Nebojsa Popov

Desavalo se, ne jednom, da diktatori dolaze na vlast izborima i da se pomocu njih odrzavaju na vlasti, sve do smrti. U nas se desilo cudo – diktator je odbacen na izborima, 24. septembra. Politicka volja vecine gradjana potvrdjena je odlucnom akcijom gradjana, 5. oktobra. Izbornu smenu diktatorske vlasti, bez preteceg krvoprolica, prati bujica radosti. Prirodno. Nestaje vlast koja je izgledala svemocno i vecno; otvara se siroki prostor slobode. Radost uvecava i brzina izlaska zemlje iz dugotrajne izolacije i prihvatanje od sveta. Ovo cudo i pratecu radost, medjutim, mute izvesne stvari s kojima se valja razborito suociti.

Promena krova

SRJ, inace klimava, na rubu kraha, posle izbora je pocela da menja krov. Umesto Slobodana Milosevica, za predsednika SRJ izabran je kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS), Vojislav Kostunica. Komandnu poziciju je izgubila i vladajuca koalicija (SPS–JUL). DOS je, pak, prinudjen da Saveznu skupstinu i Vladu konstituise u saradnji sa Socijalistickom narodnom partijom Crne Gore koja je, kao Milosevicev saveznik, pobedila na izborima u toj republici, na izborima koje je legitimna vlast bojkotovala i koja ne priznaje SRJ.
Promeni krova odupire se veci deo zgrade – stari rezim, u kojem je i dalje prisutan Milosevic. Milosevicev rezim je bio snazan argument legitimnih teznji Crne Gore, kao i ostalih delova bivse zajednicke drzave (SFRJ), da se istrgne iz njegovog »zagrljaja«. Isti argument ostaje u upotrebi, ne samo zbog prisustva Milosevica nego i zbog toga sto politicki poredak u Srbiji jos nije izmenjen.
U nacelu, ne moze se osporiti pravo gradjana Crne Gore da sami odlucuju o obliku svoje politicke zajednice, sve do nezavisne drzave. Pitanje je, pak, kako ce se o tome odlucivati. Odgovor na to pitanje uvek je slozen i tezak. U ovom slucaju i veoma dramatican kada se ima u vidu ciklus populistickih revolucija kojima je rusena jedna, zajednicka drzava (SFRJ) i kroz seriju ratova stvoreno pet novih drzava. Pitanje je, dakle, da li ce biti nastavljen ciklus populistickih revolucija stvaranjem i novih nezavisnih drzava, i van okvira bivse SFRJ, na citavom Balkanu, ili je taj ciklus – zavrsen.
Rat nije jedini put za stvaranje novih drzava, o tome se moze odlucivati i demokratskom procedurom, a za tako nesto mora postojati barem minimum demokratije. Ka tome je Crna Gora krenula 1997. godine, na talasu borbe za demokratiju u Srbiji – 1996/97. godine – ali je taj talas u Srbiji zaustavljen a u Crnoj Gori blokiran, sve do novog zamaha demokratskih promena u Srbiji. Pobeda demokratije u Srbiji, na i posle izbora 23. decembra, otvorila bi nove mogucnosti za resavanje sporova i sukoba kroz demokratsku proceduru, kroz slobodno formiranje i izrazavanje politicke volje gradjana. Ali, borbenost albanskog populizma na Kosovu, kojim je 1968. zapoceo ciklus populistickih revolucija, i danas ugrozava miran rasplet sporova i sukoba.

Uzdrmani temelji diktatorske vlasti

Temelji diktatorske vlasti u Srbiji uzdrmani su jos 1996/97. godine, pobedom demokratske opozicije na lokalnim izborima u oko 40 najrazvijenijih opstina i gradova i tromesecnom borbom stotina hiljada gradjana protiv kradje glasova. Jos snaznije su poljuljani na lokalnim izborima 24. septembra, pobedom DOS-a u blizu stotinu opstina i najvecih gradova. Na primer, u Beogradu je od 110 mesta u Gradskoj skupstini DOS dobio 105, SPS – 4 i SRS – jedno mesto, dok SPO, koji je bio na vlasti, nije dobio nijedno mesto. Bez ubedljive pobede opozicije u mnogim lokalnim zajednicama ne bi bilo ni odlucne borbe 5. oktobra; uz sve postovanje uloge bagera i podviga mnogih ucesnika, glasacki listici su dali polet i legitimitet politickim promenama.
Pod dejstvom talasa demokratskih promena, izmena na saveznom krovu i podrske iz sveta, stari rezim je prinudjen na uzmicanje. Milosevic je priznao poraz na saveznim izborima ali ne i u Srbiji. Izbegnuto je krvoprolice. Formirana je prelazna vlada. Raspustena je Skupstina. Mediji su oslobodjeni. Vrh diktatorske vlasti je uklonjen, ali njeni temelji su tek uzdrmani, nisu sruseni niti su postavljeni novi temelji demokratskog poretka.
Kao kada se skine mrena s ociju, postaju sve ociglednije sve porazne posledice dugotrajne antidemokratske vlasti: razvaline privrede, kulture i drustva; materijalno siromastvo i duhovna beda; mnostvo nezaposlenih i izbeglica; nestasice hrane i lekova, prekidi struje, haos u javnom saobracaju... Sve to zloupotrebljavaju protagonisti starog rezima, optuzujuci dolazecu vlast za zlodela stare vlasti, i sejuci socijalnu demagogiju kao sto su godinama sirili nacionalnu demagogiju. Umesto da polazu racune za svoju dosadasnju vlast, bore se da je zadrze na predstojecim izborima.
Zastrasujuci tragovi stare vlasti prete da pomute radost dosadasnjih i daljih demokratskih promena.

Suvisni ljudi

Prizori ubijanja i sakacenja tek otvaraju krug zla; svi oni su, za ratovodje – suvisni ljudi. To vazi i za »nestale«. »Nestaju« ljudi i van ratista. Drastican primer je »nestanak« nekadasnjeg predsednika Srbije, Ivana Stambolica, 25. avgusta, usred Beograda. Jos dok je bio na vrhu vlasti, 1986. godine, odbacena je njegova kandidatura za saveznog premijera od strane predstavnika svih republika i pokrajina. Potom je politicki uklonjen na Osmoj sednici CK SKS. Uklanjanje prati larma kako je Srbija »umorna od lidera« i jos bucnije uzdizanje novog Vodje. Izjave ljubavi novom Vodji prate izlivi mrznje: trazi se »zatiranje semena Stambolica«. Ni nastupajuci vladalacki tandem ne skriva osvetoljublje – On se oslobadja autoriteta koji je godinama bio ispred i iznad njega, a Ona stice mocno sredstvo da se ratosilja svojih trauma. Dve banalne biografije postaju zlokobne tek kada se spoje na vrhu vlasti; tako nastaje vrtlog »ludila udvoje« koji sve oko sebe rusi i uklanja, kao suvisno. Sama cinjenica sto je protivnik ziv, i ne cuti, izaziva panican strah i bes. Kada je Stambolic »nestao«, mocnici cute ili daju cinicne izjave kako je negde »odsetao«. Vidljivi su i tragovi resantimana »malog coveka«, raduje ga tudja nesreca, pogotovo poznate licnosti. Zagusljivu atmosferu dopunjavaju i price o obracunima medju »komunjarama«. Svi napori, cak i organizovana kampanja, da se ova afera okonca i rasvetli, ostaju jalovi, mesecima.
Stara vlast i ne pomislja da javno polaze racune za svoja zlodela, pa i za »nestanak« ljudi, a dolazeca vlast odlaze njihovo sankcionisanje za vreme nakon pobede na predstojecim izborima. Usredsredjeni na raspodelu mesta u osvojenoj vlasti i »kvotama« u buducoj vlasti, tolerisu inace dugotrajnu stihiju straha, mrznje i nasilja. Umesto valjane istrage i sudjenja, nestaju i sudije. Jeza od nekaznjenog zla muti radost politickih pobeda.

Razum i strasti

Razumno je, svakako, izbegavati sukobe, pogotovo ako prete krvoprolicem ili dovode u pitanje pobedu demokratije. Medjutim, uspostavljanje demokratije nije puko preuzimanje gotovih modela, mada su njene tekovine preporucljive. Demokratija je, pre svega, politicko umesto nasilnog resavanja konkretnih sporova i sukoba razlicitih interesa i ideja radi individualnog i zajednickog opstanka i razvoja. Vise je razloga za radovanje otvaranjem polja politickog delovanja gradjana nego zbog izabrane vlasti. Totalitarne ideologije i rezimi unistavali su ljude ne samo fizicki vec i kao politicka bica. »Javna upotreba uma« (Kant) proteze se na siroki prostor izmedju privrede, kulture, drustva i drzave, nije ogranicena samo na vlast. Dabome, gradjani nisu apstraktne, bezivotne figure koje slede samo hladan razum. Na prakticno delanje uticu i razlicite strasti. To je narocito primetno u burnim istorijskim zbivanjima. Istoriju stvaraju, kako je primetio Adam Mihnjik, i sveci i prostaci. I u ovdasnjim zbivanjima preplicu se i sudaraju razlicite ideje i strasti ljudi razlicitih ideologija i vizija a i onih koji ne drze do bilo kakve ideologije.
Na delu su i razlicite vestine pregovaranja i saradnje. Uspostavljen je i visok stepen jedinstva delovanja brojnih a razlicitih aktera – stranaka, udruzenja gradjana, grupa i pokreta. Nastojanja dolazece vlasti da ogranici polje politike i jednokratno koristi »saveznike« ostaje, pak, u matrici populizma – »narod« se priziva samo u borbi protiv protivnika, a nakon pobede se »raspusta«. Poverenje biraca u novoizabrane odbornike i poslanike moze da se ocuva samo ako vec sada, a ne sutra ili ko zna kada, mogu da uticu na vlast i da je – preko javnosti – kontrolisu, umesto da od nje ocekuju darovanje slobode i boljitka.