Da li je za nama konacno vreme kada su ljudi, odrasli i mladi, pa i zene i deca, zatvarani, (h)apseni, utamniceni u najboljem slucaju, pozivani u policiju na informativni razgovor (koji je bivao i »korektan«), a samo zato sto su drukcije mislili (pisali) ili pripadali nekoj »nepodobnoj« etnickoj ili drugoj grupi, ukljucujuci tu, razume se, i strane drzavljane. Uz »prinovu« zatvor, s dobrim razlogom opstajava i dalje nasa rec tamnica ili arapsko-turska (h)aps, (h)apsana, a u njima su i dalje zatoceni suznji.
Tamnica (tavnica) – vec ime joj ne obecava nista dobro – u srpskom srednjem veku je mesto zatvaranja i izdrzavanja kazne; bivale su obicno po tvrdjavama, kulama, u sklopu manastirskih kompleksa, pa i po kucama. Tamnicom je nazvana i pecina u koju su braca zatvorila Nemanju. Bio je sirok krug onih koji su raspolagali tamnicama, ali Dusanov zakonik zabranjuje vlasteli i kefalijama (najvisi predstavnik lokalne uprave) da prime necijeg coveka u tamnicu »bez pisma careva« (cl. 184). Jos je siri krug uzroka zbog kojih se moglo dopasti tamnice; od nevere (tj. neposlusnosti i uskracivanja duzne sluzbe) do dugovanja privatnom kreditoru. Ipak, tamnica u srednjem veku nije bila institucija za dugotrajno izdrzavanje kazne; najduza predvidjena kazna tamnice bila je tri godine.

Lica zatvorena u tamnici mogla su biti vezana; suzanj (od uza kojim je bio vezan) ili okovana u gvozdje (negve). U polozaju suznja mogao se naci svaki covek, od zarobljenog vladaoca do seljaka uhvacenog u vreme vojnog pohoda (za razliku od starog veka kada su citavi narodi odvodjeni u ropstvo). Gospoda i ugledni ratnici drzani su u suzanjstvu dok se za njih ne bi platila otkupnina, a mali ljudi su neretko postajali robovi, odvlaceni u daleke zemlje i prodavani (narocito u vreme turskih provala). U vizantijskim ratovima sa balkanskim hriscanima uhvaceni protivnici nisu zarobljavani vec su, zbog pripadnosti istoj veri, samo svlaceni do gole koze i pustani. Pitanje zarobljenika potezalo se u svim mirovnim ugovorima Dubrovnika sa susedima. Po pravilu se ugovorom o miru predvidjalo pustanje zarobljenika. Briga o utamnicenima spadala je medju duznosti poboznih hriscana, pa su clanovi crkvene hijerarhije, pre svega episkopi, obilazili mesta tamnovanja, zauzimali se za to da se suznjima sudi u odredjenom roku ili su o tome obavestavali vladara. Na Veliki petak sam vizantijski car posecivao je tamnice i prao noge suznjima. Srpsko srednjovekovno zakonodavstvo racuna sa bezanjem zatvorenika i predvidja pravo azila na carevom i patrijarhovom dvoru (cl. 113).
O turskim zatvorima – (h)aps, (h)avs, (h)avst, uz koje i dalje »koegzistira« stara tamnica, najvise svedoce narodna pesma i kasniji narativni izvori. Tamnica je tu kuca »mracna«, »tamna«, »prokleta«, »jama bezdanica« (»Nikad sunca, a nikad mjeseca«). A posto su suznji bili okovani u bukvalnom smislu reci, u tamnicu bi ih »bacili«, pa frazi »baciti u tamnicu« odgovara fraza »vaditi« ili »izvaditi iz tamnice«. Ukoliko nije postojala zelja da »ostanu kosti u tamnici«, suznjima se obicno davao hleb i voda, jer tamnica je, pre svega, bila kazna i osveta. U mirnim vremenima, medjutim, u drzavnim tamnicama bilo je nesto bolje; Marko Miljanov ukazuje kako su Turci dozvoljavali narodu, i srpskom i arbanaskom, narocito o praznicima, da donosi suznjima hranu i djakonije.
Roblje se moglo osloboditi tamnice prelaskom na islam (kao sto su ucinili cuveni hajduci braca Socivice), otkupom – novcem, oruzjem, nakitom, odelom, konjskom opremom, konjem – ili zamenom. Neotkupljeni suznji bi skoncali u tamnici ili su prodavani kao roblje.
Jos Dusanov zakonik dvoji batinanje od telesnih kazni: »Pijanica otkuda ide i izazove koga, ili posece, ili okrvavi, a ne do smrti, takovomu pijanici, da mu se oko izvadi i ruka odsece... Akoli pijan zadere, ili kapu komu skine, ili drugu sramotu ucini, a ne okrvavi, da ga biju, da se udari stapovima sto puta, i da se vrgne u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice, i da se opet bije i pusti« (cl. 166).

I turski zakoni su jasni; batinanju, uz novcanu kaznu ili samo novcanoj kazni podlezu laksi prestupi; s tim sto se telesna kazna – kod kradje konja, na primer – mogla ponekad zameniti novcanom. Tezi prestupi podlegali su telesnim kaznama – sijasetu. Postoji i poslovica: »Zlo cinio sijaset primio«. A drugo znacenje ove reci – mnostvo, dolazi, smatra se, otuda sto su telesne kazne izvrsavane javno (sto se i danas cini u pojedinim zemljama) na »sijaset – mejdanu«, u prisustvu mnostva ljudi. U savremenom turskom rec sijaset znaci politika, diplomatija, odnosno spretnost.