 |
Broj 251 |
|
|
|
| Dijalog
Pismo beogradskom prijatelju Jutros je iz zaborava izronila slika koja mi vec, evo satima, ne dâ mira. To je scena iz serije »Muzikanti«, snimljene osamdesetih godina u Srbiji: glavnog lika koji je nesto zabrljao njegovi pajtasi stave na nekakav rasklimatan ringispil, ukljuce na najjace, i dok on polupijan leti vazduhom i urla oni mu pevaju cinicnu i vulgarnu pesmicu. Ringispil se sumanuto vrti sve brze i brze, dok konacno preopterecena masina ne eksplodira i citava konstrukcija se raspadne. Slika mi ne dâ mira, ne samo kao filmska scena u kojoj je sabijena ogromna kolicina »mucnine«, vec i kao mucna metafora koje ne mogu da se otresem, a u kojoj je transcendovan dozivljaj dogadjaja, u epicentru, tamo gde je pre trinaest godina sve pocinjalo. Ja sam se ponovo, i ne primetivsi, zavedena sopstvenim slikama, nasla na tom ringispilu. Nakon nedelje vitlanja, spustivsi se ponovo u stvarnost sopstvenog zivota, u Maastricht, u sredu 3. 10. 2000, jos puna vrtoglavice i mucnine otvaram svoj palimsest i ponovo zapisujem iste redove: Nesto se nesumnjivo desilo u tom danu, ispred nekakvog komiteta, na improvizovanoj bini, pred nekakvim ljudima koji vicu i koji nisu dobre volje, kraj crnih komitetskih »mercedesa« i naocigled prisutnih novinara i TV kamera. Nekakav »borhesovski« slozen momenat koji u sebi vec sadrzi sve buduce momente. U coveku koji gubi tlo pod nogama i koji vidi kako se u nista raspadaju duge godine strpljivo gradjene i samo od politicki korektnih poteza sastavljene birokratsko-partijske karijere ne docekavsi nekakav cekani vrhunac; u coveku koji zna da sedi u partijskom predsednistvu zemlje koja se raspada mozda je zaista bas u tom momentu sazrela misao da sve jos nije izgubljeno, jer »ako postoji smisao za realnost, mora postojati i smisao za mogucnost«. Ono sto znamo je da je u tom casu ovekovecenom kamerama u nasoj percepciji proslih dogadjaja poceo jedan napokon oslobodjen, iscauren, individualizovan Milosevic. Poceo je na frazi koja nista ne znaci jer nikada nije konkretizovana i na dogadjaju koji nista ne znaci jer u slici u casu kada je posmatramo, aprila 1987, ne vidimo nista neobicno, ne prepoznajemo vec zacetog eidelona koji je u tom casu tek jedna u nizu situacija koje su tih dana svakodnevno potresale stvarnost. Unutar srpskog partijskog vrha odvija se prestrukturiranje centra moci: sa Stambolica na Milosevica; sa liberala na konzervativce; sa federalista na republikance, sa supranacionalista na nacionaliste, sa materijalista na etno-simboliste, sa modernista na primordijalce, sa dijalekticara na filogeneticare. Uspostavlja se alijansa izmedju do tada nespojivog: SANU, UKS, SPC, Univerziteta, intelektualaca, SK, armije i policije. Nedostaje toj alijansi samo jedno: narod. Drzavni sluzbenici, arheolozi nacionalnog pitanja – kaludjeri i popovi, profesori, psihijatri, pesnici, pisci, zubari, istoricari, profesionalni politicari i njihovi sateliti – zasukace rukave i krenuce na uvek zgodna nalazista naroda – srpska groblja i masovne grobnice u Hrvatskoj iz Drugog svetskog rata; bacice se u jame i vrtace doista bogate artefaktima i zasuce nas iskopanim lobanjama i kostima. Raskopavaju se pedeset godina zabetonirane masovne grobnice i zahvaljujuci mediju koji ima moc i slike i zvuka pred pukom nicu srpske decje lobanje razbijene maljem Drugog. Osvecuju se kosti, pale kandila, metanise, a pandemoniumu glasova zivih prikljucuje se i pandemonium glasova mrtvih. Prosiruju se granice Srbije i na svet mrtvih. Mesa se istorija i mit, koncept i pohlepa, Sava i Leta, Drina i Aheront u rakiji od sljive sa drveta lazi, jaci od »duple ljute«, nazdravlja se i ispija do dna. Sta je popijeno? Oko toga se toliko mastila i reci prolilo ne samo u deceniji sto je iza nas, mastilo se proliva vec dva i po veka, no odgovor–konsenzus jos uvek nije pronadjen. Taj napitak dobro poznat u istoriji ljudi predmetom je intenzivne naucne i intelektualne rasprave. Ukljucujuci se u raspravu ja unapred priznajem da ne znam sta je formula napitka. Ali, zato o efektu napitka znam sve jer sam sve svojim ocima gledala, from bellow. Za mene nacionalizam nije gramaticka kategorija, niti apstraktna geometrija ociscena od naslaga iskustva i oslobodjena morala. Rizikujuci da mi je visa istina promakla zarad zakljucivanja zasnovanog na teroru sopstvenog iskustva, koje se doduse ne dâ uvek apstrahovati ali je u stanju da razlikuje ucesnika od zrtve, tvrdim da je to bila jedna abrakadabra drzavna rabota kojom se zaba pretvara u Srbendu ili Majku svih Srbenda. Za one koji ovu bajku nisu nikada citali Srbenda i Majka svih Srbenda je: ljut/a, destruktivan/na, opsednut/a fantomima iz proslosti i okruzen/a Drugima sa nezasitom potrebom da prema Drugom isijava jedno elementarno osecanje – mrznju. To je mrznja kolektiva, dakle suma sumarum i kongruencija mnogih koji mrze. Mrzi se Drugi i nad njima se svakodnevno verbalno izrazava krvozedna potreba za namirivanjem nekakvog vekovima akumuliranog i napokon osvescenog besa i precutanog, jednom velikodusno oprostenog, a nenamirenog istorijskog racuna. Ova akcija objavljena kroz sve visokotirazne i mnogogledane i slusane javne medije, u kojoj, zaista, nestaje granica izmedju onih koji je vode i onih nad kojima se sprovodi, te tome proporcionalna silina njenog udara ima za posledicu jedno drugo, nista manje elementarno osecanje od mrznje – strah. Strah je mentalno stanje, stanje duha. Ali i vise od toga. Strah znoji. Strah pusta zmarce niz ledja. Strah jeste filogenetski. Svejedno je da li zubi cvokocu u pecini okruzenoj ocima koje svetle u mraku, pred koracima koji se priblizavaju ili zubi cvokocu u sobi u kojoj svetli oko televizora iz kojeg prema tebi ide nesto zastrasujuce i nesumnjivo vece od tebe. Sve se to desava ne u Muzilovom romanu vec u mojoj stvarnosti: na ulici, u tramvaju, u autobusu, na radnom mestu, u supermarketu. U virtuelnoj stvarnosti televizora, novina, radija. I u nista manje vaznoj stvarnosti ljudskih glava. Napusta svoje ontolosko postojanje nacionalno bice i eto teledirigovanog pira koji pocinje kobnom lakocom urlanja, a zavrsava se negde drugde, za nekog drugog, Igoovom kobnom lakocom umiranja. U juznoslovenskoj narodnoj prici strasnom Bas Celiku, prici o raskovanom, oslobodjenom zlu nesumnjivo je sublimirano necije znanje da je zlo lako osloboditi i da je jednom oslobodjeno zlo tesko unistiti jer ono poprima mnoge oblike i lica. Tako je bilo i u stvarnosti krajem osamdesetih, u Srbiji. Lisica je bila cas komunista, cas socijalista, cas demokrata, cas nacionalista, cas liberal, cas radikal, cas clan pokreta kvaziobnova, cas partizan, cas cetnik, cas vojnik, cas policajac. Prelivala se iz jedne forme u drugu i ponovo nicala tamo gde je covek ni najmanje ne bi ocekivao. Ali, njena snaga nije bila u tome. Lezala je i u kolektivnoj demenciji, u zaboravu sopstvenih kroz vreme sublimiranih znanja, u nemogucnosti da se lisica vidi kao lisica ma koji »bajkoliki« oblik na sebe uzela i u odbijanju da se prizna da je u toj lisici srce u kojem Bas Celik krije svoju snagu i svoj kraj. No, kada se u ljudskom bicu sretnu covek i nacionalista i pruze jedno drugom ruku rec je o slobodnom izboru. Instrumentalizovani nacionalizam, nacionalizam koji postaje instrumentom drzave ili instrumentom centara moci u uspostavljanju ili odrzanju vlasti nije ideologija. To je tehnika kojom se realizuju odredjeni politicki ciljevi. Element strasti kao bitni deo techne proistice iz same potentie u kojoj »nacionalizam« prebiva: iz jezika, iz kulture, iz religije, iz mitoloskih slojeva, iz istorije i iz totalnosti naseg pripadanja njima. Arhetip o pojedincu neodvojivom od odredjene zajednice u izvesnom obliku uvek postoji, jer ziveci, umiruci i radjajuci se mi prenosimo i delimo jezik, zajednicka secanja, zajednicke rituale, verovanja, navike, obicaje koji su neodvojivi od nas i nama vazni, jer su delovi i vreme nasih zivota. Drzava, centar moci, alijansa, vladar koji sa masom uspostavlja »nacionalnu« komunikaciju, nalazi se u misaonom kadru totalne idolatrije, a ne totalne ili bilo kakve druge ideologije. Instrumentalizovani nacionalizam karakterise upravo suprotno: potpuno odsustvo ideoloskog ili bilo kog klasnog koncepta. Jednom raskrinkani njihovi »koncepti« napokon oslobodjeni slojeva »nacionalnih interesa« i napokon vidjeni u svojoj punoj ogoljenosti, zapanjuju nas svojom banalnoscu. Hanna Arent je u pravu: zlo jeste banalno. No mozda treba dodati i: banalno je po – zivot opasno... Sve ce se od tog casa desavati strmoglavom brzinom i uvek uz podrsku »velikih masa radnih ljudi i gradjana«. Obecanom »olakom brzinom«, Milosevic ce doneti novi ustav Srbije, rasterati rukovodstvo na Kosovu, Vojvodini i Crnoj Gori, raspustice se Skupstina Autonomne Pokrajine Kosovo, rascistiti s mangupima u srpskim redovima i u preduzecima, fabrikama, medijima, na univerzitetu, po skolama, u vojsci i policiji i uspostavice se ovom cito citissime akcijom drzavnost nad citavom teritorijom. Nakon toga kosovski Srbi su pali nekoliko godina u zaborav, bilo je vreme da se desi narod i u Hrvatskoj i u Bosni. Ostajace roditelji bez dece i deca bez roditelja. Budice se ratnici i ne samo oni iz anestezija koje ce im odneti ruke i noge. Palice se domovi. Rusice se mostovi. Nestajace sela. Od gradova ce ostati razvaljeni kosturi. Sticano godinama, nestajace u trenu. Odlazice se u »tudji svet«, sto dalje to bolje. Milioni uvuceni u bedu, smrt od gladi; smrt od komsije; smrt od noza i metka; zbegovi; plasticne kese; obezglavljeni, opljackani, prevareni, osiromaseni, sahranjeni i nesahranjeni. Mrtvi, neprebrojani i neregistrovani: starci, starice, decaci, devojcice, zene, muskarci, meso koje truli pod zemljom koja krije nove masovne grobnice. Ostaje na nama da se sacini sumorna statistika koja ce popisati broj unistenih zivota, broj osakacenih zivota, broj zalud utrosenih godina ljudskog rada, broj samoubica, broj depresivnih, broj poludelih, broj radno nesposobnih, broj godina ukradenih iz nasih zivota, broj prekrojenih porodicnih sudbina, broj narkomana, broj alkoholicara, broj silovanih, broj ratnih zlocinaca. I da se iscrtaju grafikoni na kojima ce se izvlaciti linije pada. »Zasto se sve to desilo? Kako je bilo moguce da se desi? Zasto je bilo moguce da se desi?« Ne znam. Ali znam da vreme u kojem je ljudski zivot kao raljama scepan nekakvom visom silom slucaja i desavanja ne dosudjuju nikakve Parke, vec ljudi, ljudi s imenom i prezimenom, a kroz institucije i u ime drzave od koje funkcionisu kao u vreme okivanja Prometeja, samo dve – sila i vlast. Skripi rasklimatani karusel. Raspada se slika, fantom, idol, u svesti naroda koji je u sliku verovao trinaest godina. Medju srpskim intelektualcima (Mirjana Miocinovic, Latinka Perovic, Drinka Gojkovic itd.) cesto se pominje potreba za kolektivnim samoosvescenjem, potreba za direktnim suocenjem sa sopstvenom novom i novijom istorijom te neophodne kolektivne katarze koja bi tek nakon toga usledila. Da li ce do nekakvog kolektivnog saznanja i pomaka zaista i doci, ja ne znam. Ako do toga dodje, hoce li »kolektiv« umeti da zivi sa svescu o ucinjenom? Ne znam. Poznajuci ljudsku sklonost ka zaboravu kada se radi o neprijatnim secanjima ili cinovima, pre bih rekla da ce i kolektivna svest teziti da sopstveno kolektivno cinjenje ostavi za sobom, negde na periferiji, u magmi proslog, poludefinisano, nedefinisano, nerazluceno, mitologizovano. Hoce li biti snage da se toj teznji suprotstavi? Da li ce u »novo« akademsko misljenje, u novo pisanje istorije biti ugradjeno bar nesto od onoga sto je Krleza smatrao po zivot i buducnost ljudi i zemlje bitnim: revizija »mutnih pojmova i krivih vrednost kao dela akademskog i univerzitetskog rada«, odnosno potreba da se »kodificira i formulira ono sto su pokolenja iz mnogih fatalnih razloga propustila«. Hoce li se mnogim »tektonskim slojevima mrznje« na koje je celim svojim opusom upozoravao Andric ponovo dodati jos jedan sloj, ne znam. Hoce li se mitologizovanoj masi haoticnih dogadjanja i samoj blizoj i daljoj proslosti ikada vratiti prvobitna transparentnost u obliku uspostavljanja svesti o uzroku i posledici, ne znam takodje. No, znam da sam ’92. uz nesto prtljaga ponela i svoj razlog odlaska na koji sam utrosila u potonjim godinama trideset hiljada palimsestskih reci, a koji u skracenoj verziji glasi ovako: mene je oterala nepromisljenost kojom se masovno podrzavalo zlo; odsustvo logicnog, zdravorazumskog rasudjivanja; nacin na koji je pozdravljena banalnost i ispraznost; lakoca kojom je progutana laz da sreca »nas« lezi u unistenju »njih«; kolektivna demencija; ubistva; masovna ubistva; silovanja; razoreni gradovi; vladavina sljivovicnih isparenja; vladavina sljama; vladavina ubica i lopova; vladavina lazova i mizantropa; bestiarium proglasen drzavom i magnum crimen nazvan nacionalnom politikom. Ovim cinovima prekrojen je i moj zivot i zivot moje dece, a u tom prekrajanju nas tri smo danas mozda zive samo zato jer smo imale puku srecu da nismo bile rodjene ili zivele na nekom od onih mesta gde su smrt i glad i strah i ponizenje i ogoljenje i svedenost zivota na najelementarnije bili danima, nedeljama, mesecima i godinama Dobro jutro, Laku noc i Gospodi pomiluj. I ne samo da ja to necu da zaboravim. Ja nemam pravo da to zaboravim. To pravo nije nigde zapisano i nije nikakav uzviseni moralni imperativ. To je moj mali imperativ, zemaljski i amoralan i bez njega ja nisam spremna da postojim. Snezana Bukal
|
|
|
|
|