Posto je nase stolece, posle sloma komunistickih sistema, fakticki doslo do svog kraja, obuzima me duboka melanholija. To ne znaci da tugujem za tom bednom epohom koja ce s pravom nestati u orkusu istorije vec mi je zao onih mnogih ljudi koji su potpuno besmisleno zrtvovani za izopacene nacionalne ili socijalne utopije. Vec sam hteo da napisem »pogubljeni«, jer bi taj izraz bolje odgovarao cinjenicnom stanju. Ali i ovako se zna sta sam time hteo da kazem. Unistenje na milione ljudi ne stoji ni u kakvoj pravoj srazmeri ili zapravo u bilo kakvoj srazmeri sa takozvanim nacionalnim ili socijalnim napretkom, kojem su oni posluzili kao topovska hrana.
Moj profesor biologije u Drugoj beogradskoj gimnaziji zvao se Simonovic. Bio je to jedan omanji covek koji je hodao prav kao sveca i uvek se odevao besprekornom staromodnom elegancijom. On je uvek nosio sivo odelo s prslukom, gamasne preko uglacanih cipela, a kravatu bi uvek pricvrstio iglom–pribadacom s jednim sjajnim belim biserom. Uz to je isao i obavezni stap sa srebrnom drskom, koji je uvek nosio sa sobom, ali ne zbog toga sto bi mu bio potreban pri hodanju vec da bi svom koraku pridao nesto vise poletnosti. Simonovic je bio pravi liberal; on je sa gotovo vernickim zarom verovao u nezadrzivi napredak covecanstva, sto je u mracnim tridesetim godinama bila svojevrsna hrabrost. Za njega se razvoj covecanstva odvijao tokom miliona godina, od prve amebe koja je plivala u toploj vodi preko bezbroj vrsta zivotinja, koje su najpre zivele u vodi i potom se nastanile na kopnu, sve do coveka, krune stvaranja, do coveka, dakle, koji ce svojim razumom biti u stanju da uredi zivot na ovoj nasoj lepoj, sarolikoj zemlji. 
Slicne poglede zastupao je i moj profesor istorije, cije sam ime zaboravio. On je bio ruski emigrant; bio je socijaldemokrata ili, kako je sam za sebe govorio, menjsevik, dakle pripadnik jedne toboznje manjine u okviru raspolucene partije, u kojoj su boljsevici ubrzo vodili glavnu rec. Uvek je nosio crno odelo, kao da je u zalosti. Samo kada je govorio o humanistima krajem srednjeg veka, o renesansi ili o razdoblju prosvetiteljstva, njegovo bledo lice bi se odjednom razvedrilo. O velikim masakrima istorije nije rado govorio.
O cemu se radilo u Punskim ratovima nije me mnogo zanimalo. Cak sam podozrevao da to cak ni sami protagonisti nisu znali koji su se sve ogorcenije borili jedni protiv drugih. Kod velikog pohoda Hanibala bilo mi je zao slonova, koje je terao preko hladnih Alpa, da uz njihovu pomoc savlada i potcini Rimljane. Nisam mogao da nadjem nikakav smisao u osvajackim poduhvatima Aleksandra Velikog, Cezara, Luja XIV, Fridriha I i Napoleona, ali sam se divio Sokratu, Leonardu da Vinciju, Galileju i Volteru, o kojima je moj profesor istorije mnogo zivlje govorio nego o Tridesetogodisnjem ratu, koji ocigledno ni on nije razumeo.
Ta dva profesora bili su pravi humanisti i kosmopoliti; oni su u meni probudili veru u dobra ljudska svojstva. Medjutim, onih osam godina koje sam proveo u gimnaziji nisu bas isli naruku tome da u meni pojacaju tu veru. Hitler je u Nemackoj stvorio koncentracione logore, a Staljin nesto kasnije u Sovjetskom Savezu takozvane gulage, u koje su isprva otpremali sve prave ili navodne protivnike, a zatim cele narode i cele grupe naroda, koji su im stajali na putu da ostvare svoje nebulozne rasisticke ili socijalisticke ideje. Sve se to desavalo u tajnosti, ali ipak pred ocima celog sveta, koji je revnosno gledao u stranu da ne bi morao na to da reaguje.
Spektakularna masovna ubijanja neslucenih razmera pocela su pak tek sa izbijanjem Drugog svetskog rata, u koji su bili uvuceni i dosadasnji posmatraci. Secam se naslovne strane beogradske Politike, koja je bila na glasu kao liberalni list. Radilo se o jednom izvestaju o bitki na Marni u maju 1940. gde su vec u Prvom svetskom ratu vodjene teske borbe i u kojoj je sada opet plivalo na hiljade leseva. Fotografija na kojoj su se videli mnogi raskomadani i naduveni ljudski lesevi podstakla me da napisem pesmu protiv rata; ja nisam hteo da umrem na taj nacin. Tu pesmu sam procitao na literarnom matineu u mojoj gimnaziji i cinilo se da je ostavila dubok utisak na moje skolske drugove. Posle toga smo nastavili da zivimo nas mali, ali unekoliko srecan zivot, sve dok rat nije i nas zahvatio. Upravo sam se spremao za maturu, kada su 6. aprila 1941, bila je nedelja, Beograd u ranu zoru, bez objave rata, napale nemacke stuke. Tada sam prvi put izbliza video mrtvace, zrtve rata, ali to nisu bili vojnici nego civili, mladi i stariji muskarci, zene i deca.
Zitelji Roterdama, Koventrija, Hamburga i Drezdena doziveli su nesto slicno, ukoliko su uopste preziveli bombardovanja svojih gradova. Statistike ne krvare, rekao je nepravedno napola zaboravljeni Artur Kestler, samo je primer ono sto broji, sto je vazno. Mi Evropljani, svejedno u kojem kutku naseg kontinenta da zivimo, odista ne mozemo da se pozalimo na pomanjkanje ocevidnih primera dobro organizovanog terora drzavnog pokreta sa njegovim nasilnickim vojnim aparatom. Sve je to bogato dokumentovano, ali ko za to mari, ko se bavi i razmislja o tome, sem nekoliko naucnika? Mnogi pisci, medju njima i mnogi dobri, pisali su o svojim iskustvima sa nasim stolecem, ali izgleda da se iskustvo ne dâ prenositi, jer inace ne bismo bili dospeli tamo gde smo bili pocetkom naseg stoleca.
Po prvi put posle rata ponovo osecam strah suocen sa raspojasanom silom, proganjanjima, ubistvima i umorstvima, sa svim onim sto je bilo uobicajeno u tridesetim godinama. Naravno da je u zadnjih pedeset godina u svetu bilo ratova, krvavih pobuna, terora od strane verskih i drugih fanatika, bede i masovnih ubistava, ali ne u zapadnim delovima Evrope. Jedina zasluga Sovjetskog Saveza bila je da su u demokratskim drzavama, koje su bile utemeljene na takozvanom kapitalistickom sistemu, iz straha pred idejom komunizma, ubrzane socijalne reforme, a njegov najveci zlocin sastojao se, ako se prenebregne surovo ugnjetavanje stanovnistva pod njegovim okriljem, u tome da je do krajnjih mogucih granica diskreditovao sve socijalisticke ideje, tako da se danas gotovo niko ne usudjuje da se deklarise kao levicar, sem u poverenju.
Propast komunistickog sistema pripremila je plodno tlo za vaskrsavanje nacionalistickih ideologija raznih vrsta, koje su tokom naseg stoleca u nekoliko navrata gotovo potpuno unistile nas kontinent. Sada ponovo pocinju, napola prikriveno ili sasvim otvoreno, da deluju i prete da nas dovedu do ruba pakla.
Iako ne zelimo da se pridruzimo larmojantnoj tuzbalici ekstremnih pesimista kada je rec o kulturi, niti da se uzivimo u ulogu proroka propasti, moramo ipak da konstatujemo da je u Americi u naletu krajnje reakcionarna desnica, da se u arapskim drzavama vehementno siri najmracniji fundamentalizam i da je kod nas u Evropi prastaro fasisticko misaono dobro ponovo postalo aktuelno, sto je na sve strane dovelo do jacanja svakojakih populistickih »pokreta«, dok je na Balkanu izazvalo jedan brutalni rat, ciji protagonisti prenebregavaju sve norme covecnosti.
Istorija naseg stoleca je istorija ljudske podlosti i gluposti. Glupost se poput kakve crvene niti provlaci kroz celu povesnicu covecanstva, ali je tek u nasem stolecu, zahvaljujuci tehnickom razvoju, dozivela ubitacnu koncentraciju. To sto smo jos zivi, ima da zahvalimo otporu razuma.
Na kraju stoleca dospeli smo do jedne mrtve tacke, a da se od nje odvojimo i nasoj deci i nasim unucima obezbedimo zivot, za to postoji samo jedna mogucnost. Moramo biti spremni da se i nasim zivotom zalozimo za staromodne humanisticke pojmove kao sloboda, istinska demokratija, kriticki razum, ljubav prema bliznjem i tolerancija.

*) Iz: Milo Dor, Bec, juli 1999, Kov, Vrsac 1999, str. 93–99.