Biti u Velikoj Britaniji i biti srpske nacionalnosti 1998. godine izazivalo je mahom jednolicne reakcije: s jedne strane indiferentnost, izazvanu nesigurnoscu u vlastito poznavanje geografije – Srbija je te jeseni mogla sasvim jednako biti jedno od ostrva u Mikroneziji ili prvi sused Zambije. S druge strane, nesto upuceniji, mahom Evropljani, na pomen narecene zemlje reagovali su u istoj meri zbunjeno, s vrlo pomesanim emocijama koje su se protezale od gnusanja prema vandalizmu varvara sa Balkana, do sasvim nerazumnih i njima nerazumljivih tvrdnji o komunizmu kao nekom makro zlu, koje nadire iz tih necivilizovanih delova, sramotno je reci, Evrope.
Biti srpske nacionalnosti nekako je samorazumljivo povlacilo mrznju prema Hrvatima i ostaloj ex-bratiji, te ideju o zivotu u katakombama, pod slemom, bez bazicnih uslova za razvoj. Dogmaticna predstava o zivotu u Srbiji najcesce je identifikovana sa necim cemu se reper u kulturno razvijenom drustvu ne da pronaci, a o cemu se, kao o dalekoj proslosti, uci u skolama. No, uz sve ograde – da bi se po svaku cenu iskljucila rdjava generalizacija – jer kult nikada nije bio univerzalna istina, takav je bio svetonazor najveceg dela populacije koji je sa autorom ovog teksta najcesce iz kurtoazije ili tek nekog povrsnog zanimanja saobracao.
Autopercepcija u Engleskoj, toj introvertnoj, autisticnoj zemlji, jedinoj koja pripada Evropi, ali je od kontinenta miljama udaljena, riskantan je poduhvat. Mozda vas je, kada ste bili u Londonu, put naneo do Camden towna, jedne, takoreci, buvlje pijace nesto zapadnijeg izgleda, koja je verovatno najadekvatnija slika one multikulturalnosti kojom se ponosi svaki utemeljeni liberalizam. Ako maksima da je London grad sa najmanje potomaka kelta-pikta-angla-sasa-normana-bretonaca, recju, Engleza, stoji, onda ona svoj najsnazniji izraz nalazi upravo ovde, na pomenutoj pijaci, gde bi se i na vanzemaljca gledalo s ravnodusnoscu. Ako bi iko uopste i obratio paznju. Ali stvari sa Srbima ne stoje – ili bar nisu stajale tako: u jednom krajnje neformalnom razgovoru, koji se odvijao preko zavese improvizovane kabine za probanje odece, u jednoj, u istoj meri, improvizovanoj prodavnici, na pitanje odakle dolazim, usledio je, verovatno, najpiktoresniji odgovor – »You bloody red Russians«. Ne znam gde je ta zemlja – implicira recena fraza – ali sam o njoj nesto nacuo i nalazim za pravo da izrazavam svoj prezir, koji se gusi u povrsnosti.
Obzir nije bio upraznjavan 1998. Nista se tako drasticno nije dogodilo da bi nekoga zaista u bilo kom obliku zanimalo, te da bi prigodna reakcija bila podesena na ovaj ili onaj nacin, vec po volji i misljenju sagovornika. To je bila ona obicna Engleska, ponosna u svom neznanju i nezainteresovana da sazna.
A kako je ta obicna Engleska izgledala ocima zeljnim »obicnog«? Mozda zacudjuje, ali sasvim neobicno. Prosto je bilo cudesno kako su svi ti, a posebno mladi ljudi, uzurbano, sa nekakvim ocevidno jasnim ciljem hitali kojekuda, te svakim svojim pokretom odavali vlastitu mladost i veru u sebe i sopstvene mogucnosti. Pitanje je, naravno, da li je taj kaleidoskop jedna naivna idealizacija zatecenog ili su tradicija i mit o svemoci odista omogucivali valjane temelje za sprovodjenje izvesnih ideala. Bilo kako bilo, London je 1998. godine predstavljao dijametralnu suprotnost Beogradu, ciji su stanovnici pod okriljem Hipnosa bauljali po svom utoposu, svom nepostojecem mestu, okovani najtezim bukagijama, svi od reda zarazeni letalnim zaboravom. Zaboravom vlastitog identiteta koji se tokom prethodnih osam godina rapidno menjao krecuci se od ekstrema do ekstrema, da su se ljudi klonili introspekcije, verovatno se plaseci citavog spektra ala i bauka koji su se tu, u zapeccima svesti, podmuklo skrivali.
Okrenuti se »zapadu«, onoj drugoj strani, takodje (vise!?) nije bilo preporucljivo. Jer, stav se prema Srbiji izmenio tek nekoliko meseci kasnije: odjednom su svi znali gde se nalazi ta drzava, ironicno, ali samozvano, slobodoljubiva, i, iako se stav prema vandalizmu naroda koji je, takodje ironicno, verovao u svoju izabranost, nije izmenio, bar iz perspektive gnusanja, on postaje dopunjen jednim kosmickim osecanjem zaljenja i iskrenog prezira prema olicenju primitivnog u onom najizvornijem negativnom smislu te reci.
Halabuka oko novog milenijuma je na srecu ili nazalost skrenula pogled, kako »njihov« tako i »nas«, sa aktuelnih desavanja u zemlji koja je nesmetano krcila svoje imaginarne puteve ka novom poretku, razlicitom od onog »novog svetskog poretka«, proglasavajuci se oslobodiocem od svih zamislivih sloboda. I bas te 2000, i bas u vreme kada je Srbija odlucila da promeni svoje gizdavo ruho, a time i svoje ime u svetu, autor se nasao u svojoj voljenoj wonderland, u Engleskoj.
Trendovi su se osetno menjali. Cak se i u odavno zaboravljenoj zemlji na kraju sveta, u kojem vam god smislu drago, osecalo to zbunjujuce strujanje, to ubrzano kretanje kugle u iscekivanju neke gigantske promene koju je trebalo da uvede to nesto zaista novo. Jasno je, medjutim, da u Srbiji od vaznosti nije bila neka od svetskih zavrzlama poput milenijumske bube; nama su »pretila« nesto drugacija razaranja globalnih, krajnje vestacki uspostavljenih sistema, i prisustvo tih buba postajalo je, ulaskom u »lazni novi milenijum« sve neposrednije. Skepsa je nadalje harala, ali su njene posledice ovoga puta bile plodnije: pred odlazak u Englesku, Beogradom se vise nisu kretali (iskljucivo) mesecari i ostali somnambulisti. Vera u jos jednu novu revoluciju, no ovog puta s uspesnim ishodom, na neki nacin je menjala vec toliko duboko ukorenjenu potrebu za oponasanjem svega »boljeg i drugacijeg od ovoga ovde«, da se jedan ubedjeni anglofil ophodio sasvim suprotno pravilima ponasanja u Engleskoj, perfektno opisanim njihovom frazom »Walk the walk and talk the talk«.
I vi tako dodjete u tu zemlju koja obecava, i vec vas ocekuje sasvim izgradjen status, koji se, manje-vise, serijski ponavlja, poput etikete. Opskrbljeni punim koferom argumenata, ili preporucljivom indignacijom da na bilo sta uopste odgovorite, vi se upustate u nesto potpuno nepredvidljive prirode. S jedne strane, stoji citav niz onih koji, poput svojih prethodnika iz 1998. godine, i suvise malo znaju, e da bi makar iz pristojnosti artikulisali nacin na koji se o svojim vidjenjima izjasnjavaju. Ne ulazeci dublje u strukturu medija i njihovu psiholosku moc, dovoljno je naciniti komparaciju izmedju obicnog britanskog i naseg sedaca ispred svemoguce kutije. Razlika je odista mala: oni imaju BBC, mi RTS; osim toga, u Srbiji jos uvek nije znacajan postotak bolesno zavisnih od vesto pripremljenog »drugog pogleda« kroz oci masinerije, kroz grandiozni ekran u svet, koji nudi citavu paletu brizljivo spravljenih dajdzestiva za svaciji ukus. Uniformnost im se zaista ne moze pripisati. Pa otuda postaje jasno zasto se oni nalaze prozvani da nas osudjuju ili podrzavaju, mrze ili vole, pomazu ili odmazu. Svaka emocija zavisi samo od prostora koji je dat izvestaju o desavanjima u Srbiji: to da li je umetnut u deo koji se bavi gladju u Etiopiji, ili »nemirima« u Ceceniji, ili o stavu americkog predsednika ili britanskog MP o trenutnim zbivanjima na ovoj planeti, korenito utice na kretanje misli jednog obicnog predstavnika nize srednje klase. Reporteri koji se nalaze u Srbiji ili Crnoj Gori nuzno imaju krajnje zabrinut izraz lica, drzanje koje izrazava ambiguitet, koje prosto za sebe govori da se ne zna sta ce biti sutra.

Ako pokusate da im objasnite da stvari ne stoje bas sasvim tako, gledaju vas s nevericom i podozrenjem. Na to se obicno javljaju samo dva instant odgovora: ili Srbi na svet gledaju kroz ruzicaste naocari, i nisu svesni sta im se dogadja (dok oni, u posedu pravih informacija, imaju pravi odgovor, zadojeni svojom sveopstom moci da sve oduvek vide kako jeste); ili se tu krije neka caka, koja se, pak, najcesce tumaci time da ce Engleska dobiti jos jednog emigranta. Logicki neopravdani, ovi zakljucci bude iracionalan strah i sumnjicavost. Ako kazete da ste za opozicionog predstavnika na izborima, oni, bez obzira na svoje uverenje da je Slobodan Milosevic najveci zlocinac itd., zbunjeno gledaju na vase cudnovate postupke – radost – po objavljivanju izbornih rezultata. Kakav je tip tog zakljucka? Ponovo iracionalan, jer se od vas ili ocekuje da, buduci da ste iz Srbije, polazete svoj zivot (opet i opet) za »svog vecnog predsednika« (buduci da su Srbi dokazano iracionalna bica) ili, ako ste u drugom taboru, da postupate kao razbojnici – rebellions – a opste je mesto, na cemu im se Francuzi jos uvek podsmevaju, da Englezi nisu u stanju da poimaju revolucionarnost.
Postavlja se onda pitanje: ko je zapravo iracionalan?
Naravno, postojala je i ona druga strana, koja se obicno oznacava kao »akademski obrazovana«, koja se nije tako lako dala zavesti. Raspitivali su se i oni, ponekad i s previse skrupula (onda kada vam je jasno da gore od zelje da pitaju sta se to sada u Srbiji dogadja) ugladjeno i biranim recima – izbegavajuci da probaju da izgovore ime novog predsednika (reci »Kostunica« bio je nepremostivi problem) – i s podjednakom nespremnoscu da izbornu trku stave ispred aktuelne krize s gorivom. Sumnjicavi u pozitivan ishod, u jednakoj meri kao i njihovi »obicni« sunarodnici, zbunjeno su se odnosili prema euforiji 25. septembra uvece, upozoravajuci da se stvari mogu olako izmaci kontroli, da nije bas sve tako jednostavno, postavljajuci se ponovo u poziciju onoga ko zna vise i ko je samim tim merodavan da odlucuje.
Ne treba im, svejedno, zamerati, ako se uzme u obzir da su Britanci vec poslovicno hladni i neosetljivi na euforiju. Konacno, to su bili izbori u Srbiji, a ne u Britaniji. I oni koji su imali dovoljno srece da »kroje tu istoriju« u svojoj zemlji, na pravi nacin su proziveli okoncanje deset godina sna bez snova. Uz euforiju koju verovatno niko osim njih nece nikada moci da razume.