Optimizam dela ekipe predstave »Ludilo udvoje« ispoljen na putu za Cacak da ce se sa ovog gostovanja vratiti toplo docekani bio je bez osnove. Ljubaznost nekolicine cacanskih prijatelja i par skoro laskavih misljenja izrecenih posle predstave bili su samo uteha za razocaranje nezainteresovanoscu i nerazumevanjem kojima je »Ludilo« ispraceno.
Utonuo u postrevolucionarno samoljublje i umor, Cacak je pokazao da je za pozorisno obrazovanje njegovih stanovnika, bez obzira na trud grupe entuzijasta amatera (jer grad nema profesionalni teatar), prava mera »Indeksovo pozoriste« koje bez problema moze da nakrca gledaocima veliku salu gradskog Doma kulture. Teatar Ogledalo moze u takvim okolnostima da na svoju predstavu privuce nesto vise od 200 ljudi u publiku (sto je bila trecina kapaciteta gledalista) od kojih, iskreno govoreci, neki nisu docekali kraj »Ludila udvoje« u sali. Ono sto je za potpisnika ovih redova bio redak teatarski dozivljaj u Cacku jeste osecaj da je nedugo od pocetka predstave izmedju scene i gledalista bio podignut »zid« nerazumevanja za ono sto se na pozornici desavalo. U tom smislu je bilo indikativno misljenje koje je nakon predstave izrekla Verica Barac, opstinski pravobranilac i osnivac Gradjanskog parlamenta u Cacku: »Ovo za prosecnog coveka, nedovoljno informisanog i obrazovanog, u krajnjoj liniji, nije laka predstava. Cacani su posle ‘cacanskog sindroma’ verovatno zamoreni i zele da se zabave. Nisu se upustili u dubiozu i nisu osetili poruku«. Da poruke u predstavi ima rekla je dr Ljubica Krasojevic, neuropsihijatar: »Preporucila bih svim kolegama koje se bave socijalnom psihijatrijom da je pogledaju. Ovde se radi o patoloski uslovljenoj vezi koja se indukuje i siri na okolinu. Ovi ljudi su ulogama uzeli veliku odgovornost, imali su senzibilitet da osete temu i da je prilagode nama da je razumemo«.
Dan kasnije, u Narodnom pozoristu u Kikindi, »Ludilo udvoje« takodje, mereno ponasanjem vecine publike, nije »prebacilo rampu«. Ovaj put je komentar takve reakcije dao Jovan Gvero, pozorisni kriticar Kikindskih novina: »Publika u Kikindi, naviknuta na scenski realizam i politicki teatar bez ikakve stilizacije pratila je predstavu ‘Ludilo udvoje’ u iscekivanju prave akcije, reagirajuci iskljucivo na prepoznatljive replike i bez posebnog pristupa prema scenografsko-kostimografskim aluzijama i svesti da se glupost kao ‘vec vidjena’ moze lako ponoviti. Kao da joj je tesko prisecanje na ruznu proslost a jos teza potvrda da je u njoj ucestvovala«. Svoje vidjenje predstave dao je, manirom iskusnog politicara Dusko Radakovic, predsednik opstine: »Meni je posebno drago sto mozemo da ugostimo i pozoriste koje ima potpuno drugaciju poetiku. Pozoriste Ogledalo zaista ima specifican pristup i uvek je zanimljivo kako se kod njih radi i razmislja. Mislim da ce se bez obzira na dalja desavanja uvek iznaci teatarskog prostora i za takva gledanja«. Dok se Indiri Verem, sefu kabineta predsednika opstine »Ludilo udvoje« dopalo: »Ono sto radi Pozoriste Ogledalo je pre svega zapitanost, ali koja se uvek prezentuje u nekoj novoj teatarskoj formi, vracajuci nas na neka sustinska pitanja kako i zasto su nam se desavala ludila. Mislim da je to pitanje ostavilo traga cak i na ravnodusnost (relativno hladan prijem) jer je to ta pozorisna ravan koja sa zadrskom daje rezultat«.