Alternativa
Republika za »malo« gradjane
Nas alternativni novi pozorisni iluzionista, bolje receno srpski dadaista
– Bogoljub Arsenijevic Maki, po zanimanju pobunjeni slikar – osnovao je
18. novembra »Slobodnu Republiku« u slobodnom Valjevu.
U naselju getoizirane radnicke kolonije, perifernom rukavcu grada Valjeva,
bez zvanicne javnosti, Maki je konstituisao jednu novu nemocnu, neprofitabilnu
Republiku pobunjenih ljudi – »malo« gradjana! Granice Makijeve
»Slobodne Republike« se prostiru po obodu parkiralista bez
automobila, tacnije, izmedju razorene fabrike »Krusik« i na
brzinu sagradjenog, sklepanog Novog radnickog naselja (citaj: Obnova nase
zemlje od posledica NATO–agresije – SPS i JUL: Slobodan Milosevic).
Pred grupom od nekoliko stotina radnika, uglavnom marginalizovanog
politickog i socijalnog sloja naseg drustva i sa delegacijom »poznatih«
opozicionara, organizovano dovezenih autobusom iz metropole: Dusko Kovacevic,
Branislav Lecic, Bora Todorovic, Rambo Amadeus, Zoran Pirocanac, Marko
Jankovic, Srdjan Milivojevic, ali i otporasi Vozdovca, okotobarske Delije,
kao i svestenstvo iz valjevske parohije i drugi, uz prigodnu novu »republicku
himnu« – »Prijatelju, prijatelju... mars u p... materinu«
(pesma Ramba Amadeusa), okupljeni postovaoci vodjinog lika i dela, Bogoljuba
Arsenijevica Makija, odusevljeno su pozdravili svecanu inauguraciju novog
predsednika »Slobodne Republike«. Masa »malo« gradjana
je potom klicala i tapsala novom predsedniku za njegovo herojsko suprotstavljanje:
svim bivsim–sadasnjim–buducim placenicima i izdajnicima.
Istina, medju akterima ove ambijentalno politicke scenske igre, da
li slucajno ili namerno, nisu ucestvovali likovi iz zvanicne »opstinske
vlade«, nacelnik Kolubarskog okruga, lokalna televizija ili cuveni
partijski Radio S. Da li iz straha da ih nova »metla promena«
»Slobodne Republike« ne potkaci, tek kriticna masa, poluga
vlasti predsednika Makija, uz njegov personalni blagoslov, raspodelila
je moc i uticaj svojih politickih snaga – veliku ideju za male ljude! Stvorena
je konstruktivna Republika u kojoj je dosla do izrazaja kreativna bezbedonosna
unija, ali i njena kreativna kultura, privreda, zdravstvo.
Na ovom prvom »Danu Republike« – »Slobodne Republike«
Valjeva javno je predstavljena Vlada. U duhu tzv. srpskog demokratskog
»bratstva i jedinstva« predsednik Maki je licno, izmedju svojih
bliskih saradnika, imenovao ne samo svog zamenika predsednika Tesa Prc,
vec i druge mandatare, od ljudi koji su pravili prvu »Slobodnu Republiku«
i koji su imali istorijsku viziju o samosvesti i suverenosti radnicke klase.
Resor drzavne bezbednosti, policije i vojske pripao je mirnom blagom
i bukvalno – fizicki slabasnom ministru Suci. Za ministra zdravlja imenovan
je govorno nefunkcionalan Mika Patika. Ministarstvo kulture, ovoga puta
»spojeno« sa ministarstvom unutrasnjih poslova, dobilo je casnog
i pivom namirisanog ministra – Dragan Gubar. A ministarstvo za spoljnu
i unutrasnju trgovinu pripalo je Aci Cirkusu, malo poznatom lokalnom dzeparosu.
Naravno, kao ozbiljna Republika i ova Makijeva dobila je svoju Akademiju
nauka, gde je za njenog dopisnog clana jednoglasno izabran nepismen ali
knjizevno nadahnut Zarko Cela. Svi ministri redom su govorili (simulirali),
kako uprkos teskom trenutku »nase Republike« nece zagorcavati
zivot svojim gradjanima i javno ce pokazivati dokumenta o svojim (ne)delima,
jer oni ovu svoju »Slobodnu Republiku« ne zele gurnuti
u sunovrat, vec ce je, kada »se steknu uslovi« za to, odlucno
uvesti u veliki Svet »poslusnika«.
Moramo pohvaliti i predsednika Makija za pribrano ponasanje, koji je
citavu ovu »svecanost« vodio demokratski, resavajuci »nesporazume«
u trouglu: mikrofon–publika–bliski saradnici predsednika. Naravno, ovo
spontano scensko dramatursko zbivanje nije mnogo sokiralo, jer su »malo«
gradjani bili bogato nagradjeni besplatnim pivom Pivare Valjevo (ogromna
bacva dovezena kamionom).
*
Makijeva »Slobodna Republika« je predstavljena u formi ciste
dadaisticke priredbe, sa jasnim anarhistickim (dadaistickim) stavom »pozoriste
kontra pozoristu«, za umetnost propagandnog pozorista revolucionarnih
radnika. Vratila se moderna, pa i parapoliticko pozoriste, kao sredstvo
postizanja jednog neumetnickog, politickog cilja. Satiricni duh »Slobodne
Republike« nije se svodio na poznati nivo »zarobljenog uma«,
ali ni na revansizam klasicnog repertoarskog pozorista. U atmosferi ciste
igre »proleterskog pozorista« (pokloni se i uzmi mikrofon),
kriticki je proklamovana nasa »zaboravljena istina« (bolesni
i leceni predsednici), zanemarena »pravda« (lopovi, lazovi,
siledzije), jednom recju mnogo toga sto smo stvarno videli u zivotu i sto
smo tajno mislili, ali nismo javno saopstavali scenskim govorom.
S druge strane, ova lakrdija od »Slobodne Republike« imala
je i drugi, mozda jos dublji smisao, da je »umetnost radi umetnosti
sranje«. Covekovu »dusu« treba traziti i kroz njenu negaciju,
kroz poziv na ustajanje protiv »uzvisenih osecanja« lirskih
dozivljaja, salonskih idiota, zabave sa apstraktnom etikom, jednom recju
gradjanskog pozorista.
»Slobodna Republika« odisala je snaznim reakcionistickim
stilom stvaranja, sa porukom da Moderno pozoriste treba da se vrati naturalizmu,
spoznaji neulepsane stvarnosti. Neobrazovanoj svetini–publici treba dati
»Istinu i samo Istinu«. Medjutim, Makijeva »Slobodna
Republika«, nazalost, ipak nije bila revolucionarna, jer videli smo
samo provalu ocaja naroda i pojedinaca. Sve se na kraju svelo na neku farsicnu
politicku tribinu, ili nasu Modernu akciju »bavljenja politikom«,
koja nestaje nakon prve predstave.
I za sam kraj ostalo je pitanje bez odgovora – da li smo bili u pozoristu
ili na javnom skupu? Igra i stvarnost su se preplitale. Osetili smo da
smo svi bili direktno ukljuceni u igru i ono sto se dogadjalo na pozornici,
uz spoznaju da se sve sto se desavalo na Makijevoj politickoj sceni »Slobodne
Republike« odnosilo na nas same. Videli smo da Moderno pozoriste
treba da bude ispred stvarnosti, ali da zna i da izrazi politicku ideju
koja deluje propagandno i pedagoski na »malo« gradjane »Slobodne
Republike«.
|