Ove jeseni, Srbi, narod, najzad su docekali da budu neposredni kreatori istorije. Najavljenog »Dana D« sve se brzo preokrenulo, bivsi komunisti postali su demokrate, a bivse demokrate postaju neolevicari, gradeci fenomen zaraze srecnih revolucionara. Svi ucesnici te nase autenticne revolucije od 5. 10. 2000. traze neku spomenicu, mesto u Novoj vladi, pohvalu hrabrosti. U milimetar se meri ko je koliko bio udaljen od mesta istorijskog preporoda Srbije (ulazna vrata Savezne skupstine), koliko je ko izlio suza, a koliko je tezinski povracao otrov bivseg rezima (suzavac), a ko (nije–jeste) vratio »uspomenu«, od bivsih kraljeva – stolicu, lampu, kanabe iz zapaljenog parlamenta.
U dnevnoj stampi, ali i u ozbiljnim casopisima pojavile su se teorijske implikacije razjasnjenja »Dana D«, sa polarizacijom na one koji govore o »istinskoj« i druge, koji je zovu »lazna« revolucija. Ali, bez obzira na ono sto ce tek buduce vreme reci o nasem revolucionarnom oktobru, sve u svemu, to je pre licilo na neku seansu kolektivnog »primalnog krika« i terapeutskog samooslobadjanja srpskog gradjanstva od tiranije vodje prethodnog vremena, kada smo kao nacija vise od deset godina od ovog naseg »induktora« svakodnevno primali sizoidne poruke: da smo kao narod izabranih pravednika, svetle (nebeske) buducnosti, ali i narod izdajnika, unutrasnji neprijatelji, ubice, fasisti... Sizmaticni raskol izmedju optuzbi i pohvala nacije, kao osnovne tehnologije vlasti od naseg bivseg vladara, ali i od sudbine nestvarnog zivljenja (od »nista« daj bar »nesto«) ucinilo je da nase gradjanstvo, u kojem je bila presecena svaka komunikacija izmedju pojedinaca i bez javnog mnenja, oboli od separativne krize. Kao da smo svi imali istu dijagnozu: »ako nisi vec lud, onda jesi stvarno lud«.
U cemu, dakle, lezi tajna zagonetke nase cudesne »beskrvne« revolucije? Upravo u noci sa petog na sesti oktobar, kada je doslo do iznenadnog »a-ha dozivljaja«, preokreta mentalnog stanja stvari i njihovog poretka, odnosno prelaza nacije iz jednog stanja »istorijskog gresnika« u drugo stanje samopreobrazaja i sticanja punog samopouzdanja. Te noci iskocila je iskra jednog Novog doba, kao jedna alternativa prethodno osiromasenom humanizmu u Srbiji, istina jos uvek neobicno krhke buducnosti.
Ozbiljni analiticari promena u beogradskom »Danu D« razmatrace temeljnu drustvenu, politicku, pa i socijalnu revoluciju, ne zanemarujuci njene specificnosti – Dan kada je duh izasao iz boce i kada je doslo do masovnog humanistickog preobrazaja gradjanstva. Revolucija je istinski rodjena iz radosti, a ne iz zrtve. Potvrdjena je stara teza da sustina svake revolucije nije promena upravljanja, vec promena u coveku.
Ali, ako je ovo bila narodna revolucija, gde je »narodni lik« – pionir promena? Kome je dodeljena uloga revolucionarnog subjekta u Srbiji?
Kazu da smo mi mir(o)ljubiv, pasivan i trpeljiv narod i da podnosimo »svasta« i to mozemo na duge staze. I trajalo je zaista dugo, sve dok nije postalo neizdrzivo i kada je pocelo da svice – puca sistem pogleda na »stvar«. To je na kraju bio jedan veliki talas nezadovoljstva koji se vise nije mogao zaustaviti.
Medjutim, ni najveci talas ne nastaje odjednom – on se radja negde u dalekom prostranstvu okeana, kao mali vir, sitna kretanja, blaga strujanja. U Srbiji, jedan od tih malih virova, koji se kasnije razvio u cunami, nastao je u zapadnoj Srbiji, u Valjevu, a zavrteo ga je Bogoljub Arsenijevic Maki.
Maki je po »zanimanju«: gresnik, otpadnik od vere u »pravedni« komunizam, »ludak« koji je svoje rekao pre vremena, misteriozni narodni tribun, marginalizovani otporas, vagnerijanski revolucionar, nasilnik–pokretac mase i njene revolucionarne energije...

Maki je prvi Srbin na ciju je inicijativu organizovana gradjanska pobuna protiv bivseg rezima, na narodnom mitingu u Valjevu (17. 07. 1999) gde je okupio vise desetina hiljada gradjana i radnika i krenuo u osvajanje zgrade opstinske skupstine. Prvi tvorac vizije revolucionarnog bunta i sveopste gradjanske pobune u Srbiji (prvi model pobune objavio 15. 05. 2000. na Internetu »Slobodna Srbija«). Njegova valjevska pobuna bila je uvod, najava, pretkomora buduceg sveopsteg bunta u Beogradu – »Dana D«. Delovao je kao izolovana oaza, jer pripadao je rezervatu usamljenih, drustveno nemocnih.
• Protivurecna licnost, originalnih ideja: »Stranac« kao egzistencijalni model zivota.
• Umerenog nacionalnog kova: »Predsednik Srbije treba da bude neko kao Ante Markovic«.
• Opterecen cudnom mesavinom patrijarhalnih i gradjanskih shvatanja: »Ne mogu da vodim ljubav sa udatom zenom, mada volim zene«. Ima petoro dece.
• Religiozno misticnih predstava: »Samo andjeli su jedino prave monahinje«.
• Razapet izmedju Boga i gresnog coveka: »Hteo je da se zamonasi, ali ga Bog nije primio, zbog gresnih osecanja drugih prema njemu«.
• Estetsko-socijalno politicko glediste: »Milosevic i njegovi ljudi su ‘zlo’ – ‘ruzno’ koje treba pobediti kreativnim stvaranjem... Iz estetskih razloga ja reagujem silom... Hocu da moje okruzenje bude lepo, a ne da budem okruzen zverima. Zato menjam stvarnost, uklanjam ruzno iz nje«. Volonterski oslikava vise od trinaest pravoslavnih crkava.
• Komunizam: »On je degenerativan, jer siri jednu ideju kolektivizma i takvog vaspitanja. Partizane, cetnike ne volim jer su uniformisani ljudi«.
• Obrazovanje: »Imam samo pet razreda osnovne skole, jer obrazovanje covek stice kroz vlastita iskustva i zadovoljenje licnih afiniteta... Kroz otkrivanje sveta – unutrasnjeg, kroz istrazivanje«.

• Tito: »Tu materiju nisam dovoljno izucio, jer nisam isao u skolu«.
• Detinjstvo: »Nismo imali nista... Uvece smo zabavljali majku tako sto smo sa ostalom bracom (Branko i Mirko) crtali, pevali... Imali smo samo jedan krevet, sa onim metalnim okovom, kao bolnicki krevet... Onda svi legnemo, ugasimo petrolejku i pevamo! Nisam imao oca... A to je mozda bilo i dobro, jer ocevi su bili diktatori po kuci, tuku...«
• Vagnerijanski duh: »Umetnost je revolucija. Balet Narodnog pozorista (predstava ‘Balet XX veka’) ne treba da se igra komunisticki. On treba da pokaze sukob izmedju onoga sto je aktivno – zivo i onoga sto je staro polje okamenjenih vrednosti. Bitefovske predstave nam trebaju«. Dok prica spontano crta na koricama programa zenu sa velikim pacovom, koji su povezani nekom vrstom pupcane vrpce. Crtez poklanja Ljubivoju Tadicu za »srecu« – buduci upravnicki kabinet nacionalnog teatra.
• Posvecen je nekim vrednostima kao sto su licna sloboda, istina i spremnost na njihovu beskompromisnu odbranu, ali i sluzbu u sirenju tih vrednosti i ideja: »Clan sam licne ideje – sloboda se mora ziveti i njoj se mora sluziti. To je moje nacelo koje dovodim u vezu sa svojim zivotom i ponasanjem. Mozda ova ideja nije najbolja... Ja je nikom ne namecem i ne trazim da drugi zive kao ja«.
• Spreman je na licnu zrtvu, sve do zrtvovanja sopstvenih najvisih vrednosti – zivota. Ali, lako se odlucuje i na zrtvovanje drugih. »‘Dana D’ moji ljudi i ja bili smo spremni da poginemo. Svi misle da sam ja nasilnik, ali ja sam graditelj«, zbog cega svesno, ali i nesvesno deluje zastrasujuce.

Organizuje prve otporaske akcije povodom prvih slobodnih visestranackih izbora u Srbiji. Oblepio je Valjevo svojim plakatima na kojima su fotografije policijskih lisica, sa sloganom: »Srecni vam prvi slobodni izbori u Srbiji«. A na pitanje da li bi bio ministar u novoj vladi Srbije odgovara: »Ja ne podnosim politiku, ali ako bi i bio neki ‘predsednik’ insistirao bih na zadovoljenju covekovih licnih kreativnih nagona pojedinca, dakle, na filozofiji postmoderne avangarde. Legalizovao bih javne kuce, ‘travu’, promenio bih drzavnu himnu, na primer, ova nasa ‘Boze pravde’ podseca na posmrtni mars...«
Dakle, revolucionarno ucesce 5. oktobra za srpskog Ce Gevaru je osobeni moralni i intelektualni stav, a ne zanimanje. Revolucija je za njega pokusaj da se zivi u istini pojedinca, a ne u ritualnoj lazi kolektiva i odatle njegov izraziti individualizam, disidentstvo.
• Politika: Izolovan, getoiziran u vodjenju svoje disidentske politike, cime je jos vise pojacana njegova licna i drustvena izolacija. Politika sa ukusom misticizma i sarmom romantizma. »Ja ne pripadam nikakvim organizacijama i njihovoj oficijelnoj politici, jer ja nisam poput tih ‘smradova’...«
Odbacuje »prljavu« intelektualisticku politiku, izrazavajuci svoju snaznu borbu prema »politici kao kurvi«. »Ja sve sto kazem, govorim uzivo, da me ne bi montirali...« Ali, ova njegova prosta politika gubi time svaku fleksibilnost u objasnjenju sukoba izmedju humanosti i bezlicne vlasti, jer postaje dogma (bez vlasti nema demokratije).