Onaj ko je vanredni Kongres SPS-a pratio izbliza mogao je s razlogom da stekne utisak da je vreme za njih, socijaliste, stalo tamo negde pre tri-cetiri meseca. Isti onaj glamurozni scenario u Centru »Sava«, isti arogantni vodja, sa istim pretecim gorilama, iste parole, ista agresivnost, isti nedostatak smisla za stvarnost. Ostale su cak i iste pogrde na racun DOS-a, da su »placenici i izdajnici«, uprkos tome sto im je sestog oktobra uvece javno na TV cestitao pobedu.

SPS uvek isti

Dok se Kongres ocekivao, bilo je nekih znakova da ce se medju socijalistima ipak nesto izmeniti. Mnogi njihovi opstinski odbori odbili su da ponovo podrze Slobodana Milosevica za sefa stranke, drugi su napustili SPS, a Vucelic i Lilic napravili su svoje posebne stranke. Mislilo se da ce bar taj sok donekle vratiti realnosti tvrdokorne vodje SPS-a.
Pokazalo se, medjutim, da su i takozvani reformatori isto toliko lazni koliko je i njihova matica nepromenljiva. Prebezi su samo zeleli da operu ruke ili, bolje receno, sopstvene biografije, a ostatak SPS-a nije na Kongresu ispoljio ni trunku spremnosti da se kriticki suoci sa katastrofalnim posledicama svoje desetogodisnje vladavine – pocev od odgovornosti za rat, pa preko velikih pljacki i osiromasenja naroda, do nerazjasnjenih ubistava, izbornih kradja, krsenja ljudskih prava i otmica. Takodje, nije bilo ni pokusaja da se odgovori na pitanje kako oziveti privredu i podici standard, da li treba promeniti represivne zakone i doneti liberalnije, kako regulisati drzavne odnose u okviru federacije, kako obnoviti veze sa svetom. Sve su to pitanja koja izvorno pripadaju strankama levice, ali je jos jednom potvrdjeno da ce neka prava i moderna levica kod nas morati da saceka bolja vremena i drugacije ljude.

Dvosmisleno ponasanje

Nisu, ipak, u pravu oni koji na ceo ovaj dogadjaj sa vanrednim Kongresom SPS-a gledaju sa zluradom sigurnoscu kako su, eto, to stvari koje se ticu samo njih tamo, socijalista. Mozda bi moglo da se kaze da je ova epizoda kao u ogledalu pokazala pravi lik stare, ali na neki nacin i nove vlasti. Ova veoma razudjena i politicki sarolika opozicija ni posle svoje sjajne izborne pobede nije smogla snage da, sem casnih izuzetaka, postavi pitanje Miloseviceve odgovornosti za rat, vec su se njihove optuzbe najcesce ogranicavale na izborne zloupotrebe i cinjenicu da je prvi covek bivseg rezima prebacio ogromne sume novca na inostrane racune.

Tu su zatim i drugi karakteristicni znaci dvosmislenog ponasanja. Poslednjih nedelja u javnosti se vode duge i mucne rasprave o mogucnosti izrucenja Slobodana Milosevica, u kojima mnogi istaknuti politicki pojedinci i strucnjaci sa sitnicavom strascu iznalaze pravne mane Haskom tribunalu, a potpuno zanemaruju i prenebregavaju nacelo pravde i pravednosti sto bi i trebalo da bude presudno u istrazivanju ratnog kriminala. Ako su takve ili slicne ideje nekada dovele Slobodana Milosevica na vlast, sada ga svakako ohrabruju da se ovako zubato i agresivno ponasa i na svom najnovijem kongresu. Da je neki red, slucaj Slobodana Milosevica sada bi vec bio u poodmakloj fazi formiranja optuznice, a ne da nam se ovako, uz javnu sablazan, na belom konju vraca u politiku.

Treci krug krize

Sta se to desava sa principom legalnosti o cemu su nam puna usta posle izborne pobede DOS-a. Nova vlast je sarmirala svet svojom deklarativnom spremnoscu da skrupulozno postuje zakon, ali je sama, u svojim redovima, za ovo kratko vreme, imala vec dve ozbiljne krize zbog razlicito shvacene legalnosti. Prva se odnosila na neuspelo smenjivanje sefa tajne sluzbe Radeta Markovica i nacelnika Generalstaba Nebojse Pavkovica, a druga da li o mandataru i buducoj vladi Srbije treba razgovarati pre ili posle izbora od 23. decembra. Sada, posle ovih silnih kleveta i uvreda koje je Slobodan Milosevic u Centru »Sava« izrekao na racun svojih politickih neistomisljenika, hoce li izbiti i treca kriza izmedju onih koji bi odmah da ga izvedu na sud i drugih koji bi da mu ponovo progledaju kroz prste do neke sledece prilike. U ovakvom pipavom i kolebljivom hodu nove vlasti ko je zapravo legalista, dakle onaj ko iskreno postuje zakon, a ko je u stvari legitimista, koji uistinu samo drzi do nepromenljivog postojeceg reda stvari? Na to ce neugodno pitanje uskoro morati jasnije da odgovore svi akteri politicke scene – pocev od novog sefa drzave, preko skupstina i vlada, stranackih celnika, pa do pravosudnih organa.
Za sada, ova kriza, koja je stvar samo njihovih unutrasnjih odnosa, preti da dobije i neke dalekoseznije aspekte. Unutrasnje, jer se poverenje koje je izmedju biraca i nove vlasti uspostavljeno u jednom lepom skladu moze uskoro lako i brzo narusiti. Gradjani, naime, sa blagonaklonim razumevanjem oprastaju novoj vlasti i nestasice i najnovija poskupljenja, ali bar od nje traze jasna uveravanja za svoju pravnu i drustvenu sigurnost i da im satrapi poput Milosevica, Markovica i Pavkovica nece beskrajno dugo sedeti na vratu. A sto se tice spoljne mogucne krize njeni se obrisi jasnije ocrtavaju posle novembarskog samita Evrope i zemalja bivse Jugoslavije u Zagrebu. U zagrebackoj se deklaraciji jasno govori o obavezama svih drzava potpisnica prema Haskom tribunalu. Tu vise nece biti mesta za neka dvosmislena vrdanja i izgovore »da se nismo dobro razumeli«. Ko to nije shvatio izlaze se opasnosti da ovaj medeni mesec sa svetom zameni nekom novom izolacijom ili bar dugotrajnom hladnom rezervisanoscu sveta prema nama.