| Bolest vladanja | |
|
|
|
Uvod
Silazak u pakaoNa kraju XX veka, kada se sav demokratski svet hrabro suocava sa izazovima buducnosti, Srbija se do guse zaplela u svodjenje racuna sa sopstvenom prosloscu. Sta se to desilo sto nas je tako grubo bacilo na slepi kolosek istorije? Jedno od mogucnih objasnjenja kaze da su koreni nase danasnje tragedije dublji i da nas traganje za njima vodi u dalju proslost. Samo u ovom stolecu Srbijom su vladale tri zvanicne ideologije koje su trazile svoje autenticne tumace i neporecive predvodnike ideologija jugoslovenstva, koju je u drzavnom smislu utemeljio kralj Aleksandar Karadjordjevic, ideologija socijalizma, koju je personifikovao Tito, i ideologija velikosrpskog nacionalizma koju je nametnuo Slobodan Milosevic. Svaka od njih, pre nego sto se drzavno etablirala, a pogotovo kada se pretvorila u sistem vladanja, razbudila je silne emocije i osvojila naklonost sirokih slojeva naroda. Oni koji pristaju uz ovako prekretnicke ciljeve malo mare za pravo i zakon, a gotovo iskljucivo se posvecuju ideji i vodji. Uostalom, zestoke ideoloske ljubavi nikada i nigde u svetu nisu trpele suparnike, narocito su bile odbojne prema dostojanstveno smirenim i nepokolebljivo nacelnim gradjanskim institucijama. Tu lezi i kljuc za razumevanje ociglednog paradoksa na nasim prostorima zasto smo s takvom lakocom i emotivno burno padali iz krajnosti u krajnost. Matrica trazenja predvodnika bila je uvek ista, menjali su se samo ideoloski predznaci. Ovakve okolnosti vaspitavale su politicku volju ljudi, ali i obicaje u drzavi. Sve kljucne politicke odluke, u toku dvadesetog veka, u Srbiji i Jugoslaviji nisu donosili parlamenti nego vodje, ne na legalan nacin nego prekim putevima. Karadjordjevici su ubili poslednjeg Obrenovica i tako se domogli srpskog prestola; prva Jugoslavija pravljena je na brzinu bez resenog nacionalnog pitanja; godine 1929. kralj Aleksandar je ukinuo ustav i uveo diktaturu; o trojnom paktu je odlucivano u uskom vrhu drzave; Tito je svrgnuo kralja i dosao na vlast revolucijom; krajem osamdesetih Milosevic se ucvrstio na vlasti populistickom revolucijom, a zatim je zagazio u citavu seriju ratova sa susedima, ne pitajuci Skupstinu o pocinjanju oruzanih sukoba, niti o sklapanju mira. Pucevi su nam najlakse polazili za rukom, a najteze nam je bilo kako da se sporazumemo sa drugima u istoj drzavi i sa svetom oko sebe. Vodje i vlast, bez priznavanja ustavnih ogranicenja, vladali su samovoljno. Negativna iskustva, uprkos tome sto su ponovljena i vise puta, nisu nas odvratila od sklonosti ka vodjama. Danas mnogi kazu da je Srbija duboko kontaminirana virusom vladanja, sto drugim recima znaci da je u sirokim slojevima naroda rasprostranjena pojava identifikacije sa vodjama. Ranko Bugarski o tome kaze: »Kult vodje je, takodje, maksimalno instrumentalizovan, pa se u zemlji slabasnih demokratskih tradicija umesto institucija pravne drzave namece mit o velikom Vodji kao spasiocu i staratelju nacije, koji jedini uvek zna sta je u njenom interesu i kako da je izvuce iz svake moguce teskoce. Glavnom kreatoru nacionalnog programa svesrpskog ujedinjenja na bitno prosirenoj i ociscenoj nacionalnoj teritoriji pripada neokrnjiva uloga oca nacije, a dodatni zadatak je pronalazenje pravog politickog i vojnog izvrsioca. Desi li se da jedan, koji je mnogo obecao, ipak ne isporuci sve sto je najavio, valja ga zameniti drugim, po mogucstvu uspesnijim i tako sve do ostvarenja velikog nacionalnog sna, pa sta kosta da kosta. Problemi u realizaciji programa nisu znak da bi u njemu nesto trebalo menjati taman posla! nego samo da nismo imali srece sa realizatorom. Kako mitska konstrukcija i inace podrazumeva depersonalizaciju, licnosti su nevazne, o ceni je neukusno raspravljati, a vecan je samo narod sa svojim vekovnim idealima«.1 Od svih dosadasnjih vodja, Srbija je ovom poslednjem Slobodanu Milosevicu platila najskuplju cenu. Za ovu deceniju vladanja on je potpuno opustosio zemlju tako da ce nam biti potrebne desetine i desetine godina u XXI veku da dodjemo na zelenu granu. Od srednjerazvijene, Srbija je pala medju nerazvijene zemlje; ona je sada na poslednjem mestu u Evropi. Milosevic je obecavao narodu svedski standard, a u ovom trenutku, prema svim relevantnim statistikama, samo se jedna trecina stanovnistva pristojno hrani. Jos se ni danas ne zna stvaran broj ljudskih zrtava i razmere materijalne stete pretrpljene u ova cetiri rata koja je rezim vodio iduci za svojim snom o velikoj Srbiji. Samo je eskalacija zla u ovih deset godina bila izvesna: rat u Hrvatskoj bio je gori od onog u Sloveniji, u Bosni i Hercegovini krvaviji nego u Hrvatskoj, na Kosovu je pretio da bude strasniji nego svi prethodni da se nije umesala medjunarodna zajednica. Umesto privatizacije, Srbija je imala nacionalizaciju, pri cemu je celokupni sektor ekonomije i drustvenih delatnosti centralizovan do apsurda. Nekoliko ministarstava upravlja sa vise od 40 odsto ukupno raspolozivog kapitala.2 Gotovo svi direktori preduzeca i ustanova clanovi su SPS-a ili JUL-a. Premrezili su citavo drustvo stvarajuci osnovu za svakovrsnu represiju koja danas pogadja sve podjednako, i univerzitet i novinare, i slobodne gradove i sindikate, i sudije i radnike, i nacionalne manjine i sve rezimske neistomisljenike. I ono malo srednje klase razoreno je, a na njenom mestu izrasla je nova klasa ljudi obogacenih pljackom na ratistima i svercom. Moc novca sumnjivog porekla je tolika da se svojevremeno za gazda Jezdu, Dafinu i bracu Karic sa gorkom ironijom pricalo da mogu da pokupuju pola srednje klase Srbije. Nekoliko stotina hiljada obrazovanih ljudi, pogotovo mladih, otislo je u svet u potrazi za materijalnom egzistencijom. Jos na pocetku ovog procesa osiromasenja, ekonomista Branko Milanovic je primetio da ce Srbija posle Milosevica izgledati kao Ekvatorijalna Gvineja posle diktatora Nasijasa Ngueme: on je trecinu stanovnistva pobio, trecinu proterao iz zemlje, a trecinu ostavio, tek da ima koga da ugnjetava.3 Kultura je pretvorena u rezimsku propagandu sa naglaskom na losem tradicionalizmu, nacionalistickim i osvetnickim porivima. Uslovi za bavljenje naukom dramaticno su nisko pali. Nasi istrazivaci se zale da nisu u stanju da prate sta se u oblasti nauke, kojom se bave, desava u svetu. U bibliotekama naucnih instituta i fakulteta Beogradskog univerziteta jedva da moze da se nadje neka knjiga stampana u svetu posle 1990. godine. Broj casopisa na koje su pretplacene naucne institucije smanjio se dvadeset puta.4 Politicki pluralizam u Srbiji vise lici na simulaciju visestranacja nego na parlamentarizam. Mozda drugacije i nije moglo da bude kada je pluralizam zacet u grehu, natezanjem ustava bivse SFRJ, u kojem nikako nije mogla da se nadje osnova za jednu tako radikalnu novotariju. Od pocetka, na visestranacje su sa zlovoljom gledali ne samo prvaci rezima, nego i crkveni krugovi i celnici tako ugledne ustanove kao sto je Srpska akademija nauka i umetnosti. Prema svedocenju prof. Nikole Milosevica u upravi SANU, devedesetih godina, bilo je mnogo rezervi prema uspostavljanju visestranackog sistema. Tadasnji predsednik SANU Dusan Kanazir »u svom uvodnom slovu za jednu skupstinu ove kuce, izjavio je da ne treba mnogo verovati u visestranacki politicki poredak jer u Latinskoj Americi nije dao rezultate«.5 Ne zna se gde su nasi porazi gori na unutrasnjem ili na spoljnom planu. Nikada u svojoj dve stotine godina dugoj modernoj drzavnosti Srbija se nije nasla u takvoj medjunarodnoj izolaciji kao pod Slobodanom Milosevicem. SRJ je iskljucena iz vecine medjunarodnih organizacija. Njen status u OUN je neizvestan. Nasa se drzava nalazi van Svetske banke i MMF bez cije podrske ne moze da racuna ni na kakvu ozbiljnu medjunarodnu ekonomsku pomoc. Isclanjeni smo iz OEBS-a, a nismo uspeli da udjemo ni u jednu evropsku organizaciju, ni u Savet Evrope. Nije rec samo o stavu medjunarodnih institucija, nase je izopstavanje mnogo dalekoseznije. U javnom mnenju evropskih i drugih drzava Srbija uziva veoma los glas. Gotovo sve svetske vlade rekle su da nema ni govora o ekonomskoj pomoci dok je Slobodan Milosevic na vlasti. Oba predsednika, i SRJ i Srbije, optuzena su pred Haskim tribunalom za ratne zlocine i stotinama rezimskih celnika zabranjeno je putovanje u inostranstvo. Jedna americka publikacija (International investor) donela je 1996. listu od 135 zemalja rangiranih po bankarskim kriterijumima za kreditiranje. Jugoslavija se nalazi na 126. mestu, a ispod nas su samo Zair, Avganistan, Sudan itd. Od tada smo doziveli jos dublju degradaciju. Prema istrazivanju britanskog dnevnika Opserver6 na listi zemalja koje krse ljudska prava Jugoslavija je na desetom mestu, cak smo gori i od Iraka i Avganistana. A prema jednoj anketi organizacije Transparency international, po korupciji Jugoslavija je na sestom mestu u svetu, a prva u Evropi.7 Niko jos nije ispitivao kolika je ugrozenost ljudskog zivota i zdravlja, a tu su tek porazni rezultati ovog rezima. Policija je do sada hapsila i pretukla veliki broj gradjana samo zato sto su javno izrazavali protest protiv vlasti, a serija zagonetnih ulicnih ubistava privrednika, novinara i politicara, koja traje vec godinama, jos ostaje nerazjasnjena. U savremenoj istoriji, kazu poznavaoci ovih prilika, autoritarni rezimi raznih zemalja, ma koliko da su se trudili, nikada nisu mogli da sakriju da iza likvidacija stoje njihove policije. Nasi zlocinci, kako neko lepo rece, »nemaju svoje lice«, zvanicna istraga tapka u mestu, nijedan ubica za ovih deset godina nije otkriven, mada je rukopis svih dosadasnjih ulicnih nasilnih umorstava jedan isti, prepoznatljiv. Milosevic ovu izolovanost Srbije ne dozivljava kao nevolju nego kao sansu. On i njegovi saradnici ne propustaju priliku da tvrde, rugajuci se zdravom razumu, kako je »Srbija najdemokratskija zemlja« i da dele lekcije SAD i Zapadu u ime »celog slobodoljubivog sveta«. U nasoj danasnjoj situaciji ima mnogo slicnog sa onim iz pisma koje je Tomas Man (1937) uputio dekanu Filozofskog fakulteta Univerziteta u Bonu: »Dokle su oni doveli Nemacku za nepune cetiri godine? Ruinirana, dusevno i fizicki izmozdena od ratnih priprema, kojima preti celom svetu, zadrzava ceo svet i ometa ga u ostvarenju njegovih pravih zadataka, ogromnih i neodloznih zadataka mira; ni od koga voljena, od svih posmatrana sa strahom i hladnom antipatijom, ona stoji na ivici privredne katastrofe, a ruke njenih neprijatelja uplaseno se ispruzaju prema njoj, da bi tako vaznog clana buduce zajednice naroda otrgle i spasle provalije, da bi joj pomogle, ukoliko samo zeli da se vrati razumu i da se potcini stvarnim neophodnostima istorijskog trenutka, umesto sto izmislja neku licemernu i fantasticnu nevolju«.8 Od svih haosa koji su nas zadesili jedan od najgorih je bila moralna i duhovna konfuzija i dezorijentacija u koje je, za poslednjih deset godina, zapao dobar deo ako ne i vecina srpskog naroda. Oni koji su do juce voleli SAD i Zapad, sada su se odjednom pretvorili u njihove ljute protivnike; oni koji nisu marili za komuniste i otvoreno se izjasnjavali kao antikomunisti, odjednom su stali da egzaltirano klicu Slobodanu Milosevicu. U srpskoj javnosti oduvek je bilo siroko rasprostranjeno uverenje da ne treba verovati zvanicnim medijima; sada je odjednom veliki broj njih poceo s paznjom da guta svaku rec koja je izgovorena na drzavnoj televiziji, radiju, u novinama; oni koji su osecali veliku bliskost prema Hrvatima ili Muslimanima, i orodjavali se s njima, odjednom su poceli da pokazuju veliku netrpeljivost prema svemu sto nije srpsko; pocetkom devedesetih medju Srbima se sa osecanjem velikog bola i nepravde dozivljavala cinjenica da se Jugoslavija raspada; samo godinu-dve kasnije i mediji i pojedinci napadali su Jugoslaviju kao veliko zlo za srpski narod. Ovakvi neuroticni obrti u obrascima verovanja ukazuju na to da je dobar deo srpskog naroda izgubio oslone tacke vrednosti, ukoliko je takvu osnovu, kao nesto trajno, imao i do tada. Mnogi su sve ono sto nam se desavalo poslednjih deset godina oznacavali kao slom nase istorije i ponistavanje svega sto su stvarali najbolji nasi umovi. Vlast je za to vreme bestidno govorila da obnavlja dostojanstvo srpskog naroda, a Srpska pravoslavna crkva da ga vraca duhovnosti. Narod, bar njegova vecina, za to vreme se povlacio u apatiju, dugo ostajuci demotivisan za svaki ozbiljniji napor da zatrazi promene. Istina, u poslednje vreme, makar u ogranicenom obimu, javljaju se znaci otreznjenja i spremnosti za suocavanjem sa onim do cega nas je dovela energija mrznje. U sadasnjem raspolozenju naroda polako sazreva svest o nuznosti promena, ali su predominantna i mracna osecanja neizvesnost i strah. Ako je mrznja podstakla porive za ubijanjem i razaranjem, nece li i strah izazvati istu negativnu energiju, samo sada unutar Srbije? Najpozitivnije u svemu tome jeste sto se sve vise siri uverenje da se nastrana vladavina Slobodana Milosevica, ipak, blizi svom neslavnom kraju. O ovakvoj se perspektivi govori s vedrinom, ali i uz mnogo zabrinutih pitanja hoce li oni koji ce doci posle ovog rezima biti u stanju da se suoce sa bremenom odgovornosti i da valjano odgovore na pitanje da li je moralo tako da se desi i ko je sve odgovoran sto se sve bas tako desilo. 1 Republika, br. 118, 1995.
|
|
|
|
|
| © 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |