Tomas Lis, kolumnista poljskog nedeljnika Wprost, ogorcen smusenim i kontradiktornim informisanjem javnosti o tragicnoj sudbini posade podmornice »Kursk«, prisetio se Cernobila svoje mladosti i napisao da putujuci na evropski Istok covek i dalje oseca kako sa svakim predjenim kilometrom pada vrednost ljudskog dostojanstva, a zatim i samog zivota, da bi se zaustavila oko nule na podrucjima gde su »nekrolozi pisani cirilicom«.
Jos jedna bodlja u gvozdenom vencu koji godinama steze nasa srca. Sintagmom o nekrolozima Lis je, naravno, obuhvatio i Jugoslaviju, u ono nemilo vreme septembra 2000, vreme najcrnje tame koja – kako je to tesko bilo poverovati! – uvek najavljuje svitanje.
Bol koji osecamo na pomen »cirilice« opominje nas – u periodu sivila i gneva, kad jedni jos nisu sasvim pobedili, a drugi sasvim izgubili – gde tacno zivimo i u kakvom okviru nam valja promisljati sudbine pre svega vlastite, zatim sudbine onih koji su odlucivali i jos odlucuju o nama, pa i sudbine pozorisnih predstava kao sto je »Ludilo udvoje« Teatra Ogledalo u reziji Ljubivoja Tadica, prema tekstu Ezena Joneska.
Sada i ovde (u Cacku, Kikindi), »fina mehanika antiteatra« (Pajic) Ezena Joneska, uz sav dar i majstorluk Ljubivoja Tadica, ne prelazi rampu, pa cak prividom neumitnosti razvoja »folie a deux« pod odredjenim okolnostima kao da plasi publiku. ONA i ON u svetu nenarusenih moralnih i socijalnih normi predstavljaju – u krajnjoj liniji – tebe i mene. I tekst, i predstava nude nam, dakle, ogledalo, a mi bismo da vidimo sasvim odredjen par ciji uzajamni odnos uopste ne mozemo da zamislimo, odnos potpuno stran nasem licnom iskustvu, pa i kulturnoj i naucnoj (zasto ne?) ravni u kojoj se krece predstava.
U dragocenom clanku »Ludilo i vlast« Dragice Stanojlovic, koji predstavlja kompetentnu rec savremene psihologije u pogledu apsolutne zaraznosti paranoje, NJU i NJEGA prepoznajemo jos manje nego u pozorisnom komadu. »U odbrani sumanute ideje dogadjaju se veliki zlocini i velika stradanja«, stoji vec u podnaslovu. Veliki zlocini su se zaista dogodili, bili smo i jos smo zrtve stradanja, ali gde je sumanutost? Mislim, kod njih dvoje? Porodice u kojima skriven dejstvuje paranoik (obicno zena) jesu disfunkcionalne porodice. Dobro maskiranog paranoika, zasticenog oikononom, tesko je detektovati, ali oboljevaju drugi – od ozbiljnih psihosomatskih bolesti do manifestne shizofrenije (kao ON kod Joneska). Nema govora o tome da se takva porodica nezadrzivo penje lestvicama drustvenog uspeha, bogatstva i slave, kao sto su to poslednjih dvanaest godina cinili ONA i ON.
Oni ne zive izolovano, sto je inace sudbina disfunkcionalnih porodica. Naprotiv. Svako ima svoj krug prijatelja i istomisljenika. Mnogi su im zajednicki.
ON uopste ne izgleda kao indukovana osoba koja duboko veruje u sve sto ONA pise po svojim delima, partijskim programima, cvetnim salvetama. Pre izgleda kao muskarac koji ima drugog, pametnijeg posla. (Nesto oko banaka.) Ne misli ON mnogo ni o njenoj »ispravnosti i dubokoj moralnosti« – ONA prosto moze da radi sta hoce jer je njegova zena. Nastradace onaj ko uzme o celoj stvari da razmislja... ONA, kao induktor, trebalo bi da bude inteligentnija, ambicioznija, odgovornija i elokventnija od indukovanog, to jest NJEGA. Za svakog ko poznaje »njene misli, njen dzemper i njene suze« ovo zvuci kao jezivi vic. ON, naprotiv, izgleda kao osoba koja upravo realizuje ono sto hoce i to joj sasvim dobro polazi za rukom. Bihejvioralnim autizmom uspesno prikriva prostrane oblasti svog neznanja. I konacno o poznatoj »pogresnoj premisi«. Znate ono – u pocetku je tesko proniknuti u njihove morbidne sisteme jer su oni naizgled logicni. U pocetku je tesko...
I eto kako bismo, primenjujuci jedan sasvim naucni obrazac rasudjivanja »uspeli« da amnestiramo svake krivice ne samo NJU (bolesnu), NJEGA (indukovanog, slabijeg), vec i dobar deo danas prebogatih »zavedenih« koji su im pruzili legitimitet.
A da nije nasa premisa pogresna?
Ona se – zar ne? – sastoji u tome da su njih dvoje bili prvo zaljubljeni, pa zatim bracni par, kao i svaki drugi, samo sto je ONA imala fiks-ideju da ce on jednog dana biti isto sto je u njihovoj mladosti bio Tito.
Zamislimo da to nije bila fiks-ideja, vec sasvim osnovan plan devojke cija biografije nije uopste »gotska« (Natasa Odalovic), vec besprekorno komunisticka, uz srecnu okolnost da joj svi srodnici, clanovi CK Srbije duguju svaku mogucu uslugu zbog taman dovoljno nerazjasnjene sudbine njene majke. Zamislimo njega sa nesto manje skrupula nego sto ih obicno ima mlad svet.
Razmisljajuci na takav nacin dobijamo par koji se formira kao dvoclana banda, jezgro buduce mafije. Oni ne samo da izgledaju srecni zajedno, oni jesu srecni. ON je njoj pruzio zivot dostojan najvece lepotice srpskog XX veka, uz neogranicene mogucnosti da se sveti poznatima i nepoznatima iz sadasnjosti i proslosti – »sve sto ju je bolelo, uz njega je bolelo manje«. ONA je njemu, informacijama o tajnama srpske Kom-partije i njenih clanova stvorila prakticno neiscrpne mogucnosti bogacenja na racun drzave i njenog stanovnistva.
Na uspesnom putu eliminacije svih protivnika nalazili su razloga da se jedno drugom dive. Bilo je tu strasti – moc je veliki afrodizijak. (Sa ljubavlju stvari stoje nesto drugacije – deca, ti neumoljivi lokatori nedostatka neznosti – izgledaju kao gajena kod Makarenka.)
Sledbenici takodje nisu imali razloga da se zale. Laganje u zive oci celoj Jugoslaviji da zaista ne uvidjaju razliku izmedju srpske KP i srpske drzave, pa i svekolikog srpskog naroda – nikada nije prestalo da im se isplacuje. Sasvim nedavno sam videla dvorac jednog takvog lazova, nad Dunavom. A taj je lagao valjda najkrace. 
Jedna partija padu sklona pretvorena je naporom jednog bracnog para u mafiju. Mafija tezi da preotme drzavu, samo sto se drzave ne daju i obicno svim sredstvima brane od propasti. Za mir i prosperitet, mafija predstavlja isto sto i kancer za zdravlje.
Na pocetku njihove vladavine nama izgledalo je da ce plena biti za sve, da se isplati za jos neko vreme zadrzati nase patriotske komuniste na vlasti. Mnogi su stoga posli za njima. I zajedno sa njima dospeli gde su sada – istocno od morala.

Dr S. Spero, poslednjih deset godina radila samostalne projekte za poljsku TV (24 reportaze i dokumentarna filma posvecena uglavnom srpskom narodu i opoziciji, bila urednica u TS (Tygodnik Solidarnosc); psihoanaliticko iskustvo vremenom je razvila u pravcu egzistencijalne analize. Zavrsila Medicinski fakultet u Beogradu.