Sa malim zakasnjenjem pisem kako bih dopunio separat posvecen disidentima. Dobro i iscrpno uradjen, najverovatnije nenamerno, poneo je sa sobom neke propuste i praznine kojima bih zeleo da poklonim svoje pamcenje i paznju. Naime, u navedenom tekstu o disidentima, nedostaju – prema mom misljenju – cetiri zanimljiva autora otporu etatizma i drzavnim strukturama. To su Slavko Bogdanovic, Miroslav Mandic, Roza Sandor i Vujica Resin Tucic. Njihovo delovanje u kulturi Novog Sada, u javnim i drustvenim prostorima pocetkom sedamdesetih, izazvalo je paznju politickog vrha na celu sa Josipom Brozom i Mirkom Canadanovicem i osudilo ih na kazne zatvora. Njihovo delovanje bilo je izrazeno u casopisima Index, Polja, Uj Simpozion i na Tribini mladih, oko koje se stvarala politicki angazovana energija i umetnost kroz grupe »Januar–februar«, »Kod«, »E-Kod« i pojedince kao sto su Slobodan Tisma, Oto Tolnai, Zelimir Zilnik, Mirko Radojicic... Najjednostavnije receno, bila je to atmosfera negovanja permanentne revolucije. Miroslav Mandic osudjen je, zbog teksta »Pesma o filmu«, na godinu dana zatvora (izdrzao devet meseci). Slavko Bogdanovic je uznemirio javnost tekstom »Underground Tribina mladih« u listu Student. Roza Sandor je napravio humoresku o nesvrstanima, osudjen je, ali je otisao u inostranstvo i kaznu nije izdrzavao. Vujica Resin Tucic osudjen je na tri meseca zbog porodicnog filma na kojem se vidi Karl Marks i nekoliko praznih tanjira na stolu. Za vreme projekcije viknuo je: »vratite« – mislio je na kadar – »tog kretena«. Kako je osudjen, na volseban nacin je i pusten odlukom politickih mocnika u Vojvodini.
Bilo je otpustanja sa posla, zakucavanja redakcija daskama, izbacivanja iz partije, medijskog optuzivanja za disidentstvo i protivnistvo drzavi. Uklonjena je citava scena kako bi patriotska osecanja bila zasticena i spasena.
»Celokupna slika u Novom Sadu sedamdesetih bila je prozeta iritiranjem estetike, drustva i politike«, rekao je jednom prilikom Zvonko Makovic, »kao nigde u Jugoslaviji«. Mnogo manifestacija, mnogo manifesta i pisama upuceno je protiv okorele vlasti prema slobodi. Napisano je mnogo tekstova, napravljeno je nekoliko pozorisnih predstava i izlozbi koje su dale doprinos osvescivanju stanja u drustvu. Negovao se anarhizam i nihilizam prema licemerizmu drustva; boreci se protiv ideologija, izrodila se definicija »zivota–umetnosti«, sada. Kroz zajebanciju ponizena je i depetrifikovana vlast. Bila je to andergraund pobuna protiv laznog reda i mira.
Cetiri pomenuta stvaraoca umnogome su zaboravljena.
Izostavili su ih u dokumentima, u feljtonima i pamcenjima... Intonacije proteklog vremena (istorije) napravile su tipicnu selekciju kulturolosko-socioloske stimulacije jednih i destimulacije drugih. Nestalo je interesovanja hronicara za dogadjaje sedamdesetih u Novom Sadu. Istrazivanja i verifikacije kao da su pali na same aktere i ucesnike doba u kojem se poverovalo da je moguce promeniti svet. Navedeni odmetnici dostojanstveno su presli u tihovanje. Nisu od sebe napravili zvezde niti od disidentstva kapital. Nastavili su da rade zapoceto odupiruci se i dalje autoritetima i vremenu bezosecajne manipulacije politike.
Vreme je postalo surovo. Eliminise. Cak i tamo gde bi se mogli nadati korektnosti nailazimo na izdaje, neprobudjenost, tendencije... Ali, pojedinci nikad ne umiru niti zastarevaju. Disidentstvo je bila privilegija totalitarnih sistema. Sada je nastupila demokratija. Otvorenost drustva i svest da je moguce apologirati one koji su u teskim vremenima mogli da kazu – Ne!