Napadi naoruzanih Albanaca na mesta u demilitarizovanoj zoni, na samom jugu Srbije, dakle van administrativne granice sa Kosovom, nije nesto sto bi moglo da ostavi ravnodusnom ni najdemokratskiju vlast: to dobro znaju radikalne snage Hasima Tacija pred cijim politickim ambicijama o nezavisnosti Kosova padaju sve ideje o uvazavanju prava drugih kao elementarnom i nepokolebljivom temelju politicke etike. Te ambicije bi mogle da budu sledece: borbenim dejstvima OVK isprovocirati novu vlast da se vojno angazuje i ukljuci u sukob, da medjunarodne snage intervenisu i optuze SRJ za krsenje Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Odlazak Milosevica, s jedne, i pobeda Rugove, s druge strane, ocito kvare planove militantnim snagama na Kosovu koje se u novoj konstelaciji unutrasnjopolitickih i medjunarodnih odnosa osecaju politicki marginalizovanim.
Tokom protekle decenije zigosali smo one koji prihvataju krvoprolice kao mogucnost resavanja »svog« problema, problema svoje plemenske zajednice, pisali smo o politickim elitama suzene svesti koje imaju jednako takvu svest kad je rec o drugima, ne postujuci njihova prava i slobode.
Aktuelni dogadjaji na Kosovu i oko Kosova koji su poceli 21. novembra predstavljaju novo iskusenje zla koje preti da se ponovo razbukti narocito ako njegove iskre padnu u blizinu onih snaga koje u Srbiji i danas, nakon izbora od 24. septembra i dogadjaja od 5. oktobra, i dalje vatreno brane ideje cvrste veze »krvi i tla«. Jer, zavodljiva populisticka strategija lazi i masovnog zavaravanja prividom umesto traganja za realnim, sustinskim i zivotnim – rabljena tokom prethodnog rezima – sistemski sva okrenuta mitu i projekciji simbola proslosti, jos nije nestala ne samo sa politicke scene Srbije, nego ni iz svesti ljudi.
Istu naopaku politicku matricu primenjuju sada radikalni elementi kosovskih Albanaca sto potvrdjuje staru tezu o »spojenim sudovima« etnickih nacionalizama koji se zapravo medjusobno hrane i koji naprosto ne mogu da egzistiraju jedan bez drugog. Najmanje sto bismo zeleli jeste da dodje do njihove cvrste, simbioticke veze jer je to stvarni izvor problema, a ne toboznja nepomirljiva suprotstavljenost pozicija Srba i Albanaca kao dva etnosa. Ovo potonje oduvek smo smatrali zamagljivanjem sustine stvari, namernom politickom mistifikacijom od strane nacionalistickih elita.
Razotkrivanje mistifikacija nacionalizama, od kojih je najpogubnija ona da ratovi i krvoprolica dovode do ponovne ravnoteze poremecenih odnosa politickih i nacionalnih snaga, pa cak i do neke vrste »razumnih resenja«, osnovni je zadatak slobodnomislecih intelektualaca.
Mi, naravno, ne tvrdimo da za Kosovo nema resenja, ali znamo da ono nece biti ni lako ni brzo. Tolerancija zavisi od smirenosti, strpljenja, ali i stalne edukacije ljudi. To je proces koji ce, barem na nasim prostorima, znacajno potrajati. Predstojeci izbori u Srbiji, uvereni smo, dace nov podstrek tom procesu.
Ali, dok se tok dogadjaja bitno ne promeni, dok demokratija ruku pod ruku sa tolerancijom ne prevagne u Srbiji moramo biti pripravni na cinjenicu da ce Kosovo jos dugo biti »bure baruta« koje, naravno, uopste ne mora da eksplodira samo ako sibice drzimo daleko od dohvata ratnih piromana.