Nicim izazvana, Kikinda pokusava da se provetri od mirisa donedavno aktuelne drzavne vlasti. Na delu je veliko smenjivanje socijalistickih kadrova, u narodu bolje poznato kao seca knezova. Talas strajkova zahvatio je vecinu firmi u gradu, a svaki dan donese poneko novo smenjivanje, izglasavanje nepoverenja ili zahtev da imenovani taj i taj podnese ostavku zbog loseg rada, evidentnih zloupotreba, zato sto nece da vrati sluzbena kola i mobilni telefon, ili vec nesto slicno. A za one koji budu smenjeni kaze se da su »pali«, kao da su ne daj boze poginuli. Pali su, tako, direktori fabrika PIK i »Prima«, mlekare, »Energetike«, velikog broja skolskih ustanova, a pred padom su jos mnogi. Spominju se finansijske malverzacije, pa, gle cuda, i maltretiranja zaposlenih, tako da ce novinari zeljni zanimljivosti i dalje imati posla. Rajko Rajo Popovic, donedavno neprikosnoveni glodur kikindskog donedavno SPS i RTS lista Komuna, vise ne moze ni da udje u prostorije Komune, jer su njegovi dojucerasnji saradnici u medjuvremenu postali vece kostunice od dr Vojislava Kostunice. Najbolje se drzi primarijus dr Radovan Tomasev, direktor zdravstvenog centra u Kikindi, ciju su ostavku zaposleni trazili jos pocetkom oktobra, i dalje je traze, a on evo do sada ne da pa ne da, i, ako ga ne smene, nece ni dalje dati.

Kikindjani o svim ovim zbivanjima raspravljaju rado i mnogo, i smene i ostavke omiljena su tema tokom radnog vremena svih firmi, ustanova i ugostiteljskih objekata. Ipak, ostaje utisak da, uprkos i dogadjanjima i pricama koje se prepricavaju, prava kriticka javnost u Kikindi tek pocinje da se formira. Dobro to pokazuju ankete koje sprovode lokalni mediji, narocito Kikindske novine i VK radio. Anketirani, na primer, na sva usta hvale Vojislava Kostunicu, cak i kad ih niko nista ne pita na tu temu, i listom za sve nedace okrivljuju SPS, sto do oktobra uglavnom ne bi smeli ni da zinu, a kamoli da kazu. Odjednom su se ljudi ohrabrili, pa tako pljuju po svemu sto je sada dozvoljeno pljuvati, da je ponekad mucno slusati ih. U euforiji nastaloj zbog smenjivanja mocnih i naizgled neunistivih kadrova, cuju se i krajnje nebulozni zahtevi, kao sto je na primer onaj o ponovnom vaspostavljanju radnickog samoupravljanja, a sto se dâ ne samo naslutiti iz radnickih razgovora nego i bez sale procitati u dopisima iz sindikalnih organizacija. Uz sve to, nisu izostali ni odvratni osvetnicki postupci prema ljudima koji su izgubili na izborima, i sto na sva ocekivanja promena u drustvu baca pomalo zastrasujucu senku. Za najmocnije se traze smenjivanja, kao da je smenjivanje najveca kazna i nesreca za coveka, u stvari, ono to i jeste, prema misljenju najveceg dela ovdasnjeg stanovnistva, jer, stanovnistvo ume i te kako i da pozali one koji su smenjeni. Retko se cuju zahtevi da se zakon dosledno primeni, ili da se pokrene pitanje odgovornosti. Za uzvrat, prepucavanja i medjusobnog optuzivanja ima na pretek. Zakljucak: daleko smo od javnosti. Jednog dana, mozda, imacemo i to cudo.