Mediji sve cesce postavljaju pitanje: da li velikodostojnici nove vlasti valja da se izvine nasim susedima zbog Milosevicevih ratnickih pohoda? Srpska premudrost nasla je veleumni odgovor na to pitanje: svi u bivsoj Jugi treba da se izvine svima! Kakvo bi to krasno pozorje bilo! Svi bi brisali suze, izvinjavali se i klanjali se jedni drugima kao u japanskim filmovima. A zive dokaze podlosti ovog predloga (Vukovar, Dubrovnik, Zadar, Sarajevo, Omarsku, Keraterm, Focu, Srebrenicu...) valjalo bi ograditi visokim limenim tablama i panoima s reklamama za »Marlboro«.
Neki momci, iz Podgorice i Beograda, smogli su bar toliko snage da »izraze zaljenje«, sto je eufemisticka forma izvinjenja, poluizvinjenje na pola usta. Jer, »zaljenje« govori o licnom osecanju, nikad nema nuzni prizvuk molbe koju trazi forma pravog izvinjenja. U narodu ta forma ponekad ima i posprdnu, cinicku boju (»Zalim slucaj«, kaze se).
Velikosrpski nacosi i kartografi najsrecniji bi bili kad bi nam se nasi susedi, kojima smo pokusali da otmemo teritorije da bi »svi Srbi u jednoj drzavi« otmeno ziveli, izvinili sto su osujetili te nebeske planove.
Cin izvinjenja – taj minimalni otklon od osvinjenosti i mali, najjevtiniji dokaz uljudljivanja – osujecuju, nazalost, jos uvek ziva nacionalna prepotencija i neke, tesko premostive, psiholoske prepreke. Kako da se, recimo, izvinimo Hrvatima? Em smo se izblamirali u svetu sa Vukovarom i Dubrovnikom, em su nas vojno porazili za samo tri dana. I jos da im se izvinjavamo!
Sto se mene tice, cin izvinjenja je i suvise jevtina i vapijuce nesrazmerna nadoknada za sva zla i zlocinstva koja su velikosrpski nacosi pocinili u nase ime. Izvinjenje pase uz nagaz na zulj u autobusu ali postoji li izvinjenje za Srebrenicu? To sto je ucinio Vili Brant vise je koristilo njemu nego zrtvama Ausvica. Jedini pravi oblik naseg izvinjenja susedima (i izvinjenja nama samima) bila bi brza i odlucna osuda dedinjske osvajacke politike i izrucivanje, bez skrupula i kolebanja, ratnih zlocinaca gospodji Karli del Ponte. Sto dalje oni budu bili od ove zemlje vazduh ce ovde biti cistiji.

Izborni plen

Slusam na radiju kako su se DOS-ovci i Momovi socijalisti zdogovorili o raspodeli funkcija u vaznim javnim preduzecima i ustanovama. Ako je u jednoj »firmi« sef iz DOS-a njegov zamenik je iz SNP-a sto, logicki, vodi tome da u prvoj sledecoj »firmi« nacelnik mora biti iz SNP-a, a njegov zamenik iz DOS-a. Kojeg li sklada, koje li simetrije! Ali, pokazuje se, simetrija nije uvek obelezje lepote, ona je ovde znak nakaznosti jednog principa.
Danima i nocima clanice DOS-a igrale su igru slagalice buducih »resora«. Raspodela vaznih resora je srpska mora. Sta li se tek zbiva po gradicima i varosicama, o selima i zaseocima da i ne govorimo? Nas je kadar kadriji od kadra druge partije ili partijice. Svaki je nas Clan bogomdan za svako vazno mesto. Svako mora biti dobro postavljen, niko ne sme biti zapostavljen niti za kasnije ostavljen. (A za sve nase zasluzne Clanove treba obezbediti bolje stanove i zadovoljiti za njihovu decicu zivotne planove.)
Koja li ce frtutma i jagma za »resorima« i »dobrim namestenjima« nastati kad DOS pobedi na republickim izborima. DOS je, podsetimo, koalicija od 18 partija! Koliko nezadovoljenih ambicija, koliko neostvarenih zivotnih planova ulazi u igru koja se zove vladanje zemljom Srbijom! Koliko zelja pokusava da se utazi u prilici koju je samo nebo poslalo!
Ono sto se zbivalo u Nusicevo vreme bilo je za komediju, ovo danas – bice za grotesku. Ako gola pripadnost moze postati kljuc zivotnog uspeha onda ce to obeshrabriti svako dugotrajno ucenje i usavrsavanje u struci. 
Etnolozi znaju ponesto o odnosu Srba prema ratnom plenu, sada imaju priliku da se pozabave njihovim odnosom prema izbornom plenu.