Zivorad Kovacevic

Posle 24. septembra i 5. oktobra nasa tema glasi nesto drukcije: Jugoslavija i svet 2001.* Sve sto smo napisali i predlagali pre pola godine i sto pise u knjizi koja je pred vama stoji i dalje, ali sada to postaje, i to po jednom vrlo ubrzanom scenariju, sasvim realno i moguce.
Sto se tice osnovne spoljnopoliticke orijentacije i prioriteta, tu dilema skoro da i nema, pa ne verujem da ce biti velike diskusije i krupnih razlika – taj put je jasno trasiran. Namecu nam ga situacija i sama medjunarodna zajednica u koju zelimo da se vratimo. Kljucne tacke su, po svemu sudeci, sledece:
• sto brzi izlazak iz izolacije (prijem u UN, u MMF i Svetsku banku, u OEBS, pa u Savet Evrope, uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Nemackom, Francuskom, Velikom Britanijom i SAD);
• naglasena evropska orijentacija;
• normalizacija odnosa sa susedima, novim i starim;
• prevazilazenje nesporazuma i stabilizovanje odnosa sa SAD;
• dobri odnosi sa Rusijom;
• normalni odnosi sa svima ostalima, bez pretenzije da vodimo bilo kakvu globalnu politiku.
Medjutim, ako nam je okvir nove spoljnopoliticke situacije takoreci nametnut, ostaje nekoliko otvorenih pitanja koja nisu sva u sferi spoljne politike u uzem smislu, a od cijeg resavanja moze zavisiti brzina i stabilnost procesa reintegracije u medjunarodnu zajednicu. To su: Crna Gora, Kosovo, Haski sud i sukcesija.

Crna Gora

Odnosi sa Crnom Gorom se moraju srediti. Ne sme se dozvoliti da oni postanu ozbiljan spoljnopoliticki problem. To zahteva strpljenje, toleranciju i pragmaticnost na obe strane. Zahvaljujuci medjusobnom prepucavanju, pocelo je vec da se stvara opasno anticrnogorsko raspolozenje u Srbiji i antisrpsko u Crnoj Gori. Treba smirivati loptu. Dobar pocetak na tom putu su razgovori izmedju vladajuce crnogorske koalicije i DOS-a i zakljucak da eksperti pocnu da rade kako bi se pripremili razgovori izmedju legitimnih predstavnika Crne Gore i Srbije posle izbora krajem decembra. Medjutim, samo sto su Vujanovic i Djindjic dali vrlo konstruktivne izjave, neki stranacki lideri i neki mediji u Beogradu i Podgorici vec su opet dolili malo ulja na vatru. Dogovor je objektivno moguc jer izgleda da pozicije nisu suvise udaljene, sem na pitanju medjunarodnog priznanja dveju clanica buduceg saveza. U Srbiji se mora prihvatiti da je Crna Gora vec ostvarila visok nivo fakticke samostalnosti od kojeg nece sigurno ici natrag, a u Crnoj Gori da njihova medjunarodna politicka i ekonomska pozicija nije vise ista kao pre izbora. Zato nije bio mudar zahtev da se sa prijemom SRJ u UN priceka do isteka razgovora, jer je jasno da je to za SRJ, ukljucujuci i Crnu Goru, neophodan prvi korak na putu izlaska iz izolacije i da pitanje sedista Crne Gore u UN zavisi od toga sta proistekne iz dogovora o medjusobnim odnosima Srbije i Crne Gore i njihovom buducem statusu. Nasi novi susedi, koji su do pre mesec dana podrzavali neku vrstu formalnog prisustva Crne Gore u UN, sada zdusno podrzavaju prijem SRJ. Cini se da nije uputno insistirati na referendumu ili pretiti njime sa bilo koje strane, jer bi referendum pre dogovora samo pojacao podele i tenzije u Crnoj Gori, sa opasnim potencijama. Sasvim je drugo ako u narednim mesecima do dogovora dodje, pa se sa tim izadje na referendum.

Kosovo

Kosovo ostaje problem sa kojim cemo ziveti u citavom narednom periodu. Osnova naseg pristupa treba da bude ono sto je rekao predsednik Kostunica – striktno izvrsavanje Rezolucije 1244 – mi svoj deo, a medjunarodna zajednica svoj. Status Kosova ostaje do daljeg onakav kako je, makar delom i ambivalentno, definisan Rezolucijom. Nije u pravu Demaci da je to list papira – to je jedina osnova na kojoj se moze graditi neki modus vivendi izmedju Srba i Albanaca za dogledni period, odnosno izbeci nove tenzije koje ipak u ovom trenutku ne mogu dovesti do saglasnosti Srba, Albanaca i medjunarodne zajednice. Najvaznije je sada da se konsoliduje efikasna i nepristrasna medjunarodna uprava koja ce obezbediti da se svi na Kosovu, a sada u prvom redu Srbi i drugi nealbanci, osecaju bezbedno, da na Kosovu zavlada mir, zakon i atmosfera sigurnosti i nediskriminacije i da se stvaraju uslovi za postepeni povratak Srba. Ako su lokalni izbori bili zakazani u vreme Miloseviceve vladavine i Srbi ih bojkotovali, treba naci nacina da Srbi ipak dobiju svoje izabrane predstavnike. Nisu prihvatljivi zahtevi za odrzavanje parlamentarnih ili cak predsednickih izbora na prolece, jer bi to dovelo u pitanje suverenitet Jugoslavije, koliko god on sada bio formalan. Svi pozdravljaju da su na izborima pobedili umereni Albanci; oni, razume se, imaju pravo da zastupaju nezavisnost Kosova, ali nije realno da se o tome povedu pregovori izmedju Beograda i Pristine, jer su stavovi potpuno suprotni. Bolje je ostvariti prakticnu komunikaciju sa pragmaticnim ciljevima olaksanja tenzija i zastite ugrozenih. Nije dobro ni da razna medjunarodna tela ili pojedini portparoli govore o nekoj uslovnoj nezavisnosti – jednostavno za sada ne treba pokretati pitanje statusa Kosova. Medjunarodna uprava na Kosovu ostaje u doglednom periodu. Cini se takodje da nije dobro da tamo ostane Bernar Kusner i da je bolje da bude sto pre zamenjen nekim koji bi bio prihvatljiviji sagovornik i uzivao vise poverenja medju stanovnicima Kosova.

Haski sud

Haski sud ostaje vazan uslov nase pune reintegracije u medjunarodnu zajednicu. Medjunarodni faktori, ukljucujuci SAD, pokazali su razumevanje za stav predsednika Kostunice da izrucenje Milosevica nije nas prioritet. Na kraju krajeva i Amerikanci i Evropljani nisu uhapsili Karadzica iako je na teritoriji pod njihovom kontrolom, jer su smatrali da to moze ugroziti krhke odnose u BiH i dovesti u pitanje bezbednost njihovih vojnika. Treba znati da je to ipak grace period i da puna saradnja sa Haskim tribunalom ostaje medjunarodna obaveza SRJ utvrdjena Dejtonskim sporazumom i uslov za skidanje spoljnog zida sankcija, ali i preduslov stabilizovanja odnosa sa susedima (promenjeni odnos Hrvatske prema Hagu jako je doprineo njenoj medjunarodnoj afirmaciji). Pozdravljena je izjava Kostunice o spremnosti da se ponovo otvori kancelarija, kao i izjava o odgovornosti srpske strane za pocinjene zlocine.
Mnogi smatraju da je bitnije da se krivcima sudi nego gde se sudi. Videcemo u kojoj ce meri i u kojim slucajevima biti moguce da sudjenje kod kuce zameni izrucenje Hagu. Ako se i sudi ovde, suditi se mora ne samo za kriminal pocinjen prema sopstvenom narodu, vec i za zlocine koje su u ime tog naroda pocinili prema drugima. Nama je neophodno suocavanje sa istinom – meni se licno dopada Svilanoviceva ideja na Radiju Slobodna Evropa o formiranju komisije za istinu (o njima, ali i o nama).
U svakom slucaju, kontraproduktivno je dovoditi u pitanje legitimitet i opravdanost Haskog tribunala u celini.
• Haski sud je obrazovan na osnovu konsenzusa svih stalnih clanova Saveta bezbednosti u legalnoj proceduri;
• zlocini ne mogu ostati nekaznjeni;
• treba sami da budemo zainteresovani da se krivica individualizuje;
• iako se nepristrasnosti Suda ima sta prigovoriti (na primer, glatko odbacivanje odgovornosti NATO-a za bombardovanje civilnih objekata), on svakako nije osnovan protiv Srba (sada je najvise Hrvata pred Haskim sudom).

Sukcesija

Sukcesija je jedan od preduslova za skidanje spoljnog zida sankcija, ali i tu ce verovatno biti dovoljno da pregovori pocnu na bazi ravnopravnosti bivsih republika, odnosno uz prestanak insistiranja na kontinuitetu SRJ sa SFRJ, sto je izjavom predsednika Kostunice vec ucinjeno.

Prioriteti

Ako resavanje ova cetiri pitanja dovedemo do stepena opste prihvatljivosti, onda ce nasi neposredni i dugorocni prioriteti biti lakse i brze ostvarivani. Brze nego sto je iko mogao ocekivati, u UN je doslo na dnevni red pitanje prijema SRJ, uz saglasnost stalnih clanova Saveta bezbednosti i podrsku nasih suseda. Koliko to sad sve izgleda jednostavno. Ovaj forum vec sest godina tvrdi da treba da se odreknemo ideje da smo mi jedini naslednik bivse SFRJ i da, kao i svi drugi nastali na tlu bivse drzave, treba da stanemo pred salter za prijem u UN. Bulatoviceva vlada u ostavci je protiv ulaska SRJ u UN, a Glavni odbor SPS-a tvrdi da je to krsenje Ustava Srbije. Srecom da njih niko vise nista ne pita, jer po njima mi se nikad ne bismo vratili u UN i svet. Predsednik Kostunica je u proteklih trinaest dana imao vise kontakata i na visem nivou nego prethodni rezim za trinaest godina i sad zele da ubede nekog u ovoj zemlji da to nije dobro.
Otvoren nam je i najvazniji put – u Evropu. Pakt za stabilnost jugoistocne Evrope, OEBS, Savet Evrope, pa sve do kandidature za Evropsku uniju. Ovo poslednje, i najvaznije, ne treba uzeti olako. Ako su otklonjene neke politicke smetnje, nisu mnoge druge. Uslovi su poznati, oni su potpuno prihvatljivi i nama samima neophodni, ali nisu nimalo laki i mi smo za njihovo ispunjenje sada veoma nespremni. To ce biti dug i naporan put za koji se treba dobro pripremiti. Te pripreme treba da pocnu odmah: institucionalno se za to posebno organizovati, pripremati harmonizaciju zakonodavstva, odvajati neke postojece i odgajati nove kadrove, prouciti dobro kopenhaske kriterije itd. I Brisel i zemlje clanice su spremne da maksimalno pomognu.
Moramo uciniti napor da normalizujemo odnose sa SAD. Postoji u nas jak antiamerikanizam i uopste antizapadno osecanje. To se moze razumeti posle proslogodisnjeg bombardovanja, ali je na tome stari rezim gradio svoje glavno propagandno uporiste. Antiamerikanizma ima dosta i u Evropi, ali oni usko saradjuju na svim poljima sa Amerikom. U svom prilogu o odnosima sa SAD rekao sam: »Opozicija nikako ne bi smela da se pridruzuje tom opstem patriotskom horu protiv Zapada i Amerike. To, razume se, ne znaci da ne treba biti kritican prema nekim neprihvatljivim postupcima medjunarodne zajednice i SAD, ali razumno kritican. Iako do promena mozemo doci pre svega sopstvenom politickom borbom, bez podrske i simpatija sveta i posebno SAD mi se ne mozemo osloboditi okova izolacije i krenuti putem preokreta«. Forum za medjunarodne odnose je u svom dokumentu »Kojim putem u Evropu i svet« od pre vise od godinu dana istakao: »Jugoslavija mora da se zalozi za sto hitnije normalizovanje odnosa sa svim drzavama sa kojima su oni prekinuti ili poremeceni, posebno sa SAD, sa kojima smo bili u prijateljskim i saveznickim odnosima jos od poslednjih decenija proslog veka. Danas gotovo sve zemlje sveta, velike i male, razvijene i siromasne, veliki ili najveci deo svojih nacionalnih interesa ostvaruju putem razvijanja saveznickih ili partnerskih odnosa sa SAD«.

Susedi

Normalizacija odnosa sa susedima je jedan od apsolutnih prioriteta. Postoje svi uslovi da se tome sto pre pridje i da se prepreke, uz medjusobnu spremnost za kompromis, otklanjaju. Meni pregovora je jasan: granicna pitanja (u stvari manji granicni problem sa Makedonijom i Prevlaka), stvaranje uslova za povratak izbeglica, efikasna zastita manjina, olaksanje viznog rezima sa orijentacijom na ukidanje viza, dvojno drzavljanstvo itd.
• Trebalo bi sto pre otvoriti dijalog sa svima, pri cemu je najjednostavnije prici odmah punoj normalizaciji odnosa sa Makedonijom i uspostaviti diplomatske odnose sa Slovenijom;
• Bosna i Hercegovina je pravi test spremnosti SRJ da u punoj meri podrzi Dejton i izvrsi preuzete obaveze. Ako to ucine Hrvatska (koja se vec jasno deklarisala) i SRJ, poseban interes za Herceg-Bosnu odnosno Republiku Srpsku ce biti lakse i bez vecih problema realizovati; kratka poseta predsednika Kostunice Sarajevu i razgovori sa troclanim Predsednistvom su jako dobar korak u tom pravcu. Uspostavljanje normalnih diplomatskih odnosa je obaveza koju su Milosevic i Izetbegovic preuzeli pismom Kristoferu. Obe strane treba da odustanu od tuzbe i protivtuzbe Medjunarodnom sudu pravde;
• sa Hrvatskom je proces normalizacije vec bio otpoceo i posle promena u Srbiji moze biti jako ubrzan. U Srbiji nije dobro primljena izrazita uzdrzanost, pa i zajedljivost hrvatskih medija u odnosu na rezultate izbora u SRJ. Postoji verovatno neka vrsta zavisti pa i bojazni (kao i u Crnoj Gori) da vise nece biti pretezni miljenici medjunarodne zajednice. Sad su potrebni gestovi razumevanja i dobre volje sa obe strane;
• uputnije je ici na bilateralnu saradnju i odnose; projekti i seme multilateralnih sporazuma i regionalnih struktura (Bilt itd.) samo unose sumnju i otezavaju uspostavljanje normalnih odnosa i saradnje;
• multilateralna ekonomska saradnja je najlaksa kroz zajednicke projekte u okviru Pakta za stabilnost;
• u privlacenju privatnog kapitala zemlje regiona ne bi trebalo da konkurisu jedna drugoj, vec da ponude siru ekonomsku zonu, ekonomski identitet regiona i vece trziste za ulaganja;
• treba sirom otvoriti druge kanale komunikacije i saradnje – u kulturi, u nauci, u sportu, izmedju srodnih politickih stranaka, izmedju nevladinih organizacija (to je jedino zivelo tokom citavog ovog perioda).
Odnosi sa starim susedima su ne manje vazni. Na izvestan nacin mozda se izdvaja vaznost odnosa SRJ i Madjarske. Madjarska je, konacno, jedina NATO zemlja koja nema vize sa SRJ i koja je objektivno vrlo zainteresovana da Jugoslavija sto pre izadje iz izolacije (iako se madjarska vlada nije uvek tako ponasala). Postoje svi uslovi da Madjari u Vojvodini budu zaista most saradnje izmedju dveju zemalja. Opasnost da nas izolovane zaobidju glavni evropski putni pravci valjda je nedavnim promenama otklonjena, tako da je moguce zajednicki pripremati projekte za modernizaciju autoputa E-5, zeleznice, plovidbe Dunavom i ekoloske zastite. Sa Grckom odnosi nikada nisu ni bili potpuno prekidani i, u novim uslovima, dobijaju na znacaju i za njih i za nas. Treba razmisliti sta se moze uciniti na normalizaciji odnosa sa Albanijom. Ne bi nam pala kruna s glave da mi damo inicijativu za normalizaciju odnosa. [...]

*) Prilog zajednickom sastanku Foruma za medjunarodne odnose i Centra za antiratnu akciju, odrzanom u Medija centru, 2. novembra 2000. godine.