U ovom miljeu rec multikulturalizam se retko moze cuti; jos uvek, naime, spada u red termina sto se odnose na one predmete/pojave kojima se ekskluzivno bavi drustvenonaucna teorija – i to ne bas intenzivno. Zasto je to tako, pitanje je cije bi temeljno razmatranje zahtevalo poseban i velik prostor. U stvari, postoji jedno opste stanoviste pomocu kojeg bi se, dedukcijom, brze, da ne kazem precicom, moglo doci do objasnjenja. Rec je o poznatom stavu, odnosno, da budem sasvim precizan, njegovoj parafrazi – izvorno formulisanom u radovima nekih neokantovaca i, kasnije, Maksa Vebera – da kulturne (u najsirem smislu reci) vrednosti koje preovladjuju u jednom sistemu ljudske medjuzavisnosti odredjuju i kojim stvarima ce se njegovi clanovi poglavito baviti i na koji ce im nacin pristupati. Ako ovo uzmemo kao tacno, onda logicno proizlazi da u ovoj sredini multikulturalizam ne spada u preovladjujuce kulturne vrednosti i da se ovdasnji ljudi, stoga, njime bave malo ili se uopste ne bave, niti se prema njemu opredeljuju i orijentisu, ni pozitivno ni negativno. Zvuci jednostavno. I prihvatljivo. No, tako je samo na prvi pogled.

Teskoce definicije pojma

Teorija i praksa u ovom slucaju su jako povezane. I, s tim u vezi, treba reci da je praksa multikulturalizma prethodila njegovoj teorijskoj refleksiji; termin se, naime, prvo javio u realpolitici. Prema jednom pouzdanom izvoru, prvi ga je upotrebio kanadski premijer Pjer Trido pre gotovo tri decenije, u jednom govoru iz 1971. godine. Drustvenonaucne discipline i filozofija uzele su ga, pak, »pod svoje« nesto kasnije, a ozbiljno su se upustile u njegovo razmatranje tek osamdesetih godina i, narocito, tokom prosle decenije.
Kada kazem da je prica o multikulturalizmu visestruko slozena, a to ce reci da je bilo i da jos uvek jeste tesko tacno odrediti na sta se ta rec odnosi, jasno je, hocu da istaknem da se radi o pojmu koji nije lako definisati. Razlog tome treba traziti prevashodno u cinjenici da on izmice teorijsko-metodoloskim matricama klasicnih drustvenonaucnih disciplina. Svaka se disciplina, naime, kada se sama upusti u »duhovno prisvajanje« multikulturalizma, brzo pokazuje nedostatnom. A kazem brzo, jer se njena nedostatnost ne javlja kao rezultat, po sebi, inace, sporog i cesto dugotrajuceg teorijskog disputa, nego biva raskrivena, i to sasvim neposredno, od strane tekuce utilitarne prakse ili, drukcije receno, samog zivota.
No, pre nego sto se upustim u pricu o dva nacina tretiranja multikulturalizma, nije na odmet da izlozim neke, makar najopstije smernice za odgovor na pitanje: sta je uopste multikulturalizam?
Mislim da je za tu svrhu korisno da vas najpre upoznam sa odredjenjem koje nam se nudi u jednoj, inace, hvale vrednoj knjizi. Rec je o Recniku postmodernog misljenja koji je, pre dve godine, objavljen u Velikoj Britaniji, a uredio ga je Stjuart Sim. Tu pise:
Svako ko zivi u nekom od vecih evropskih ili severnoamerickih gradova danas zna sta znaci biti deo jednog multikulturnog drustva. Nasa hrana, nasa muzika, mnoge reci koje izgovorimo, velik deo nase literature, TV emisije... u svemu tome nalazimo prodor neevropskih tradicija i etnickih grupa u zapadni kulturni pejzaz.
Multikulturalizam je velicanje tog kulturnog pluralizma – za njega je drustvo sazdano od razlicitih etnickih i kulturnih grupa dobrodoslo.
Multikulturalizam se suprotstavlja stanovistu prema kojem grupe dosljaka moraju, da bi izbegle sukobe, da usvoje obicaje, vrednosti i verovanja drustva u koje su se doselili. Nekada je bilo siroko rasprostranjeno verovanje da ce se jedno drustvo dezintegrisati ako u njemu ne postoji zajednicki sistem vrednosti koji drzi na okupu razlicite grupe – pri cemu su te vrednosti vrednosti zemlje domacina. Integracija, smatralo se, mnogo je teza za one koji pripadaju drugim rasama, etnickim grupama itd., i time su cesto bile opravdavane rasisticke imigracione politike.
Ako je sukob izbegnut, postoji, medjutim, mogucnost da spone koje odrzavaju jedno multikulturno drustvo izgube svoju individualnost. Izazov za jedno istinski multikulturno drustvo jeste da se sacuva jedinstvenost razlicitih tradicija, a da se, pri tom, ipak, stvori jedan novi entitet u kojem se te tradicije zblizavaju.
Vec prva recenica iz ovog citata (»Ko god danas zivi u nekom od vecih evropskih ili severnoamerickih gradova...«), sugerise da se multikulturalizam tice, pre svega, razvijenih savremenih drustava. Radi se, dakle – po ovom shvatanju – o problemu koji, sinhronijski (dakle, u ravni savremenosti) gledano, nije prisutan u nemalom delu sveta, onom sto ga sacinjavaju nerazvijeni, a dijahronijski (dakle, istorijski) nije bas dugog veka. Pa, da li je tako?
Najpre, sa problemima multikulturalizma suocavaju se i nerazvijene ili polurazvijene zemlje, samo sto se u njima, verovatno zbog mnogo precih stvari – kao sto je puko prezivljavanje – njegovo reflektovanje i uopste bavljenje njime (sto, dakako, implicira i njegovu prakticnu stranu) uzima kao luksuz, kao nesto sto se stavlja na sam kraj dnevnog reda, ako uopste i dospeva na listu pitanja koja valja resavati. Naravno, kada u tim i takvim, siromasnim zemljama nesto od multikulturalnih kontroverzi dospe na dnevni red njihovih politika, to se onda, upravo zbog takvog pristupa, dogadja na spektakularan, eksplozivan i, najcesce, tragican nacin. Ta, sâmi smo to iskusili i jos uvek iskusavamo.
Sto se, pak, istorije tice, postavlja se pitanje: zar nisu drzavne zajednice poput Rimskog carstva, ili Otomanske imperije ili, recimo, Austrougarskog carstva itd., bile tipicne multikulturne tvorevine. Jesu, nema sumnje – ali, u izvesnom smislu! U jednom bitno drukcijem smislu od onog sa kojim se suocavaju moderna multikulturna drustva. Naime, multikulturalnost (ako uopste moze tako da se kaze) starih, tradicionalnih drzavnih tvorevina imala je svoju osnovu iskljucivo u kolektivnim identitetima; u njima se nije znalo za individualizam, a to ce reci, ni za individualne slobode i prava, i za siroke zahteve za njihovo priznavanje i ostvarivanje – sa cime se susrecemo u savremenosti. Hegelovski receno, u njima je bio slobodan samo jedan ili, u najboljem slucaju, nekolicina, mada ni on, odnosno oni, ne na nacin na koji slobodu pojmi i poznaje savremeni covek Zapada. Mislim da je, zbog toga, dobar izraz sto ga je za takve tvorevine upotrebio beogradski autor Branimir Stojkovic: protomultikulturalne zajednice.
Savremeni multikulturalizam ili multikulturalizam stricto sensu, ima nekoliko elemenata. Prvi, zapravo, njegova osnova, iako mnogi autori govore o multikulturalizmu kao o bitnom segmentu procesa globalizacije, jos uvek jeste, medjutim, nacionalna drzava (nation-state) i vecinska ili dominantna nacija u njoj. Zatim, tu su manjine (na primer, Crnci ili Juznoamerikanci ili Indijanci itd. u SAD), etnicke grupe (na primer, imigranti u Velikoj Britaniji: Afrikanci ili Indijci i sl.; ili Arapi, najcesce iz severnoafrickih zemalja, iz Magreba, u Francuskoj itd.), te najzad, najrazlicitiji drustveni pokreti (feministkinje, verske zajednice, gay and lesbian pokret, hendikepirani...). Receni elementi su uobicajeni predmeti rasprava o multikulturalizmu danas, bilo prakticno-politickih, bilo teorijskih.
U oblasti politike stricto sensu, multikulturalizam se tice eksplicitne drzavne politike koja – kako veli Branimir Stojkovic – ima dva cilja: prvi je podrzavanje skladnih odnosa izmedju razlicitih etnickih grupa, narocito vecinske i manjinskih, te priznavanje prava razlicitim drustvenim pokretima i grupama u cijim osnovama nema rasnih i/ili etnickih primesa; drugi cilj je definisanje odnosa izmedju drzave i nacionalnih manjina, odnosno etnickih grupa, odnosno ostalih drustvenih pokreta/skupina.
U razvijenim zapadnim zemljama, prevashodno mislim na SAD, Kanadu, Australiju, Veliku Britaniju itd., odgovori na zahteve za priznavanjem su, pre svega, politicke, pravne ili administrativne prirode. Kako, medjutim, veli francuski sociolog Andrea Semprini – inace, vrstan poznavalac ovog pitanja – u svojoj knjizi Multikulturalizam, politicko i formalnopravno priznavanje zahteva recenih grupa nije i kraj multikulturalnih kontroverzi. Istinska jednakost – kaze on – podrazumeva prosirenje javnog prostora na kojem bi delovala pravna i administrativna sredstva, a to ce reci da sâmo donosenje propisa jeste neophodan, ali nije i dovoljan uslov za jednakost; neophodno je stvarno uspostavljanje i sprovodjenje zakonske regulative koja garantuje jednakost sansi svim gradjanima i isti gradjanski status svim clanovima drustva.

Pojava modernosti

Da postojanje zakona samo po sebi ne garantuje da ce oni biti i postovani, tome smo i sami vec decenijama svedoci na ovim, nasim prostorima. Na ovome cu se malo zadrzati. No, da bih bio jasniji, napravicu ekskurs u temu modernosti; sto, zapravo i nije ekskurs, s obzirom na to da je multikulturalizam, po mom misljenju, par excellence fenomen modernosti.
Modernost je – da odmah dam njeno odredjenje – siroki idejni i praktican projekat ciji su glavni uslovi i atributi: trzisno privredjivanje, privatno vlasnistvo, individualizam i racionalnost. Ovi elementi modernosti su, kao aktivni delatnici (active agents), u vecoj ili manjoj meri, uoblicavali sisteme ljudske medjuzavisnosti, od renesansnih gradova, preko apsolutistickih monarhija do savremenih nacija–drzava.
Da bi vam stvar bila nesto bliza, posto je rec o vrlo apstraktnoj definiciji – u koju su sazete i dijahronijska i sinhronijska dimenzija, dakle, i poreklo recenih uslova i atributa modernosti, i njihove mene/transformacije tokom, otprilike, pet stoleca koliko delaju na svetskoistorijskoj sceni i, najzad, savremeni njihovi varijeteti u, kako to veli Entoni Gidens, kasnoj ili visokoj modernosti – reci cu, a time cu vam vratiti i deo duga s pocetka ovog predavanja, sta su to predmoderni i/ili nemoderni sistemi ljudske medjuzavisnosti, sa kojima se, inace, susrecemo i u danasnjem svetu. Za to je, pak, dovoljno stvar, da tako kazem, izokrenuti.
Glavne su, naime, osobenosti predmodernih ili nemodernih sistema ljudske medjuzavisnosti prosti opoziti recenih uslova i atributa modernosti. U njima, u tim sistemima, dakle, umesto sa trzisnom ekonomijom, imamo posla sa netrzisnim nacinom privredjivanja. Recimo, takve su bile komandne ekonomije koje su, takoreci, donedavno postojale u bivsim boljsevickim rezimima; zatim, umesto privatnog vlasnistva preovladjuje (da opet kao primer navedem bivse socijalisticke zemlje) grupno, to jest, drzavno ili takozvano drustveno vlasnistvo; umesto individualizma, u predmodernim ili nemodernim sistemima preovladjuje kolektivizam i, najzad u njima je racionalnost potisnuta nekim varijetetom ideologije ili, kako ja to nazivam, nekom vrstom supstancijalne racionalnosti.
Napred pomenuto pitanje, pitanje pravne regulacije, to jest zakonâ i njihovog sprovodjenja, tice se racionalnosti. Svaki sistem ljudske medjuzavisnosti ima svoj pravni okvir; u prastarim zajednicama, ali i u srednjem veku, na delu je bilo obicajno pravo. Pisano pravo je takodje staro i rezultat je veceg stepena racionalizacije odnosa izmedju ljudi, izmedju ljudi i institucija itd. No, nije svako pravo racionalno na nacin kako se u modernosti razume racionalnost. Modernost, naime, insistira na formalnoj racionalnosti koja je opozit pomenutoj supstancijalnoj racionalnosti. U predmodernim ili nemodernim sistemima, uvek postoji izvesna instanca koja je, na ovaj ili onaj nacin, iznad pravne forme. U novijim nemodernim sistemima, obicno je to politicka ideologija. Da budem sasvim konkretan, recimo (opet), u boljsevickim sistemima vlasnik »Istine« bio je jedan (vodja i/ili partija). Vodja, odnosno partija (ili zajedno, kao »neraskidivo jedinstvo«) znali su sta je pravi, autentican interes klase, to jest citavog drustva, a bogme su to predstavljali i kao opstecovecanski interes (zato se, je li, govorilo o socijalizmu kao svetskom procesu i, naravno, delalo na njegovoj realizaciji). U ime te, supstancijalne istine, koja se, naravno, nastojala da izlaze u odezdi racionalnog diskursa (otud izraz »supstancijalna racionalnost«, iako je tu mnogo puta na delu bila cista iracionalnost), sve se cinilo da formalna racionalnost ne dodje do reci, i pravna forma, striktna pravna regulacija ili, da jos kazem, vladavina prava, de facto, bila je neostvarljiva. I, da skratim, krajnji rezultat ili, bolje, logicna posledica takvog stanja (uz nepostojanje ostala tri uslova/atributa modernosti) bio je raspad recenih sistema. Iznenadan i neocekivano brz.
Da budem sasvim eksplicitan: multikulturalna politika (u sirem smislu reci) moze biti uspesna samo u drustvima koja su utemeljena na modernosti. Objektivnoontoloske instance modernosti (trzisna privreda i privatno vlasnistvo) se podrazumevaju; ostavljam ih po strani. Sada nas, u vezi sa nasom temom, interesuju subjektivnoontoloske instance, to jest individualizam i racionalnost. Vec sam, nesto ranije, rekao da su tradicionalni sistemi, kada je u njima postojalo vise razlicitih kultura, bili protomultikulturalni. To su bile predmoderne tvorevine koje nisu znale za individualizam i individualni identitet i njihov multikulturalizam zasnivao se na kolektivnim identitetima. Ima autora kod nas koji smatraju da su Osmanlijska imperija ili Austrougarsko carstvo, ipak, bili multikulturalne zajednice u strogom smislu te reci. Jedni, recimo, podsecaju da je Pecka patrijarsija »stala na noge« pod Turcima; drugi podsecaju da je u Sarajevu pod Austrougarskom otvorena prva gimnazija na nasem jeziku itd. No, tu se, rekoh, ipak, ne moze govoriti o multikulturalizmu stricto sensu. U prvom slucaju radilo se o multikonfesionalnoj zajednici u kojoj su zaista tolerisane druge religije, ali kao izrazi kolektivnih identiteta; u drugom, u najkracem, posredi je bilo jedno – kako je imperiju Aleksandra Velikog i Stari Rim nazvao Dzerald Dzonson – »poliglotsko carstvo«, takodje sa izvesnom tolerancijom, ali iskljucivo prema kolektivnim identitetima. Moderna multikulturalna drustva oslonjena su, medjutim, na individualizam, na individualne identitete. I, sada smo, najzad, u zizi nase teme: na terenu liberalnog, odnosno komunitaristickog poimanja multikulturalnosti.

Pristupi/modeli

Andrea Semprini je ponudio valjanu klasifikaciju pristupa multikulturalizmu u savremenim razvijenim zemljama. Najpre, po njemu, postoji klasican politicki liberalan model. On proistice iz klasicne liberalne politicke filozofije koja je, inace, u osnovi vecine zapadnih pravnih sistema i njihovih ukupnih drustvenih poredaka. Glavna karakteristika tog modela jeste ostro razdvajanje javne i privatne sfere covekovog zivota u drustvu. Javni prostor rezervisan je za gradjanska prava, slobode i obaveze kakvi su: pravo glasa, sloboda izrazavanja, sloboda udruzivanja, zatim, postovanje zakona, placanje poreza itd. Prihvati li ova pravila igre, covek postaje punopravni gradjanin datog drustva, formalno izjednacen sa svim ostalim gradjanima. Razlike time nisu anulirane. I one se ne samo tolerisu nego i stimulisu; ali, spadaju u sferu privatnosti. Tu se, pre svega, misli na religiozna verovanja, polnu pripadnost, moralni izbor, obicaje, ponasanje, na ukus itd. I, dokle god ta, privatna dimenzija covekovog drustvenog zivota nije u koliziji sa postojecim pravnim poretkom i institucijama datog drustva, ona ostaje stvar slobodnih licnih uverenja, verovanja, sklonosti, teznji itd. pojedinca.
Postoji, inace, razlika medju zapadnim sistemima oslonjenim na recenu podelu. Dok je, recimo, U SAD javni, institucionalni sistem umnogome odredjivan i uoblicavan, da tako kazem, »odozdo«, dakle, iz sfere privatnosti, u Francuskoj stvari stoje drukcije; tu je drzava, to jest javni sektor taj koji dominira. Ne u apsolutnom smislu, jer izvesnih pomeranja u jednom ili drugom pravcu uvek ima u oba poretka; no, grosso modo, tako je.
Drugi je multikulturalan liberalan model. To je model »multikulturalnog gradjanstva«, a ponudio ga je, pre nekoliko godina (u istoimenoj knjizi) Vil Kimlika. Prema Kimliki, klasican liberalan model nikad, u stvari, nije uspeo da dostigne ideal apsolutne jednakosti gradjana, bez obzira na sve garancije koje su za to obezbedjivali dati pravni poreci. I, sto je vaznije, razlike koje su probijale granice sfere privatnosti i prodirale u javnu, institucionalnu sferu da bi dobile politicko, ili pravno ili administrativno priznanje, da bi, recju, dobile »pravo gradjanstva«, u tim sistemima vise nisu nego sto jesu uspevale to i da postignu. Kimlika zato predlaze da se uspostavi posredovanje izmedju javne i privatne sfere, da se »omeksa« granica koja svaku individuu cepa na javnu i privatnu osobu, i to pomocu specificne grupe kojoj pojedinac pripada. Razlika javno–privatno se, dakle, ne brise, nego »dijalektizuje«. Drustveni prostor u kojem covek ucestvuje deli se, na taj nacin, na jednu centralnu, »monokulturnu« zonu, u kojoj na promenljivim nivoima ucestvuju sve grupe i individue, i na mnostvo perifernih zona u kojima sve grupe, a posredstvom njih i pojedinci, raspolazu svojom autonomijom. Dok se u prvom modelu drustvena kohezija obezbedjuje konzistentnoscu i opstevazecim karakterom javne sfere, u Kimlikinom modelu – multikulturalnom liberalnom modelu – koegzistiraju kohezija i fragmentacija. Ovaj autor veruje da je to moguce, ne samo teorijski nego i prakticno. Cak je uveren da takav multikulturalan obrazac obezbedjuje visi stepen kohezije i stabilnosti jednog drustva. Jer – tu Kimliki mnogi primeri zaista daju za pravo – sto je centar nepopustljiviji prema zahtevima za priznavanjem razlicitih grupnih identiteta i interesa, to se drustvo vise izlaze opasnosti da napetosti prerastu u konflikte i centrifugalne procese.
Treci model o kojem govori Semprini, jeste maksimalisticki multikulturalan model. U najkracem, u ovom konceptu porice se svaka mogucnost postojanja jedne zajednicke sfere, ma kako ona bila uredjena. Njega zastupaju i/ili podrzavaju one grupe kojima je stalo do odvajanja, otcepljenja i ostvarivanja potpune, pre svega, politicke autonomije. Sfera gradjanskog i sve ono sto ona implicira, dakle, i individualna prava i slobode, tu najcesce uopste nije vazna. Stvar se obrce, i na prvo mesto se stavljaju razlicite vrste kolektivnih identiteta (rasni, etnicki, verski itd.) i zahtevi za njihovim priznavanjem. Krajnji rezultat takvih nastojanja, to nije tesko pretpostaviti, bio bi svet sastavljen od mnostva monokulturalnih entiteta. I jos (a to sledi iz prethodnog), ostvarivanjem zahteva za tako pojmljenim priznavanjem razlicitosti, razlike bi, s obzirom na to da se drugojacnost ne bi tolerisala, zapravo, bile – ukinute!
Najzad, cetvrti model je model korporativnog multikulturalizma. Rec je o konceptu prema kojem se postojanje razlika, to jest razlicitih etnickih, rasnih, verskih grupa i drustvenih pokreta uzima kao gotova cinjenica kojoj se treba prilagoditi; glavna briga zastupnika takvog stanovista jeste: kako upravljati postojecim razlikama? Referentni horizont ovog modela je ekonomija, njegov sistem funkcionisanja je pragmatican, a okvir njegovog razvoja globalan. U sustini, razlicitost, etnicke specificnosti itd., sa jedne, i kosmopolitizam, sa druge strane, za korporativni multikulturalizam su, pre ostalog, trzisne vrednosti, kulturoloski oblici kompatibilni sa kapitalistickom ekonomijom u njenom procesu mondijalizacije. To vam je, da dam prost primer, ono kada »Mekdonalds« na jelovnike u svojim beogradskim (pretpostavljam i novosadskim) lokalima uvede hamburger sa sajkacom i ljutom papricicom. I, to nije nista novo. Vec dugo vremena, recimo, nemacki automobili na britanskom trzistu imaju volane na desnoj strani; budite takodje uvereni da cete ako isti model japanskog automobila kupite u Americi i, recimo, Rumuniji ili kod nas, biti iznenadjeni razlikom u opremi. Itd. Glavni protagonisti u favorizovanju ovako shvacenog multikulturalizma jesu velike multinacionalne kompanije. Kritike koje neki autori upucuju ovom konceptu najcesce se zasnivaju na stavu da se na ovakav nacin razlike identiteta proizvode »odozgo«, da one nisu autentican izraz osobenosti pojedinih grupa. Ili da se, u najmanju ruku, postojece razlike samo instrumentalizuju, i to ne sa ciljem afirmisanja grupa i ostvarivanja njihovog blagostanja, nego zarad profita kompanija.
Potonji pristup multikulturalizmu, iako se u njemu transcendira matrica nacionalne drzave kao »prirodnog« drustvenog okvira, mogao bi se, u stvari, odrediti kao produzetak klasicnog liberalnog modela multikulturalizma, kao »postpoliticki« i transnacionalni, neki ce reci, »potrosacki« multikulturalizam.
Medju komunitaristima, da ih tako (priznajem, pomalo rogobatno) nazovem, izdvajaju se Vernon Van Dajk, Frensis Svenson, Dzon Grej, Entoni Smit i drugi. Iako medju njima, rekoh, ima, i to, ponekad, znacajnih razlika, zajednicko im je da se svi obrusavaju na liberalni individualizam. Kako to, primerice, Svenson formulise, »liberalna demokratska teorija, gotovo iskljucivo naglasavajuci individualna prava i, stoga, zanemarujuci zajednicke interese, stvara kontekst u kojem nije moguce uspostavljanje ravnoteze izmedju zahteva pojedinaca i multidimenzionalnih zajednica«. Grej, pak, veli da je »liberalno misljenje nacinilo fatalnu gresku time sto ljude nije posmatralo kao Poljake, Palestince, Izraelce, Crnce itd., vec iskljucivo kao osobe koje su nosioci prava (i nesumnjivo su polno neutralne)«.
Osnova spora jeste, dakle, u pitanju: sta je vaznije, to jest cemu dati primat, pojedincu ili grupi. Jednu vrlo utemeljenu odbranu liberalnih principa nudi nam, vec pomenuti, Candran Kukatas, u tekstu »Postoje li kulturna prava« (u zborniku Demokratija i razlika), u kojem odgovara na primedbe svih pomenutih zastupnika komunitarnog koncepta.
U najkracem, njegova argumentacija zasniva se na stanovistu po kojem grupni identitet nije fiksna, staticna, za svagda data instanca. Ne samo etnicke, nego i druge grupe stalno se obrazuju i rastacu u odgovoru na razlicite politicke i institucionalne okolnosti. Grupe ili kulturne zajednice ne postoje pre ili nezavisno od pravnih i politickih institucija, vec sâme bivaju njima izgradjivane, odnosno razgradjivane. Drugim recima, etnicki identiteti imaju kontekstualan karakter: granice grupe pokazuju tendenciju da se menjaju sa promenom politickog konteksta. Znate, prica o tisucljetnoj kulturi, bas kao i ona o postojanju srpske nacije u vreme boja na Kosovu, apsurdna je i, sto je najvaznije, neistinita. Kao, hrvatska i srpska nacija postoje odvajkada! Glupost! Govoriti o francuskoj, italijanskoj, nemackoj itd. naciji pre 18–19. stoleca isto tako je apsurdno i neistinito. Poslednji popisi u Ukrajini, na primer, pokazuju da se broj Rusa (procenjuje se da ih ima nekoliko miliona) u toj zemlji stalno, i to ne u zanemarljivoj meri, menja, iako nije bilo vecih migracija. Ljudi se, naprosto, jednom izjasnjavaju na jedan, drugi put na drugi nacin. Setite se i bivse Jugoslavije. Oko deset posto populacije izjasnjavalo se da su Jugosloveni. Broj se menjao prema promenama u politici. Zahvaljujuci najnovijim dogadjajima, ta ne bas mala grupa (oko dva miliona ljudi) kao da je, medjutim – isparila! Brojnih primera ima i iz drugih delova sveta.
Hocu, dakle, da kazem da se kompozicija grupa tokom vremena menja. No, jos vaznije od toga jeste da najveci broj grupa uopste nije homogen u datom trenutku. Unutar kulturnih zajednica, rasnih, etnickih itd. skupina najcesce postoje znatne razlike, pa i konflikti kada je rec o interesima. Komunitarci to prenebregavaju. Oni grupu predstavljaju uglavnom kao jedinstveno, homogeno i, neretko, kao (da brodelovski kazem) dugotrajuce telo. A podele unutar nje mogu biti, rekoh, duboke; i mogu zadobiti, u najmanju ruku, dva oblika: podele izmedju podgrupa u jednoj siroj zajednici, i podele izmedju elite i mase. Recene skupine mogu, pak, imati sasvim razlicite, i to neretko konfliktne interese. U stvari, hocu da kazem, u tako, na komunitaristicki nacin shvacenoj grupi, pojedinac redovno biva zanemaren; njegova sloboda i njegova prava stavljaju se na oltar, u vecoj ili manjoj meri, konstruisanih, da ne kazem, izmisljenih, imaginarnih visih, grupnih interesa.
I da zavrsim, u liberalnom konceptu podrazumeva se da ukoliko interesi koji dolaze do izrazaja u razlicitim grupama, to jest kulturnim zajednicama imaju znacaj, on treba, u krajnjoj liniji, da proistice iz toga sto se ti, grupni interesi poklapaju sa interesima pojedinaca. Ako tog poklapanja nema ili je samo delimicno – brojna iskustva to sugerisu – stradace konkretan covek, to jest njegova sloboda i njegova prava.

*) Predavanje odrzano maja 2000. godine, u Novom Sadu, na Specijalistickim akademskim studijama.