Danas je to pitanje jedno od najaktuelnijih u razmisljanjima o sudbini srpskog naroda i njegove drzave, kao sto je aktuelno i pitanje odnosa izmedju Srbije i Crne Gore i njihove zajednicke ili razdvojene buducnosti.
Pre sedamdeset osam godina, to pitanje je u svom tekstu »Cas Srbije«* postavio profesor Beogradskog univerziteta i poznati opozicioni politicar dr Dragoljub Jovanovic, podvodeci rezultate skoro desetogodisnjeg postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U tom tekstu je postavio problem polozaja Srbije u jugoslovenskoj drzavi, ponasanja razlicitih politicara triju najvecih naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) i uslova u kojima su Srbija i njen narod ziveli.
Iscitavanje redova Jovanovicevog clanka podstice citaoca da postavi pitanje slicnosti izmedju polozaja Srbije pre sedamdeset osam godina i u danasnje vreme. Pitanje je kuda ide Srbija, sta njen narod moze da ocekuje od rezima, kakva je njegova buducnost, da li su iz istorijske proslosti izvucene pouke, da se ne bi ponavljali stari gresi i potezi koji vode razbijanju drzave.
U svom tekstu dr Dragoljub Jovanovic analizira stanje u kojem se Srbija nasla posle deset godina od kraja Prvog svetskog rata. Postavlja pitanje: »Kakav je stvarni polozaj Srbije prema ovoj drzavi, kakve su njene zasluge, kakve su njene krivice?« Trazeci odgovor na ta pitanja, upucuje ostre reci kritike vladajucem rezimu i njegovim nosiocima kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj i Sloveniji, koji potenciraju problem zasluga Srbije u ratu, poverenja prema vodecim politicarima i njihovoj politici. Zakljucuje da postoji razocarenje u Srbiju, gubi se vera u nju, a istovremeno postoji cudjenje da je neko nezadovoljan politikom Beograda, mada svi dobro znaju njenu odgovornost za tesko stanje, kao i sposobnost da nosi i vodi celu drzavu. Krivio je politicare za to sto »prave kapital«, napadajuci Srbiju ili je braneci jer i jedni i drugi »iskoriscuju neobavestenost svoje publike i zaradjuju na njenoj mrznji ono sto nisu mogli dobiti na njenoj ljubavi prema Srbiji«.
Ocenjujuci stampu, zamera joj zbog napada na sve, zbog lazi, izvitoperivanja i navijanja za jedne ili druge (i kriticare i branioce drzave Srbije), zbog cinjenja svega, sa svesnom namerom, da narodne mase ne znaju »kako stvari stoje« pa se citalacka publika »povodi za onim sto pisu i kazu uticajni ljudi«, koji »tacno znaju, kako im je u racunu« da predstavljaju cinjenice »u narocitoj svetlosti«. Podsecao je da su mladi ljudi na skolovanju u Francuskoj za vreme rata upozoravali na opasnosti od prevlasti jednog dela jugoslovenskog naroda nad drugim i preteranih zahteva »izvesnih politicara«, koji bi mogli vredjati samostalnost ili ponos drugih i time usporiti i poremetiti unutrasnje jedinstvo (imao je u vidu jedinstvo drzave – N. J.). U vezi sa tim je naveo niz citata iz clanka svog druga u Parizu i bliskog rodjaka, vrsnog novinara Milosa M. Milosevica »Za jedan jugoslovenski duh«, objavljenog u organu Sredisnje jugoslovenske omladine u Francuskoj u listu Glasnik jugoslovenske omladine novembra 1918. godine ciji je jedan od urednika bio sam Jovanovic. Navodio je deo u kojem je Milosevic pisao da »treba naglasiti pokusaje zvanicnih predstavnika Srbije da sebi i izvesnim redovima srpskog drustva zadobiju narocite povlastice kao potrebu citavog srpskog naroda«, pa je od najveceg znacaja »odbraniti srpski narod od svih podmetanja, odkrivajuci moralnu golotinju njegovih sadanjih predstavnika, koji ga, uostalom, vise i ne predstavljaju«, jer politicari se boje samo za svoje parce hleba, »okovani partijskim obavezama i sitnim strastima i nema nade da istinski i lojalno prime nov zivot«. Zato je pozvao omladinu da »u ime buducnosti, zagrozene nesposobnoscu ili zlom voljom pojedinaca ustane protiv svega sto je trulo u jugoslovenskom drustvu bez obzira na poreklo otrova i na njegove primamljive osobine«. Iznosio je veru da ce mladi ljudi iz Srbije »sa narocitom energijom suzbijati sve nejednakosti koje pripremaju njihovi sadasnji upravljaci, ma kako im lepe polozaje obecavali«.

Navodeci ove i niz drugih ocena iz Milosevicevog clanka, Dragoljub Jovanovic je trazio odgovore na pitanje da li je Srbija »pedesetak ministara koji se smenjuju na kormilu, ne ladje, nego cele drzave«, da li je ona zemlja neradnika i zelenasa koji vezuju mukotrpnog seljaka, »rakijom otrovana gomila sto se nagadja kojima ce predati onu prokletu crnu kuglicu«. Zakljucio je da iako je srpski narod glasao za predstavnike vlasti (imao je u vidu glasanje na parlamentarnim izborima 11. septembra 1927. godine – N. J.) i da je u skupstinu izabrano svega dva opoziciona politicara, Srbija je »duboko nezadovoljna«, jer je ekonomski zaostala, porobljena od bankara i zelenasa, »duzna je i ruzna«. Glasanje za vladine poslanike smatrao je rezultatom zavisnosti od njih, a ne zadovoljstvom stanjem u Srbiji. Pisao je da Srbija ima politicko iskustvo na izborima, vidi na delu radikale i zeli »nesto vredno, stvarno dobro, cisto, veliko, novo«, a to jos nije doslo. Srbija, po njemu, ceka nove ljude, nove programe i nove metode. »Nema Srbija vise snage za bacanje i za uzaludne zrtve. To je nesreca. Ona sada hoce da igra na sigurno. Sada pusta politicare da se okrecu prema njoj, da polazu ispit, ne verujuci nikom, videci kod svih politicara da su ‘falicni’, jer su jedni sipljivi, drugi lopovi, treci bangavi, cetvrti sakati.«
Svoj tekst je zakljucio recima da Srbija »trazi, prebira i probira svoje vodje. Ona trpi sadasnje gospodare, jer zna da su prolazni. Iskoriscuje ih mozda pomalo, koliko da ne ispadne budala. Ali ne veruje, ne veruje jos nikome. Ceka ona prave borce, mucenike prekaljene i prepecene, kojima ce smeti i moci da veruje. A tada, kada kucne odsutni cas, i kad se nadju pravi ljudi, Srbija ce opet progovoriti«.
Bile su to reci ne samo kritike nego i vere u Srbiju i njen narod u vremenu politickih sukoba, mrznje i srozavanja morala vodecih politicara tadasnje Jugoslavije, razbuktavanje sovinizma i separatistickih teznji nesrpskih politickih vodja. Ako mladi intelektualci u tim uslovima nisu izgubili veru u srpski narod, mozemo li u danasnjim teskim danima za taj narod i njegovu drzavu gubiti veru u mogucnost promena i vracanja vere u demokratske snage srpskog naroda da se izbore za demokratiju i slobodu zivljenja, da sprece prolivanje krvi sa bratskim crnogorskim narodom i unutar Srbije, da uklone sa svog puta sve koje onemogucavaju promene i sateruju srpski narod u Gulag.
Trebalo bi da svaki gradjanin ove zemlje, kao sto je to uradio dr Dragoljub Jovanovic pre sedamdeset osam godina, postavi pred sobom pitanje:
»Kuda ide Srbija?«

*) Clanak je bio objavljen u vecernjem beogradskom listu Novosti u broju od 27. marta 1928. godine, zatim prestampan u listu Rad 1. aprila te godine, a posle mnogo godina je objavljen u knjizi Dragoljub Jovanovic – Sloboda od straha – Izabrane politicke rasprave, Beograd 1991, str. 253–259.