Sta je to sto se na univerzitetu menja? Sve, sto univerzitet jeste. Sve se menja, u istom. Univerzitet je ta promena sto traje. Smem li vec sada da postavim pitanje preimucstva ili prioriteta ili prvine: je li to promena ili stajanje, jesu li to ljudi koji univerzitet cine ili njegovi statuti? Bojim se da svaki isprazan govor narusava dragocenu ravnotezu koja je od samog nastanka univerziteta postojala izmedju dveju struja, kao sam uslov postojanja univerziteta. Autonomija, to da sami sebi postavljamo zakone, cija je unutrasnja srz to da ih mi hocemo i da oni mogu da traju samo dok traje to da ih hocemo. Prvina je bila promena, jer je nastajanje prethodilo stajanju. Sta se to pokrenulo pa je univerzitet nastao, i stalo pa se ustanovio, i pokretalo pa je nastavio da se ustanovljava iznova, tako da je svaki trenutak njegovog postojanja zapravo nastajanje, ustanovljavanje? U jednom dalekom trenutku, koji je prethodio nastanku Univerziteta u Parizu, mladi zeljni znanja lutaju Francuskom spremni da prate nekog coveka od znanja kuda god on krenuo. Te lutalice, avanturisti, golijardi, pretvaraju se u studente; istrajnost u zelji se odrzava, ali se menja nacin na koji se trazi znanje. Put kroz srednjovekovnu Evropu zamenjuju putovanjem kroz srednjovekovni univerzitet. Mnogo je studenata od onih dana proputovalo ovim putem znanja, toliko mnogo da je rec student ostarila i obogatila se znacenjem, a svaki mladi student je mlad nekako od starina.
Univerzitet je bio nacin na koji su ljudi odabrali (i nastavili da biraju) da prenose, neguju, prozivljavaju znanje. Jedan od nacina. Izvor i utoka znanja kroz mnoga vremena. Ne jedini, ali jedan od najdrazih evropskom coveku. Ono sto je ustanovljeno od sada pocinje da zivi sopstvenim zivotom; da, ali prvina, ono prvobitno prati ovo ustanovljeno kao znak, kao ono znacajno. Znacajno je znati za slobodu ustanove, autonomiju univerziteta, za srz zakona o univerzitetu. Znacajno je znati da su ti cinioci univerziteta, tako pokretni, ono sto u njemu takodje traje. Da su stanice, statuti, institucije, zvanja – deo puta. (Da reci ne mogu sada da izraze tu igru pokreta i stanke, ali da su njeno zivo ostvarenje.) Da je tako sa bitnim svake ustanove (mada je to najlakse zaboraviti). A studenti to znaju, jer oni jesu reka koja ozivljava tu postovanja dostojnu starinu koja se javlja u njihovom sopstvenom imenu i u imenu univerziteta. Zato kada se pitamo hocemo li stati na svim stanicama, i hocemo li na njima stati na odredjeni nacin, to moze biti prozeto iskrenim postovanjem i dubokim osecajem odgovornosti. Ne pitamo se pri tom treba li menjati – jer, kao sto rekoh, u ovoj ustanovi, promena je prvina, preimucstvo, prioritet – vec samo kako cemo promeniti, a da to traje, jer ce tek trajanje biti znak promene. Ili, iskrenije, kako cemo i u kojoj meri, koliko duboko postati svesni promene koja se odigrava, ciji smo deo i kako cemo moci da je izgovorimo, a da taj govor ostane takodje njen zivi deo.
Kada pristajemo na to da smo studenti (a to vise nije ono pocetno, uopsteno pristajanje) moramo da znamo odgovornost svoga zvanja (doslovce zvanja). Mozemo da oslobodimo znacenje ovog zvanja tako sto cemo to znacenje znati, tako sto cemo moci i da izgovorimo to znacenje posto smo ga vec spoznali medju nama, ovde i sada. Ta moc je i moranje, ali slobodno moranje.
Ko bi rekao da su predavanja ustanove? Predavanje je pokret, prenosenje znanja, znanje u pokretu. To je, medjutim, pokret koji mora da ispostuje mnoge stanice. Ponekad one preovladaju, pa nam se cini da su stvari obrnute, da su prvo cvrste, a mi pokusavamo da im, promenljivi kakvi jesmo, damo svoj nestalni karakter kako bi ih prepoznali i spoznali. Postoji korpus znanja ogroman, nepregledan, nagomilan. On stoji, a negde na njegovim dalekim krajevima neumorni radnici–istrazivaci buse i kopaju nova, majusna blaga. Njihov kratak vek i njihove kratkodometne moci opterecuju ih u potrazi za znanjem. Cuvari znanja i njegovi predavaci povijaju se od ozbiljnosti i tezine posla. Univerzitet ima svoje profesore. Profesor ima posao ozbiljan i tezak: da postane profesor, da predaje znanje, da ostane profesor...
Smem li da dovedem u pitanje taj prastari odnos profesora i studenta, ili ucitelja i ucenika, ili prenosenja znanja? Kako to da nastaje neko ko zeli da drugog poducava, pa kasnije ova zelja u okviru odgovarajuce ustanove prerasta u zanimanje, u profesiju profesure? Citav proces obrazovanja pokrecu dobro podmazane poluge mehanizma, koji se delom i osamostaljuje: postati profesor na univerzitetu delimicno ima veze sa studentima, ali uspinjanje stepenicama akademske karijere podrazumeva i nesto drugo.

U pogledu ispitivanja reci cu samo ovo: da razlika izmedju stvarnog susreta sa znanjem, sa knjigama koje citamo i samog polaganja ispita ne mora da bude provalija. Mozda ce neko reci da osecaj koji imamo o tome sta i kako znamo uopste nije bitan kada je studiranje u pitanju, pri cemu ce se pomenuti subjektivnost za razliku od objektivnosti onoga ko ocenjuje, kome je to profesija. I tu ce subjektivno znaciti nesto nezrelo, lose, ili, bez negativnog predznaka, jednostavno nebitno. Za studenta, medjutim, nema niceg objektivnijeg od njegovog sopstvenog odnosa prema studiranju, ako objektivno znaci ono na sta nailazimo kao na nesvodivu cinjenicu. Kako cu proceniti svoj rad, u kom pravcu se krecu moja interesovanja i zasto je to tako kako jeste, sve to za mene ide ruku pod ruku sa ocenom koju dobijam na ispitu ili joj cak prethodi. Ili, ta ocena mi je bitna kao znak onoga sto inace osecam/znam da sam savladala tako da mogu da ga podelim sa drugima (na vezbama, predavanjima, u razgovorima sa bilo kim...). Sve ostalo u vezi sa ispitivanjem kao ustanovom pre je zastoj (jer je rutina) nego pokret znanja. Gomilanje podataka koji nam ne znace gotovo nista, rutina koja preti da prekrije svaku oblast naseg delanja istom zamagljujucom opnom.

Koliko su uopste spojivi poduka i znanje? Koje shvatanje znanja je u pozadini shvatanja da se znanje moze prenositi u ustanovi koja se time bavi? Je li Sokratovo poradjanje znanja iz dusa nesvesnih znalaca na pocetku ovog shvatanja? Sistem ocenjivanja i procenjivanja, sistem izbora knjiga, sve to pociva na ovoj prvobitnoj zelji da se poduka i nauka spoje. Da napomenem samo da i knjiga, koja danas dominira organizovanjem nastave, nije oduvek bila u toj meri prioritetan njen cinilac.
Ne moze se sva krivnja za zurbu koja se ocituje na univerzitetu (upisati studente, racunati koliko njih u roku zavrsi fakultet, raspodeliti privilegije samo onima koji postuju rokove i sl., te napraviti sto pre dovoljno strucnjaka koji ce se odmah po zavrsetku studija zaposliti) svaliti na drustvenu uslovljenost. Univerzitet mora da snosi odgovornost za to sto u njemu to pozurivanje i nestrpljenje uglavnom proizlazi iz zastoja u samoj ustanovi. Samo korak deli uspesno predavanje, u kojem se obema stranama smesi znanje, od maskiranog uzivanja u sopstvenom autoritetu i, moram biti gruba, odzvanjanju u potpunoj tisini sopstvenoga glasa. Mozda samo dobra volja i svest o odgovornosti svoga zvanja.
Ako izgleda da u ovom delu teksta mesam dva uvida: od kojih jedan dovodi u pitanje samu ustanovu predavanja i potrebu za njom koja se cini odvec dubokom u nama da bismo je preispitivali, a drugi opisuje cinjenicno stanje te iste ustanove – rado to priznajem. Mora se znati da potreba za promenom na univerzitetu ukljucuje obe ove strane, te da znanje o drugacijem znanju ili jednostavno samo drugacije znanje ispituje mogucnost i moc univerziteta. Kao sto sam vec naglasila, univerzitet je jedan nacin prenosenja znanja. Tradicija nam prenosi izokrenutu sliku, pa kad pogledamo univerzitet i zastanemo da osmotrimo malo detaljnije njegovu organizaciju, ucini nam se da je jedini. I cinimo kao da jeste jedini nacin kada se naknadno pitamo mogu li ostala znanja uopste da se nazovu znanjem.

Prvi plan za pisanje ove studije bio je da ona bude studija, dakle da bude pokusaj upornog sagledavanja onoga sto se promenilo na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu poslednjih nekoliko godina (od 1997, godine mog upisivanja na isti). Studirajuci, na predavanjima, vezbama i tokom pisanja seminarskog rada, susrela sam se sa podacima o srednjovekovnom univerzitetu, koji su mi privukli paznju i usmerili je u pravcu promisljanja onoga sto se zatice na univerzitetu danas, ovde i sada. Tokom prolecnih meseci i pocetkom leta, imala sam jedinstvenu priliku da neke od tih podataka i njima probudjenih poredjenja podelim sa studentima koji su se neposredno suocili sa problemom autonomije univerziteta. Studentski seminar pod imenom Universitas koji se odvijao tih dana ucinio je da kao njegov ucesnik produbim saznanja ne samo podacima sa novih izvora (De Ruzmon, Jaspers i sl., kao i gostujuca predavanja) nego i samom cinjenicom da se odvija. Ono o cemu se govorilo, one reci koje su postajale jasnije i znacajnije omogucile su mi pisanje ove studije, kao nastavka, produzenja, pokusaja da se steceno ocuva, da se odgaji dragoceni osecaj zajednistva u znanju. Nadam se da ce pisanje ove studije moci da izrazi zahvalnost svima onima koji su bili njegov deo.

Univerzitet je autonoman, sto je, izmedju ostalog, nacin da se kaze da je on odgovoran kao ustanova; on ne mora da polaze racuna drugim ustanovama, ali on moze i mora da odgovara onima koji ga cine. Slobodan univerzitet cine slobodni ljudi. Univerzitet je slobodan sve dok svojim ljudima omogucuje da budu slobodni. Da se krecu u znanju, ne da se na njega navikavaju. Ako je ustanovljenost ustanove neophodna, zastoj to nije, a ova se dva ne smeju mesati. Ako je, na primer, neophodno da se predavanja odrzavaju u odredjeno vreme i pod odredjenim uslovima, nije neophodno da budu nepromenljiva i troma poput kakvog spomenika. Postoji jedna plemenita nuznost da niko vise ne veruje da je to tako, da se ove dve stvari ne poistovecuju. Moze se istrajavati u promeni, i u slobodi, a ne u nepokretnosti i okostalosti. Zarad sopstvenog zdravlja (i ovde s namerom govorim o univerzitetu kao o necem zivotnom, jer hocu da naglasim njegovu prvotnu svrhovitost u pojedincu, u coveku koji stupa na univerzitet i na njemu boravi) univerzitet mora da se krece, inace ce se umrtviti, ishlapiti, ostati van svih zivotnih tokova.
Dopustimo sebi da odlucimo sta ce studiranje biti, u okviru onoga sto smo u stanju da u ovom trenutku sagledamo da studiranje jeste i moze da bude. Dopustimo da pre svega nasi postupci (kao studenata, predavaca, buducih predavaca ili zaljubljenika univerziteta), ali isto tako i nase reci, govore o toj odluci, o toj odlucnosti. U jednom trenutku moracemo da osetimo kako svi dosadasnji izgovori vise ne vrede, kako je to vreme proslo, izbledelo, ne drzi nas vise celicnim stiskom, unutrasnjom stegom. Govor o studiranju moze da pomogne da samo studiranje zazivi jednim drugacijim ritmom koji vise odgovara ovom vremenu i ljudima ovog vremena. Studiranje je, u ovom vremenu, jedan od nacina da se pokusaj zahvatanja studiranja prozivi u medijumu reci. I, ako tako odlucimo, moze biti jedan od najpotpunijih nacina.
Tesko je sagledati sta je u nasoj moci a sta ne. Ali pre nego bilo koji pokusaj, to sagledanje nam zadobija vreme da se sada i ovde, bez straha i kao da imamo sve vreme ovoga sveta, zapitamo: zasto studiramo i sta se menja na univerzitetu. Sta moze da se promeni, sta su stanice, a sta zastoji, sta je postovanje, a sta iznudjeno pokoravanje, sta je znanje, a sta zvanje, sta je strucnost, a sta ustrucavanje? To je osecanje ritmicnosti, mogucnost da razlikujemo tako tanane preokrete kojima nas reci vode.
Bez straha, jer niko umesto nas ne moze da presudi jesmo li mi losiji studenti od nekih prethodnih, nosimo li mi to ime sa dovoljno svesti o njegovom znacenju (a tesko da to znacenje uopste trpi ovo naivno poredjenje – »losiji«). Jer pouzdanje u svoje znanje ili znanje o tome sta zelimo da znamo i kako, ne mora da bude na bilo ciju stetu, moze biti umereno i plodno. Umesto trke za sto vise, mozemo dopustiti sebi da produbimo delove znanja koji su nam vec tu, sa kojima se srecemo jos od ranije. Mozemo mnogo bolje da cujemo sta nam predavaci govore, mnogo slobodnije, a i opreznije da sudimo o tome sto cujemo. Mozemo da pitamo hocemo li stati na svim stanicama, jer univerzitet putuje sa nama.