O dr Dragoljubu Jovanovicu (1895–1977), politicaru i profesoru univerziteta, u nasoj istoriografiji i publicistici pisalo se malo i uglavnom netacno, a pocesto i sa dosta zlobe. Utoliko je vrednija knjiga poznate istoricarke dr Nadezde Jovanovic Zivot za slobodu bez straha o ovoj nasoj znamenitoj licnosti koja je, to se moze slobodno reci, na svoj nacin obelezila politicki i naucni zivot Srbije u XX veku. Sa retkim tragalackim darom i smislom za podatak dr Nadezda Jovanovic je ulozila visegodisnji trud da masu cinjenica sistematizuje u obimnu knjigu koja pruza do sada sigurno najpotpuniju studiju zivota i dela dr Dragoljuba Jovanovica. Ona ga prati od rodnog Pirota, preko sazrevanja njegovih socijalistickih ideja, boravka u Francuskoj, aktivnosti u Zemljoradnickom savezu i Narodnoj seljackoj stranci, do posleratne saradnje sa Komunistickom partijom. Zbog upornog i nepodmitljivog insistiranja na demokratskim idejama bio je stalno potiskivan na margine i vise puta osudjivan na zatvor i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji.
U ovakvom burnom politickom zivotu razni publicisti otkrivali su inspiraciju za svoje napise, koji su uglavnom bili hronicarskog karaktera i puni socnih anegdota iz aktivnosti ovog zemljoradnickog prvaka. Zasluga je dr Nadezde Jovanovic sto je pronikla u ono sto je najbitnije – u sustinu socijalnih i politickih ideja dr Dragoljuba Jovanovica. Krizu prve Jugoslavije dr Dragoljub Jovanovic nije smatrao samo kao politicku, a pogotovo ne kao posledicu medjustranackih antagonizama, vec je pre svega tumacio kao socijalnu, ekonomsku, kulturnu i moralnu krizu. Jos tada je tvrdio da za njega i njegove istomisljenike partija »moze biti samo jedan deo posla, a ekonomski i socijalni momenat dolazi na prvo mesto«. Insistirajuci na oslanjanju na zemljoradnike i radnike, hteo je da politici vrati dostojanstvo.
Njegov nacin tretiranja medjunacionalnih odnosa u staroj Jugoslaviji odlikovao se lucidnoscu i cesto je delovao prorocanski. Podvlacio je da narod ima da bira »ili korenite politicke reforme u pogledu drzavnog uredjenja, ili stalne trzavice i raspad drzave prilikom prvog potresa«. Otuda i njegova sugestija: »Ako ne prihvatite federaciju, imacete separaciju; to znaci propast i za Srbe i za Hrvate i za Slovence. Ako necete ubrzanu evoluciju, imacete nasilnu revoluciju«. Drzava, naime, mora biti preuredjena tako da zadovolji ambicije svih nacionalnih grupa.
Posle Drugog svetskog rata Dragoljub Jovanovic je jedno vreme saradjivao sa novom komunistickom vlascu, deleci s njom bliske socijalne i politicke ideje. Medjutim, dosledan i nepomirljiv u svojim demokratskim opredeljenjima otvoreno se suprotstavljao doktrinarnim politickim idejama Komunisticke partije i njenoj rigidnoj politickoj praksi. Cesto je u Narodnoj skupstini Jugoslavije, povodom raznih zakonskih projekata, dolazilo do ostrih politickih duela izmedju Dragoljuba Jovanovica i celnika komunistickog rezima. Jedan od osnovnih uzroka ideoloskih sukoba kretao se oko uloge drzave i partije. On je, naime, smatrao neophodnim da se partije odvoje od drzave, pa je, aludirajuci na KPJ, trazio da se ukine drzavna partija, kako bi se, dodavao je, odstranila »svaka slicnost novog rezima sa fasistickim zemljama«.
Posle citanja ovog obimnog dela moze se slobodno utvrditi da je dr Dragoljub Jovanovic u svom aktivnom zivotu stalno bio na tragu rasplitanja onih sustinskih ideja i dilema koje su srpsko drustvo potresale tokom citavog dvadesetog veka. Istoricarki dr Nadezdi Jovanovic svakako pripada veliko priznanje sto je na veoma dokumentovan nacin rehabilitovala upravo ova socijalna i politicka opredeljenja dr Dragoslava Jovanovica.