golu egzistenciju.

Vladanje interesima i dusama ljudi

Za ovakvu svoju sveopstu vladavinu interesima i dusama ljudi, rezim je imao i zvanicno razradjenu ideolosku potku. Privatizacija i trzisna reforma, koja je zapoceta devedesetih, jos za vreme Ante Markovica, naglo je zaustavljena. Vlast se grcevito drzala drustvenih preduzeca nalazeci u tome glavni socijalni oslonac. Radnicima koji su i dalje primali bedne i neredovne plate ostavljena je iluzija da, ipak, negde rade, a ljudi bliski vlasti preuzeli su sva celna mesta u drustvenim preduzecima. Oni su, pomocu svojih veza u drzavnoj administraciji, obezbedjivali mnoge pogodnosti za svoje firme, pocev od investicionih kredita do uvozno-izvoznih projekata, sto je za njih licno bio jos jedan nekontrolisan izvor zamasnih prihoda. Isposlovali su za sebe da jeftino otkupe neka drzavna preduzeca. Druge privatnike, koji nisu pripadali njihovom politickom miljeu, primorali su ucenama da pristanu na poslovnu saradnju pod uslovima koje su sami diktirali. Sem u privredi, autoritarna vladavina prodrla je i u sve pore drustva – nema nijedne ustanove ili organizacije u administraciji, pravosudju, prosveti, zdravstvu, kulturi, sportu, na cijem celu nisu provereni kadrovi iz establismenta.
Nije slucajno sto se bas u to vreme najvece i ozakonjene otimacine, s jedne strane, i teskog siromastva, s druge, u toku 1993, pojavila nova stranka – JUL. Ona se predstavlja kao snaga nove pravednosti i ravnopravne raspodele sto je ojadjenom i osiromasenom narodu trebalo da ulije utehu, a naivnima i nadu da su sigurni i zasticeni. U vreme nestasice roba, koje cesto pogadjaju nase drustvo, mnogi gradjani su se, posle dugog maltretiranja u redovima, ipak srecni vracali kucama ako su uspeli da se domognu nekih zivotnih namirnica. Tako se stvara i precutno saucesnistvo jednog dela naroda i vlasti u podupiranju novog tipa vladavine. Rezim je ovu ideologiju vladavine razvio do cudovisnih oblika – nigde u civilizovanom svetu u drzavnoj vlasti, kao sto je slucaj kod nas, ne sede zajedno ekstremna levica (SPS i JUL) i ekstremna desnica (Srpska radikalna stranka). Za nase prilike to nije nista cudno; i jedni i drugi nose isti vladalacki sindrom i iste ideje jednakosti u siromastvu.
Posle desetogodisnjih ratova i nevidjene pljacke naroda rezim je parazitski isisao sve sokove drustva. Lazni srpski san o svedskom standardu, brzim prugama, silikonskim dolinama i kineskim cetvrtima, na kojima je toliko insistirala rezimska propaganda, sada je konacno krahirao. Matica sunovrata koja nas nosi vec godinama u poslednje vreme dobija novo ubrzanje. Prema nekim anketama, oko polovine svrsenih studenata sprema se da ide u inostranstvo i da se tamo pridruzi armiji od 300 000 do 400 000 nasih najobrazovanijih mladih ljudi koji su otisli ranije. Kako ce ovaj narod uopste da prezivi ovo krvoliptanje svojih najvitalnijih snaga? Oni koji ostaju suocice se sa crnom perspektivom. Posle kosovskog rata i NATO bombardovanja, novih 400 000 ljudi, pored ranijih milion nezaposlenih, izgubilo je posao. Prosecna plata koja je jos 1998. iznosila oko 150 nemackih maraka krajem 1999. pala je na samo 80 maraka. To je strasna cena pristanka vecinskog dela srpskog naroda da Slobodanu Milosevicu i njegovoj partiji pokloni poverenje za neogranicenu vladavinu.

¹ Zena, 26. 07. 1993.
² Republika, br. 91, 1994.
³ Republika, br. 71–72, 1993.
⁴ Republika, br. 63, 1993.
⁵ Republika, br. 112, 1995.
⁶ Politika, 13. 07. 1993.
⁷ Republika, br. 83–84, 1994.
⁸ Republika, br. 109–110, 1995.
⁹ Republika, br. 138, 1996, Marija Obradovic, »Vladajuca stranka...«.
¹⁰ Republika, br. 159, 1997.