Dogadjanja
Uoci izbora 23. decembra
Borba za promene ili za politicku moc?
Predvidjanja specijalizovanih agencija za istrazivanje javnog mnenja
i politickog raspolozenja gradjana da je Demokratska opozicija Srbije na
dobrom putu da osvoji vise od 70 odsto glasova biraca na prevremenim izborima
za parlament Republike Srbije, ni posle dva meseca od trijumfa na saveznim
izborima nikako ne znaci da su gradjani preterano ocarani njenim dosadasnjim
rezultatima i politickim programom: pre ce biti da su, ustraseni od povratka
na staro, na politiku nasilja, straha, beznadeznosti, ratova i bede, voljni
da se konacno i neopozivo dogode obecane krupne drustvene promene.
Demokratska opozicija je delimicnom, a ne apsolutnom pobedom na izborima
za savezni parlament bila, izvesno je, prinudjena da napravi politicku
koaliciju sa ljutim protivnicima – Socijalistickom narodnom partijom, dojucerasnjim
vernim satelitom i glavnim crnogorskim politickim glasnogovornikom Milosevicevog
SPS-a. Slican brak iz racuna napravila je dakako i SNP. S druge strane,
DOS je uspeo da izdejstvuje raspustanje Narodne skupstine Srbije godinu
dana pre roka za redovne parlamentarne izbore i da formira savez sa, izbornim
porazom osamucenima, SPS-om i SPO-om, sto se moze smatrati jednako nuznim
zlom i politickom mudroscu. Pristalice ovog potonjeg shvatice neophodnost
politickih kompromisa u cilju sto mirnije tranzicije vlasti, stabilizacije
stanja u drustvu i pripreme prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji,
bas kao sto ce zagovornici radikalnih politickih zaokreta bez obzira na
cenu smatrati da je taj pakt sa starim rezimom ne samo pruzanje ruke onesvescenom
protivniku, nego i davanje vestackog disanja za njegov povratak u politicki
zivot. Bilo kako mu drago, prekompozicija politicke scene Srbije odlikuje
se neverovatnim kontradiktornostima najrazlicitijih vrsta i najcudnijih
politickih saveznistava; to je, bez sumnje, vid nadmetanja izmedju novih
i starih centara moci i to u relativno kratkom periodu izmedju dvaju izbora,
umesto da ono bude usmereno na politicke promene i dobrobit gradjana. Danas
istina uocavamo izvanredne uspehe novih vlasti na medjunarodnom planu (prijem
u OUN, u OEBS, u Pakt za jugoistocnu Evropu, ukidanje sankcija, obnova
diplomatskih odnosa sa najvaznijim svetskim drzavama, a blizimo se i prijemu
u Evropsku, pa docnije i u Svetsku banku za obnovu i razvoj, u MMF i sl.),
ali istovremeno se susrecemo sa mnogobrojnim opstrukcijama ostataka starog
rezima upravo na osnovici borbe za politicku moc, od kojih su restrikcije
struje, rast cena, slabo ili nikakvo grejanje stanova i sl. samo vidljivi
i opipljivi elementi takve rovovske borbe.
Za razliku od stvarnih pomaka u spoljnopolitickoj sferi, nova vlast
ne cini mnogo da se odlucnije suprotstavi pritiscima odlazeceg rezima;
stavise, pokazuje svojevrsnu smetenost koje je, izgleda, i sama svesna,
ali kao da nema nacina da je prevazidje. To se narocito ogleda u cinjenici
suvise sporih promena u vitalnim sferama drustva i pojedinih najvaznijih
drzavnih i diplomatskih funkcija ali i znacajnih sukoba interesa unutar
same koalicije. Kada se tome pridoda cinjenica ozbiljnog koketiranja dela
nove vlasti sa onim drustvenim strukturama (SPC, na primer) koje su u znacajnoj
meri doprinele ne samo svojevremenom ucvrscivanju rezima Slobodana Milosevica,
nego i razbuktavanju prvo medjunacionalne mrznje, a docnije i bratoubilackog
rata, onda se tesko mozemo oteti utisku o vec vidjenoj tehnologiji vlasti
i vladanja na ovim prostorima. Cinjenica da u politickom vokabularu vise
nema kripticnog jezika, vec da vlada princip apertis verbis, jer
se Zakon o javnom informisanju ne primenjuje (iako nije formalno ukinut!),
nije, dakako, znak realnih politickih sloboda; pre ce biti da je to senka
njihovih privida.
Problem unutrasnjeg autokratizma politickih stranaka u Srbiji ostaje
dominanta i danasnjeg predizbornog trenutka, pa od te balkanske bolesti
nije imuna ni tako siroka koalicija kakva je DOS. Usled te cinjenice, teskog
politickog nasledja, ali i vec pomenutih opstrukcija, umnogome je umanjena
operativnost ovog politickog saveza, pa prema tome, s obzirom na njegovu
znacajnu participaciju u obema vladama, paralizovan je i politicki zivot
u zemlji, odnosno dugo ocekivane promene.
Dvadeset treceg decembra pred nama su jos jedni »presudni«
izbori. Ocekivanja biraca mogu se grupisati, po nasem uverenju, u dve osnovne
kategorije: prvo, u potpunu i bezuslovnu verifikaciju izborne volje
gradjana od 24. septembra za promenama sto podrazumeva nedvosmislenu
demontazu ostataka prethodnog rezima, uz jasnu politicko-istorijsku valorizaciju
njegovog uzasnog politickog i svakog drugog ucinka, ukljuciv punu saradnju
novih vlasti sa medjunarodnim sudom u Hagu i pokretanje individualnih sudskih
postupaka protiv kriminalizovanih delova bivseg rezima, i drugo, da
drustvene promene budu reformski ozbiljne, sa dubokim i blagotvornim rezovima
pre svega u ekonomskoj, pravosudnoj, obrazovnoj, socijalnoj i kulturnoj
sferi. Za ovo je potrebno potpuno politicko sazrevanje novih nosilaca
vlasti kako bi se kroz jedan stalozen, miran i racionalan nacin sagledali
nagomilani drustveni problemi sa kojima se valja uhvatiti u kostac. U protivnom,
sama izborna pobeda koja je u izgledu, imace efekat vec vidjenog u mnogim
postkomunistickim zemljama Istocne Evrope u kojima se posle pocetnog entuzijazma
gradjana i zelje za promenama, vrlo brzo stiglo do paradoksalnog grafita:
Komunisti, vratite se, sve vam je oprosteno.
|