U knjizi Novi ritmovi, stampanoj 1982. u samizdatu, u cetrdeset primeraka (rucni umnozivac, sito), Miodrag Stanisavljevic je, s vidovitoscu pesnika i jurodivih, naznacio obrise sudbine »Jugoslavjana« cije ce uzroke i prirodu malo ko prozreti i citavu deceniju kasnije: »U pepeljastozelenoj kuci vrhovnici druzbe / (koji poznaju sve korisnosti naroda) / smisljaju njihove sutrasnje naume i navade; / smisljaju kako da probude lukavu lakomost danas, / kako sutra da strace njihove stecevine, / kako da domisljatost opstanka obeleze opsenarskim znakom« (»Jugoslavjani«). I bez osecanja tastine, pre melanholicno, naslutice mesto koje u toj sudbini njemu pripada: »Ja sam za pokoru tu – da gledam ispunjenje svih pomama. / Njinih, a nijedne moje«. Deset ce godina taj sjajni pesnik svoj dar »traciti« (kako bi rekli fariseji) na to da registruje ucinke te pomame, da ih predoci onima koji ne mogu ili ne zele da ih vide, da ukaze na blagotvornost saznanja ma kako ono bilo surovo, da pozove na otreznjenje. Radio je to sa upornoscu starih didaktickih pisaca (jer je upornost jedini nacin da se odoli iskusenju ocajanja), kod kojih je mudrost neodvojiva od korozivnog humora, kod kojih »pouka« izvire iz najdubljih slojeva istine, kod kojih je sposobnost zapazanja zdruzena sa darom predocavanja, sto je samo drugo ime za umetnost. Plodovi tog truda (i umetnickog cuda) jesu njegove tri do sada objavljenje knjige: Golicanje oklopnika (Gradjanska citaonica, Zrenjanin 1994), Jadi srpske duse (Beogradski krug, Beograd 1995) i Elan mortal (Damad, Novi Pazar 1996). Sva su ta izdanja bila samo manje prikriven oblik samizdata koji danas ne budi znatizelju takozvane javnosti, a na koji se kriticarski parter ne osvrce, zaokupljen »kucom Bahove muzike«, »kucom mrtvih mirisa«, »hlebom i jezikom« i ostalim umotvorinama »nacionalno utemeljenih pisaca«.

Nova knjiga bi mogla da obuhvati razdoblje od 1996. do danasnjih dana. To je u najklasicnijem smislu zbirka ogleda ciju prirodu nije izmenila ni cinjenica da su bili najpre namenjeni novinama (Republika). Njihov niz predocava hronologiju dogadjaja koji su pak sumorna podloga jedne socio-politicke i psiho-socijalne rasprave koja je, po lucidnosti i neumoljivosti zakljucaka, bez premca u onome sto bi se moglo nazvati »kritickim diskursom« na ovim prostorima. Osnovni zakljucak (iznesen tek kao slutnja u vec citiranim stihovima) mogao bi da glasi: mi zivimo u svetu stepenovane tiranije; tip vladavine proizveo je odredjenu vrstu podanika i danas opstaje odgovarajuci samo na »potraznju« tih takvom vladavinom formiranih bica; nacionalizam je osnovna »filozofska« matrica jedne vulgarno jednostavne i sasvim transparentne politicke prakse koja, medjutim, ima zaludjujuce, pomamljujuce dejstvo (verovatno kao posledicu ponavljanja i gradacije istih radnji i istih reci) i ima svoje borbene cete u svim slojevima drustva. Stanisavljevic razlaze tu paklenu politicku masinu sa vestinom znalca i sa hrabroscu amatera (koji kao da ne zna ili, tacnije, ne zanima ga da zna da i ona njega moze razneti). I to cini sa usredsredjenoscu i znatizeljom s kojima je nekad promatrao prirodu, »coveka po sebi« ili se bavio »poslednjim pitanjima«. Pateticno receno, on je jedan nistavni, bezumni, krvolocni svet udostojio svoga pera. I uradio je to ne odricuci se, takozvane jasnoce radi, nijedne umetnicke apartnosti, nijednog komplikovanog umetnickog postupka, nijedne stilske figure, nijednog idioma ili jezickog sloja, niceg od onog sto je odlikovalo njegov pesnicki stil. Sve je to ne samo sacuvano, vec je urodilo posebnom vrstom esejisticke proze u kojoj se kombinuju »satiricki sjaj« (Kanetijeva definicija Grosovih karikatura) nemilosrdne poruge, rablezijanska razgaljenost (ipak) pred primerima ljudske gluposti i »metafizicka jeza« sto nastaje iz susreta sa cistim zlom. A ovo poslednje (to cisto zlo, hocu reci) on ne sagledava samo u njegovim krupnim potezima, u njegovim »grubim radovima«, vec i u njegovim podmuklim nijansama, u njegovim mimikriranim oblicima, u jedva primetnim znacima njegovog nadolazenja, u jeziku, gestovima, govornoj intonaciji, drzanju svih onih »zlikovaca s bozanskim ovlastima« u cijim je rukama nasa sudbina. A u sve se to uplice, kao na platnima starih majstora, poneki autoportret samog pisca, njegovog zgrozenog i ugrozenog bica. Ugrozenog vec i stoga sto njegova rec ostaje na margini ovog nezdravog knjizevnog bujanja. I tu je mala uteha da ce jednoga dana (mozda) sve doci na svoje pravo mesto.