Zak Le Gof

»Nas humanizam je volja za totalitetom. Moderni svet je razdvojio coveka i mi nastojimo da ga ponovo vaspostavimo, da on ponovo u sebi otkrije i duh i telo, meditaciju i delo, misao i cin.« Tokom XX veka bilo je malo autora koji su, poput Emanuela Munijea, sledili naum uspostavljanja statusa humanizma kao ozbiljne filozofije koja uziva poverenje. Od te reci, koja je cesto znala da sklizne u nesto ne mnogo postojano pa cak i izdaju, on je neprekidno, sve do svoje prerane smrti 22. marta 1950. u svojoj 45. godini, gradio stozer jedne nove i obnovljene misli o coveku.*

Misliti totalnog coveka, u njegovom statusu i ljudskoj sudbini, pretpostavlja vracanje licnosti kao polazistu na kojem se srecu jedan zahtev i jedan zov–apel. Personalizam – kojem ce osnivac casopisa Esprit posvetiti svoje ime – nastojao je da poveze ono sto nam je dato i ono sto je potom stvarano u jednoj dinamickoj perspektivi. Nije dovoljno reci da je covek zahtev za slobodom i autonomijom. Ako se hoce utemeljenje humanizma na solidnijim osnovama, treba coveka prepoznati kao gosta jedne transcendencije koja daje smisao svesti o njegovom sopstvenom dostojanstvu. Ja sam ja-sam i, istovremeno, mnogo vise od mene-samog. Ili, kao sto ce kasnije reci njegov prijatelj Pol Riker – to »ja-sam« je takodje i »drugi«. A to je ono sto odmah podrazumeva postovanje – covek postavljen tu, preda mnom, nesto je beskrajno vise od onoga sto ja vidim u njemu i sto o njemu mogu da kazem, pa prema tome svoditi ga na jednu njegovu fizicku, psiholosku i moralnu karakteristiku u smislu »to je on-neko« znaci deformisati ga. Nacisti, koji su svoje zrtve ponizavali svlaceci ih do gola, to su dobro razumeli jer su i nameravali da ljude svedu na njihovo telo.
Ova vizija takodje podrazumeva obaveze i prava – sve treba da bude stavljeno u pokret tako da bi svakom garantovalo mogucnost jednog postovanja sebe, kako licnim stavom i ponasanjem tako i odgovarajucom drustvenom i politickom strategijom. Napokon, u granicama odgovornosti i to i prema sebi samom, svako treba da snosi odgovornost za sudbinu covecanstva i to u sebi, a tu se mogu sagledati sve posledice i u sferi biomedicine–biotehnologije, jednako kao i u suocenju sa problemom eutanazije. Ovaj projekat obavezuje i moraju se uzeti u obzir odnosi prema drugim licnostima kao i prema drustvu koje one cine. Nista nije tako radikalno suprotstavljeno individualizmu kao sto je to Munijeov personalizam. »Biti za« ili »biti okrenut necem« – licnost i stoji na toj ravnotezi izmedju kretanja koja je nadilaze i koja joj omogucuju da koincidira sa onim sto ona imenuje recju koju danas ponovo otkrivamo – sa svojom »vokacijom«, sa onom osom na kojoj se gradi smisao. »Covek je stvoren« – kaze on – »da bi bio prevazidjen«. I ta se dinamika ponovo otkriva – takodje se otkriva – u citavim stupnjevima kolektiviteta na kojima su polovi znacenja, razliciti a cesto i divergentni, u stanju napetosti: ekonomski, politicki ili onaj »prorocki« pol – njega danas oznacavaju jednim blazim izrazom eticki – shvaceni kao jedna politika mogu da omanu jednako kao greska u oceni coveka kao i zbog strategijske pogreske.
U jednom vremenu sveopste poplave referenci – onog na sta se pozivamo – ali takodje i prisutnih teznji da se ponovo vaspostavi smisao – personalizam cuva u sebi svu svoju ozbiljnost i sve svoje mogucnosti da strukturira zivot i postojanje oko jednog projekta koji se protivi obljutaveloj melanholiji svuda oko nas. Da li ce profesori filozofije ponovo naci puteve koji tom delu vode – delu koje se hranilo mislju Paskala, Kanta ili Kjerkegora?

*) Ovaj esej poznatog profesora prava sa Univerziteta u Brestu – i poznatog mislioca – objavljen je u najtiraznijem francuskom dnevniku Quest-France 23. marta 2000. Nakon toga, 5–6. oktobra odrzan je u Parizu simpozijum posvecen Munijeu i personalizmu – sa okruglim stolom na Sorboni – na kojem je prevodilac ovog eseja u ime beogradske Republike podneo saopstenje o delu E. Munijea i hriscanskom personalizmu.