Ponekad ljudi, koristeci se stecenim iskustvima, konstatuju da bracni parovi koji provedu vise godina u direktnoj i neposrednoj komunikaciji pocinju da lice jedno na drugo. Svakako da se ne misli na fizicku slicnost, mada ni ona nekada nije potpuno iskljucena, vec na daleko slozeniju i slojevitiju, psiholosku slicnost. Konstatacija koju iznose ljudi vekovima unazad i koja je postala neka vrsta aksioma, postala je najpre sfera interesovanja knjizevnika (Sekspir se tom temom bavi u tragediji Ledi Magbet), a mnogo kasnije tema kojom su se bavili psihijatri.
Ljudi koji odluce da zive u braku, u taj sistem treba da udju kao kompletne, emotivno i mentalno sigurne licnosti. One ce svojom individualnoscu omoguciti da se u medjusobnim interakcijama njihov brak razvija i bude uskladjen sa okruzenjem, pri cemu je bitno da svaki clan bracne zajednice zadrzi autonomnost, slobodnu volju u odlucivanju i spremnost da kompromisom dopunjuje partnera.
Ovakva postavka u psihijatriji koja se bavi mentalnim zivotom coveka je prilicno shematizovana i daleka od stvarne dinamike koja prati bracne sisteme. U tom tajnovitom, cesto za informacije i interakcije zatvorenom krugu ponekad se odigravaju velike drame ili tragedije koje se nikada ne otkriju i nikada ne postanu dostupne uticaju drugih sistema. Ozbiljna i bespostedna borba cesto se vodi da bi jedan od clanova bracnog sistema zauzeo vodecu ulogu i vladao kao neprikosnoveni gospodar.
U nekim sistemima primat se stice prenosom energije na drugog clana, koji neprimetno, nametanjem patoloske volje, okupira autonomnost licnosti, prenosi na nju svoje zelje, misli, htenja, ideje i polako joj brise granice, tako da licnost koja je indukovana prestaje da postoji, ona je fizicki integrisana, ali psiholoski poprima odlike induktora.
Ova psihodinamika je patolosko stanje koje je predmet interesovanja i strucnog bavljenja psihijatrije, ali samo ako psihijatri mogu da prodru u patoloski sistem, jer indukovana osoba ne dozivljava da je ugrozena, niti da je izgubila autonomnost, ona se iskreno divi induktoru, cesto ga strastveno obozava i bezrezervno mu veruje. Oseca zahvalnost za sve sto, po njegovom misljenju, induktor cini za njega, i ni u jednom segmentu, niti u najskrivenijem kutku duse, ne sumnja u ispravnost, dobronamernost i visoku moralnost svog obozavanog clana.
Ova dinamika koju otkrivaju kako laici tako i strucnjaci nije dostupna korekciji jer patoloski par zivi pretezno izolovano ili u svom virtuelnom svetu u koji prima sve one koji imaju ozbiljne psiholoske i moralne defekte i koji uz patoloski par, ako je ovaj dovoljno materijalno ili politicki mocan, pokusavaju da bez velike muke i truda sebi obezbede lagodan zivot, pun prljavstine i neodgovornosti.
Induktor je obicno osoba inteligentnija, ambicioznija, odgovornija i elokventnija od osobe kojoj namece svoju volju. Do okupacije autonomije licnosti indukovanog dolazi polako i sistematicno. Induktor je osoba koja obicno nosi neke teske traume iz prenatalnog razvojnog perioda ili iz detinjstva. Ona dozivljava svet kao veliku nemilosrdnu arenu u kojoj slabi i pravedni stradaju od bahatih i silnih. U tom svetu induktor oseca potrebu da nesto veliko i znacajno ucini za sve povredjene, ostecene, nevoljene, nezasticene i ostavljene. On projektuje svoje skrivene ideje i veoma rano formira u sebi infantilnu sliku crno-belog sveta u kojem se zlo namece dobru i uvek preti da ga podjarmi.
Induktor ne pokusava da sam realizuje svoje spasilacke ideje, jer je suvise uplasen od okoline, suvise ranjiv i suvise nesiguran. Zbog toga on svoje sumanute dobro spakovane sisteme polako, sistematicno, sigurno, uporno, razlozno i uverljivo prenosi svom partneru. On je obicno emotivno veoma vezan za induktora i veoma mu je odan. Obicno je krutih stavova, neuvremenjenih, obojenih patinom proslosti u kojoj je prema verovanju i induktora i indukovanog bilo mnogo cistije i svetlije.
Indukovana licnost najpre pocinje da veruje u ono sto induktor govori, potom usvaja te misli kao neprikosnovene istine, a zatim pocinje da se zalaze za njih, da ih nudi, namece i brani. On nije intelektualno inferioran, ali je induktor superiorniji. Induktor ne manipulise sumanutim sadrzajima. On u njih veruje i smatra da mora da ih realizuje kako bi se spasao nemilosrdnog i surovog sveta.
Tragedije velikih razmera nastaju u onim sistemima ako takav par zauzme znacajno drustveno mesto u drzavnom sistemu i dozvoli sebi da o svemu odlucuje.
Tada nastaju veliki lomovi drzavnog sistema, velika destrukcija i nesagledive nesrece koje se obrusavaju na vecinu stanovnistva. Induktor i indukovani sa visina na koje su se popeli voljom jednog dela neodgovornih, frazama zavedenih i iracionalnim zeljama otrovanih ljudi, dobijaju legitimitet za sopstvenu sumanutost koja moze da procveta najbogatijim koloritom. Oni sebe dozivljavaju kao odabrane da spasavaju svoj narod od mnogobrojnih neprijatelja koji su se uselili u svaki sistem drustva. Induktor i indukovani pocinju da veruju u sumanute ideje koje sami kreiraju, a na nesrecu vecine stanovnistva kojem se dogode ove patoloske licnosti veoma je tesko u pocetku pronici u njihove morbidne sisteme, jer su oni naizgled logicni, samo im je pocetna premisa u zakljucivanju pogresna.
Kako vreme odmice, induktor i indukovani sve vise gube kontakt sa realnoscu, u svemu i svakome vide neprijatelje, cvrsto se oslanjajuci jedno na drugo, podrzavaju se u sumanutostima, verujuci da dozivljavaju veliku nepravdu i veliko nerazumevanje. Spremni su na sve da svoju ideju odbrane, ona je za njih smisao njihovog zivota, ona im je znacajnija od svega i svakoga. U odbrani sumanute ideje dogadjaju se veliki zlocini i velika stradanja. Ljudi tesko placaju nesrecu koja ih zadesi ako poveruju i krenu za onima iz kojih govori strast, a ne razum.